U inauguralnom govoru kojim je poceo svoj drugi mandat Bush je povezao sirenje slobodnih drustava sa americkom nacionalnom bezbednoscu i rekao da ce njegova administracija vrsiti pritisak ka sprovodjenju demokratskih reformi svugde, cak i u prijateljskim zemljama.
"Ohrabrivacemo reforme u drugim zemljama, tako sto cemo jasno reci da ce nasi odnosi zavisiti od toga kako strana drzava tretira svoje gradjane", izjavio je tada George Bush.
Tokom 2005. Sjedinjene Drzave su radile sa Francuskom na slabljenju sirijskog uticaja u Libanu. Washington je takodje podrzao izbore za palestinsku vlast, izvrsio pritisak na Egipat da omoguci visepartijske izbore i radio na dva kruga irackih izbora i ustavnoj reformi te zemlje.
Americki predsednik je povecao finansije za proreformske organizacije kao sto su Nacionalna zaduzbina za demokratiju i Medjunarodni republikanski institut. Nastavio je takodje da odvaja milijarde dolara ekonomske pomoci zemljama koje su krenule ka unutranjim politickim reformama.
"Promocija demokratije na Bliskom istoku zaista je vidljiv zaokret u odnosu na proslost", kaze Thomas Carothers, iz Carnegie Fondacije za medjunarodni mir, ali naglasava da u drugim delovima sveta, kao sto su Rusija i Kina, Sjedinjene Drzave nisu vrsile jak pritisak na tamosnje vlade da se poduhvate demokratskih reformi.
"Balans americke politike u smislu toga u kojim delovima sveta je promovisala demokratiju, a u kojim nije, zapravo se ove godine i nije tako bitno promenio. Americki pritisak na neke zemlje i regone da se demokratizuju evidentan je, u nekima se pak mnogo manje oseca – obicno u onima sa kojima imamo prijateljske odnose i zajednicke ekonomske i bezbednosne interese, cak i ako je rec o nedemokratskim rezimima", kaze za RFE Thomas Carothers.
Bushova administracija je nastojala da ohrabri reforme u Centralnoj Aziji i na Kavkazu, u svetlu reformistickih usheha u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu. Ali drzave ovog regiona pokazale su se kao tvrdji orah za demokratsku agendu administracije nego sto je izgledalo. Carl Gershman, predsednik Nacionalne Zaduzbine za demokratiju, kaze da je ukrajinska narandzasta revolucija zapravo ucvrstila otpor vlada ovog regiona prema slicnim scenarijama u njihovim zemljama.
"Americka politika nailazi na otpor demokratizaciji na ukrajisnki nacin u zemljama poput Rusije, Belorusije, Uzbekistana, Zimbabvea. Te vlade su videle narandzastu revoluciju kao alarmirajuci signal i preduzele su sve mere da blokiraju slicne demokratske scenarije u svojim zemljama", kaze Gershman.
Uzbekistan je u tom smislu predstavljao posebno tezak problem za Sjedinjene Drzave. Administracija je usla u dijalog o demokratskim reformama sa rezimom u Taskentu, dok je istovremeno odrzavala sa njim partnerski odnos u domenu antiteroristickih mera. Amerika je u toj zemlji, u Karshi-Khanabadu, imala i vojnu bazu. Ova ambivalentna situacija Washingtona rezultirala je tima da je administracija na vesti o mogucem masakru civila u Andidjonu u maju mesecu sa zakasnjenjem reagovala osudom. Tek nakon nekog vremena Sjedinjene Drzave su se oglasile zahtevom za nezavisnu istragu incidenta. Uzbecka vlada Islama Karimova reagovala je tako sto je raskinula ugovor o vojnoj bazi sa americkom vojskom i ucvrstila veze sa Rusijom i Kinom.
Karimovljev odgovor ohrabrio je i ostale autokratske lidere u regionu, kaze Richard Giragosian, nezavisni analiticar, specijalista za Kavkaz. On ocenjuje da je povecana samosvest o vaznosti ovog regiona za Ameriku verovatno ohrabrila azerbejdzanske lidere da izmanipulisu nedavne parlamentarne izbore, uprkos americkim apelima na slobodne i fer izbore.
"Jos jednu lekciju Andijona su, nazalost, mnogi u Bakuu naucili. Shvatili su da imaju mnogo vise moci nad Amerikom nego sto su to do tada shvatali i Karimov je iz tog otkrica izvukao veliku korist. Strateske i vojne potrebe Amerike dale su mu mnogo vise prostora za manevar", kaze Giragosian.
Mitchell Reiss (Rees), direktor politickog planiranja u State departmentu u vreme prvog Bushovog mandata, kaze da je administracija jasno odredila demokratizaciju kao svoj prvi prioritet, ali da realizacija te politike mora da uvazi razlicite uslove i situaciju u svakoj zemlji.
"Ono sto je primenjivo za Egipat, ne mora biti adekvatno za Pakistan, recimo. Dve razlicite zemlje ce se kretati ka demokratiji i razlicitim brzinama i razlicitim intenzitetima. Ali, stvar je u tome da se svi krecu u istom pravcu", kaze Reiss i dodaje da administracija mora biti kreativnija i fleksibilnija u pristupu zemljama kao sto je Iran. Tu se u diplomatiju moraju ukljuciti i neoficijelni kontakti sa gradjanima te zemlje.
"Moramo promovisati diplomatiju duplog koloseka, pozivati Irance da posecuju nase zemlje, da ostvaruju interakciju sa Amerikancima i Evropljanima. A s vremena na vreme treba da identifikujemo one oblasti gde nam se interesi poklapaju", kaze za RFE Mitchell Reiss.
"Ohrabrivacemo reforme u drugim zemljama, tako sto cemo jasno reci da ce nasi odnosi zavisiti od toga kako strana drzava tretira svoje gradjane", izjavio je tada George Bush.
Tokom 2005. Sjedinjene Drzave su radile sa Francuskom na slabljenju sirijskog uticaja u Libanu. Washington je takodje podrzao izbore za palestinsku vlast, izvrsio pritisak na Egipat da omoguci visepartijske izbore i radio na dva kruga irackih izbora i ustavnoj reformi te zemlje.
Americki predsednik je povecao finansije za proreformske organizacije kao sto su Nacionalna zaduzbina za demokratiju i Medjunarodni republikanski institut. Nastavio je takodje da odvaja milijarde dolara ekonomske pomoci zemljama koje su krenule ka unutranjim politickim reformama.
"Promocija demokratije na Bliskom istoku zaista je vidljiv zaokret u odnosu na proslost", kaze Thomas Carothers, iz Carnegie Fondacije za medjunarodni mir, ali naglasava da u drugim delovima sveta, kao sto su Rusija i Kina, Sjedinjene Drzave nisu vrsile jak pritisak na tamosnje vlade da se poduhvate demokratskih reformi.
"Balans americke politike u smislu toga u kojim delovima sveta je promovisala demokratiju, a u kojim nije, zapravo se ove godine i nije tako bitno promenio. Americki pritisak na neke zemlje i regone da se demokratizuju evidentan je, u nekima se pak mnogo manje oseca – obicno u onima sa kojima imamo prijateljske odnose i zajednicke ekonomske i bezbednosne interese, cak i ako je rec o nedemokratskim rezimima", kaze za RFE Thomas Carothers.
Bushova administracija je nastojala da ohrabri reforme u Centralnoj Aziji i na Kavkazu, u svetlu reformistickih usheha u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu. Ali drzave ovog regiona pokazale su se kao tvrdji orah za demokratsku agendu administracije nego sto je izgledalo. Carl Gershman, predsednik Nacionalne Zaduzbine za demokratiju, kaze da je ukrajinska narandzasta revolucija zapravo ucvrstila otpor vlada ovog regiona prema slicnim scenarijama u njihovim zemljama.
"Americka politika nailazi na otpor demokratizaciji na ukrajisnki nacin u zemljama poput Rusije, Belorusije, Uzbekistana, Zimbabvea. Te vlade su videle narandzastu revoluciju kao alarmirajuci signal i preduzele su sve mere da blokiraju slicne demokratske scenarije u svojim zemljama", kaze Gershman.
Uzbekistan je u tom smislu predstavljao posebno tezak problem za Sjedinjene Drzave. Administracija je usla u dijalog o demokratskim reformama sa rezimom u Taskentu, dok je istovremeno odrzavala sa njim partnerski odnos u domenu antiteroristickih mera. Amerika je u toj zemlji, u Karshi-Khanabadu, imala i vojnu bazu. Ova ambivalentna situacija Washingtona rezultirala je tima da je administracija na vesti o mogucem masakru civila u Andidjonu u maju mesecu sa zakasnjenjem reagovala osudom. Tek nakon nekog vremena Sjedinjene Drzave su se oglasile zahtevom za nezavisnu istragu incidenta. Uzbecka vlada Islama Karimova reagovala je tako sto je raskinula ugovor o vojnoj bazi sa americkom vojskom i ucvrstila veze sa Rusijom i Kinom.
Karimovljev odgovor ohrabrio je i ostale autokratske lidere u regionu, kaze Richard Giragosian, nezavisni analiticar, specijalista za Kavkaz. On ocenjuje da je povecana samosvest o vaznosti ovog regiona za Ameriku verovatno ohrabrila azerbejdzanske lidere da izmanipulisu nedavne parlamentarne izbore, uprkos americkim apelima na slobodne i fer izbore.
"Jos jednu lekciju Andijona su, nazalost, mnogi u Bakuu naucili. Shvatili su da imaju mnogo vise moci nad Amerikom nego sto su to do tada shvatali i Karimov je iz tog otkrica izvukao veliku korist. Strateske i vojne potrebe Amerike dale su mu mnogo vise prostora za manevar", kaze Giragosian.
Mitchell Reiss (Rees), direktor politickog planiranja u State departmentu u vreme prvog Bushovog mandata, kaze da je administracija jasno odredila demokratizaciju kao svoj prvi prioritet, ali da realizacija te politike mora da uvazi razlicite uslove i situaciju u svakoj zemlji.
"Ono sto je primenjivo za Egipat, ne mora biti adekvatno za Pakistan, recimo. Dve razlicite zemlje ce se kretati ka demokratiji i razlicitim brzinama i razlicitim intenzitetima. Ali, stvar je u tome da se svi krecu u istom pravcu", kaze Reiss i dodaje da administracija mora biti kreativnija i fleksibilnija u pristupu zemljama kao sto je Iran. Tu se u diplomatiju moraju ukljuciti i neoficijelni kontakti sa gradjanima te zemlje.
"Moramo promovisati diplomatiju duplog koloseka, pozivati Irance da posecuju nase zemlje, da ostvaruju interakciju sa Amerikancima i Evropljanima. A s vremena na vreme treba da identifikujemo one oblasti gde nam se interesi poklapaju", kaze za RFE Mitchell Reiss.
