Od trenutka otkada je vladika Pahomije izložen teškim optužbama, dao je samo jednu izjavu, prilično nejasnu:
„Pa šta ja tu mogu? Ljudi su to napisali, sada to treba videti, dokazati…“
To dokazivanje traje već nekoliko godina. A praćeno je čitavim nizom novih, možemo slobodno reći, skandala.
Naši gosti su: sociolog religije, analitičar i poznavalac crkvenih prilika, to jest prilika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gospodin Mirko Đorđević. Član redakcije „Dveri“, časopisa koji izlazi uz blagoslov Sinoda Srpske pravoslavne crkve, Vladan Glišić.
RSE: Gospodine Đorđeviću, kada ste čuli da je vladika Pahomije u pregovaračkom timu o budućem statusu Kosova, da li ste se iznenadili?
ĐORĐEVIĆ: Ja lično, kada sam to čuo, nisam bio iznenađen, jer, prateći zbivanja vezana za vladiku Pahomija, vidim da ima mnogo toga što deluje skandalozno. Dakle, iako je njegovo pojavljivanje po mom mišljenju skandal, nisam iznenađen. To je vrlo jednostavno objasniti. Najpre, jedno je državni tim za pregovore o statusu Kosova, a drugo je odbor Svetog arhejerejskog sinoda. Ta dva tela već po ustavu i po uzusima međunarodnog prava nemaju nikakve veze. Jednom rečju, odbor može da sarađuje sa državnim timom, ali vladici Pahomiju tu očevidno nije mesto. Razloga za to ima dosta. Ja ću pomenuti odmah dva. Čovek je već dve i po godine difamiran. Svedočili su sveštenici i on je njih raščinio. Svedočila je oštećena strana – dečaci. Stvar je pred sudom na građansko-pravnom području. Ali s obzirom na to kakvo je naše pravosuđe, ja tu ne očekujem skori rasplet, iako se za nekoliko dana najavljuje nešto slično. Da nevolja bude veća, i to je drugi razlog, duhovni sud eparhije je bio efikasan kad je trebalo raščiniti sveštenike, ali nije ni poveo postupak protiv vladike Pahomija, niti je slučaj stigao do Vrhovnog duhovnog suda naše crkve. Dakle, to ćutanje crkve deluje skandalozno. Skandal je i u tome što su zvaničnici, državni vrh Srbije, u tom momentu ćutali, niko nije prigovorio, ni patrijarhu, ni ostalim vladikama, da to nije trebalo tako činiti, s obzirom na značaj trenutka i na pitanje s kojim se suočavamo, a to je određivanje statusa južne, bar za sada još uvijek naše, srpske pokrajine.
RSE: Vladane, da li pojavljivanje vladike Pahomija u timu koji u ime Srpske pravoslavne crkve vodi razgovore o budućnosti Kosova i kod vas budi zabunu?
GLIŠIĆ: Pokušaću ceo koncept razgovora da izvučem na jednu načelnu platformu, iz razloga što se tako najbolje rešavaju stvari, ali neću izbegavati da pomenem sve ono što sam saznao, kroz štampu pre svega, vezano za slučaj vladike Pahomija. Moram odmah da ispravim cenjenog sagovornika gospodina Mirka Đorđevića da se ne radi o građanskoj parnici, već o krivičnom predmetu. On je najbitniji, a ima nekoliko građanskih parnica koje idu nezavisno od toga, a tiču se teških reči i optužbi koje su pale neosnovano, a vezano za ovaj postupak. Što se tiče samog pojavljivanja vladike Pahomija, i gospodin Mirko Đorđević je upravo rekao da je on deo sinodskog odbora za Kosovo i Metohiju. Sama vranjanska eparhija se nalazi na granicama Kosova i Metohije, obuhvata i deo Kosova i Metohije, obuhvata deo Makedonije, obuhvata deo Bugarske. Ta takva eparhija je vrlo ugrožena dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Znate za pobunu koja se svojevremeno dešavala u Preševskoj dolini. Kada govorimo o ulozi crkve u tom pregovaračkom procesu, treba da je postavimo u isti status koji imaju Srbi sa Kosova i Metohije.
RSE: To zvuči kao argumentacija koja, u principu, jeste prihvatljiva. To jeste eparhija koja je najbliža Kosovu i Metohiji, ali se postavlja pitanje da li bi čovek koji je predmet krivičnog postupka, mogao da bude u timu i da se taj tim od strane onih koji će pregovarati shvati kao ozbiljno i relevantno telo, kao telo čije ocene i stavove treba uzeti apsolutno ozbiljno?
GLIŠIĆ: Imate bar polovinu naših poslanika koji su pod raznim krivičnim prijavama. Znači, u tom slučaju biste pola državnih pregovarača morali da izbacite iz tima. Na drugoj strani se ljudi puštaju iz Haškog tribunala, dolaze na Kosovo i čak se bave politikom. Tako da ne možemo imati različite aršine za ljude iz albanskog pregovaračkog tima i za ljude iz našeg tima. Pri čemu ne želim nijednog trenutka vladiku Pahomija da izjednačavam sa teroristima koji su u albanskom pregovaračkom timu. Krivični postupak je dosta efikasno vođen, bez obzira šta naši mediji govorili. Pokrenut je u januaru 2003. godine, već u martu su završene istražne radnje. Izvršen je pretres prostorija vladike Pahomija u njegovoj patrijaršiji. Dok je on bolestan ležao u krevetu, policijski agenti su ušli…
RSE: Izvršen je pretres uz policijski nalog. Ne vidim šta je tu sporno. Sve je u granicama legalnosti.
GLIŠIĆ: Da, to je sve u granicama legalnosti, ali ni u jednom slučaju vladika nije u povlašćenom položaju. Čak naprotiv. Kad dođete kod čoveka koji bolestan leži u krevetu, izvršite pretres, uzmete mu pasoš koji mu ni do danas niste vratili, to govori o tome da on ni u kom slučaju nije neko ko je u povlašćenom položaju, već u vrlo teškom.
RSE: Gospodine Đorđeviću, kakav je vaš komentar na tu tezu da je vladika Pahomije prosto morao biti u odboru, jer je vranjanska eparhija najbliža Kosovu i Metohiji.
ĐORĐEVIĆ: Najpre bih hteo da kažem da se verovatno nismo dobro čuli. Ja sam pomenuo dva postupka. Jedan se vodi na građansko-pravnom području kao krivični, dakle pred državnim organima, a drugi pred duhovnim sudovima u okviru naše crkve, a koji je totalno zatajio. Tu crkva ništa nije uradila i to ćutanje naše crkve baca mračnu senku i na nju i na momenat u kojem se nalazimo i u kojem odlučujemo o sudbini Kosova. Da dodam još i ovo. Pozdravljam svog sagovornika, ali ne mogu da pozdravim časopis „Dveri“ i ideologiju koja se zastupa u njemu. Jedna je stvar, po učenju svetih otaca, goniti jeres, a druga je goniti jeretike. Ja se ne slažem sa idejama, ali mi nijedan sagovornik nije tuđ i uvek sam spreman da ga prihvatim kao sagovornika, a to što se ne slažemo, potpuno je razumljiva stvar. I dalje ostajem uveren da prosvećeni Pahomije, do okončanja i jednog i drugog postupka i na građansko-pravnom području, dakle pred državnim sudovima i pred duhovnim sudom koji treba da podastre javnosti činjenice do kojih je došao, ne bi trebao da sedi u tako visokom telu, upravo u momentu kada se postavlja jedno, ne samo državno, pravno i istorijsko pitanje, nego kada se to pitanje prelama i na moralnom planu kao pitanje našeg obraza pred svetom. Sa čoveka sada treba, normalnim postupkom, pred građanskim sudom i pred duhovnim sudom, skinuti famu i dokazati činjenicama šta je šta. Dok tada – to važi i u crvi i u građansko-pravnom području – ne može obavljati neku javnu funkciju, dakle dok ne donese uverenje da nije pod sudom.
RSE: Ali složićete se sa Vladanom da jedan broj državnih službenika jeste pod različitim prijavama i tužbama. Na primer, do juče su bili u sporu direktor nacionalne televizije i Biljana Kovačević-Vučo.
ĐORĐEVIĆ: Slažem se s tim. Osobito se ovog puta radi o jednoj difamaciji, radi se o jednom teškom krivičnom delu i ne bi trebalo, barem ne na ovakvim mestima, poigravati se sa osećanjima ljudi i izazivati situacije koje dovode do zategnutosti i koje su ustvari prst u oko kako laičke tako i crkvene javnosti. Znam šta govorim, jer upravo pratim stanje na terenu.
GLIŠIĆ: Što se tiče tog stanja na terenu, mi smo letos imali regionalni sabor u vranjskoj eparhiji i imali smo priliku da vidimo podršku naroda u Vranju vladiki Pahomiju, koja je ogromna.
RSE: Imali smo, isto tako, ne tako davno, priliku da vidimo protest građana protiv vladike Pahomija.
GLIŠIĆ: Koji nije uspeo. Taj protest se sveo na par desetina ljudi i posle dva dana je prestao, baš zato što se narod nije priključio tom protestu. Što se tiče samih duhovnih vlasti i njihovog suda, gospodin Đorđević je u pravu – nismo se razumeli, ja sam mislio na ovaj građanski krivično-pravni postupak. Međutim, što se tiče duhovnih vlasti, advokat vladike Pahomija Sanja Pejić je na svojoj konferenciji za štampu u aprilu 2003. godine iznela čak četiri potvrde o tome da jednostavno nikada protiv vladike Pahomija, od Eparhije zvorničko-tuzlanske do svih drugih mesta gde se pojavljivao, nisu bili vođeni nikakvi postupci. Znači čovek uopšte nema u svom, kako pravnici kažu, krivičnom dosjeu ni prekršajna, ni krivična gonjenja. Od te četiri potvrde koje su bile, jedna je bila Vrhovnog suda koji potvrđuje da nikad takve stvari protiv njega nisu pokretane, druga od eparhijskog suda zvorničko-tuzlanskog, a treća i četvrta od nadležnih sudova u Vlasenici.
RSE: Nisam siguran da razumem.
GLIŠIĆ: To znači da ne možete očekivati da čovek sa svojih toliko godina odjednom pokaže neku svoju nenormalnu prirodu.
RSE: Izvinite, ali pokazalo se da pedofilne i slične sklonosti kod ljudi mogu da otkriju u njihovoj sedamdesetoj godini, a celog života su to upražnjavali.
GLIŠIĆ: Naravno. Ali ovo pričam zbog celog postupka koji bi trebao da se vodi, pri čemu u „Glasu javnosti“ 14. novembra ove godine, vladika Irinej Niški, koji je bio duhovnik i profesor vladiki Pahomiju, govori o tome da takvih pojava kod vladike Pahomija nikad nije bilo. Morate uzeti u obzir da neko ko je duhovni sveštenik budućem monahu, mora vrlo dobro poznavati njegovu prirodu i njegove sklonosti. Želim da kažem još i to da što se tiče građanskih postupaka, vodi se jedan postupak zbog klevete, s obzirom da je glavni i odgovorni urednik „Novina vranjskih“ izneo baš klevetu o tome da je, navodno, takvih postupaka već bilo u ponašanju vladike Pahomija, pa je tužen zbog klevete. Nijednom do sada se glavni i odgovorni urednik „Novina vranjskih“ nije pojavio na tom postupku koji se vodi od 2003. godine. I onda imate situaciju da, jednostavno, neko traži pravdu i poteže celu priču o vladiki Pahomiju, a kada treba on da se pojavi pred sudskim organima, onda to sistematski izbegava.
* * * * *
„Lokalne ,Novine vranjske‘ na tri strane objavljuju tužnu ispovest trojice dečaka – Božjih slugu, dakle budućih sveštenika, a atak je izvršio niko drugi do vladika vranjski Pahomije.“
Tako je glasila vest koju je 2002. godine za naš program iz Vranja preneo dopisnik Radija Slobodna Evropa. Prema prvim informacijama, maloletnim dečacima je savetovano da ne napuštaju svoje domove i da nikome, osim policiji, ne otkrivaju ništa. Sve dok ne bude sačinjen dosje građanina Tomislava Gačića ili vladike Pahomija. Ono što je iz policije tada procurilo u javnost, glasilo je:
„Priča je gnusna i mnogo gora od onoga što su novine objavile.“
Na samom početku suđenja, posle više odlaganja, usledila je prva komplikacija. Advokati odbrane tražili su odlaganje suđenja dok se ne donese odluka po krivičnoj prijavi koju su oni u međuvremenu podneli protiv direktora „Novina vranjskih“ Vukašina Obradovića, kao i sveštenika Gorana Arsića koji se tokom istražnog postupka stavio na stranu četvorice dečaka, tačnije potvrdio njihove navode o zlostavljanju. Mesec dana kasnije Goranu Arsiću zabranjeno je svešteno dejstvo:
„To znači, konkretno, da ja ne mogu da služim ni u jednoj crkvi, ni liturgiju, ni ništa, niti da idem u parohiju.“
Goran Arsić je u ovom trenutku čekao odluku Crkvenog suda Pravoslavne eparhije vranjske. To telo će odlučiti da li on ima pravo da se ubuduće bavi svešteničkim zanimanjem. Pri tome, sam je iznosio rezervu:
„Crkveni sud ne organizuje neki radnik iz YUMCO-a, nego Pahomije, i on stavlja svoje ljude za članove tog suda.“
Odbrana vladike Pahomija podnela je protiv Arsića i urednika „Novina vranjskih“ tužbu na osnovu podataka koje je objavio dnevnik „Nacional“. Po tom listu oni su za pisanje o navodnom seksualnom zlostavljanju, od makedonske tajne službe primili ukupno 30 hiljada evra. List je objavio i faksimile dokumenata kojima se potvrđuje navedeno finansiranje slučaja „Pahomije“ iz Makedonije. Retki komentari crkve uglavnom su bili obojeni verovanjem da se iza slučaja krije zavera.
Čućete šta je branilac Vlasimir Ristić izjavio nakon što je vladiki Pahomiju oduzet pasoš:
„To je stvarno nezamislivo u demokratskom društvu.“
Oduzimanju pasoša vladiki Pahomiju protivio se i nekadašnji zamenik republičkog javnog tužioca Milan Sarajlić, i to sve do svog hapšenja, što se dogodilo u vreme „Sablje“. Potpuno siguran u zaveru koja stoji iza vranjanskog slučaja, bio je i još jedan advokat odbrane, Miodrag Lazović:
„Vidimo da je mitropolit Jovan već otišao na odsluženje kazne. Sve ovo se ne događa slučajno. Tako da se ovde ne sudi samo Tomislavu Gačiću. On je vladika i iza njega stoji Srpska pravoslavna crkva. U istoriji Srpske pravoslavne crkve, otkad ona postoji, nikad se nešto ovakvo nije desilo. Prema tome, sve ono što je sveto srpskom narodu, sad se napada. Ovo je to.“
Podršku dečacima uputili su i dvojica đakona, Vladimir Savić i Milorad Milosavljević. U međuvremenu su i oni, svetovnim jezikom rečeno, suspendovani i danas su, praktično, na birou rada, gde čekaju odluku Crkvenog suda, pri čemu nisu poznati rokovi u kojima ona mora biti utvrđena. Takođe, i monahinja Jovana, stala je iza navoda dečaka.
* * * * *
Sam postupak, zbog osetljive prirode, odvija se izvan očiju javnosti. Ono što se zna jeste da su dečaci prilikom suočavanja sa optuženim ponovili svoje tvrdnje. O čemu je izvestio Radovan Irić:
Pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Vranju Vladanom Mićovićem su se licem u lice susreli vladika vranjski gospodin Pahomije i petorica dečaka. Vladika je, inače, pet minuta pre početka suočenja, ušao u vranjsku palatu pravde uobičajeno raspoložen. Šta se dalje dešavalo, novinarima je ostalo nepoznato.
Razloge udaljenja javnosti obrazložila je predsednik suda Snežana Janjić:
„Radi se o maloletnicima i radi se o licu koje je na neki način, tako da kažem, bilo autoritet.“
Međutim, u javnost su procurili neki detalji iz svedočenja dečaka koje su „Novine vranjske“ objavile i u okviru publikacije pod imenom „Afera Pahomije“, a što se može naći i na internet sajtu ovog lista. Izdvajamo citat iz priče jednog od dečaka:
„Jedne večeri vladika me pozvao u šetnju. Izašli smo izvan manastira, kroz pomoćnu kapiju, pored pčelarnika, i obreli se u šumici, na malom proplanku, kraj koga je bio neki zid. Tu smo stali i vladika je počeo da me mazi, pipka…“
Osim inicijala, imena dečaka se nisu pojavila u javnosti. Advokat jednog od njih Dragan Nikolić je izjavio:
„Moj klijent je nesumnjivo potvrdio svoju priču koju je već dao istražnom sudiji i prilikom suočavanja sa gospodinom Gačićem u potpunosti podvukao da je napastovan od strane osumnjičenog i to u više navrata.“
Slučaj nije dugo ostao u Vranju. Odbrana je tražila izuzeće svih sudija zbog nemogućnosti nepristranog vođenja postupka. Pritisak na sud zaista je bio velik. U jednom trenutku, ispred Saborne crkve u ovom gradu, više stotina vernika i građana protestovalo je i tražilo izbor novog episkopa, kao i obustavljanje postupaka koje je pred Crkvenim sudom vladika Pahomije preduzeo protiv sveštenika i monahinja koji su svedočili na strani dečaka. Advokat odbrane Sanja Pejović:
„Ja nikad u životu nisam videla iskonstruisanije podatke od onih koji su izneti tokom vođenja ovog postupka.“
Opštinski javni tužilac Zare Dinić insistirao je na tome da:
„Nikakvog pritiska nije bilo, niti s jedne, niti s druge strane.“
Slučaj je, nakon intervencije Vrhovnog suda Srbije, prebačen niškom Opštinskom sudu, gde i danas traje. Sve vreme procesa, akteri priče su ponavljali da su izloženi pretnjama. Vlasniku lista „Novine vranjske“ Vukašinu Obradoviću jednom prilikom su polupana stakla na automobilu, dok su dečacima i sveštenicima koji su se s njima solidarisali:
„Telefonske pretnje u više navrata uputila nepoznata lica koja su se predstavila kao organizacija ,Crna ruka‘.“
* * * * *
Jedan od dečaka, na zabranu neuropsihijatra, nije se ni pojavio na suđenju. Konstatovano je da se nalazio u teškom stanju zbog preživljene traume. I u vezi sa tim su zabeležene neprijatnosti. Naš niški dopisnik Dušica Pešić:
Kada su novinari pitali zastupnika oštećenih da li će četvrti dečak, koji je u lošem stanju, prisustvovati pretresu, jedan od predstavnika Srpske pravoslavne crkve, koji je bio u pratnji vladike Pahomija, dobacio je da sigurno neće, pošto „voli da sedi po kafićima do ponoći“.
Na osnovu zakona, ukoliko se dokaže ono za šta ga optužuju, vladiki Pahomiju preti višegodišnja kazna zatvora. Vladika se nedavno priključio i pregovorima o budućem statusu Kosova. Jedan od branilaca dečaka, advokat Aleksandar Stojković, u tome vidi direktan pritisak na sud:
„To pokazuje da se crkva nije odrekla Tomislava Gačića, odnosno episkopa Pahomija. Tome u prilog ide i to da je čak i predsednik vlade Vojislav Koštunica imao susret sa episkopom Pahomijem. Čak je tu, mimo svih pravila, došlo i do razmjene poljubaca između Vojislava Koštunice i Pahomija.“
* * * * *
RSE: Gospodine Đorđeviću, koliko vama zvuči prihvatljivo to što su se iz crkve pozivali na mogućnosti da iza svega što se događa vladiki Pahomiju stoji zavera, odnosno akcija makedonske tajne službe?
ĐORĐEVIĆ: Ništa ne možemo uzeti za činjenicu dok se ta činjenica ne dokaže. Tako stoje stvari i sa tvrdnjom da iza toga stoji albanski lobi sa svojim novcima, kao i sa tvrdnjom da protiv vladike Pahomija, sa ne znam koliko hiljada evra, stoji makedonska tajna policija. Ništa to meni ne znači dok se crno na belo, sudski, i na crkveno-kanonskom i na građanskom sudu, činjenice dokažu. Ali mi puno znači da pre okončanja postupka, članovi državnog tima za pregovore o budućem statusu Kosova, pa i sam predsednik vlade gospodin Koštunica, tu prihvataju Pahomija, što je, blago rečeno, jedna vrsta izražavanja da staju na njegovu stranu, što je, ako hoćete, jedna vrsta pritiska na sud, jer sam autoritet predsednika vlade je jedna vrsta pritiska na sud. S tim je trebalo baratati kudikamo opreznije sve dok sud, u jednom, drugom i trećem slučaju, ne utvrdi nepobitne činjenice, kao i dok duhovni sud ne izrekne konačnu reč o raščinjavanju sveštenika i đakona.
RSE: Vladane, Da li vi verujete da su oni koji su na strani dečaka instruirani od tajnih službi?
GLIŠIĆ: Verujem, zato što to nije prvi put na ovim prostorima da se takve stvari rade. Na kraju krajeva, postoji knjiga u kojoj govori da na ovom prostoru vršljaju raznorazne obaveštajne službe. U vreme kada kreće ta kampanja – januara 2003. godine, vladika Pahomije je čovek koji je u tom trenutku stup Srpske pravoslavne crkve na vrlo osetljivom području kakvo je Preševska dolina i uopšte vranjska eparhija. Pre toga, on je bio administrator za ohridsku arhiepiskopiju, u vreme kada je mitropolit Jovan sa tri manastira odcepljene makedonske crkve prešao Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Vladika Pahomije je bio jedan od najzaslužnijih ljudi da manastir Prohor Pčinjski ne pripadne toj raskolničkoj Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. U Bujanovcu će biti lokalni izbori u martu 2006. godine i svi ljudi sa terena dole govore da je vladika Pahomije jedina ličnost koja bi uspela da objedini srpski korpus da glasa za jednog kandidata, čime bi Bujanovac bio vraćen srpskom narodu na lokalnom nivou. Postoji i Justinova omladina u Vranju, gde su okupljeni mladi pravoslavni ljudi koji pod blagoslovom vladike Pahomija i uz njegovu pomoć izuzetno dobro rade i preduzimaju mnoge akcije. Vladika Pahomije, u trenutku kada je sve to pokrenuto protiv njega, ima eparhijski fudbalski klub „Soko“ koji okuplja preko 500 dece. Onda organizuje nešto što je slično Lekarima bez granica, takozvane Služitelje zdravlja i ljubavi koji su sa grčkom, rumunskom i bugarskom crkvom organizovali, i u vreme bombarodvanja i svih drugih stvari, intervencije pravoslavnih lekara kod ljudi kojima je to bilo potrebno. Onda organizuje odlazak dece u Grčku na odmore. Preko 150 dece, na osnovu izveštaja parohijskih sveštenika, dobija pomoć iz Grčke. Sve to organizuje vladika Pahomije.
RSE: Znači, zaključak je – vladika Pahomije je vrlo zaslužan i on je žrtva zavere?
GLIŠIĆ: Da. Što se nas tiče, to je najverovatnije tako.
ĐORĐEVIĆ: Ja mogu ukratko da kažem da u principu odbacujem sve te teorije zavere. To je naša balkanska fobija i mitomanija. Neću nijedan događaj, pa ni ovaj, da objašnjavam teorijom zavere, tajnim službama i novcem, odnosno neću da prihvatim takvo razmišljanje sve dok nepristrasan, nezavisan sud, bez pritiska javnosti, posebno bez pritiska političkih faktora, ne izanalizira sve činjenice i ne podastre ih javnosti. Ovako, mi ćemo uvek moći da kažemo – iza ovoga stoje tajne službe, dato je toliko novaca i tako dalje. Ja kao građanin i kao čovek, ne znam šta je tu šta i zaista je bespredmetno da o tome govorim. U teoriju zavere ne verujem.
GLIŠIĆ: A zašto onda verujete da je vladika Pahomije kriv pre nego što je sud tako rekao? Pri čemu ja ne govorim o teoriji zavere, jer teorija zavere podrazumeva iracionalni momenat u delovanu. Ja govorim o vrlo racionalnom sledu interesa – interesa odcepljenje makedonske crkve, interesa albanskog lobija…
ĐORĐEVIĆ: Neka se sud pozabavi time da li je to delo albanskog lobija ili makedonske tajne službe.
GLIŠIĆ: Pa zašto se sud ne bi pozabavio time da li je uopšte vladika kriv. I zašto vi donosite presudu da je on obeščašćen pre neko što je sud to dokazao?
ĐORĐEVIĆ: Apsolutno ne donosim nikakvu presudu. Niko nije kriv dok se krivica ne dokaže.
GLIŠIĆ: Pa zašto onda ne bi bio u pregovaračkom timu?
ĐORĐEVIĆ: Da su građanski sudovi i duhovni sud radili svoj posao kako treba, a nisu ga radili, bila bi skinuta difamacija i mi bismo, i kao javnost i kao crkva i kao građani, danas imali jasnu situaciju. Prodavati danas maglu, to rade tajne službe. Pa mi smo od Miloševića hiljadu puta čuli da tajne službe plaćaju svakog ko drugačije misli. To je dosadno i bespredmetno za razgovor. Vladika je difamiran kao crkveno lice već dve i po godine i niko neće da mu pomogne da istina izbije na videlo. A ko je taj ko treba da mu pomogne? Sud, i jedan i drugi. To je vrlo jasno. To je u svakoj zemlji jasno. Nažalost, u ovoj zemlji, gde je državno pravo takvo kakvo je, gde duhovno pravo ne radi svoj posao, mi ćemo uvek imati ovo bacanje ping-pong loptica – tajne službe, plaćenici…
GLIŠIĆ: Zašto vladika Pahomije onda ne bi mogao da bude u pregovaračkom timu ako on nije sudski osuđen?
ĐORĐEVIĆ: Nije sudski osuđen, ali, molim vas, dok je neko pod istragom, ne može obavljati određene javne funkcije.
GLIŠIĆ: Pa pola države nam je pod istragom.
ĐORĐEVIĆ: Godinama protiv tog čoveka traje difamacija, u novinama, na radiju, na televiziji, svuda. Odjedanput ga sad građani vide kao člana pregovaračkog tima, što je njega amnestiralo, ako hoćete. Na osnovu čega je amnestiran, pre suda i pre sudske presude?
GLIŠIĆ: Mladi ljudi i građani Vranja ga ne doživljavaju tako kako vi pričate.
RSE: Možemo mi misliti ovo ili ono, sud će na kraju odlučiti. Ali, crkva je vrlo osetljiva na ovo pitanje. Zvao sam četiri člana Sinoda Srpske pravoslavne crkve i nekoliko predavača na Bogoslovskom fakultetu, međutim niko nije želeo da dođe u emisiju da priča o tome. Slučaj na koji ćemo vas sada podsetiti je slučaj monaha Ilariona. Iz Novog Sada Marina Fratucan:
Poslednja informacija vezana za monaha Ilariona, bivšeg starešinu manastira Hopovo na Fruškoj Gori, protiv koga je krajem 2001. godine podignuta optužnica za krivično delo „bludne radnje u vezi sa obljubom i protivprirodnim bludom nad licem koje je navršilo 14 godina“ u Sremskim Karlovcima, za šta je zaprećena kazna od jedne do 10 godina zatvora, je da policija i dalje traga za njim, a da se on, kako su još krajem marta pisale loklane novine u Novom Sadu, nalazi u selu Gospodinci nedaleko Novog Sada, što je navodno potvrdila i sestra monaha Ilariona Milica Mišić, optuživši medije da vode hajku protiv njenog brata. U Gospodincima niko nije hteo da potvrdi da li se monah Ilarion, svetovnog imena Jovan Mišić, nalazi u svojoj porodičnoj kući ili ne.
Inače, otkada je podignuta optužnica, u kojoj su navedena imena desetorice dečaka od sedam do 11 godina, održano je samo jedno ročište, gde je Mišić negirao sve optužbe i rekao da mu je čitavu aferu namestila Eparhija sremska.
Mišić je u međuvremenu iz Hopova otišao u jedan crnogorski manastir u Pljevljima, gde je često viđan u blizini pljevaljskih školskih dvorišta. Ilarion je potom premešten u Hrvatsku, u mesto Orahovica, odakle ga je proterala hrvatska policija jer je uočeno da je masturbirao u blizini jedne škole.
* * * * *
RSE: U crkvi se ne oseća volja da se razgovara o ovim osetljivim pitanjima za sve crkve. U krajnjem slučaju Evropu su potresale, kada govorimo o Katoličkoj crkvi, izuzetno velike afere. Ni vi u časopisu „Dveri“, na primer, se ne bavite tim pitanjima. A jednom svešteniku i dvojici đakona, koji su se solidarisali sa dečacima, odnosno izjavili tokom istrage da su deca govorila istinu, zabranjeno je da obavljaju sveštenički posao dok Crkveni sud ne donese svoju odluku. Kako na to gledate? To zaista izgleda kao odmazda. Pri tom, sam vladika Pahomije, taman i ako je bio samo oklevetan, nijednog trenutka nije snosio sankcije od upravo same crkve, pa ni u smislu da se zamoli da se ne pojavljuje u javnosti, pa ni u ovom timu, dok cela stvar ne bude rešena.
GLIŠIĆ: Što se tiče tih slučajeva, za Srpsku pravoslavnu crkvu su vezana samo dva. Jedan je ovaj vladike Pahomija o kome sve vreme govorimo, a gde postoje ozbiljne indicije da se radi o zaveri s ciljem da se vladika Pahomije skloni sa eparhijskog trona, zato što je on jedan od ljudi koji su ključni za odbranu srpskog naroda…
RSE: Da, ali ja sam govorio o izopštenju dva đakona i jednog sveštenika. Da li je to odmazda?
GLIŠIĆ: Nisam pratio te slučajeve, tako da to ne mogu da komentarišem. Ono što mogu da komentarišem jeste postupak koji se vodi protiv vladike Pahomija.
RSE: Zar vam nije, čisto ljudski, kao novinaru, sumnjivo i interesantno da oni koji izađu na sud i kažu da su dečaci u pravu – a oni nisu jedan čovek, već su oni tri čoveka plus jedna monahinja – istovremeno budu izopšteni iz crkve?
GLIŠIĆ: A da li ste čuli da je, recimo, na RTS-u objavljena priča o tome da je i drugoj deci, koja nisu svedočila protiv vladike Pahomija, bio ponuđen novac? Isti ovaj novac koji je vezan za makedonske obaveštajne službe. To izopštenje, ako ga posmatrate samo s jedne strane, zaista izgleda problematično i onda čovek dobija želju da reaguje na to. Međutim, ako uzmete i drugu stranu medalje, a to je ta da su postojala deca koja su rekla da im je ponuđen novac pa to nisu prihvatila, šta to govori o ljudima koji su stali na stranu ove dece koja su rekla to što su rekla? Da se ne pozivam na izjave koje su rečene u samoj sudnici. To bi bilo ono što je suprotna strana radila nemilice, a mi ne želimo da radimo, a to je ulazak u sam postupak.
RSE: Ko je suprotna strana?
GLIŠIĆ: „Novine vranjske“ koje su vodile vrlo ozbiljnu kampanju protiv vladike Pahomija.
RSE: Zašto se to shvatilo kao kampanja protiv vladike Pahomija i protiv Srpske pravoslavne crkve?
GLIŠIĆ: Zato što su već 9. januara, znači pre ulaska u proceduru, objavljivali tekstove protiv vladike Pahomija. Postoji tužba protiv „Novina vranjskih“ za klevetu zbog toga što rekle da je protiv vladike Pahomija već vođen postupak za slično delo. Glavni urednik se, međutim, već dve godine ne pojavljuje na sudu.
RSE: Gospodine Đorđeviću, zašto u crkvi ne postoji volja da se razgovara o ovim pitanjima?
ĐORĐEVIĆ: Složio bih se s vama, u crkvi ne postoji volja da se ulazi u ovakve probleme, da se o njima javno raspravlja. I ne samo u ovakve, nego ni u mnoge druge. Razlog je taj što je crkva, odnosno dobar dio hijerarhije ispolitizovan i crkva se boji takvih otvorenih problema. Inače, crkva ne bi trebala da se plaši ovakvih stvari, kakav je ovaj slučaj ili slučaj monaha Ilariona. Po mom dubokom uverenju, crkva ne bi ništa izgubila. Naprotiv, doživela bi trenutak moralnog uzrastanja, ako bi otvoreno progovorila i na temelju činjenica ukazala da takve pojave u crkvi postoje. Taj strah je neopravdan. Moram ovde da dodam, kad je reč o monahu Ilarionu, vladika sremski gospodin Vasilije, nadležni arhijerej, brzo je reagovao, za razliku od drugih arhijereja, u tom slučaju, i smesta je preduzeo mere da se osumnjičeni monah privede, ispita, progna, pomeri, premesti i tako dalje. To još jednom potvrđuje moju tezu. Vrlo važno je da naglasim da se naša crkva neopravdano plaši. Evo Katolička crkva otvoreno govori ne samo o inkviziciji, nego upravo i o pedofiliji i svakodnevno saopštava kako njene komisije utvrđuju ove i one slučajeve. Da li je time crkva oslabila? Nije. Po mom dubokom uverenju, crkva bi moralno uzrasla u očima vernika i dobila bi, čak, i u očima laičkog dela javnosti.
RSE: Mislite li da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ima više pedofilije?
ĐORĐEVIĆ: Vi imate pravo da mi postavite to pitanje direktno, ali ja nemam pravo da na njega odgovorim paušalno. Na temelju dokumenata kojima svi raspolažemo, to je postalo masovna pojava u crkvama u Evropi i na drugim kontinentima. Što se tiče naše crkve, mi o tome nemamo podataka. A dok nemamo podataka, ne mogu konkretno da odgovorim na to pitanje, pored najbolje volje. A, inače, u crkvi je to raširena pojava vekovima i ona je dobro izučena. Jedini pravi borac protiv te pojave je crkva sama, a građansko pravosuđe je nešto drugo.
RSE: Zašto se „Dveri“ ne bave tim problemom?
GLIŠIĆ: Vladika Vasilije je reagovao po pitanju nesporne situacije. I ne samo vladika Vasilije, nego i vladika Filaret koga mediji mnogo ne vole. U tom slučaju se pokazalo da crkva reaguje. A razlog što mi to ne objavljujemo na sva zvona jeste što je to jedan slučaj. Što se tiče slučaja vladike Pahomija, tu je očigledna politizacija cele stvari. Čovek iz Tužilaštva Zare Dinić, koga citiraju „Novine vranjske“, rekao je da je na osnovu ovlašćenja Vlijama Montgomerija (William Montgomery), američkog ambasadora u Beogradu, drugi sekretar zatražio saglasnost da bude primljen u opštinsko tužilaštvo, da ih pita da li su oni imali neku vrstu pritiska. Na šta su oni rekli da nemaju pritiske, a u isto vreme nisu videli ništa sporno u tome da se jedan strani diplomata meša u tako osetljivu materiju. Zamislite situaciju da je neki naš diplomat otišao u američki sud i tražio da vidi kako se koji postupak vodi.
ĐORĐEVIĆ: To je pravo diplomata. I naš ambasador u Americi ide u slične situacije u Americi. Problem nije u tome. Problem je u ovome o čemu sam ja govorio.
GLIŠIĆ: Recite mi jedan slučaj u kojem je naš diplomata mogao da utiče na američko pravosuđe.
ĐORĐEVIĆ: Ne, ne može da utiče. Kao što ni američki ambasador ovde ne može da utiče na pravosuđe. Stvar je u tome što pravosuđe ne valja i totalno zakazuje.
GLIŠIĆ: U pitanju su bile predistražne radnje i dolazi američki ambasador, to jest njegov drugi sekretar gospodin Braun (Brown), ulazi u Okružno javno tužilaštvo i posle toga se podiže optužnica protiv vladike Pahomija.
ĐORĐEVIĆ: Došao američki ambasador i napisana optužnica? To mi liči na ono – optužnica protiv Miloševića napisana u Beogradu u nevladinim organizacijama.
GLIŠIĆ: To su objavile „Novine vranjske“, znači ja govorim o činjenicama. Vi izvlačite zaključke, ja govorim o činjenicama i o sledu događaja.
ĐORĐEVIĆ: Znam ja za tu posetu američkog ambasadora. Ali, američki ambasador je bio i u Kragujevcu i u Pirotu, ruski ambasador je juče bio u Aleksincu. To je druga stvar.
GLIŠIĆ: U kom pravosudnom organu je bio ruski ambasador?
ĐORĐEVIĆ: Ne govorim o pravosudnom organu, već hoću da kažem da se uopšte ambasadori kreću i nemaju prava da utiču na pravosuđe. Ni ruski, ni turski, ni bilo koji.
GLIŠIĆ: Ni ruski, ni turski to nisu radili. To je uradio američki.
ĐORĐEVIĆ: Ispada da američki ambasador ovde kroji kapu svima nama. Naši sudovi to moraju da raščiste i da objasne. Kakav američki ambasador, kakav turski ambasador.
GLIŠIĆ: Ja sam to čitao u „Novinama vranjskim“.
ĐORĐEVIĆ: Pa dobro, šta ja sve ne čitam po novinama. U „Dverima“, na primer, čitam da sam plaćenik, a ja nemam aspirin da kupim. To je napisao tamo neki Atanasije.
RSE: Mislite li vi da je gospodin Đorđević plaćenik?
GLIŠIĆ: Ne, ja ne mislim da je gospodin Đorđević plaćenik. Atanasije odgovara za svoje reči, vi se njemu obratite. Ali, gospodine, ja sam vas čuo u jednoj emisiji na ovom radiju gde ste rekli za nas da smo mračna, klerofašistička priča.
ĐORĐEVIĆ: Ne, rekao sam da ima puno klerofašističke ideologije i to i sada tvrdim. Ima veličanja Ljotića i čega sve ne.
* * * * *
Čućemo kakve je sve priče, situacije i okolnosti proizvelo otvaranje nekoliko sličnih afera aferi vladike Pahomija u Hrvatskoj. Zabeležio Drago Hedl:
Ugledna zagrebačka psihologinja, doktorica Mirjana Krizmanić, kaže da se crkva prema takvim pojavama odnosi blago, te da ih uglavnom nastoji zataškati i prikriti. Ona smatra da je to neoprostivo, ponajviše zbog toga jer su žrtve djeca koja s posebnim povjerenjem dolaze svećeniku, pa to njihovo povjerenje biva zloupotrebljeno, kaže dr. Krzmanić i dodaje:
„Drugi razlog da crkva griješi što to ne kažnjava je ta da se skrivanjem toga udaljava od svoje svrhe koja bi, ja mislim, trebala biti upravo zaštita najslabijih, najmanje zaštićenih, a to su sasvim sigurno djeca. Tako da se ja nad crkvenim reakcijama zgražam mnogo više nego nad nekim jadnim čovjekom koji je poremećen pa je pedofil, često je i neobrazovan i sam bio zlostavljan, što u crkvi praktički nikad nije slučaj. Oni biraju one koje će primiti u svećenike.“
Poznati sociolog religije i splitski svećenik don Ivan Grubišić također kaže da crkva nastoji prikriti i zataškati takve pojave, no da problem pedofilije u njenim redovima postoji:
„Taj problem postoji, on je izišao u javnost i mislim da sada crkva, pod pritiskom javnosti, reagira. Ali oni koji su se prije desetak dana našli u Rimu zamjerili su Ivanu Pavlu II da o tom problemu pedofilije nije odmah progovorio i zauzeo čvrst stav, nego je nastojao to nekako prikriti.“
Psihologinja Mirjana Krizmanić upozorava i na slučaj župnika iz jednog zagrebačkog prigradskog naselja koji je osuđen za pedofiliju, no koji je unatoč dokazima da je seksualno iskorištavao djecu na vjeronauku, naišao na veliku podršku svojih župljana. Tako, kaže ona, taj čin ne samo što nije naišao na osudu crkve, već nije doživio ni osudu javnosti:
„To je jedno prigradsko naselje, gdje je, koliko ja znam, više od desetoro djece svjedočilo da ih je svećenik dirao ili se u svakom slučaju nepravično ponašao, a roditelji, ja mislim, iz straha od crkve nisu reagovali. Crkva je gotovo jedina instanca u koju vjeruju. To je jedna vrsta manipulacije narodom, što je nešto što je vrlo ružno i zapravo se ne bi smjelo oprostiti.“
Nedavna afera seksualnog maltretiranja djece u katoličkom Karitasu u Brezovici u Zagrebu, također je naišla na mlaku reakciju crkve i tek je pod pritiskom javnosti smijenjena tamošnja ravnateljica. Splitski svećenik i sociolog religije don Ivan Grubišić smatra, međutim, da se crkva s takvim pojavama mora daleko odlučnije obračunati:
„Kao što je sada izdala dokument o zabrani ređenja osoba koje su sklone homoseksualizmu, hoće li doći na red, što je još gora stvar, pedofilija? Mislim da hoće. Uvjeren sam da će crkva u toj stvari zauzeti svoje stavove, ali ona se malo kasnije probudi nego neki drugi faktori.“
* * * * *
RSE: Vidite, u Hrvatskoj se itekako raspravlja o ovim pitanjima, gdje je pronađeno i uočeno više afera vezanih za seksualno zlostavljanje dece u Katoličkoj crkvi. Zašto je crkva pogodno tlo za pedofiliju?
ĐORĐEVIĆ: Pa nije samo crkva pogodno tlo za pedofiliju. Takvo tlo su i mnoge druge ustanove. Ali crkva, kao tradicionalno zatvorena struktura, sa celibatom, upravo biva takvo tlo. Ali toga ima i drugde. Pedofiliju ne treba vezivati samo za crkvu. Nažalost, pedofilija postoji, u mnogo masovnijim razmerama, i u drugim strukturama. Bitno je, i to hoću da podvučem, da je Katolička crkva dobila time što je nedavno objavila dokumenat i kroz učiteljsko svedočenje samoga pape ukazala da su te pojave neprihvatljive s tačke gledišta crkve, da su grubo gaženje Hristovih načela i principa i svega onoga što je Hrist uputio svetu i čoveku kao neopozivu poruku nade i ljubavi. U tome je problem. Inače je pedofilija masovna društvena pojava.
RSE: Pomenuli ste celibat. Na Zapadu se vode i rasprave o tome da li bi trebalo odustati od celibata. Mislite li da je to rešenje?
ĐORĐEVIĆ: Mi pravoslavni nemamo celibat, pa opet toga ima. Radi se o jednoj sociopatološkoj pojavi koja nije od juče. I upravo je, po mom uverenju, hrišćanska crkva pozvana da se protiv toga bori, jer po zapovesti gospodnjoj: „…ko uvredi ijednog od ovih malih“, kaže Isus pokazujući na decu, „bolje mu je da kamen obesi sebi o vrat“. U tome je problem. Crkva upravo treba da progovori o tome, ona je pozvana da progovori o tome, o moralnoj čistoti i integritetu ličnosti. Evo mi pravoslavni, rekoh nemamo celibat, pa to opet postoji kao problem. I žalosno je što naša crkva o tome ćuti. Ali naša crkva je toliko u političkim vodama da ja ni ne očekujem da će ona skoro progovoriti. Ona tera dnevnu politiku i po pravilu je egzemplarno tera loše.
RSE: I u Srpskoj pravoslavnoj crkvi su neki na celibatu, je li tako?
GLIŠIĆ: Da. Ljudi koji se zamonaše se obavezuju na tu vrstu odricanja od nekih svetovnih zadovoljstava.
RSE: Mislite li da je možda u tome problem? Da li bi se olakšala situacija ukoliko bi se tu nešto menjalo?
GLIŠIĆ: Ne mislim da je to problem. Prvo, moramo da se držimo činjenica. Uporno govorimo o dva slučaja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jedan je vrlo sankcionisan od nadležnih vladika, drugi je vrlo ispolitizovan, i ja imam pravo i svi ljudi koji veruju vladiki Pahomiju da sumnjamo u smisao cele te ujdurme. S druge strane, što se tiče Rimokatoličke crkve, časopis „Dveri“ je poznat kao vrlo oštar prema Rimokatoličkoj crkvi, ali u ovom slučaju, s obzirom da ne znamo činjenice, ne želimo da ulazimo u to. Mislim da su oni našli pravu meru u odnosu na svoje probleme. Što se tiče jedne teze koja se ovde kod mog sagovornika uporno na mala vrata provlači, to je ta priča o politizaciji naše crkve. Ovde je tema potpuno druga, a mi uvek dođemo na to da je Srpska pravoslavna crkva politizovana. Morate uzeti u obzir da politizacija podrazumeva nešto što sama institucija izaziva i hoće. Međutim, imate situaciju da je naša crkva jedini stup opstanka ovog naroda na Kosovu i Metohiji. Da se narod u vranjanskoj eparhiji okupio oko vladike Pahomija, da imamo problem u Republici Srpskoj gde je crkva još jedina ta koja nije napadnuta od međunarodnih okupacionih snaga. Tako se zovu ljudi koji kažu – niste dobro glasali, morate da smenite ljude za koje ste glasali. U bovšoj Republici Srpskoj Krajini je crkva takođe jedina koja čuva taj narod i koja ga tamo okuplja. Prema tome, ako je crkva došla u situaciju da je jedina ostala, u ime ovog naroda na tim prostorima, ona mora da se bavi politikom, ne zato što to hoće, nego zato što je to njoj bačeno u dvorište.
RSE: Koji je vaš komentar, gospodine Đorđeviću? Gospodin Glišić tvrdi da se crkva ne bavi politikom zato što to voli, nego zato što to mora u datim okolnostima.
ĐORĐEVIĆ: Nije problem u tome što se crkva bavi politikom i što se svešteno lice bavi politikom. Ima pravo da se bavi kao i svaki građanin. Problem je u tome što se dobar dio hijerarhije naše crkve loše bavi politikom. Savetuju Srbima na Kosovu da ne učestvuju u institucijama na Kosovu. To je loš potez i time ih guraju u izolaciju. Dakle, ja govorim o lošoj politici. Načelno svaki sveštenik kao i svaki građanin ima pravo da se bavi i treba da se bavi političkim problemima. Crkva je deo društva. Nemojmo, molim vas, stvari paušalno izdvajati. Pogledajmo stvari konkretno. Tačno je to da je naša crkva jedna srpska ustanova koja funkcioniše na Kosovu. Pa sad je važno da ona u punom sjaju i sa moralnom čestotom bude predstavljena. Koristim ovu priliku da pozdravim izlaganje vladike Teodosija, koje je objavila „Politika“ 27. novembra ove godine, dakle pre desetak dana, koji je rekao ovo isto, od reči do reči, o čemu vam ja cele večeri govorim. Onaj ko nije pročitao izlaganje vladike Teodosija, neće shvatiti kako loše stoji stanje u našoj crkvi, i u vezi s ovim i u vezi s Kosovom i u vezi s politikom i u vezi s tom klerikalizacijom koja će doneti štetu ne samo srpskom društvu, nego koja već donosi štetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jedno je evangelizacija, gospodo, to je pozvanje Hristovo, a drugo je klerikalizacija. Klerikalizacija je drugo ime za lošu, anahronu politiku. Crkva nikad ne treba da se vezuje za jedan konkretni politički režim. Čuvena je misao svetih otaca – kad režim padne, crkva ostaje udovica. To je to. Neke vladike su služile Miloševiću, pa smo videli gde smo i kako smo nakon deset godina potonuća čitavog naroda. I taj krst srpska crkva mora nositi i ne treba da se boji ni pokajanja, ni suočenja s punom istinom o svemu, pa i o pedofiliji, ako je ima, a nažalost je ima svuda, pa zašto je ne bi bilo i u crkvi.
GLIŠIĆ: Želim da pohvalim tekst gospodina Đorđevića u „Republici“ o sekularizaciji i klerikalizmu, gde ima puno ideja koje bi mogli mi da podržimo. Ali ima jedna bitna stvar. Kada govorite o klerikalizmu u Srbiji, sam pojam klerikalizma, da bi uopšte o tome moglo da se govori, podrazumeva da crkva ima poluge moći, da ima činovničke pozicije, da ima položaj u aparatu vlasti.
ĐORĐEVIĆ: U pravu ste. Možete pročitati šta je horizontalna klerikalizacija, a šta je vertikalna. Naša crkva nema vertikalnu klerikalizaciju.
GLIŠIĆ: Da, ali ako crkvu posmatrate u modernoj teoriji civilnog sektora, morate priznati da neko ko ima takvu popularnost u narodu, ima pravo da se izjašnjava o društvenim temama i da je to potpuno legitimno.
