RSE: Koliko ste na meti glumaca, reditelja i ostalih kada napišete kritiku koja im nije po volji?
PAŠIĆ: Jedan moj kolega kritičar izbegava druženje sa pozorišnim svetom o kome piše. Poštujem taj princip, ali ga se ne držim. Ja sam sa glumcima dobar prijatelj, sa njima godinama vodim razgovore. Za ovih tridesetak godina ne znam koliko sam objavio razgovora sa glumcima. Sa njima javno razgovaram na večerima sa glumcima, muzeju pozorišne umetnosti, svojevremeno u Budvi, ali i u raznim delovima zemlje. Pre nekoliko dana sam bio u Loznici na večeri sa Draganom Mićanovićem, koji je Lozničanin, sjajan glumac. On se tada prvi put predstavio svojim meštanima, zemljacima. Sala je bila puna. Pričao je o svom detinjstvu, životu, o životu u Londonu. Ono čega se nije sećao iz svojih dana u mladosti, iz publike su dobacivali njegovi profesori i prijatelji.
S te strane nemam distancu prema onima o kojima pišem. Za sve ove godine nisam imao nekih loših iskustava. U dva-tri slučaja na mene su se naljutili neki što sam loše pisao o njegovoj ženi ili sinu. Stevo Žigon je bio vrlo ljut posle jedne kritike njegove dobre predstava što sam imao neke primedbe na igru njegove tadašnje supruge. Branko Peša se naljutio na mene što sam nešto primetio povodom igre njegovog sina. Možda su ponekada glumci o kojima sam pisao bili malo hladniji neko vreme, ali mislim da smo i dalje ostali prijatelji.
RSE: S Mirom Trailović ste se sretali i pisali o njoj.
PAŠIĆ: Njoj sam posvetio oko dve godine, skupljajući građu za knjigu o njoj, koja je izašla pretprošle godine. Zove se Gospođa iz velikog sveta. U podnaslov sam stavio - Prilozi za građu, jer nisam smeo da pišem biografiju jedne tako složene osobe.
RSE: Knjiga je izašla posle njene smrti.
PAŠIĆ: Da. Ona je umrla 1989. godine, a knjiga je izašla 18 godina kasnije. Ja sam dao priloge jer neko, ko dalje bude istraživao našu pozorišnu istoriju, neće moći da zaobiđe tu ličnost koja je obeležila i jedno vreme u pozorištu, ali i jedno vreme u našim životima, u drugoj polovini XX veka.
RSE: Zabeležili ste razgovor glumca Jelisića i Mire Trailović, pošto je ona imala običaj da svakog pita za mišljenje.
PAŠIĆ: To mi je ispričao Đoka Jelisić, koji je veoma zanimljiva osoba i sjajan glumac. Došao je iz Novog Sada u Beograd. U Novom Sadu je igrao veliki repertoar. On je u jednom trenutku "puko". Imao je strah od scene. Povukao se i kupio kućicu na Ceru. Sada ima 84 godine, ali izgleda kao mladić. Proizvodi svoje specijalne rakije koje ovde prodaje. "Veliki glumac, a sitan trgovac".
Đorđe me molio da razgovaramo. Svojevremeno sam bio tri dana u njegovom stanu u Beogradu i kao na psihološkom kauču sam razgovarao sa njim. To su možda najintimniji razgovori koje sam objavio u knjizi Glumci govore. Mira Trailović ga nešto nije gotovila, nije bio njen tip i otuda su bili neki nesporazumi s njom. Ali i onima koje nije gotovila, znala je mesto. Renata Umanski kaže da je Mira Trailović znala koji glumac je koji je ešalon. Renata kaže da je znala da je uvek bila drugi ešalon, ali se i držala u tome ešalonu.
RSE: Jednom je Mira pitala i Jelisića za savet, a on joj je odbrusio nešto kao - Što me pitaš, kada ne usvajaš moje mišljenje.
PAŠIĆ: Da, ali je bila majstorica da pokrene ceo Beograd da bi nešto saznala o nečemu. Skupljala bi informacije od pojedinaca i na kraju bi više znala o nekoj drami nego ti od kojih je informacije dobila. Umela je da skuplja i filtrira informacije i zato je bila dobro obaveštena. Ima jedna fama koja se širi o njoj da je ona prepisivala svoje režije, što je nemoguće jer ona neke od predstava koje je ovde režirala nije ni videla. Prvi put je režirala Simovićevo Čudo u Šarganu. To se pokazalo, posle svih kasnijih inscenacija, kao ipak najbolja režija tog komada.
RSE: Zašto danas naša pozorišta malo gostuju na Zapadu, a imamo sjajne glumce?
PAŠIĆ: Očigledno da nema para. Ako negde ova naša pozorišta i gostuju, gostuju zahvaljujući angažovanju nekih naših ljudi koji, ili imaju neke svoje sale, ili mogu da plate za zakupljivanje sale. Vrlo često se ide u Kanadu, u Švajcarsku i Nemačku, ali gostovanja među pozorišnim kućama je teško ostvariti, pošto iole ambiciozniji projekti traže mnogo para.
Bio sam sa Ateljeom 212 u poseti Sloveniji, kada je uzvraćao posetu Slovenaca, koji su bili ovde sedam dana prikazati izbor svojih najboljih predstava. Za tih sedam-osam dana, da bi se prikazalo ono najbolje što je Atelje tada imao na repertoaru, trebalo je sakupiti sumu koja premašuje dvogodišnji budžet jednog pozorišta. Tu su poteškoće. Osim toga, tu su i te duge godine izolacije i zatvorenosti koje su učinile da kontakti budu prekinuti ili zaustavljeni jer mi 10-12 godina praktično nismo mogli da izađemo iz zemlje.
RSE: Bili ste svojevremeno glavni i odgovorni urednik pozorišnih novina Ludus. Kada ste dali ostavku, vrlo gospodski ste prećutali razloge, a kada su vas pitali za razlog rekli ste da su se stekli uslovi. Da li ni danas ne želite o tome da govorite?
PAŠIĆ: Tih godina se rado sećam. Novine su pokrenute 1992. godine, u najgore vreme, zahvaljujući velikom angažovanju Svetlane Bojković, koja ih je pokrenula zajedno sa mnom. Kako sam umeo i znao uređivao sam ih sedam godina. Mislim da su časno ispunile svoju dužnost. Posle mene su to bile novine sa istim naslovom, ali drugačije. Čujem da su se i ugasile. To im je izgleda bila sudbina.
RSE: Vi ste i televizijski kritičar. Imamo jednu erupciju serija na najgledanijim kanalima: na RTS - Bela lađa, na B92 - Vratit će se rode, na Pinku - Kafanica SIS, Ljubav, navika, panika. Kako tumačite tu najezdu serija?
PAŠIĆ: Do skora sam bio televizijski kritičar, ali pošto su se ugasile novine u kojima sam godinama pisao kritiku, više je ne pišem i sada sam jedan ravnodušan gledalac. Dobro je što serija ima, ali nije dobro što nema onoga čega nema. Pre svega mislim na javni servis, tamo sam radio i nešto o tome znam. Praktično se poslednjih godina ugasio, sam od sebe, ili nečijom voljom, dokumentarni program, koji je nekada bio uzdanica naše televizije, školski program koji je bio za primer i drugim televizijama u ondašnjoj Jugoslaviji. Sada se sveo praktično na reprize.
Jedna emisija na televiziji je dragocena, a to je Trezor, koju uređuje Bojana Andrić. U njoj se emituju nekadašnje emisije i prilozi i Trezor je izvestan korektiv sadašnjeg TV programa. Ono što se prikazuje u Trezoru pokazuje koliko je beogradska televizija nekada bila jedna ozbiljna kuća, sa ozbiljnim ljudima, koji su ozbiljno radili i pravili ozbiljne i odlične emisije. Oni koji danas rade na Televiziji bi trebali da gledaju Trezor, ne zato što smo mi u godinama kada nam se čini da nam je bilo bolje i lepše nekada, nego zato što je objektivno tako i bilo.
RSE: U novinarskim krugovima se govori da su godine od Titove smrti do pojave Miloševića bile zlatne godine za srpsko novinarstvo. Tada se rađalo i istraživačko novinarstvo. Za bosansko televizijsko novinarstvo se govorilo da je tamni vilajet, za hrvatsko da je hrvatska šutnja, nije bilo izazovnih tema, nije bilo istraživanja. Taj zvezdani period se ugasio dolaskom Miloševića i tada je počelo slugansko novinarstvo.
PAŠIĆ: Jeste, počelo je to novinarstvo, ali i neka vrsta raslojavanja u profesiji. Imam utisak da je pojam selekcije, onoga što se zove novinarski kadar, vrlo širok, ili proširen, da mladi ljudi dolaze sa nekim znanjima, ali da ga ne proširuju, da nema ni urednika koji bi se njima bavili, a koliko sam iz nekog iskustva i primetio, mladi ljudi nisu nešto ni zainteresovani da mnogo uče, nego da što pre stiču nešto što bi bila televizijska, ili ne znam kakva slava. Moja žena, koja je takođe novinar, ima teoriju zašto danas ima mnogo žena u novinarstvu. Kada sam došao u Borbu, u redakciji su bile tri-četiri žene. Moja žene kaže da je to bilo i unosno i važno zanimanje, a kada je prestalo da bude važno, muškarci su pobegli, a osvojile ga žene.
RSE: Tačno. Muškarci su otišli za većim platama.
PAŠIĆ: Tako je.
RSE: Mi smo zemlja talentovanih glumaca, zar ne?
PAŠIĆ: Izuzetno talentovanih.
RSE: Pozorišta su, po mom viđenju, krcata, a bioskopi su potpuno prazni. Mislite li da je to stvar samo piraterije, ili ima i drugih razloga - loš ton, loše opremljene sale?
PAŠIĆ: Jednom smo jednog filmofila pitali zašto ne ide u bioskop. Rekao je da bi otišao sa ženom i sa detetom, mora da kupi karte, a jedna karta je 250 dinara, pa dok kupi svakome sok, pa se vrate taksijem, to ga sve skupa izađe na više od 1000 dinara, a za te pare može da iznajmi mnogo filmova koje može da gleda kod kuće. Verovatno je to razlog. I uslovi u kojima se filmovi prikazuju su bedni i loši.
RSE: I Takvud, koji je savremen bioskop, gde su savršeni uslovi, je takođe prazan.
PAŠIĆ: Ne znam zašto se narod odvikao od kina. To je nešto što se desilo kod nas. Nije se desilo u svetu.
RSE: Ali verovatno nije samo cena u pitanju jer je pozorište itekako skupo. Poslednji put kada sam bila u pozorištu karta je bila 1200 dinara. Za porodicu je to oko 5000 dinara.
PAŠIĆ: Pozorišta se dovijaju na razne načine pa daju razne popuste, tako da možete da se provučete i sa nižim cenama. Neke predstave su pune. Razgovaram sa blagajnicama pozorišta. Zbog mira u kući pozorišta drže na repertoaru dosta predstava. Predstave na koje svi idu stvaraju privid da je to sve puno. Na žalost, nije. Neke predstave se drže da se ne bi upravnici zamerili glumcima ili rediteljima, pa predstave idu jednom-dva puta mesečno, a takve predstave ni glumci ne vole.
RSE: Oduvek smo imali vrlo talentovane glumce, kao što su Milovoje Živanović, Viktor Stračić, Branko Pleša i drugi. Da li nove generacije koje dolaze mogu da stanu u taj red?
PAŠIĆ: Kako da ne. Dragan Mićanović je Bogom dani talent.
RSE: Igra ženu u Mletačkom trgovcu.
PAŠIĆ: Znam ga praktično od studentskih dana. Neko je baš napisao da to igra sa engleskom elegancijom. On zaista kao da nije iz Loznice, ali iz neke engleske grofovije. On kada stane na scenu, ima držanje, ima lep jezik i nije ni čudo da su ga primetili i da je bio u teatru u Londonu, mada je imao malu ulogu. Glogovac je sjajan glumac. Anita Mančić i Isidora Minić takođe. Imamo celu generaciju sjajnih velikih glumaca, a da ne govorim o srednjacima, kao što je Mira Karanović, velika glumica, ali je nešto mnogo ne vole, ne znam zašto. Vidim da je i nagrade mimoilaze, a zaslužila ih je jer svake godine izađe sa još jednom dobrom temeljnom ulogom.
RSE: Da li da preporučimo ljudima da idu što više u pozorište?
PAŠIĆ: Neka idu u pozorište i neka vide kako da prođu što jeftinije. Ima raznih varijanti kako da se dobije jeftinija karta.