Svoj najnoviji broj “Limes” u cjelosti posvećuje zapadnom Balkanu. O motivima redakcije za ovakav tematski okvir, direktor i odgovorni urednik revije Luco Karacolo kaže:
“Rukovodila su nas najmanje dva motiva. Prvi je što se Balkan približava veoma delikatnoj fazi u pogledu budućeg statusa Kosova i ulaska u Evropsku uniju nekih država bivše Jugoslavije, posebno Hrvatske. Ona bi bi mogla postati članica već narednih godina. Na tom kursu su takođe, iako bez perspektiva za skoro članstvo, Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija. Naš drugi motiv je što Italija ima spečificne interese za ovo područje, jer se radi o našim istočnim susjedima .Otuda ono što se dešava s one strane Jadrana ima neposredan uticaj na Italiju.“
Pregovori o budućem statusu Kosova su prije pitanje sedmica nego mjeseci. Stavovi Beograda i Prištine još uvijek se čine nepomirljivo udaljenima. Srednje rješenje biće veoma teško naći, ukoliko se bude pregovaralo samo o Kosovu kaže naš sagovornik i dodaje:
“Ukoliko se pregovori prošire i na druga pitanja, onda se možda mogu naći rješenja. Izvjesno je da Kosovo za Srbiju ima posebnu važnost, iako smatram da su se tamošnji čelnici, pa čak i srpsko društvo, pomirili s činjenicom da Kosovo neće biti kao što je bilo prije. Srbija, razumije se, želi da osigura navišu moguću cijenu, kako na političkom, tako i na ekonomskom planu, u zamjenu za neku vrstu nadzirane nezavisnosti Kosova.“
Zvaničnici u Beogradu šalju ovih dana jedinstvenu poruku da niko od njih neće staviti potpis na dokument o nezavisnosti Kosova. Kako ih pridobiti na ustupke?
“Postoje različite mogućnosti, a prije svega da se Kosovo uključi u kompleksnije pregovore. Ti pregovori ticali bi se Srba u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Republici Srpskoj i omogućili bi na koncu privelegovane odnose između Beograda i Republike Srpske. To bi mogla da bude neka vrsta geopolitičke kompenzacije. Potom moraju postojati ekonomski podsticaji u vidu zapadnih investicija i finansija u Srbiji. I naravno, moraju se u svakom slučaju pružiti međunarodne garancije za svetilišta Srba na Kosovu i za srpsku manjinu na Kosovu.“
Međunarodni zvaničnici roguše se na svako pominjanje zamjene teritorija. Je li ta mogućnost zaista isključena? Teritorije su već uveliko promijenjene, naglašava Luco Karacolo i dodaje:
“Mapa Balkana je u posljednjih 15 godina sasvim promijenjena i još će se mijenjati, ako Kosovo postane nezavisno, ako Crna Gora postane samostalna i ako se slažemo da Bosna i Hercegovina teško može opstati kakva je sada, odnosno neentitet. Očigledno je dakle da će se stvari dalje mijenjati. Problem nije hoće li, već kako će se stvari promijeniti , prije svega hoće li se to postići kompromisom svih zaineteresovanih koji će svakoga ostaviti pomalo nezadovoljnim.”
Na pitanje treba li Zapadu neki eksplicitni sporazum s Rusijom u interesu efikasnijeg sređivanja stanja na Balkanu, naš sagovornik procjenjuje da bi bilo veoma teško doći do takvog sporazuma:
„Rusija još ima snažne interese i određeni uticaj, prije svega u Srbiji i Crnoj Gori. Mislim da na Zapadu postoje različita gledišta o Rusiji . Za Amerikance, ili bar za dio administracije predsjednika Buša, Rusija ostaje manje ili više rival kojeg treba držati što je moguće dalje od srca Evrope. Za Evropljane, Rusija je sve u svemu faktor stabilnosti na istoku kontinenta, s kojim se isplati doći do kompromisa i takođe osigurati energetske izvore.“
Crnogorski premijer Milo Đukanović je ovih dana objelodanio da postoje snažni međunarodni pritisci da se referendum o nezavisnosti ili odloži ili otkaže. U međuvremenu je crnogorski Parlament, određujući u budžetu za narednu godinu sredstva za referendum, pokazao da Crna Gora ne odstupa od kursa nezavisnosti:
“Nije prvi put da Đukanović najavljuje referendum, pa ga odlaže. Ovog puta odlaganje je čini se teže, jer je Đukanović veoma izložen. Ukoliko se referendum bude morao održati, mogućnost da se Crna Gora raspolovi je veoma velika. Ne vjerujem ipak da će zaista doći do pravog sudara i nasilja. Smatram da u Crnoj Gori postoji prostor za dogovor.”
Posmatrači prilika na zapadnom Balkanu uočavaju da je jači inters za očuvanje Zajednice u Briselu, nego u Podgorici i Beogradu. Luco Karacolo nudi sljedeće objašnjenje:
“Uslovni refleks u Evropi je da se odbrani status kvo. Kada ga nema, a na Balkanu je to slučaj vecć15 godina, ovaj refleks postaje prilično iracionalan. Problem nije u tome da se stvari odbrane, jer se one mijenjaju, problem je u tome da se učestvuje u pronalaženju kompromisa i da se izbjegnu ratni rizici i iznad svega da se to učini tako da nove nezavisnosti na Balkanu ne znače dalji raspad, već da su uglavljene u okvir ekonomskih integracija i takođe evropski okvir.”
Bosanci i Hercegovci dolazeću desetu godišnjicu Dejtonskog sporazuma dočekuju sa saznanjem da je ratne strahote zamijenio stabilan mir, ali uz gorko osjećanje da to još nije država koja funkcionise i nudi perspektivu. Koga kriviti, međunarodne faktore ili domaće nacionaliste?
“Mislim da i za dobro i za loše u Bosni i Hercegovini odgovornost ipak snose balkanski političari, koji imaju obicaj da svu odgovornost svaljuju na druge. Izvjesno je da je suštinski problem Dejtona to što se u izgradnji mira, koji hvala Bogu traje već deset godina, morala izmisliti država koja ne postoji. Ovako ne moze vječno potrajati i promjene su neizbježne . Sadašnji status Bosne i Hercegovine je naprosto neodrživ.“
