Na ovom regionalnom forumu predstavljen je jedan od najobimnijih i svakako jedan od najsloženijih projekta u oblasti dokumentovanja prošlosti, a to je Poimenični popis žrtava u BiH, koji je predstavio Mirsad Tokača, predsednik sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra. Pored toga, javnosti je predstavljen i projekat Fonda za humanitarno pravo pod nazivom Kosovska knjiga pamćenja, koji bi trebalo da bude završen do polovine 2009. godine.
Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, kaže za RSE, da postoje izvesni pomaci u pravcu namirivanja pravde, ali da političke elite i dalje manipulišu žrtvama i odbijaju da se suoče sa ratnom prošlošću:
"Krivična suđenja za ratne zločine svuda funkcionišu već nekoliko godina i možemo reći da je to ipak jedan dobar način da se odgovori na ratne zločine koji su počinjeni. Međutim, sudovi imaju ograničene kapacitete, ne mogu da sude hiljadama i hiljadama počinilaca ratnih zločina - tužilaštva mogu da optuže i sudovi da osude jedan ograničen broj počinilaca. Ono što je nama potrebno je jedan potpuniji mehanizam ili instrument koji bi koristio sve što su sudovi utvrdili, sve što je utvrđeno pred Haškim tribunalom, sve što utvrde nacionalni sudovi, i ogromnu hašku arhivu. Takođe, potreban nam je instrument koji bi organizovao taj javni, ali i regionalni prostor, za glas žrtava. Računamo da bi takav jedan model instrumenta mogao da odgovori na najbolji način i da garantuje da se ovde više nikada neće počiniti zločini."
Ipak, jedan deo političara u Srbiji neskriveno insistira na procesima suočavanja sa ratnom prošlošću. Jedan od njih je i Oliver Dulić, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, koji ističe da se regionalni izazovi, kao što je prevladavanje ratne prošlosti, mogu rešiti samo regionalnom saradnjom:
"Osuda zločina i zločinaca je naša obaveza, ali i duboka unutrašnja potreba svakog pojedinca. Da bi društvo moglo da funkcioniše i da bismo mi mogli da funkcionišemo u društvu moramo znati da će zločini biti široko osuđeni a zločinci kažnjeni. Zločini moraju biti kažnjeni ne zbog evropskih integracija već pre svega zato što to dugujemo žrtvama tih zločina, a i svojoj budućnosti koju ne smemo graditi na krhkim temeljima poricanja, zanemarivanja i potiskivanja istine. To je dug prema prošlosti i prema budućnosti koji ima svaki funkcioner, svaka javna ličnost, svaki intelektualac i svaki građanin koji živi na ovim prostorima. Ovu obavezu i ovaj dug imaju svi bez obzira gde su bili i šta su radili dok su se zločini dešavali."
Predstavnici nevladinih organizacija u regionu gotovo su jednoglasni u stavu da bez pomoći državnih institucija, posao dokumentovanja činjenica, suočavanja sa prošlošću i namirivanja pravde neće biti izvodljiv. Na pitanje, koliki su mehanizmi za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji, Mirsad Tokača za RSE kaže:
"Na žalost, mehanizmi nisu niti jaki niti su efikasni. Sve ovo što mi u nevladinom sektoru radimo je jedan veliki napor, nemamo odgovarajuću infrastrukturu, nemamo dovoljno ljudi, nemamo sredstava – novac koji dobijemo, dobijemo od stranaca. Dakle, BiH, Srbija ili Hrvatska neće da pomognu na odgovarajući način, oni ovo shvataju potpuno pogrešno - ovo nije ugrožavanje nečijih interesa, ovo je za dobro svih ljudi. U tom smislu ćemo morati još da radimo, prvo na izgradnji kapaciteta civilnog društva a onda na osposobljavanju državnih struktura. Država mora imati kapacitete koji će se baviti ovim problemom, bez toga nećemo uspeti da savladamo velike prepreke."
Iako su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, bar formalno, završeni pre više od 12 godina, procesi suočavanja sa zločinima koji su se tokom tih ratova dešavali, još uvek se nalaze na početku. Vesna Teršelić, direktorka zagrebačkog Centra za suočavanje s prošlošću, kaže za RSE, da taj zastoj postoji na više nivoa:
"Kako na razini dokumentiranja činjenica tako i na razini procesuiranja ratnih zločina ili diskutiranje i reflektiranje o tome što nam se dogodilo i šta nam je sada činiti. Da se čuje glas žrtve, da se svi skupa približimo za više pravde za žrtve i da zauzmemo konstruktivan stav prema prošlosti koja se ne može promeniti. Može se dokumentirati, ne može se ulepšavati, i interpretirati kako bismo sprečili bilo kakve nasilne sukobe u sadašnjosti i budućnosti."
I dok nevladine organizacije u regionu uporno pokušavaju da vlastima u svojim zemljama predstave važnost suočavanja sa ratnim nasleđem, takva ista poruka stiže i iz Evropske unije. Specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin kaže da će zemljama u regionu put ka Evropskoj uniji biti otvoren tek onda kada se uspostavi realna procena sadašnjeg stanja i kada se svaka država i njena politička elita suoči sa svojom prošlošću:
"Odgovornost za to što se dešavalo u takozvanim jugoslovenskim ratovima na tlu nekadašnje Jugoslavije ne može biti kolektivna ili stereotipna. Ne možemo dozvoliti da se bilo koji narod bilo koje veroispovesti na tim prostorima naziva genocidan. Ako je zločin onda je taj zločin individualan, ima ime i prezime, i svaka država mora biti toliko hrabra i odlučna da u sebi nađe toliko snage, političke mudrosti i vizionarstva da se konfrontira sa vlastitim problemima."
