Kada je pre tačno sedamdeset godina Nemačka napala Poljsku, čime je i otpočeo Drugi svetski rat, narodi Jugoslavije nisu mogli pretpostaviti da će upravo oni biti među najvećim žrtvama do tada u istoriji nezabeleženog stradanja. Istoričari mlađe generacije se još nisu saglasali o broju žrtava, ali je sasvim izvesno da je u ratu ubijeno više od milion ljudi, na desetine hiljada civila, na hiljade i hiljade dece. Do danas, međutim, nema ni saglasnosti da li su ovi ljudi većinom žrtve fašizma ili građanskog rata koji je besneo na prostoru država nastlih podelom Jugoslavije pune četiri godine. Zbog toga i ovog 1. septembra u Srbiji i dalje je aktuelno pitanje – ko je zapravo ratovao protiv fašizma.
Tašmajdanski park rado je viđeno igralište za decu iz centra prestonice, koje redovno tu dovode njihove bake i deke, umesto zaposlenih roditelja. Rajka Tripković dovela je unuka, ali se danas priseća svog detinjstva. Imala je pet godina kada je počeo rat, iskustvo koje se deci neizbrisivo urezivalo u sećanje:
„Sećam se 4. aprila kada je bombardovan Beograd. Tada sam imala pet godina. To je bila strahota, bombardovan je Beograd. Izgubila sam majku, to je najstrašnije što mi se dogodilo u ratu. Ustaše su je ranile i odmah posle rata je umrla.“
U istom parku, klupu koju obasjava septembarsko sunce, zauzeo je Ljubo Vuković, star devedeset godina. Njegovo sećanje na rat koji je proveo u partizanima i danas je jako, baš kao što i njegovo telo nosi tragove.
„Ja sam dva puta ranjen, još mi stoji rupa ovde, imam metak u nozi. Meni je najgore bilo kada smo bili na avalskom putu određeni da sačekamo avalski korpus – četnike. Onda sam počeo da plačem, koga da ubiješ, koga? Bili smo u jarku, čekali ih da dođu, oni su došli, jahali su šest konja i pevali...ne znam kako beše ta pesma. To je bilo 1944. godine, u maju.“
Nedaleko od Tašmajdana, kod spomen ploče Jugoslovensko - poljske lige posebna priredba - u ime sećanja na prve žrtve Drugog svetskog rata i one koji su im tada pomogli.
Da se ne ponovi
Beograd je na početku Drugog svetskog rata bio jedan od ključnih gradova preko koga su hiljade poljskih vojnika i civila uspele da prebegnu u Francusku i na Bliski Istok. Na to je, ispred spomen ploče postavljene u Uzun Mirkovoj ulici na mestu gde je bio glavni punkt za pomaganja izbelicama, podsetio otpravnik poslova Poljske ambasade Pavel Červinski.
„Negovanje tog osećanja je od izuzetnog značaja, pogotovo sada kada u čitavoj Evropi niču pokreti i organizacije koje veličaju totalitarne režime. Javljaju se pokušaji falsifikovanja istorije, opravdavanja zločinaca, a osuđivanja žrtava.“
Poljsko i jugoslovensko stanovništvo na vrhu je liste stradalih u Drugom svetskom ratu, na istom mestu je naglasio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.
„Zaista svi verujemo da se tako nešto nikada, ni u Evropi ni u svetu, neće ponoviti.“
Prvi septembar je crni datum koji će najdublje ostati u svesti najprogonjenije nacije u vreme Drugog svetskog rata. U Srbiji na ovaj dan nije posebno obeleženo stradanje Jevreja koji su na njenoj teritoriji, pod kolaboracionističkom upravom Milana Nedića, skoro potpono istrebljeni, što je slučaj i sa teritorijom cele bivše Jugoslavije. Posle skoro sedam decenija o stradanjima Jevreja u Beogradu nedavno je progovoreno u filmu o logoru Sajmište, na TV B92.
Iz Saveza jevrejskih opština Aleksandar Nećak podseća na strašne cifre, ali i one koje obnavljaju veru u ljudskost.
Mladi ne znaju dovoljno o II svetskom ratu
“U celoj Srbiji možemo govoriti o procentu od 84 odsto nestalih Jevreja. To malo što je ostalo, preostalo je zahvaljujući ljudima koji su u opasnost stavljali svoje i živote svoje porodice i koji su skrivali i spasavali Jevreje. Taj institut, Institut pravednika u Srbiji je dobio tu medalju, 137 pravednika koji su spašavali ili spasli jedan jevrejski život.”
Tim ljudima u Srbiji nikada nije odato posebno priznanje. Od raspada komunizma i Titove Jugoslavije u zemlji je gaženo po antifašističkoj tradiciji, pri čemu su zanemarivane, kako sopstvene, tako i žrtve drugih naroda. Stoga, istoričarka Branka Prpa kaže kako se odnos prema borbi protiv fašizma danas može nazvati ignorantskim.
„Prosto ne postoje elementarna znanja kod mladih ljudi o tome šta se dešavalo na teritoriji Srbije, ili konkretno grada Beograda ili na prostoru bivše Jugoslavije, tokom II svetskog rata, da postoje takođe znanja koja pripadaju paraistoriji, da tako kažem, koje je produkovala publicistika u poslednjoj deceniji 20. veka gde je svako sebi davao slobodu da tvrdi bilo šta što mu padne napamet. Tako da je polje istorije i u svesti mladih ljudi postalo polje neopisive slobode gde možeš da tvrdiš šta god hoćeš.“
U tome se kriju i razlozi zbog kojih nauka danas ne nudi jasne odgovore, pri čemu se neprekidno čini aktulno pitanje – ko je u Srbiji ratovao protiv fašizma. Mišljenja Beograđana su po tom pitanju i dalje podeljena.
„Borili su se partizani, to je tačno, ali borio se prvo Draža.”
„Mislim da su ratovali i jedni i drugi - i četnici i partizani.“
„Ko će tu da nađe istinu? To je toliko teško, naročito posle ovoliko godina.“
Sedamdeset godina nakon početka rata, 64 godine od poraza fašizma, dvadeset godina od raspada komunizma i devet godina od okončanja poslednjeg rata na Balkanu, mnoge dileme su i dalje žive. Za mnoge, ali uglavnom ne za one koji su rat gledali sopstvenim očima:
“Da se izbegava rat po svaku cenu jer od toga nema ništa. Šta rat može da donese? Ništa! Samo bedu!“
Tašmajdanski park rado je viđeno igralište za decu iz centra prestonice, koje redovno tu dovode njihove bake i deke, umesto zaposlenih roditelja. Rajka Tripković dovela je unuka, ali se danas priseća svog detinjstva. Imala je pet godina kada je počeo rat, iskustvo koje se deci neizbrisivo urezivalo u sećanje:
„Sećam se 4. aprila kada je bombardovan Beograd. Tada sam imala pet godina. To je bila strahota, bombardovan je Beograd. Izgubila sam majku, to je najstrašnije što mi se dogodilo u ratu. Ustaše su je ranile i odmah posle rata je umrla.“
U istom parku, klupu koju obasjava septembarsko sunce, zauzeo je Ljubo Vuković, star devedeset godina. Njegovo sećanje na rat koji je proveo u partizanima i danas je jako, baš kao što i njegovo telo nosi tragove.
„Ja sam dva puta ranjen, još mi stoji rupa ovde, imam metak u nozi. Meni je najgore bilo kada smo bili na avalskom putu određeni da sačekamo avalski korpus – četnike. Onda sam počeo da plačem, koga da ubiješ, koga? Bili smo u jarku, čekali ih da dođu, oni su došli, jahali su šest konja i pevali...ne znam kako beše ta pesma. To je bilo 1944. godine, u maju.“
Nedaleko od Tašmajdana, kod spomen ploče Jugoslovensko - poljske lige posebna priredba - u ime sećanja na prve žrtve Drugog svetskog rata i one koji su im tada pomogli.
Da se ne ponovi
Beograd je na početku Drugog svetskog rata bio jedan od ključnih gradova preko koga su hiljade poljskih vojnika i civila uspele da prebegnu u Francusku i na Bliski Istok. Na to je, ispred spomen ploče postavljene u Uzun Mirkovoj ulici na mestu gde je bio glavni punkt za pomaganja izbelicama, podsetio otpravnik poslova Poljske ambasade Pavel Červinski.
„Negovanje tog osećanja je od izuzetnog značaja, pogotovo sada kada u čitavoj Evropi niču pokreti i organizacije koje veličaju totalitarne režime. Javljaju se pokušaji falsifikovanja istorije, opravdavanja zločinaca, a osuđivanja žrtava.“
„Zaista svi verujemo da se tako nešto nikada, ni u Evropi ni u svetu, neće ponoviti.“
Prvi septembar je crni datum koji će najdublje ostati u svesti najprogonjenije nacije u vreme Drugog svetskog rata. U Srbiji na ovaj dan nije posebno obeleženo stradanje Jevreja koji su na njenoj teritoriji, pod kolaboracionističkom upravom Milana Nedića, skoro potpono istrebljeni, što je slučaj i sa teritorijom cele bivše Jugoslavije. Posle skoro sedam decenija o stradanjima Jevreja u Beogradu nedavno je progovoreno u filmu o logoru Sajmište, na TV B92.
Iz Saveza jevrejskih opština Aleksandar Nećak podseća na strašne cifre, ali i one koje obnavljaju veru u ljudskost.
Mladi ne znaju dovoljno o II svetskom ratu
“U celoj Srbiji možemo govoriti o procentu od 84 odsto nestalih Jevreja. To malo što je ostalo, preostalo je zahvaljujući ljudima koji su u opasnost stavljali svoje i živote svoje porodice i koji su skrivali i spasavali Jevreje. Taj institut, Institut pravednika u Srbiji je dobio tu medalju, 137 pravednika koji su spašavali ili spasli jedan jevrejski život.”
Tim ljudima u Srbiji nikada nije odato posebno priznanje. Od raspada komunizma i Titove Jugoslavije u zemlji je gaženo po antifašističkoj tradiciji, pri čemu su zanemarivane, kako sopstvene, tako i žrtve drugih naroda. Stoga, istoričarka Branka Prpa kaže kako se odnos prema borbi protiv fašizma danas može nazvati ignorantskim.
„Prosto ne postoje elementarna znanja kod mladih ljudi o tome šta se dešavalo na teritoriji Srbije, ili konkretno grada Beograda ili na prostoru bivše Jugoslavije, tokom II svetskog rata, da postoje takođe znanja koja pripadaju paraistoriji, da tako kažem, koje je produkovala publicistika u poslednjoj deceniji 20. veka gde je svako sebi davao slobodu da tvrdi bilo šta što mu padne napamet. Tako da je polje istorije i u svesti mladih ljudi postalo polje neopisive slobode gde možeš da tvrdiš šta god hoćeš.“
U tome se kriju i razlozi zbog kojih nauka danas ne nudi jasne odgovore, pri čemu se neprekidno čini aktulno pitanje – ko je u Srbiji ratovao protiv fašizma. Mišljenja Beograđana su po tom pitanju i dalje podeljena.
„Borili su se partizani, to je tačno, ali borio se prvo Draža.”
„Mislim da su ratovali i jedni i drugi - i četnici i partizani.“
„Ko će tu da nađe istinu? To je toliko teško, naročito posle ovoliko godina.“
Sedamdeset godina nakon početka rata, 64 godine od poraza fašizma, dvadeset godina od raspada komunizma i devet godina od okončanja poslednjeg rata na Balkanu, mnoge dileme su i dalje žive. Za mnoge, ali uglavnom ne za one koji su rat gledali sopstvenim očima:
“Da se izbegava rat po svaku cenu jer od toga nema ništa. Šta rat može da donese? Ništa! Samo bedu!“
