Saradnja: Nebojša Bugarinović
Preteča tabloida u Srbiji bila je prva domaća privatna novina, Nedeljni telegraf, čiji je vlasnik i urednik bio ubijeni novinar Slavko Ćuruvija. Prvu novu godinu, 1997., ovaj list je dočekao sa tiražom od 130 hiljada prodatih primeraka, što ga je ustoličilo kao ravnopravnog takmaca do tada neprikosnovenim Večernjim novostima i Politici. Početne ocene o JUL-ovskim i udbaškim novinama, napravljenim da bi razbile opozicioni blok, kasnije su zamenjene tvrdnjom da se radi o jednom od ostrva slobodne reči u Srbiji. Ćuruvijin koncept, koji se zasnivao na selekciji kratkih vesti, istaknutim velikim naslovima, a neretko i proizvodnjom događaja, kolege su prepevale u vickastu devizu – Pucaj u svaki grm gde šušne, makar tamo bili majka i dete.
Na granici između tabloida i onoga što se obično naziva ozbiljnom štampom, krajem devedesetih godina smestili su se dnevnici Blic i Glas javnosti, koji su formom usvojili tabloidni model, ali su angažovanjem respektabilnih novinarskih imena uspeli da se izdignu iz domena žute štampe. Kuriozitet medijske scene, posle demokratskih promena 2000. godine, predstavlja činjenica da su među dnevnim novinama pokretani samo tabloidi, a kretanje njihovih tiraža kao da potvrđuje tezu da je demokratija mnogo podsticajnija za bulevarsku, nego za odgovornu štampu.
Prvi ozbiljan prodor pravi dnevnik Nacional, koji u vreme uspostavljanja demokratskog jednoumlja postaje mesto gde najpre pojedine istaknute ličnosti Miloševićevog režima dobijaju priliku da ponovo lansiraju svoja gledišta, a nedugo zatim ovaj list postaje najznačajniji poligon sa koga se lansiraju napadi na pojedine ljude iz okruženja premijera Zorana Đinđića. Nacional je u vreme vanrednog stanja, posle Đinđićevog ubistva, prestao da izlazi jer je pokrenut postupak stečaja nad firmom koja ga je izdavala, a taj spor još uvek nije završen pred Trgovinskim sudom.
Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, poput lista Balkan, na medijskoj sceni Srbije pojavio se najznačajniji tabloid, Kurir, čija je specifičnost u tome da ga vode uglavnom novinari koji su devedesetih bili u redovima antimiloševićeve štampe. Niskom cenom, fokusiranjem na nekoliko udarnih tema i spremnošću da ignorišu gotovo sve odredbe novinarskog kodeksa, oni su za kratko vreme uspeli da tiraž dovedu na 200 hiljada prodatih primeraka, što Kurir čini jednom od dve najčitanije novine u Srbiji. Ovaj list ne preže od otvorenih kampanja protiv aktera političke scene. Najpre protiv vlade Zorana Živkovića, a u novije vreme i protiv stranke G17 Plus, od čijih predstavnika je u ranijem razdoblju dobijao najviše nedovoljno proverenih, ali za čitalaštvo, izuzetno zanimljivih informacija. Ipak, ne može se osporiti da je ovaj list prvi obelodanio neke afere, poput tragične pogibije vojnika na Topčideru i poslaničkih plata.
Drugi aktuelan tabloid, sa daleko skromnijim tiražom, Srpski nacional, karakteriše pokušaj da se pažnja čitalaca privuče atakom na njihove najniže porive. Pornografske fotografije na naslovnim stranama, naturalistički prikazi nesreća i lažne informacije, ne uspevaju da privuku pažnju šire publike, ali ni državnih organa, koji za sada ne reaguju na očigledna kršenja Zakona o javnom informisanju.
Srpski tabloidi u trci za čitaocima ne prežu od kršenja elementarnih etičkih i profesionalnih pravila, od kojih je objavljivanje slike silovane trogodišnje devojčice i poziv na linč njenog očuha, za koga nije dokazano da je počinitelj, samo jedan od najbizarnijih primera. Specifičnost srpskog medijskog tržišta je što je ono izuzetno dinamično i neprozirno. Novine se pojavljuju bez vidljivih komercijalnih motiva, a o njihovom poslovanju se vrlo malo zna. Ako su podaci o tiražima nepouzdani, o vlasnicima se zna još manje. Za razliku od klasičnih tabloida, koji se obično bave privatnim životom javnih ličnosti, tabloidi u Srbiji imaju izrazito politički karakter. Retko se na njihovim naslovnim stranicama nalaze ličnosti sa estrade, što je gotovo pravilo sa tabloidima u Evropi danas.
Do pojave tabloida u Srbiji, po mišljenju analitičara medija, Radeta Veljanovskog, došlo je, pre svega, zbog toga što je postojao upražnjen prostor jer mnoge značajne teme, kao što su ratne i privredne afere, pitanje odgovornosti za ratne zločine, ubistva, pljačke, prevare i mnoge druge stvari koje su učinjene u proteklom vremenu, nisu dobile svoj informativni epilog:
''Nisu pronađeni akteri. Nisu sva pitanja dobila odgovor. Onda se u tom praznom prostoru pojavio jedan broj novina koje su na neki način najavile da će imati odgovore na sva ta pitanja i informacije koje se u drugim medijima ne mogu naći. To je dabome skrenulo u sasvim drugom pravcu. Tu je bilo naznaka, neproverenih informacija, često konstrukcija, insinuacija, ali su te novine postale poprište određenih političkih, pa i drugih, prepucavanja onih kojima su te novine bile dostupne.''
Veljanovski kaže da tabloidi i u razvijenom zapadnom svetu zauzimaju značajan deo medijske industrije, ali ipak primećuje:
''Ipak malo više respektuju istinu i objektivnost, nego što se to kod nas čini.''
Nesumnjivo najuticajniji i najtiražniji tabloid u Srbiji je Kurir. Đoko Kesić, direktor, glavni i odgovorni urednik lista, objašnjava da su se tabloidi u Srbiji pojavili u vremenu kada je to bilo logično:
''Nije se mogao tabloid pojaviti u srpskom novinarstvu da to nije podrazumijevalo i određene zakonomjernosti u društvu i u štampi. Prvi pokušaj nekog tabloida napravljen je sa Dnevnim Telegrafom. Kasnije je to nastavljeno sa nesretnim Nacionalom, da bi to sada, na zanatski najbolji način, radio Kurir.''
Obrazlažući dalje ovu tezu, Kesić objašnjava zašto se pojavio Kurir i zbog čega tabloidno novinarstvo doživljava ekspanziju:
''U ovim vremenima, koje ovi sa Zapada zovu umiljatom riječju tranzicija, došlo je promjene agregatnog stanja. U takvom stanju, ozbiljne novine, poput Politike, ili novine koja pokušava da bude ozbiljna novina, poput Danas, su navikle da stvari nazivaju pravim imenom i navikle su da novinsku poruku svedu na definiciju čitanja između redova. To vrijeme je definitivno prošlo. Došlo je vrijeme direktnog govora. Čovjek koji osjeća problem, zna ga i zove ga imenom, ako u novinama ne vidi to jasno naznačeno i jasno definisano, sa jasnom formom, više neće da kupuje tu novinu i tu informaciju neće da čita.''
Tabloidi u ovdašnjem društvu su neminovnost i po procjeni Radeta Veljanovskog, ali iz sasvim drugačijih razloga:
''Mislim da su tabloidi u našem medijskom prostoru neka vrsta vrha ledenog brega izvesnog političkog podzemlja, koji ima prodor i u medijsku sferu. Političko podzemlje konstituišu, pre svega, sami politički akteri, ali vidljivo je, kroz mnoge natpise, pre svega u tabloidnim novinama, da određeni centri moći, politički, biznis, ili vojno-strateški centri, imaju svoje eksponente u ovakvim novinama, da su počesto i čitave novine takve.''
Veljanovski kaže da u toj sivoj zoni, nevidljivoj na površini, dolazi do raznih sprega koje promovišu određene interese:
''Dolazi do kritike oficijalne politike, ili do nametanja nekih stavova, do očigledne kampanje da se određeni ljudi, određene institucije, određene ideje potisnu, izbrišu, ili, ako je moguće, okaljaju u javnoj sferi. Do toga je dovela ukupna društvena situacija i jedna neregulisana medijska situacija. Vrtimo se u jednom začaranom krugu u kome su, na žalost, ovakvi mediji, izgleda, neminovnost.''
Da li su tabloidi, i u kojoj meri, ovakva vrsta neminovnosti i za ostale zemlje regiona? U Bosni i Hercegovini ne bi se mogao izvući takav zaključak. Ljiljana Zurovac, dugogodišnji novinar Radio Sarajeva i direktorka Sekretarijata Vijeća za štampu Bosne i Hercegovine:
''Tabloidi u Bosni i Hercegovini nikako nisu političkog profila. Tabloidi se drže onoga što je njihova zadaća, a to je da primame ljude, da prodaju što više svojih izdanja na priči o tome ko je s kim spavao, ko je koga pokrao, ko se od koga razveo, ko je koliko para zaradio i ko je i zbog čega otišao da pjeva u Srbiju, ili u Hrvatsku, a nije ostao za Novu godinu pjevati u Bosni i Hercegovini. Takve teme plijene masu naroda i njihovu radoznalost po sistemu - moja inteligencija se zaustavlja na prozoru prvog komšije.''
Najtiražniji bosansko-hercegovački tabloidi bave se onim što je privatni život popularnih osoba, među kojima je najdominantnija kategorija estradnih zvezda. Ova tematika okosnica je lista Express, o čijem radu govori Mirsad Cviko, glavni i odgovorni urednik:
''Ljude zanima ono što pišemo. Već smo ih navikli da svakog četvrtka u Expressu pronađu ono što ih interesuje. Rekao bih da je običan puk znatiželjan za informacijama koje se ne tiču samo politike i drugih dnevno političkih dešavanja, nego i nečega što je običan život, zašto ne reći trač. Čini mi se da tu imamo uticaja. Tako je i sa strukturama koje su na vlasti, ili koje se tiču politike. Čim se mi dotaknemo nekog od njih, u nekom pozitivnom ili negativnom smislu, oni vrlo brzo znaju reagovati.''
Ono što bi se u Bosni moglo detektovati kao poseban problem je tabloidski manir u ozbiljnim novinama, u dnevnim, nedeljnim ili mesečnim, koji bi, kako kaže Ljiljana Zurovac, građanima trebali da budu pravi izvor jedne istinske informacije:
''Radi senzacionalnosti i dobre prodaje rade se vrlo uvredljivi naslovi. Čak i urednička slova, ili urednikov uvodnik, ne govori o onome što urednik treba da govori, pa i svojim novinarima. Svojim uredničkim stavom, komentarom, on piše o stvarima koje su direktno uvredljive na nacionalnoj ili polnoj osnovi, na način koji nikako ne bi ponudio ni jedan pravi tabloid, a kamoli jedna ozbiljna novina.''
Govor mržnje, uvrede, satanizacija neistomišljenika česte su pojave sa kojima se suočava novinarstvo na ovim prostorima. Ponavlja se pitanje, da li u takvim okolnostima postoji bilo kakva odgovornost. Urednici tabloida, Đoko Kesić i Mirsad Cviko:
''Svaki čovjek je sopstvena savjest. Bilo koji posao čovjek da radi, mora da ima neku svoju savjest i mora da odgovara, i pred sobom i pred drugima, za svoj posao. Toga ima. Kuri je bio prvi koji je pokušao da razbije neke tabue. Posle Kurira novinarstvo u Srbiji nije isto što je bilo prije Kurira. Ne može se reći da je Kurir apsolutno bezgrješan i da nije prekoračio neke granice pristojnosti. Pojavili su se tabloidi koji su poslije toga izgubili svaku mjeru.''
''Naravno da postoji odgovornost. To što sam urednik i što radim u Expressu, koji je tabloid, ne znači da imam manju odgovornost od onih koji rade u dnevnoj, nekoj drugoj novini ili nekom drugom elektronskom mediju. Novinarska, urednička i svaka druga odgovornost, koja stoji u svakom poslu koji se tiče medija i objavljivanja tekstova, postoji.''
''Ako nemamo mi, kao novinari, savjesti da to redukujemo, trebala bi država. Država ne reaguje. Sa druge strane, reaguje tržište.''
''Svjesni smo da ono što napišemo za osobu koju tretiramo u nekom tekstu, može joj donijeti dosta neprijatnih stvari. S toga, sve ono što objavimo, moralo bi biti istinito, ili barem potkrijepljeno nekim izjavama iz više izvora. Tragamo za informacijama tako što ih provjeravamo direktno kod ljudi o kojima pišemo. Odgovornost je maksimalna.''
Kako problem odgovornosti za izgovorenu reč u medijima vide analitičari? Rade Veljanovski:
''Odgovornosti za napisanu reč, na žalost, ima malo, ali moramo da pogledamo ovaj problem iz šireg ugla. U društvu nema odgovornosti za javno izrečenu reč. Te odgovornosti nema u dovoljnoj meri ni među akterima koji su reprezenti institucija sistema, Parlamenta, vlade, svih nivoa vlasti i političkih partija, ljudi koji treba da konstituišu nekakvo polje politike, u kome se donose suštinske odluke. Tako da i nije čudo što se ta stvar prenosi i preslikava kroz medije. Mediji jesu ogledalo društva i društvenih odnosa.''
Jedan takav sveukupan odnos i odsustvo odgovornosti, sasvim logično su proizveli i adekvatnu medijsku situaciju, kaže Veljanovski:
''Dabome da ovakvi mediji, koji su nagrnuli na naše medijsko tlo, imaju prilično veliki tiraža jer su našli svoju publiku. To im opravdava takav odnos prema profesiji i smatraju, da ako imaju publiku koja ih na taj način verifikuje, onda odgovornost i nije tako bitna stvar.''
Pitanjem odgovornosti medija u Bosni i Hercegovini direkrtno se bave dve institucije sa različitim stepenima nadležnosti. Pored Regulatorne agencije za komunikaciju, ovim pitanjem bavi se i Vijeće za štampu, koje je osnovano pre četiri godine i donedavno je bilo jedina institucija ove vrste na zapadnom Balkanu. Ljiljana Zurovac:
''To je samo regulacijsko tijelo koje tek zaživljava kao način pospremanja u vlastitoj kući, kao način regulacije štampanih medija i podizanja profesionalnog nivoa, tako što će novinari urednici, zajedno sa građanima jedne države, prepoznavati ono što nije profesionalno novinarstvo i što treba popravljati. Regulacija ne radi na bazi - batina je iz raja izašla, ne radi na bazi regulatornih tijela koja izriču kazne.''
Kako kaže Ljiljana Zurovac, Regulatorna agencija za komunikaciju napravila je prilično reda u haosu koji vlada u sferi elektronskih medija Bosne i Hercegovine:
''Vijeće za štampu nema pravo na autorizaciju kazne, nema pravo da zatvara, zabranjuje emitiranja ili licenciranja, već može jedino da reagira novinarskim načinom, a to je medijacijom između onoga ko je povrijeđen i oštećen nekim izvještavanjem i redakcije. Objaviti će se demanti, objaviti će se čitateljev tekst ili izvinjenje novinara koji je napisao tekst koji nije na mjestu.''
****
Kako su ove probleme regulisale zemlje sa razvijenom novinarskom tradicijom? Pre svega, jedan od ključnih elemenata koji je u proteklom vremenu na ovom prostoru proizveo i podgrejavao veliku nesreću jeste jezik mržnje. Rade Veljanovski:
''Jezik mržnje je jedna jako loša pojava u medijskom sistemu i nije čudo što se u demokratskim zemljama, pa i u međunarodnim organizacijama Evrope i sveta, jako mnogo vodi računa da se jezik mržnje istisne iz medija. U tom smislu je doneto nekoliko evropskih dokumenata koji pokušavaju da sankcionišu govor mržnje i zahtevaju od država potpisnika tih dokumenata da se za tu istu stvar bore na sopstvenom tlu. Jezik mržnje smo u najdrastičnijem obliku imali onih godina kada je započinjala jugoslovenska kriza. To se nije pojavilo u periodu od 1990. do 2000. godina, nego je govor mržnje počeo da jača polovinom osamdesetih godina.''
Rade Veljanovski kaže da se u jednom broju medija ta pojava smanjila i da je u priličnoj meri potisnuta, ali smatra da su upravo tabloidi onaj medijski oblik koji produžava ovu situaciju i u kojem se ovakav oblik govora još uvek može naći:
''To je zato što imamo opštu situaciju takvu kakva je, a nemamo organe koji bi to trebali na neki način sankcionisati. Najbolji oblici u svetu jesu Saveti za medije ili Saveti za štampu. Mi imamo nešto što je napravljeno u Medija centru, ali nije dovoljno autorativno. Kada bi smo imali nekakav društveni i profesionalni konsenzus o tome, nadam se da bi smo mogli da imamo takav jedan forum koji bi sankcionisao ovu stvar.''
U cilju objektivnog i profesionalnog informisanja, jedan od zadataka bosansko-hercegovačkog Vijeća za štampu je i komunikacija sa ljudima koji rade u sudovima.
''Postoji komunikacija sa sudijama, tužiteljima ili advokatima, posebno kada je u pitanju aktivna primjena usvojenog Zakona protiv klevete. U Bosni i Hercegovini je usvojen taj zakon, mada se još uvijek ne primjenjuje u dovoljnoj mjeri. Sigurna sam da ga čak ni novinari, na koje se taj zakon odnosi i kojima donosi dosta povoljnosti, ne poznaju dovoljno. Ono što je intencija Press vijeća i što ono može uraditi je da utiče na pravne osobe, na ljude koji primaju žalbe ili tužbe protiv novinara, da insistiraju da Vijeće za štampu bude prvi medijacijski nivo bez kojeg se ne može doći do tužbe, ili do slanja tužbe protiv novinara.''
Ljiljana Zurovac smatra da bi se na taj način smanjio broj tužbi i izricanja presuda za medije, novinare i urednike:
''Nije nimalo jednostavno kada, i tako jedva opstajući mediji, dobiju visoku kaznu zbog nečega, koju trebaju isplatiti. Bolje je, ako se već može, to uraditi medijacijom. S toga je uloga Vijeća za štampu puno teža od uloge Regulatorne agencije. Vijeće za štampu utiče na svijest, radi na suptilnom nivou. Regulatorna agencija radi po zakonu. Kada te udare po džepu, itekako paziš šta ćeš da pričaš i na koji način ćeš da radiš. Ovako, ako nemaš neku sankciju, svi misle lako ćemo.''
Poseban problem u izveštavanju medija je specifičan odnos prema tematskim sadržajima koji se tiču suseda iz nekada jedinstvenog medijskog, i svakog drugog, prostora. Iako je taj problem bio ekstremno izražen u godinama rata, opšti je utisak da on do danas nije prevaziđen. Đoko Kesić:
''U cijeloj toj priči teče na sve strane mutna voda. Sve je još u mržnji i sve je u nepodnošljivosti koja je trajala i još uvijek traje. Čitav problem je što istina ne postoji.''
Kesić kaže da ne postoji interes u medijima, bilo koje od ovih zemalja, da se ovaj problem sagleda iz drugog ugla:
''Sve se tempira tako da se najrađe čita loša vijest o komšiji. Niko u Hrvatskoj neće da napiše vijest o tome da se, kada bi bilo sreće, automobil Yugo prodaje u Njemačkoj ili Americi. Niti bi kod nas većina medija objavila da je, recimo, u Širokom Brijegu napravljen Spejs Šatl koji je djelo ruku mudrih, učenih i uspješnih Hrvata. Negdje se jedva čeka loša vijest i to je sada tako.''
Sarajevski Express, obzirom da obrađuje drugačiju vrstu štiva, ima i drugačije oblike ovog problema. Mirsad Cviko:
''Za nas je jednako interesantna priča o Svetlani Ceci Ražnjatović, kao i o Halidu Bešliću. Bez ikakvih ustezanja ćemo je plasirati onako kako mi nađemo za shodno. Nekada nam se čini da nam je teže plasirati neke informacije zbog geografske udaljenosti jer se ponekada termini preklapaju i teško je doći do adekvatnog saradnika, ali nikakvog otklona prema tome nemamo. Pokušavamo se baviti novinarstvom, informacijom i viješću profesionalno, bez obzora na nacionalnost i geografsko podneblje iz kojeg osoba, kojom se bavimo, dolazi.''
Mirsad Cviko, međutim, postavlja pitanje:
''Koliko su javne ličnosti iz Srbije, ili iz Hrvatske, otvorene za medije u Bosni i Hercegovini? Čini mi se da se sve svodi na nekakav jeftini marketing koji je jako zastupljen kada je estrada u pitanju, kada su potrebne promocije ovoga ili onoga. Sve ostalo ostaje prilično zatvoreno.''
Objašnjavajući ovaj fenomen, Ljiljana Zurovac primećuje da je u ljudskoj prirodi lakše govoriti, prepričavati i ogovarati onoga koji nije prisutan:
''Tako je i u novinama. Svakako da će takva vijest lakše prodati jer se uvijek ide na senzaciju. Nekada i nije cilj reći da se desilo nešto ružno u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, ili unaokolo, zato što se to zbilja desilo, već zato što će to prodati novini. To nema nikakve veze sa profesionalnim novinarstvom.''
Profesionalno novinarstvo je, podseća Ljiljana Zurovac, dati informaciju onakva kakav jeste:
''Novinar je isključivo provodnik informacija od izvora do onoga koji je konzumira, a nije onaj koji će je protumačiti. Pravi novinar će dati informaciju kakva jeste, a onaj koji je konzumira će sam doći do zaključka da li je to uredu, ili ne, sam će je komparirati sa stvarima koje se događaju u njegovoj zemlji.''
Uopšte u medijima, posebno u onima koje se označavaju kao tabloidi, i dalje se provlači olako neprincipijelno, a izraženo kritičko osvetljavanje svih pojava koje se događaju drugom narodu i susednim državama, kaže Rade Veljanovski:
''I na taj način se produžava ono što zovemo govorom mržnje i raspirivanjem međunacionalnih sukoba. To postoji negde kao latentno, a nekada iz te zone latentnosti probije mnogo agresivnije. Imao sam priliku da u poslednjih nekoliko godina kompariram štampu u Bosni i Hercegovini sa onom u Srbiji i Crnoj Gori. Imam utisak da je generalno štampa u Bosni i Hercegovini više zainteresovana za pojave u Srbiji i Crnoj Gori, nego što je obrnuto. Bosansko-hercegovačka štampa se više trudi da na jedan uravnoteženiji način obaveštava svoju čitalačku publiku o onome što se dešava u Srbiji i Crnoj Gori, dok je pažnja iz Srbije i Crne Gore znatno manja. I kada se nešto prenese, to se uglavnom učini na način koji se ne može nazvati principijelnim.''
Veljanovski, međutim, napominje da je izuzetak ono što se dešava u Republici Srpskoj:
''Ali to je opet sa određenom dozom pristranosti. Podržava se svaki gest i dovode se u pitanje oni predlozi, ideje i projekti koji su u Bosni i Hercegovini jedinstveni. Moja ocena je za nijansu povoljnija kada su u pitanju bosanski mediji u odnosu na medije Srbije i Crne Gore, mada to ne znači da i u Bosni nema lošeg tabloidnog pisanja, ali se to više odnosi na njihove međusobne, međuentitetske i međuetničke odnose.''
Da li naši sagovornici smatraju da ima nade za poboljšanje ovakve medijske situacije? Mirsad Cviko, Đoko Kesić, Ljiljana Zurovac i Rade Veljanovski:
''Čini mi se da je problem u tome što se nedostatak profesionalizma kod nekih oslikava na taj način.''
''Mislim da će to sve regulisati i tržište i vrijeme i neko naše zrenje u novom okruženju u kojem smo se našli.''
''Čitavom demokratskom postkomunističkom procesu treba vremena da zaživi, treba vremena da bude usvojeno. Prvo među novinarima, među medijskim ljudima, a onda i među građanima.''
''Onoga momenta kada zakoni budu primenjeni, kada naše društvo pomalo sazre, i u institucijama i u javnoj sferi, nadam se da će ovakve pojave bledeti i da ćemo konačno imati onakvu situaciju kakvu odavano imaju demokratske zemlje.''
Preteča tabloida u Srbiji bila je prva domaća privatna novina, Nedeljni telegraf, čiji je vlasnik i urednik bio ubijeni novinar Slavko Ćuruvija. Prvu novu godinu, 1997., ovaj list je dočekao sa tiražom od 130 hiljada prodatih primeraka, što ga je ustoličilo kao ravnopravnog takmaca do tada neprikosnovenim Večernjim novostima i Politici. Početne ocene o JUL-ovskim i udbaškim novinama, napravljenim da bi razbile opozicioni blok, kasnije su zamenjene tvrdnjom da se radi o jednom od ostrva slobodne reči u Srbiji. Ćuruvijin koncept, koji se zasnivao na selekciji kratkih vesti, istaknutim velikim naslovima, a neretko i proizvodnjom događaja, kolege su prepevale u vickastu devizu – Pucaj u svaki grm gde šušne, makar tamo bili majka i dete.
Na granici između tabloida i onoga što se obično naziva ozbiljnom štampom, krajem devedesetih godina smestili su se dnevnici Blic i Glas javnosti, koji su formom usvojili tabloidni model, ali su angažovanjem respektabilnih novinarskih imena uspeli da se izdignu iz domena žute štampe. Kuriozitet medijske scene, posle demokratskih promena 2000. godine, predstavlja činjenica da su među dnevnim novinama pokretani samo tabloidi, a kretanje njihovih tiraža kao da potvrđuje tezu da je demokratija mnogo podsticajnija za bulevarsku, nego za odgovornu štampu.
Prvi ozbiljan prodor pravi dnevnik Nacional, koji u vreme uspostavljanja demokratskog jednoumlja postaje mesto gde najpre pojedine istaknute ličnosti Miloševićevog režima dobijaju priliku da ponovo lansiraju svoja gledišta, a nedugo zatim ovaj list postaje najznačajniji poligon sa koga se lansiraju napadi na pojedine ljude iz okruženja premijera Zorana Đinđića. Nacional je u vreme vanrednog stanja, posle Đinđićevog ubistva, prestao da izlazi jer je pokrenut postupak stečaja nad firmom koja ga je izdavala, a taj spor još uvek nije završen pred Trgovinskim sudom.
Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, poput lista Balkan, na medijskoj sceni Srbije pojavio se najznačajniji tabloid, Kurir, čija je specifičnost u tome da ga vode uglavnom novinari koji su devedesetih bili u redovima antimiloševićeve štampe. Niskom cenom, fokusiranjem na nekoliko udarnih tema i spremnošću da ignorišu gotovo sve odredbe novinarskog kodeksa, oni su za kratko vreme uspeli da tiraž dovedu na 200 hiljada prodatih primeraka, što Kurir čini jednom od dve najčitanije novine u Srbiji. Ovaj list ne preže od otvorenih kampanja protiv aktera političke scene. Najpre protiv vlade Zorana Živkovića, a u novije vreme i protiv stranke G17 Plus, od čijih predstavnika je u ranijem razdoblju dobijao najviše nedovoljno proverenih, ali za čitalaštvo, izuzetno zanimljivih informacija. Ipak, ne može se osporiti da je ovaj list prvi obelodanio neke afere, poput tragične pogibije vojnika na Topčideru i poslaničkih plata.
Drugi aktuelan tabloid, sa daleko skromnijim tiražom, Srpski nacional, karakteriše pokušaj da se pažnja čitalaca privuče atakom na njihove najniže porive. Pornografske fotografije na naslovnim stranama, naturalistički prikazi nesreća i lažne informacije, ne uspevaju da privuku pažnju šire publike, ali ni državnih organa, koji za sada ne reaguju na očigledna kršenja Zakona o javnom informisanju.
Srpski tabloidi u trci za čitaocima ne prežu od kršenja elementarnih etičkih i profesionalnih pravila, od kojih je objavljivanje slike silovane trogodišnje devojčice i poziv na linč njenog očuha, za koga nije dokazano da je počinitelj, samo jedan od najbizarnijih primera. Specifičnost srpskog medijskog tržišta je što je ono izuzetno dinamično i neprozirno. Novine se pojavljuju bez vidljivih komercijalnih motiva, a o njihovom poslovanju se vrlo malo zna. Ako su podaci o tiražima nepouzdani, o vlasnicima se zna još manje. Za razliku od klasičnih tabloida, koji se obično bave privatnim životom javnih ličnosti, tabloidi u Srbiji imaju izrazito politički karakter. Retko se na njihovim naslovnim stranicama nalaze ličnosti sa estrade, što je gotovo pravilo sa tabloidima u Evropi danas.
Do pojave tabloida u Srbiji, po mišljenju analitičara medija, Radeta Veljanovskog, došlo je, pre svega, zbog toga što je postojao upražnjen prostor jer mnoge značajne teme, kao što su ratne i privredne afere, pitanje odgovornosti za ratne zločine, ubistva, pljačke, prevare i mnoge druge stvari koje su učinjene u proteklom vremenu, nisu dobile svoj informativni epilog:
''Nisu pronađeni akteri. Nisu sva pitanja dobila odgovor. Onda se u tom praznom prostoru pojavio jedan broj novina koje su na neki način najavile da će imati odgovore na sva ta pitanja i informacije koje se u drugim medijima ne mogu naći. To je dabome skrenulo u sasvim drugom pravcu. Tu je bilo naznaka, neproverenih informacija, često konstrukcija, insinuacija, ali su te novine postale poprište određenih političkih, pa i drugih, prepucavanja onih kojima su te novine bile dostupne.''
Veljanovski kaže da tabloidi i u razvijenom zapadnom svetu zauzimaju značajan deo medijske industrije, ali ipak primećuje:
''Ipak malo više respektuju istinu i objektivnost, nego što se to kod nas čini.''
Nesumnjivo najuticajniji i najtiražniji tabloid u Srbiji je Kurir. Đoko Kesić, direktor, glavni i odgovorni urednik lista, objašnjava da su se tabloidi u Srbiji pojavili u vremenu kada je to bilo logično:
''Nije se mogao tabloid pojaviti u srpskom novinarstvu da to nije podrazumijevalo i određene zakonomjernosti u društvu i u štampi. Prvi pokušaj nekog tabloida napravljen je sa Dnevnim Telegrafom. Kasnije je to nastavljeno sa nesretnim Nacionalom, da bi to sada, na zanatski najbolji način, radio Kurir.''
Obrazlažući dalje ovu tezu, Kesić objašnjava zašto se pojavio Kurir i zbog čega tabloidno novinarstvo doživljava ekspanziju:
''U ovim vremenima, koje ovi sa Zapada zovu umiljatom riječju tranzicija, došlo je promjene agregatnog stanja. U takvom stanju, ozbiljne novine, poput Politike, ili novine koja pokušava da bude ozbiljna novina, poput Danas, su navikle da stvari nazivaju pravim imenom i navikle su da novinsku poruku svedu na definiciju čitanja između redova. To vrijeme je definitivno prošlo. Došlo je vrijeme direktnog govora. Čovjek koji osjeća problem, zna ga i zove ga imenom, ako u novinama ne vidi to jasno naznačeno i jasno definisano, sa jasnom formom, više neće da kupuje tu novinu i tu informaciju neće da čita.''
Tabloidi u ovdašnjem društvu su neminovnost i po procjeni Radeta Veljanovskog, ali iz sasvim drugačijih razloga:
''Mislim da su tabloidi u našem medijskom prostoru neka vrsta vrha ledenog brega izvesnog političkog podzemlja, koji ima prodor i u medijsku sferu. Političko podzemlje konstituišu, pre svega, sami politički akteri, ali vidljivo je, kroz mnoge natpise, pre svega u tabloidnim novinama, da određeni centri moći, politički, biznis, ili vojno-strateški centri, imaju svoje eksponente u ovakvim novinama, da su počesto i čitave novine takve.''
Veljanovski kaže da u toj sivoj zoni, nevidljivoj na površini, dolazi do raznih sprega koje promovišu određene interese:
''Dolazi do kritike oficijalne politike, ili do nametanja nekih stavova, do očigledne kampanje da se određeni ljudi, određene institucije, određene ideje potisnu, izbrišu, ili, ako je moguće, okaljaju u javnoj sferi. Do toga je dovela ukupna društvena situacija i jedna neregulisana medijska situacija. Vrtimo se u jednom začaranom krugu u kome su, na žalost, ovakvi mediji, izgleda, neminovnost.''
Da li su tabloidi, i u kojoj meri, ovakva vrsta neminovnosti i za ostale zemlje regiona? U Bosni i Hercegovini ne bi se mogao izvući takav zaključak. Ljiljana Zurovac, dugogodišnji novinar Radio Sarajeva i direktorka Sekretarijata Vijeća za štampu Bosne i Hercegovine:
''Tabloidi u Bosni i Hercegovini nikako nisu političkog profila. Tabloidi se drže onoga što je njihova zadaća, a to je da primame ljude, da prodaju što više svojih izdanja na priči o tome ko je s kim spavao, ko je koga pokrao, ko se od koga razveo, ko je koliko para zaradio i ko je i zbog čega otišao da pjeva u Srbiju, ili u Hrvatsku, a nije ostao za Novu godinu pjevati u Bosni i Hercegovini. Takve teme plijene masu naroda i njihovu radoznalost po sistemu - moja inteligencija se zaustavlja na prozoru prvog komšije.''
Najtiražniji bosansko-hercegovački tabloidi bave se onim što je privatni život popularnih osoba, među kojima je najdominantnija kategorija estradnih zvezda. Ova tematika okosnica je lista Express, o čijem radu govori Mirsad Cviko, glavni i odgovorni urednik:
''Ljude zanima ono što pišemo. Već smo ih navikli da svakog četvrtka u Expressu pronađu ono što ih interesuje. Rekao bih da je običan puk znatiželjan za informacijama koje se ne tiču samo politike i drugih dnevno političkih dešavanja, nego i nečega što je običan život, zašto ne reći trač. Čini mi se da tu imamo uticaja. Tako je i sa strukturama koje su na vlasti, ili koje se tiču politike. Čim se mi dotaknemo nekog od njih, u nekom pozitivnom ili negativnom smislu, oni vrlo brzo znaju reagovati.''
Ono što bi se u Bosni moglo detektovati kao poseban problem je tabloidski manir u ozbiljnim novinama, u dnevnim, nedeljnim ili mesečnim, koji bi, kako kaže Ljiljana Zurovac, građanima trebali da budu pravi izvor jedne istinske informacije:
''Radi senzacionalnosti i dobre prodaje rade se vrlo uvredljivi naslovi. Čak i urednička slova, ili urednikov uvodnik, ne govori o onome što urednik treba da govori, pa i svojim novinarima. Svojim uredničkim stavom, komentarom, on piše o stvarima koje su direktno uvredljive na nacionalnoj ili polnoj osnovi, na način koji nikako ne bi ponudio ni jedan pravi tabloid, a kamoli jedna ozbiljna novina.''
Govor mržnje, uvrede, satanizacija neistomišljenika česte su pojave sa kojima se suočava novinarstvo na ovim prostorima. Ponavlja se pitanje, da li u takvim okolnostima postoji bilo kakva odgovornost. Urednici tabloida, Đoko Kesić i Mirsad Cviko:
''Svaki čovjek je sopstvena savjest. Bilo koji posao čovjek da radi, mora da ima neku svoju savjest i mora da odgovara, i pred sobom i pred drugima, za svoj posao. Toga ima. Kuri je bio prvi koji je pokušao da razbije neke tabue. Posle Kurira novinarstvo u Srbiji nije isto što je bilo prije Kurira. Ne može se reći da je Kurir apsolutno bezgrješan i da nije prekoračio neke granice pristojnosti. Pojavili su se tabloidi koji su poslije toga izgubili svaku mjeru.''
''Naravno da postoji odgovornost. To što sam urednik i što radim u Expressu, koji je tabloid, ne znači da imam manju odgovornost od onih koji rade u dnevnoj, nekoj drugoj novini ili nekom drugom elektronskom mediju. Novinarska, urednička i svaka druga odgovornost, koja stoji u svakom poslu koji se tiče medija i objavljivanja tekstova, postoji.''
''Ako nemamo mi, kao novinari, savjesti da to redukujemo, trebala bi država. Država ne reaguje. Sa druge strane, reaguje tržište.''
''Svjesni smo da ono što napišemo za osobu koju tretiramo u nekom tekstu, može joj donijeti dosta neprijatnih stvari. S toga, sve ono što objavimo, moralo bi biti istinito, ili barem potkrijepljeno nekim izjavama iz više izvora. Tragamo za informacijama tako što ih provjeravamo direktno kod ljudi o kojima pišemo. Odgovornost je maksimalna.''
Kako problem odgovornosti za izgovorenu reč u medijima vide analitičari? Rade Veljanovski:
''Odgovornosti za napisanu reč, na žalost, ima malo, ali moramo da pogledamo ovaj problem iz šireg ugla. U društvu nema odgovornosti za javno izrečenu reč. Te odgovornosti nema u dovoljnoj meri ni među akterima koji su reprezenti institucija sistema, Parlamenta, vlade, svih nivoa vlasti i političkih partija, ljudi koji treba da konstituišu nekakvo polje politike, u kome se donose suštinske odluke. Tako da i nije čudo što se ta stvar prenosi i preslikava kroz medije. Mediji jesu ogledalo društva i društvenih odnosa.''
Jedan takav sveukupan odnos i odsustvo odgovornosti, sasvim logično su proizveli i adekvatnu medijsku situaciju, kaže Veljanovski:
''Dabome da ovakvi mediji, koji su nagrnuli na naše medijsko tlo, imaju prilično veliki tiraža jer su našli svoju publiku. To im opravdava takav odnos prema profesiji i smatraju, da ako imaju publiku koja ih na taj način verifikuje, onda odgovornost i nije tako bitna stvar.''
Pitanjem odgovornosti medija u Bosni i Hercegovini direkrtno se bave dve institucije sa različitim stepenima nadležnosti. Pored Regulatorne agencije za komunikaciju, ovim pitanjem bavi se i Vijeće za štampu, koje je osnovano pre četiri godine i donedavno je bilo jedina institucija ove vrste na zapadnom Balkanu. Ljiljana Zurovac:
''To je samo regulacijsko tijelo koje tek zaživljava kao način pospremanja u vlastitoj kući, kao način regulacije štampanih medija i podizanja profesionalnog nivoa, tako što će novinari urednici, zajedno sa građanima jedne države, prepoznavati ono što nije profesionalno novinarstvo i što treba popravljati. Regulacija ne radi na bazi - batina je iz raja izašla, ne radi na bazi regulatornih tijela koja izriču kazne.''
Kako kaže Ljiljana Zurovac, Regulatorna agencija za komunikaciju napravila je prilično reda u haosu koji vlada u sferi elektronskih medija Bosne i Hercegovine:
''Vijeće za štampu nema pravo na autorizaciju kazne, nema pravo da zatvara, zabranjuje emitiranja ili licenciranja, već može jedino da reagira novinarskim načinom, a to je medijacijom između onoga ko je povrijeđen i oštećen nekim izvještavanjem i redakcije. Objaviti će se demanti, objaviti će se čitateljev tekst ili izvinjenje novinara koji je napisao tekst koji nije na mjestu.''
****
Kako su ove probleme regulisale zemlje sa razvijenom novinarskom tradicijom? Pre svega, jedan od ključnih elemenata koji je u proteklom vremenu na ovom prostoru proizveo i podgrejavao veliku nesreću jeste jezik mržnje. Rade Veljanovski:
''Jezik mržnje je jedna jako loša pojava u medijskom sistemu i nije čudo što se u demokratskim zemljama, pa i u međunarodnim organizacijama Evrope i sveta, jako mnogo vodi računa da se jezik mržnje istisne iz medija. U tom smislu je doneto nekoliko evropskih dokumenata koji pokušavaju da sankcionišu govor mržnje i zahtevaju od država potpisnika tih dokumenata da se za tu istu stvar bore na sopstvenom tlu. Jezik mržnje smo u najdrastičnijem obliku imali onih godina kada je započinjala jugoslovenska kriza. To se nije pojavilo u periodu od 1990. do 2000. godina, nego je govor mržnje počeo da jača polovinom osamdesetih godina.''
Rade Veljanovski kaže da se u jednom broju medija ta pojava smanjila i da je u priličnoj meri potisnuta, ali smatra da su upravo tabloidi onaj medijski oblik koji produžava ovu situaciju i u kojem se ovakav oblik govora još uvek može naći:
''To je zato što imamo opštu situaciju takvu kakva je, a nemamo organe koji bi to trebali na neki način sankcionisati. Najbolji oblici u svetu jesu Saveti za medije ili Saveti za štampu. Mi imamo nešto što je napravljeno u Medija centru, ali nije dovoljno autorativno. Kada bi smo imali nekakav društveni i profesionalni konsenzus o tome, nadam se da bi smo mogli da imamo takav jedan forum koji bi sankcionisao ovu stvar.''
U cilju objektivnog i profesionalnog informisanja, jedan od zadataka bosansko-hercegovačkog Vijeća za štampu je i komunikacija sa ljudima koji rade u sudovima.
''Postoji komunikacija sa sudijama, tužiteljima ili advokatima, posebno kada je u pitanju aktivna primjena usvojenog Zakona protiv klevete. U Bosni i Hercegovini je usvojen taj zakon, mada se još uvijek ne primjenjuje u dovoljnoj mjeri. Sigurna sam da ga čak ni novinari, na koje se taj zakon odnosi i kojima donosi dosta povoljnosti, ne poznaju dovoljno. Ono što je intencija Press vijeća i što ono može uraditi je da utiče na pravne osobe, na ljude koji primaju žalbe ili tužbe protiv novinara, da insistiraju da Vijeće za štampu bude prvi medijacijski nivo bez kojeg se ne može doći do tužbe, ili do slanja tužbe protiv novinara.''
Ljiljana Zurovac smatra da bi se na taj način smanjio broj tužbi i izricanja presuda za medije, novinare i urednike:
''Nije nimalo jednostavno kada, i tako jedva opstajući mediji, dobiju visoku kaznu zbog nečega, koju trebaju isplatiti. Bolje je, ako se već može, to uraditi medijacijom. S toga je uloga Vijeća za štampu puno teža od uloge Regulatorne agencije. Vijeće za štampu utiče na svijest, radi na suptilnom nivou. Regulatorna agencija radi po zakonu. Kada te udare po džepu, itekako paziš šta ćeš da pričaš i na koji način ćeš da radiš. Ovako, ako nemaš neku sankciju, svi misle lako ćemo.''
Poseban problem u izveštavanju medija je specifičan odnos prema tematskim sadržajima koji se tiču suseda iz nekada jedinstvenog medijskog, i svakog drugog, prostora. Iako je taj problem bio ekstremno izražen u godinama rata, opšti je utisak da on do danas nije prevaziđen. Đoko Kesić:
''U cijeloj toj priči teče na sve strane mutna voda. Sve je još u mržnji i sve je u nepodnošljivosti koja je trajala i još uvijek traje. Čitav problem je što istina ne postoji.''
Kesić kaže da ne postoji interes u medijima, bilo koje od ovih zemalja, da se ovaj problem sagleda iz drugog ugla:
''Sve se tempira tako da se najrađe čita loša vijest o komšiji. Niko u Hrvatskoj neće da napiše vijest o tome da se, kada bi bilo sreće, automobil Yugo prodaje u Njemačkoj ili Americi. Niti bi kod nas većina medija objavila da je, recimo, u Širokom Brijegu napravljen Spejs Šatl koji je djelo ruku mudrih, učenih i uspješnih Hrvata. Negdje se jedva čeka loša vijest i to je sada tako.''
Sarajevski Express, obzirom da obrađuje drugačiju vrstu štiva, ima i drugačije oblike ovog problema. Mirsad Cviko:
''Za nas je jednako interesantna priča o Svetlani Ceci Ražnjatović, kao i o Halidu Bešliću. Bez ikakvih ustezanja ćemo je plasirati onako kako mi nađemo za shodno. Nekada nam se čini da nam je teže plasirati neke informacije zbog geografske udaljenosti jer se ponekada termini preklapaju i teško je doći do adekvatnog saradnika, ali nikakvog otklona prema tome nemamo. Pokušavamo se baviti novinarstvom, informacijom i viješću profesionalno, bez obzora na nacionalnost i geografsko podneblje iz kojeg osoba, kojom se bavimo, dolazi.''
Mirsad Cviko, međutim, postavlja pitanje:
''Koliko su javne ličnosti iz Srbije, ili iz Hrvatske, otvorene za medije u Bosni i Hercegovini? Čini mi se da se sve svodi na nekakav jeftini marketing koji je jako zastupljen kada je estrada u pitanju, kada su potrebne promocije ovoga ili onoga. Sve ostalo ostaje prilično zatvoreno.''
Objašnjavajući ovaj fenomen, Ljiljana Zurovac primećuje da je u ljudskoj prirodi lakše govoriti, prepričavati i ogovarati onoga koji nije prisutan:
''Tako je i u novinama. Svakako da će takva vijest lakše prodati jer se uvijek ide na senzaciju. Nekada i nije cilj reći da se desilo nešto ružno u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, ili unaokolo, zato što se to zbilja desilo, već zato što će to prodati novini. To nema nikakve veze sa profesionalnim novinarstvom.''
Profesionalno novinarstvo je, podseća Ljiljana Zurovac, dati informaciju onakva kakav jeste:
''Novinar je isključivo provodnik informacija od izvora do onoga koji je konzumira, a nije onaj koji će je protumačiti. Pravi novinar će dati informaciju kakva jeste, a onaj koji je konzumira će sam doći do zaključka da li je to uredu, ili ne, sam će je komparirati sa stvarima koje se događaju u njegovoj zemlji.''
Uopšte u medijima, posebno u onima koje se označavaju kao tabloidi, i dalje se provlači olako neprincipijelno, a izraženo kritičko osvetljavanje svih pojava koje se događaju drugom narodu i susednim državama, kaže Rade Veljanovski:
''I na taj način se produžava ono što zovemo govorom mržnje i raspirivanjem međunacionalnih sukoba. To postoji negde kao latentno, a nekada iz te zone latentnosti probije mnogo agresivnije. Imao sam priliku da u poslednjih nekoliko godina kompariram štampu u Bosni i Hercegovini sa onom u Srbiji i Crnoj Gori. Imam utisak da je generalno štampa u Bosni i Hercegovini više zainteresovana za pojave u Srbiji i Crnoj Gori, nego što je obrnuto. Bosansko-hercegovačka štampa se više trudi da na jedan uravnoteženiji način obaveštava svoju čitalačku publiku o onome što se dešava u Srbiji i Crnoj Gori, dok je pažnja iz Srbije i Crne Gore znatno manja. I kada se nešto prenese, to se uglavnom učini na način koji se ne može nazvati principijelnim.''
Veljanovski, međutim, napominje da je izuzetak ono što se dešava u Republici Srpskoj:
''Ali to je opet sa određenom dozom pristranosti. Podržava se svaki gest i dovode se u pitanje oni predlozi, ideje i projekti koji su u Bosni i Hercegovini jedinstveni. Moja ocena je za nijansu povoljnija kada su u pitanju bosanski mediji u odnosu na medije Srbije i Crne Gore, mada to ne znači da i u Bosni nema lošeg tabloidnog pisanja, ali se to više odnosi na njihove međusobne, međuentitetske i međuetničke odnose.''
Da li naši sagovornici smatraju da ima nade za poboljšanje ovakve medijske situacije? Mirsad Cviko, Đoko Kesić, Ljiljana Zurovac i Rade Veljanovski:
''Čini mi se da je problem u tome što se nedostatak profesionalizma kod nekih oslikava na taj način.''
''Mislim da će to sve regulisati i tržište i vrijeme i neko naše zrenje u novom okruženju u kojem smo se našli.''
''Čitavom demokratskom postkomunističkom procesu treba vremena da zaživi, treba vremena da bude usvojeno. Prvo među novinarima, među medijskim ljudima, a onda i među građanima.''
''Onoga momenta kada zakoni budu primenjeni, kada naše društvo pomalo sazre, i u institucijama i u javnoj sferi, nadam se da će ovakve pojave bledeti i da ćemo konačno imati onakvu situaciju kakvu odavano imaju demokratske zemlje.''