Vesna Kostić završila je Ekonomski fakultet u Beogradu, zatim je otišla u Ameriku da specijalizira međunarodne ekonomske odnose i poslovanje na berzi. Početkom osamdesetih zapošljava se u „Politici ekspres“ kao novinar i tu ostaje sve do 1991. godine kada prelazi u nedeljnik „Nin“.
Bile su to godine u kojima se Vesna Kostić suprotstavljala režimu Slobodana Miloševića. Potom prelazi u nedeljnik „Vreme“ u kojem ostaje do pokretanja nedeljnika „Evropoljanin“. Posle ubistva vlasnika ovog nedeljnika Slavka Ćuruvije ostaje bez posla. Od proleća 2001. godine radi u Kancelariji Svetske banke.
Imponuje joj, kaže Kostićeva, što su naši pregovarači sa Svetskom bankom ljudi koji znaju mnogo: „U znanju smo, izgleda, ravnopravni partner sa Bankom, i to nije samo fascinantno, već je i neuobičajeno, s obzirom na Bančina iskustva sa zemljama u okruženju“.
Lično smatra da je radeći u Banci naučila da pravi kompromise, pogotovo kada se ne radi o bitnim stvarima. U Banci se radi mnogo – deset sati dnevno. Ipak, Vesna Kostić stigne da se druži sa prijateljima i da ne odustaje od čitanja omiljenih knjiga – filozofskih i kriminalističkih romana. Hobiji su joj branje pečuraka i skijanje. I ovaj vikend provešće na Tari u potrazi za pečurkama.
Vesna Kostić veoma čuva svoju individualnost i tako izgrađuje sopstveni integritet. Uostalom, te osobine najviše i ceni kod ljudi, pa je bilo najlogičnije što je petnaestogodišnju vladavinu Miloševića doživljavala kao najstrašniju moru jer nas je ta politika terala i prisiljavala da se osećamo samo kao pripadnici jedinstvenog nacionalnog kolektiviteta odnosno plemenske horde.
* * * * *
RSE: Bilo je zadovoljstvo, pretpostavljam, biti portparol Svetske banke s obzirom na ocene koje je Srbija dobila za reformske poteze u 2004. godini. Niste dugo imali priliku da saopštavate javnosti dobre vesti.
KOSTIĆ: To je tačno. Mada moram da priznam da je taj posao bio prilično komplikovan jer javnost u Srbiji nije odmah shvatila značaj te vesti. Potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus je zapravo prekršio embargo koji je postojao na tu vest i dan ranije saopštio taj podatak, ali izgleda da naši novinari nisu verovali tome, tako da su zapravo odreagovali sa jednim danom zakašnjenja. Svetska banka već tri godine za redom prati te uslove poslovanja u negde 155 zemalja i svake godine se dodaje poneki od tih indikatora. Ranijih godina države nisu ni bile rangirane tako kao što su rangirane sada, ali prati se i apsolutno mesto neke države. Tako da se Srbija, mada se nalazi na prvom mestu po napretku koji je postigla u toku jedne godine, nalazi na 92. mestu po lakoći poslovanja. Znači, ona je, nažalost, tek 92. od 155 zemalja po ukupnoj lakoći poslovanja kad se sve ukupno posmatra. Ali, eto, činjenica da je Srbija toliko mnogo napredovala samo u jednoj godini ohrabruje da će to mesto da se poboljša u narednom istraživanju, naravno ako se nastavi ovim putem.
RSE: Možda bi trebalo dodati još jedno pojašnjenje. Iako se stalno govori Srbija i Crna Gora, zapravo se podaci odnose samo na Srbiju, a Crna Gora se meri valjda ovih dana.
KOSTIĆ: Da. Ova istraživanja, unazad tri godine, rađena su samo u Srbiji, a u Crnoj Gori se upravo priprema izrada sličnih istraživanja.
RSE: Da li je za vas ovaj podatak da je Srbija učinila najviše reformskih koraka u jednoj godini bilo iznenenađenje?
KOSTIĆ: Za mene lično i jeste i nije. Za moje kolege koje neposredno rade na ovim stvarima, ovo uopšte nije bilo iznenađenje jer su oni bili u toku sa tim kakvi su sve zakoni donošeni, kakvi su sve propisi menjani, kako je padao broj dana potrebnih da se nešto uradi i kako je padala cena nečega da se nešto uradi. Ja sam znala da Srbija pravi veliki napredak, ali nisam znala, moram da priznam, da je to toliko veliki da će se ove godine naći na prvom mestu po ovom istraživanju.
RSE: Da li je u pitanju činjenica da su jednostavno u Srbiji došli na red ti zakoni koji se vrednuju u ovakvoj analizi, zakoni koji imaju vidljive efekte na lakoću otvaranja biznisa u Srbiji, jer su prethodnih godina pripremani manje vidljivi, a takođe veoma značajni reformski potezi? To vas pitam s obzirom na to da je Đinđićeva vlada smatrana reformskom, da je dobijala komplimente da vodi jednu vrlo uspešnu reformu, da je navođena drugima u regionu kao primer. Da li to znači da je Koštuničina vlada nastavila tim putem koji je trasirala Đinđićeva, ili je neka druga priča u pitanju?
KOSTIĆ: Činjenica je da je Đinđićeva vlada išla isto tako velikim reformskim koracima, ali u tom momentu su prosto postojali neki drugi prioriteti. Recimo, bilo je veoma važno da se uspostavi makroekonomska stabilnost koja, inače, uopšte nema uticaj na rangiranje zemalja po ovom istraživanju. Oni su počeli čak i da pripremaju neke zakone, ne sve, koji su sada zapravo obuhvaćeni ovim istraživanjem i koji su izbacili Srbiju na tako visoku poziciju. Mislim da bi bilo fer reći da Koštuničina vlada nije ništa manje reformska, ali valjda zbog tog nekog odsustva neke samopromocije i tako dalje to nije bilo toliko vidljivo u javnosti. Javnost se, u krajnjoj liniji, u Srbiji bavi samo nekim negativnim i onako dnevnim temama, a ovo istraživanje i ova pozicija Srbije i ove reforme o kojima mi govorimo u ovom istraživanju zapravo imaju jedan dugoročan efekat za Srbiju, dakle Srbija će tek osetiti efekte. Ona još uvek ne oseća efekte ove svoje pozicije, konkretno ljudi na ulici, ljudi na svojim radnim mestima. Ovo je nešto što pravi temelje za jednu dobru, zdravu, održivu privredu ka kojoj se Srbija, po ovom nalazu, kreće.
RSE: Kakvi mogu biti konkretni efekti, na primer ovog izveštaja, na priliv investicija na primer u 2006. godini? Kada jedan biznismen vidi taj izveštaj, taj podatak da je Srbija učinila to što je učinila, da li drugačije počinje da razmišlja o tom prostoru kao o mogućem cilju za ulaganje novca?
KOSTIĆ: Baš danas sam čula, s obzirom da je potpisan ovaj ugovor između FIAT-a i kragujevačke Zastave, da su predstavnici Zastave rekli da je na njihovu odluku uticao i ovaj podatak da se Srbija nalazi na vrhu liste reformatora. To sam čula iz druge ruke, tako da ne znam koliko je to tačno, ali logika govori da će strani investitori doći da pogledaju. Druga stvar, imate, recimo, podatak da je danas u Srbiji mnogo jeftinije otvoriti preduzeće, da je mnogo lakše otvoriti preduzeće, da vam treba manje dana, da će manje da vas košta i tako dalje. A sigurno ćete da dođete negde gde vam to ne traje dugo i gde vas to ne košta mnogo. Jer, neki od ljudi koji su hteli ranije da otvaraju preduzeća ovde, sigurno su bili obeshrabreni činjenicom da im treba i dosta vremena i dosta para da tako nešto učine. A sada evo nove vesti – ne treba im ni toliko vremena, ni toliko mnogo para.
RSE: Koliko treba imati para da se otvori jedno malo preduzeće u Srbiji?
KOSTIĆ: Ranije bilo potrebno 5000, a sad je dovoljno 500 eura. Iako, imate državu u regionu koja je bolja od Srbije, a to je Rumunija. U Rumuniji vam je potrebno nula eura da otvorite preduzeće.
RSE: Šta je reper za poređenje?
KOSTIĆ: Reper je pravna sigurnost i jednostavnost poslovanja u nekoj državi. Šta je važno? Da vam treba što manje vremena i da vas to što manje košta. Onda su ti uslovi za poslovanje povoljni i onda, normalno, vi tu dolazite da otvarate biznis. Recimo, jedan od ogromnih problema Srbije, to su građevinske dozvole. U Srbiji je, recimo, potrebno 2200 procenata prihoda po glavi stanovnika da se dobije dozvola. To znači da je to jako skupo. Ako je prosečna plata 200 eura, to treba da pomnožite sa 2200 da bi videli koliko košta jedna građevinska dozvola u Srbiji. Srbija je, recimo, bolja od Bosne u kojoj je to 8700 procenata, ali je lošija i od Slovenije i od Slovačke od Estonije i od Mađarske. Mogu da vam kažem u kojim zemljama je najlakše otvoriti neki biznis. Na čelu te liste se nalazi Novi Zeland, znači na Novom Zelandu je maltene najlakše na svetu otvoriti neki biznis, zatim u Singapuru, pa Sjedinjenim Državama, Kanadi, Norveškoj, Australiji… Kina se nalazi na vrlo visokom, sedmom mestu, iznad Danske, iznad Velike Britanije i iznad Japana.
RSE: Šta to znači sa stanovišta ljudi koji žive u Srbiji? Neki od tih ljudi dobijaju otpremnine ako odu na biroe rada. Ako izgube posao, dobiju otpremninu u vrednosti od nekoliko hiljada evra. Ili ljudi koji učestvuju u privatizaciji pa dobiju akcije koje su takođe toliko vredne. Šta prosečan čovek u Srbiji uradi s tim novcem?
KOSTIĆ: Obično ga onako brzopletno i ishitreno, ne promišljajući o svojoj budućnosti, potroši. Kupuje nova kola, novi nameštaj i tako dalje. Kad bi se meni nešto tako desilo, ja bih prvo razmislila da li bih mogla da pokrenem neki posao koji neće samo sada da mi zadovolji neke potrebe koje imam, nego i u budućnosti, da mi se višestruko vrati to što sam danas uložila.
RSE: Da li to znači da danas u Srbiji sa par hiljada eura, s obzirom da otvaranje firme sada košta 500 ne 5000 eura, možete krenuti u neki poslić od koga ćete moći pristojno da živite?
KOSTIĆ: To pre svega zavisi od toga o kakvom se poslu radi. Evo moj hobi je skupljanje gljiva. Iz Srbije se gljive puno izvoze. I ako napravite sušaru gdje ćete da skupljate i sušite te gljive i onda da ih prodajete, verujem da to može da se uradi sa nekoliko hiljada eura. Sve zavisi o kakvoj vrsti posla se radi. Ali ako hoćete, recimo, da iskoristite bogatstvo Srbije sa malinama i da ne bude da mi samo izvozimo maline, već ćete da napravite ili neku hladnjaču ili neku fabriku koja će da prerađuje te maline i da izvozite i da prodajete na domaćem tržištu jogurt od malina ili jogurt od kupina, za tako nešto su vam već potrebne desetine hiljada eura. Ali, ako se sećate, u slučaju Knjaza Miloša, ljudi jesu zarađivali, prodajući svoje akcije, desetine hiljada eura, znači oni su bili u prilici da pokrenu neki svoj biznis. Ja nisam poslovni čovek i nikad u životu nisam razmišljala na taj način, ali verujem da naši ljudi imaju talenta, imaju mašte da nađu nešto gde će oni da budu bolji od drugih. Ali čini mi se da ljudi u Srbiji žele da postanu bogati preko noći. Niko nikad nigde nije postao bogat preko noći radeći na neki održiv način, znači nešto što će trajati.
RSE: Ono što se događalo u devedesetim godinama verovatno je bilo inspiracija ljudima za takvu ideju da se mogu obogatiti preko noći.
KOSTIĆ: To je tačno, upravo sam to htela da kažem. To je bilo jedno vreme kada ste vi bogatili nekim manje-više kriminalnim radnjama ili potkradanjem društva. To su jedini uslovi gde ljudi mogu da postanu bogati preko noći.
RSE: Da li je to vreme definitivno za nama?
KOSTIĆ: Činjenica da se ovi zakoni, ove procedure nepobitno menjaju, to vreme zapravo ostavlja iza nas. Cilj svega ovoga je da se ovo društvo uredi tako da takve stvari ne mogu da se događaju. Zašto je važno imati privatnu svojinu? Zato što vi takve krađe i takvo prebacivanje, presipanje bogatstva iz državnog ili društvenog sektora u privatni sektor imate samo kad postoji društvena svojina i samo kad postoji državna svojina. Kad ona ne postoji, kad je sve privatno, privatnik neće dozvoliti da ga neko krade, niti će neko sam sebe da krade.
RSE: Šta je ključno da se stvori atmosfera u Srbiji – to vas pitam s obzirom na iskustva drugih zemalja u koja vi imate uvid – da se ljudi pokrenu, da ne čekaju posao od države, od vlade i tako dalje?
KOSTIĆ: Osnovna stvar je da se što veća šansa da mladim ljudima. Prvo, zato što su oni budućnost i drugo, zato što su oni neopterećeni jednim mentalitetom sa kojim smo mi opterećeni svi mi koji imamo iznad 40 godina. Mi smo opterećeni onim socijalističkim i samoupravnim mentalitetom gde vi ne tražite posao, već vama država obezbeđuje posao. Vi idete u jedno državno preduzeće, da li ono ostvaruje profit ili ne, to vas posebno ne zanima jer je uvek država tu da vam namakne taj manjak. Uvek vi tražite nešto od države. U tržišnoj privredi vi od države ne tražite posao, vi od države tražite da vam da dobar sistem obrazovanja, da vam da dobar sistem zdravstvene zaštite, da vam državne institucije pružaju usluge koje su kvalitetne, koje su brze, koje su efikasne, a posao tražite sami, posao tražite preko biroa za zapošljavanje, idete na konkurse, usavršavate se, obrazujete se za one veštine koje tržište traži. Vi se prilagođavate tržištu, a ne čekate da vam država nađe posao.
RSE: Kad pogledate region, gde je tu Srbija kad su u pitanju ideje i mali biznis?
KOSTIĆ: Prvo, ja sam lično razočarana. Evo da kažem svoje lično mišljenje. Razočarana sam jer sam očekivala od ljudi u Srbiji da imaju mnogo više te inventivnosti i mnogo više tog preduzetničkog duha. Čim im se ukaže neka prilika ili ukoliko imaju neku ideju da odmah krenu u to, da pokušaju da razviju neki svoj biznis. Ljudi kod nas prosto nemaju tu neku samosigurnost, tu neku ličnu sigurnost da oni nešto mogu da učine za sebe u svom životu. Kažem, možda je to posledica tog mentaliteta koji mi vučemo. Drugo, naravno, uslovi kreditiranja u Srbiji su jako loši, kamate su visoke, banke su jako oprezne i neće da daju kredit ljudima jer nemaju ništa kao zalog, nešto što mogu brzo da naplate ukoliko ovaj čovek nije u mogućnosti da vrati kredit i to je jedan od razloga zašto su kamate visoke. Onda, rizik zemlje je veliki, okruženje je prilično nestabilno. To su ovako crne tačke ovog istraživanja kad je Srbija u pitanju, ali mislim da Srbija kreće i u tom pravcu da nešto učini, da nešto više uradi. Ali, kažem, moraju i ljudi da budu svesni toga da samo oni sami sebi mogu da pomognu. Ako neko danas ima neku sjajnu ideju, pa taj čovek može sutra da postane milioner. Evo pogledajte ova dva momka koja su ni iz čega pokrenuli ovaj čuveni Google. Danas su ti ljudi milijarderi. Srbija i Beograd imaju jedan od najboljih Elektrotehničkih fakulteta, vrlo respektabilan u svetu, zašto se kod nas ne pojavi neko ko je smislio nešto kao Google? Evo vidite, recimo, ti proizvođači malina, stalno se nešto gombaju s vlasnicima hladnjača. Zašto se ne skupi deset proizvođača malina i ne kaže – nećemo da nas više iko ocenjuje, evo nas desetoro uložimo zajedno pare, izgradimo sami sebi hladnjaču, istovarimo to u tu hladnjaču i posle to prodajemo po svetu? Ali čovek uvek kaže – imam samo 5000 eura, ne mogu ništa da uradim sa tih 5000 eura. Pa zašto se ne skupi pet ljudi sa 5000 eura i to je već 25 000 eura? Ja mislim da je to filozofija ili način poslovanja kako inače čitav svet funkcioniše. Prave se ta neka društva gde više ljudi ulaže kapital da bi nešto započeli. To kod nas prosto nije razvijeno. Ja pretpostavljam da tu ne postoje ni valjani zakoni i očekuje se, naravno, da Srbija i tu nešto učini, da i takve stvari budu moguće i da budu pravno zaštićene, pa će onda, valjda, i tu nešto da krene.
RSE: Da li je tačno da su se u pojedinim mestima u Srbiji, nakon uspešne privatizacije i podele akcija, punile kafane?
KOSTIĆ: Tako pričaju. Kažu da u Aranđelovcu letos nisi mogao da nađeš mesto u kafićima. To su priče, ja ne znam da li je to tako. U krajnjoj liniji i beogradski kafići su puni. To je isto jedno čudo za koje, pravo da vam kažem, ja nemam objašnjenje. Ljudi stalno pričaju da nemaju para za ovo ili ono, ali gde god odete, u bilo koje mesto u Srbiji, kafići i kafane su puni, i to ne samo uveče, puni su ceo dan.
RSE: Da li ima prostora za mali biznis s obzirom na krupne bogataše kojih u Srbiji ima? Dakle, da li sada mali biznismeni treba da vode neravnopravnu borbu sa tim krupnim kapitalom, ili na tžištu ima mesta i za jedne i za druge?
KOSTIĆ: Ja lično mislim da ima mesta i za jedne i za druge. Kad pogledate neke privrede kao što je su, recimo, italijanska, nemačka i tako dalje, gde postoje ta gigantska preduzeća, tamo postoje stotine hiljada tih malih preduzeća. Nikad neću zaboraviti, tamo negde sredinom 1980. godine sam imala prilike da odem u Švajcarsku i tamo sam u Cirihu i u Ženevi bila na nekoj izložbi. To su bile izložbe nekih njihovih industrijskih proizvoda i počasno mesto tamo je imao neki šraf. Stoji u nekom staklu, šraf k‘o šraf. O čemu se tu radi? To je šraf koji se pravio za svemirske brodove i najbolji je bio upravo taj švajcarski. Tako da je Švajcarska pravila ogroman biznis na jednom najobičnijem šrafu. On vjerovatno nije bio baš tako običan, vjerovatno su to neke legure koje mogu da izdrže, ali je šraf zauzimao počasno mesto na izložbi industrijskih proizvoda u Švajcarskoj. Pa, mislim, mora da postoji neki šraf koji i mi možemo da pravimo bolje od drugih.
RSE: Da li ovaj izveštaj znači da je u Srbiji prošlo vreme kada su oni koji su pokušavali da naprave neki mali biznis zatvarali svoje radnje jer su govorili da nema uslova ili, ako je nekome išlo dobro, da je zaustavljao razvoj svog posla u jednom trenutku da ne bi pao u ruke reketašima?
KOSTIĆ: Vrlo je teško reći da je to vreme iza nas. Još uvek ima dosta kriminala u Srbiji. To zavisi od te borbe protiv kriminala. To zavisi od borbe protiv korupcije. Ali je važno da se zvanična državna politika bori protiv toga. U ono doba između 1990. i 2000. godine reketiranje je bilo državna politika. Međutim, ono što mi se čini, što danas primećujem ne samo u Beogradu, nego i kad idem u neka mala mesta, recimo vi kada uđete sada u Beogradu u Ćumićevo sokače ili u tako te neke poznate tržne centre, svaki čas se otvaraju i zatvaraju neke radnje, prodaje se jedna roba, sutra se prodaje nešto sasvim drugo ili se taj prostor koristi za nešto sasvim drugo. Mislim da je to prosto nešto normalno, da ljudi počnu jedan biznis, da taj biznis ne ide više onako kao što su oni mislili ili da se ne obogaćuju tako brzo kao što su mislili i onda to lepo zatvore, bave se nečim drugim i to jeste nešto što se događa u tržišnim privredama. Taj mali biznis, on je jako fleksibilan. Vi za čas posla otvarate firme, zatvarate firme, krenete da se bavite jednom delatnošću, onda ili prođe momenat za tu delatnost ili vam ne ide onako kako ste očekivali i zatvorite to i krenete nešto drugo. U Nemačkoj neki podaci pokazuju da se maltene milion tih malih preduzeća godišnje zatvori i otvori se milion i po novih ili tako nešto.
RSE: U kojim zemljama su se dešavala najveća ekonomska čuda? To vas pitam prosto zato što ljudi u siromašnim i ratom iscrpljenim zemljama, kao što su to zemlje na Balkanu, žude za ekonomskim čudom.
KOSTIĆ: Nema čarobnog štapića i nema ekonomskog čuda. Ono za šta se misli, recimo, da je ekonomsko čudo, to je, naravno, Južna Koreja i neke od tih azijskih zemalja. Čile je, recimo, u doba Pinočea postigao jedan jako veliki ekonomski uspon. Ali, nažalost, ti ekonomski usponi i napreci koji su ostvareni u zemljama kao što su Južna Koreja i Čile, ipak su nastali u nekim prilično autoritarnim režimima. Recimo, kako su oni postizali ta čuda? Tako što je država određivala da taj radnik zarađuje, recimo, samo pola dolara dnevno i taj čovek je morao da radi 15 sati za pola dolara i bio je potpuno nezaštićen. Znači, država je imala ulogu jednog privrednog diktatora i onda su na tome, zapravo, te zemlje gradile taj neki ekonomski uspon. Ono što je jako bitno i što ne sme da se izgubi iz vida, to je da taj ekonomski uspon ne bi bio tako veliki, čak ni pod ovakvim uslovima eksploatisanja ljudi i tako dalje, da te zemlje nisu uvele nešto što se kroz razna istraživanja koja se rade pokazuje kao jedna od najključnijih stvari za privredu i ekonomski prosperitet, a to je vladavina prava i pravna sigurnost. To se tamo nije krilo, zakon je da imaš da radiš za pet dolara mesečno ili tako nešto. Pravna sigurnost i vladavina prava danas imaju jednu od ključnih uloga u privrednom razvoju. A Srbija mora da napravi ogroman napredak da bi došla do te tačke.
RSE: Sad bi vam antiglobalisti rekli da upravo svetske finansijske organizacije, pa dakle i Svetska banka, prave velike raskole u svetu.
KOSTIĆ: Moram da kažem da se s tim ne slažem. Nisam se s tim slagala ni pre nego što sam počela raditi za Svetsku banku, a naročito se ne slažem sada kada sam mnoge stvari videla iznutra i kada sam proučavala šta je Banka radila po svetu i tako dalje. Ko su najveći antiglobalisti? Najveći antiglobalisti su nevladine organizacije iz razvijenih zemalja sveta, iz najbogatijih zemalja sveta. Vi kupujete u Marks & Spenceru, a propagirate Marksa i Engelsa. Oni koji su iskusili Marksa i Engelsa vrlo bi se rado menjali i išli da kupuju u Marks & Spenceru i jure da kupuju u Marks & Spenceru. To znači da sa tom logikom nešto nije u redu. Možete da nađete kroz istoriju rada Svetske banke gomile primera. Recimo, htela je svojevremeno u jednoj afričkoj državi, koja je bila jedna od najsiromašnijih država u tom regionu, gde 80 posto stanovništva te države nije imalo struje, da finansira jedan projekat – beskamatne kredite, znači vrlo jeftine kredite, i da se tamo izgradi jedna hidrocentrala koja bi proizvodila struju. Međutim, da bi se ta hidrocentrala izgradila, morao je da se potopi jedan deo tog regiona, morao je jedan deo stanovništva da se raseli i tako dalje. I onda su se u zapadnoevropskim, razvijenim zemljama digle neke od tih antiglobalističkih nevladinih organizacija i napale su Banku, optužile je da hoće tamo da uništi stanovništvo, da hoće da uništi prirodne lepote, prirodna bogatstva, da je strašno što će ljudi morati da napuste one svoje kolibe i ići da žive u nekim novima kućama koje bi, uzgred budu rečeno, finansirao taj projekat i koje bi bile solidnije izgrađene od koliba u kojima su živeli. I Banka se tada, pod tim pritiskom, povukla iz finansiranja tog projekta. Te antiglobalističke organizacije, koje su se tada pobunile, nikada nisu bile u toj državi, nikada nisu videle nijednog stanovnika te države, niti znaju kako ti ljudi žive. E sad, ja bih volela da stanovništvo te države, koje nije dobilo hidrocentralu i koje je opet bilo bez struje i opet živelo u kolibama, sedne da popriča s ovim ljudima koji se zalažu za te antiglobalističke parole i da ovi njih pitaju da li bi oni voleli da imaju tu hidrocentralu ili ne bi voleli. A mogu da vam kažem da je u tom konkretnom slučaju postojala jako velika želja ljudi koji su se nalazili tamo na licu mesta, odnosno bili su oduševljeni time da tako nešto dobiju. Ali, eto, nisu dobili jer su se tamo na nekom drugom kraju sveta neki drugi ljudi, koji imaju sve što se poželeti može, pobunili protiv toga da oni dobiju struju.
RSE: Pretpostavljam da vas vaš posao vodi i na neke zanimljive puteve. Da li pretežno putujete u razvijene zemlje, bogate zemlje ili u siromašne?
KOSTIĆ: Pretežno putujem u bogate zemlje, odnosno najčešće putujem u Vašington gde je sedište naše Banke, tamo idem na razne obuke. Ali, imala sam priliku da idem i u neke siromašne zemlje i moje najupečatljivije putovanje koje sam imala je bilo putovanje u Indiju, kamo sam putovala 2002. godine. Fascinirale su me dve stvari. Prvo, to su brojevi u Indiji. Indija ima milijardu i četiristo miliona stanovnika, sustiže Kinu. Ja ne mou da zamislim milijardu i četiristo miliona stanovnika. To je jedna stvar koja me je fasicinirala. Sve je veliko, u Indiji su svi brojevi veliki. Indija je zemlja gde živi 50 do 80 miliona muslimana, a iz Indije su muslimani uglavnom otišli posle razdvajanja Indije i Pakistana, ali mislim da je druga država u svetu po broju muslimana. Druga stvar koja me je fascinirala, u negativnom smislu, to je siromaštvo koje sam tamo videla. Moj prvi susret s Indijom je bio Mumbaji, odnosno ono što smo mi nekada znali kao Bombaj. Ja sam tamo došla negde sredinom noći, i na putu sa jednog aerodroma na drugi ne mogu da vam opišem šta sam videla. To nisu ni straćare, to izgleda kao ona najgora romska naselja koja mi možemo da vidimo u Beogradu. Ali, znate, romsko naselje ovde je nekako locirano na nekom malom prostoru, a ovo su kilometri i kilometri nečega što liči na ta romska naselja. Količinu siromaštva koju sam ja tamo videla zaista ne mogu da vam opišem. Videla sam decu koja rade na ciglanama. Petogodišnja devojčica nosi one cigle, i ona i njena majka, obučene u one predivne sarije kakve samo u Indiji možete da vidite. Reći ću vam jedan primer zbog kojeg sam se malo postidela. Sad ću da vam objasnim zašto. Mi smo imali prilike tamo da obiđemo jedan od projekata koje u Indiji finansira Svetska banka, to je bilo u državi Radžastan, i u nekoj tamo pustinji, negde bogu iza nogu, otišli smo da obiđemo jednu školu. To je bila potpuno nova škola koju je finansirala Svetska banka. Sve je bilo divno, neke divne boje, onako šareno, veselo i tako dalje. I uđemo u razred, a u razredu negde oko 40 učenika koji sede na zemlji. Pazite, to je nova novcata škola, poslednja reč tehnike tamo, a nemaju klupe, nemaju stolice, sede na zemlji, pišu na onim tablicama koje su koristili naši roditelji posle ili pre rata, što pišete kredom pa brišete, vrlo malo njih ima sveske i olovke, nego pišu na tim tablicama. Posetili smo negde tri razreda, a u dva razreda sam videla pored dve devojčice od nekih šest-sedam godina malu bebu. Pitala sam otkud bebe u razredu i odgovorili su mi da ta devojčica može da bira da ostane kući i da čuva tu bebu ili da tu bebu dovede u razred da sedi pored nje jer tu bebu nema ko da čuva. U jednoj školi, recimo, nemaju table nego je donji deo zidova učionice ofarban nekom farbom na kojoj može da se piše kredom, tako da deca koja sede na podu mogu tu dole da pišu. U jednoj od tih škola je, recimo, bilo jedno odelenje koje je sedelo napolju, imali su čas u pesku jer unutra za njih nema dovoljno prostora, mada je to bila nova škola. To je bilo 2002. godine. U međuvremenu je Svetska banka počela da finansira projekat obrazovanja ovde u Srbiji sa 20 miliona dolara i 2003. godine jedan od tadašnjih direktora Svetske banke Kristijan Portman je došao u posetu Srbiji i Crnoj Gori i posetio je jednu školu gde se primenjuje taj projekat Vlade Srbije koji finansira Svetska banka. Dođe gospodin Portman u školu, odvedemo mi njega u jedan razred, čas engleskog jezika. Znate kako izgledaju naše učionice, malo to jeste pohabano, nije godinama ulagano i tako dalje, ali imaju stolove, stolice, tablu, čini mi se da je bio i neki magnetofon. Gospodin Portman, koji je imao prilike da vidi kako to izgleda u Indiji kao i ja, pitao je na šta se đaci žale. Đaci su se žalili da nemaju televizor i da nemaju one slušalice za učenje engleskog jezika. U Srbiji nije kao u Zapadnoj Evropi i čovek treba da se poredi sa boljima od sebe i treba da želi da živi kao bolji od sebe, ali ne treba da zaboravi da ima i mnogo gorih od njih i da ima siromaštva kakvo ne može da zamisli, kakvo sam ja videla u Indiji.
RSE: Sve zajedno kad pogledam, vi ste optimista kada je u pitanju budućnost Srbije.
KOSTIĆ: Srbija je na dobrom putu. Ja bih tako završila. Ono što je najveći problem Srbije, to je kakva će biti politička situacija u Srbiji. Politička stabilnost je neophodna Srbiji da se zadrži na tom putu. Neophodno je da Srbija bude okrenuta demokratskim snagama, snagama koje vode ka progresu, ka reformama. I ako se Srbija zadrži na tom putu, onda će i bolje živeti i biti manje siromašna.
Bile su to godine u kojima se Vesna Kostić suprotstavljala režimu Slobodana Miloševića. Potom prelazi u nedeljnik „Vreme“ u kojem ostaje do pokretanja nedeljnika „Evropoljanin“. Posle ubistva vlasnika ovog nedeljnika Slavka Ćuruvije ostaje bez posla. Od proleća 2001. godine radi u Kancelariji Svetske banke.
Imponuje joj, kaže Kostićeva, što su naši pregovarači sa Svetskom bankom ljudi koji znaju mnogo: „U znanju smo, izgleda, ravnopravni partner sa Bankom, i to nije samo fascinantno, već je i neuobičajeno, s obzirom na Bančina iskustva sa zemljama u okruženju“.
Lično smatra da je radeći u Banci naučila da pravi kompromise, pogotovo kada se ne radi o bitnim stvarima. U Banci se radi mnogo – deset sati dnevno. Ipak, Vesna Kostić stigne da se druži sa prijateljima i da ne odustaje od čitanja omiljenih knjiga – filozofskih i kriminalističkih romana. Hobiji su joj branje pečuraka i skijanje. I ovaj vikend provešće na Tari u potrazi za pečurkama.
Vesna Kostić veoma čuva svoju individualnost i tako izgrađuje sopstveni integritet. Uostalom, te osobine najviše i ceni kod ljudi, pa je bilo najlogičnije što je petnaestogodišnju vladavinu Miloševića doživljavala kao najstrašniju moru jer nas je ta politika terala i prisiljavala da se osećamo samo kao pripadnici jedinstvenog nacionalnog kolektiviteta odnosno plemenske horde.
* * * * *
RSE: Bilo je zadovoljstvo, pretpostavljam, biti portparol Svetske banke s obzirom na ocene koje je Srbija dobila za reformske poteze u 2004. godini. Niste dugo imali priliku da saopštavate javnosti dobre vesti.
KOSTIĆ: To je tačno. Mada moram da priznam da je taj posao bio prilično komplikovan jer javnost u Srbiji nije odmah shvatila značaj te vesti. Potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus je zapravo prekršio embargo koji je postojao na tu vest i dan ranije saopštio taj podatak, ali izgleda da naši novinari nisu verovali tome, tako da su zapravo odreagovali sa jednim danom zakašnjenja. Svetska banka već tri godine za redom prati te uslove poslovanja u negde 155 zemalja i svake godine se dodaje poneki od tih indikatora. Ranijih godina države nisu ni bile rangirane tako kao što su rangirane sada, ali prati se i apsolutno mesto neke države. Tako da se Srbija, mada se nalazi na prvom mestu po napretku koji je postigla u toku jedne godine, nalazi na 92. mestu po lakoći poslovanja. Znači, ona je, nažalost, tek 92. od 155 zemalja po ukupnoj lakoći poslovanja kad se sve ukupno posmatra. Ali, eto, činjenica da je Srbija toliko mnogo napredovala samo u jednoj godini ohrabruje da će to mesto da se poboljša u narednom istraživanju, naravno ako se nastavi ovim putem.
RSE: Možda bi trebalo dodati još jedno pojašnjenje. Iako se stalno govori Srbija i Crna Gora, zapravo se podaci odnose samo na Srbiju, a Crna Gora se meri valjda ovih dana.
KOSTIĆ: Da. Ova istraživanja, unazad tri godine, rađena su samo u Srbiji, a u Crnoj Gori se upravo priprema izrada sličnih istraživanja.
RSE: Da li je za vas ovaj podatak da je Srbija učinila najviše reformskih koraka u jednoj godini bilo iznenenađenje?
KOSTIĆ: Za mene lično i jeste i nije. Za moje kolege koje neposredno rade na ovim stvarima, ovo uopšte nije bilo iznenađenje jer su oni bili u toku sa tim kakvi su sve zakoni donošeni, kakvi su sve propisi menjani, kako je padao broj dana potrebnih da se nešto uradi i kako je padala cena nečega da se nešto uradi. Ja sam znala da Srbija pravi veliki napredak, ali nisam znala, moram da priznam, da je to toliko veliki da će se ove godine naći na prvom mestu po ovom istraživanju.
RSE: Da li je u pitanju činjenica da su jednostavno u Srbiji došli na red ti zakoni koji se vrednuju u ovakvoj analizi, zakoni koji imaju vidljive efekte na lakoću otvaranja biznisa u Srbiji, jer su prethodnih godina pripremani manje vidljivi, a takođe veoma značajni reformski potezi? To vas pitam s obzirom na to da je Đinđićeva vlada smatrana reformskom, da je dobijala komplimente da vodi jednu vrlo uspešnu reformu, da je navođena drugima u regionu kao primer. Da li to znači da je Koštuničina vlada nastavila tim putem koji je trasirala Đinđićeva, ili je neka druga priča u pitanju?
KOSTIĆ: Činjenica je da je Đinđićeva vlada išla isto tako velikim reformskim koracima, ali u tom momentu su prosto postojali neki drugi prioriteti. Recimo, bilo je veoma važno da se uspostavi makroekonomska stabilnost koja, inače, uopšte nema uticaj na rangiranje zemalja po ovom istraživanju. Oni su počeli čak i da pripremaju neke zakone, ne sve, koji su sada zapravo obuhvaćeni ovim istraživanjem i koji su izbacili Srbiju na tako visoku poziciju. Mislim da bi bilo fer reći da Koštuničina vlada nije ništa manje reformska, ali valjda zbog tog nekog odsustva neke samopromocije i tako dalje to nije bilo toliko vidljivo u javnosti. Javnost se, u krajnjoj liniji, u Srbiji bavi samo nekim negativnim i onako dnevnim temama, a ovo istraživanje i ova pozicija Srbije i ove reforme o kojima mi govorimo u ovom istraživanju zapravo imaju jedan dugoročan efekat za Srbiju, dakle Srbija će tek osetiti efekte. Ona još uvek ne oseća efekte ove svoje pozicije, konkretno ljudi na ulici, ljudi na svojim radnim mestima. Ovo je nešto što pravi temelje za jednu dobru, zdravu, održivu privredu ka kojoj se Srbija, po ovom nalazu, kreće.
RSE: Kakvi mogu biti konkretni efekti, na primer ovog izveštaja, na priliv investicija na primer u 2006. godini? Kada jedan biznismen vidi taj izveštaj, taj podatak da je Srbija učinila to što je učinila, da li drugačije počinje da razmišlja o tom prostoru kao o mogućem cilju za ulaganje novca?
KOSTIĆ: Baš danas sam čula, s obzirom da je potpisan ovaj ugovor između FIAT-a i kragujevačke Zastave, da su predstavnici Zastave rekli da je na njihovu odluku uticao i ovaj podatak da se Srbija nalazi na vrhu liste reformatora. To sam čula iz druge ruke, tako da ne znam koliko je to tačno, ali logika govori da će strani investitori doći da pogledaju. Druga stvar, imate, recimo, podatak da je danas u Srbiji mnogo jeftinije otvoriti preduzeće, da je mnogo lakše otvoriti preduzeće, da vam treba manje dana, da će manje da vas košta i tako dalje. A sigurno ćete da dođete negde gde vam to ne traje dugo i gde vas to ne košta mnogo. Jer, neki od ljudi koji su hteli ranije da otvaraju preduzeća ovde, sigurno su bili obeshrabreni činjenicom da im treba i dosta vremena i dosta para da tako nešto učine. A sada evo nove vesti – ne treba im ni toliko vremena, ni toliko mnogo para.
RSE: Koliko treba imati para da se otvori jedno malo preduzeće u Srbiji?
KOSTIĆ: Ranije bilo potrebno 5000, a sad je dovoljno 500 eura. Iako, imate državu u regionu koja je bolja od Srbije, a to je Rumunija. U Rumuniji vam je potrebno nula eura da otvorite preduzeće.
RSE: Šta je reper za poređenje?
KOSTIĆ: Reper je pravna sigurnost i jednostavnost poslovanja u nekoj državi. Šta je važno? Da vam treba što manje vremena i da vas to što manje košta. Onda su ti uslovi za poslovanje povoljni i onda, normalno, vi tu dolazite da otvarate biznis. Recimo, jedan od ogromnih problema Srbije, to su građevinske dozvole. U Srbiji je, recimo, potrebno 2200 procenata prihoda po glavi stanovnika da se dobije dozvola. To znači da je to jako skupo. Ako je prosečna plata 200 eura, to treba da pomnožite sa 2200 da bi videli koliko košta jedna građevinska dozvola u Srbiji. Srbija je, recimo, bolja od Bosne u kojoj je to 8700 procenata, ali je lošija i od Slovenije i od Slovačke od Estonije i od Mađarske. Mogu da vam kažem u kojim zemljama je najlakše otvoriti neki biznis. Na čelu te liste se nalazi Novi Zeland, znači na Novom Zelandu je maltene najlakše na svetu otvoriti neki biznis, zatim u Singapuru, pa Sjedinjenim Državama, Kanadi, Norveškoj, Australiji… Kina se nalazi na vrlo visokom, sedmom mestu, iznad Danske, iznad Velike Britanije i iznad Japana.
RSE: Šta to znači sa stanovišta ljudi koji žive u Srbiji? Neki od tih ljudi dobijaju otpremnine ako odu na biroe rada. Ako izgube posao, dobiju otpremninu u vrednosti od nekoliko hiljada evra. Ili ljudi koji učestvuju u privatizaciji pa dobiju akcije koje su takođe toliko vredne. Šta prosečan čovek u Srbiji uradi s tim novcem?
KOSTIĆ: Obično ga onako brzopletno i ishitreno, ne promišljajući o svojoj budućnosti, potroši. Kupuje nova kola, novi nameštaj i tako dalje. Kad bi se meni nešto tako desilo, ja bih prvo razmislila da li bih mogla da pokrenem neki posao koji neće samo sada da mi zadovolji neke potrebe koje imam, nego i u budućnosti, da mi se višestruko vrati to što sam danas uložila.
RSE: Da li to znači da danas u Srbiji sa par hiljada eura, s obzirom da otvaranje firme sada košta 500 ne 5000 eura, možete krenuti u neki poslić od koga ćete moći pristojno da živite?
KOSTIĆ: To pre svega zavisi od toga o kakvom se poslu radi. Evo moj hobi je skupljanje gljiva. Iz Srbije se gljive puno izvoze. I ako napravite sušaru gdje ćete da skupljate i sušite te gljive i onda da ih prodajete, verujem da to može da se uradi sa nekoliko hiljada eura. Sve zavisi o kakvoj vrsti posla se radi. Ali ako hoćete, recimo, da iskoristite bogatstvo Srbije sa malinama i da ne bude da mi samo izvozimo maline, već ćete da napravite ili neku hladnjaču ili neku fabriku koja će da prerađuje te maline i da izvozite i da prodajete na domaćem tržištu jogurt od malina ili jogurt od kupina, za tako nešto su vam već potrebne desetine hiljada eura. Ali, ako se sećate, u slučaju Knjaza Miloša, ljudi jesu zarađivali, prodajući svoje akcije, desetine hiljada eura, znači oni su bili u prilici da pokrenu neki svoj biznis. Ja nisam poslovni čovek i nikad u životu nisam razmišljala na taj način, ali verujem da naši ljudi imaju talenta, imaju mašte da nađu nešto gde će oni da budu bolji od drugih. Ali čini mi se da ljudi u Srbiji žele da postanu bogati preko noći. Niko nikad nigde nije postao bogat preko noći radeći na neki održiv način, znači nešto što će trajati.
RSE: Ono što se događalo u devedesetim godinama verovatno je bilo inspiracija ljudima za takvu ideju da se mogu obogatiti preko noći.
KOSTIĆ: To je tačno, upravo sam to htela da kažem. To je bilo jedno vreme kada ste vi bogatili nekim manje-više kriminalnim radnjama ili potkradanjem društva. To su jedini uslovi gde ljudi mogu da postanu bogati preko noći.
RSE: Da li je to vreme definitivno za nama?
KOSTIĆ: Činjenica da se ovi zakoni, ove procedure nepobitno menjaju, to vreme zapravo ostavlja iza nas. Cilj svega ovoga je da se ovo društvo uredi tako da takve stvari ne mogu da se događaju. Zašto je važno imati privatnu svojinu? Zato što vi takve krađe i takvo prebacivanje, presipanje bogatstva iz državnog ili društvenog sektora u privatni sektor imate samo kad postoji društvena svojina i samo kad postoji državna svojina. Kad ona ne postoji, kad je sve privatno, privatnik neće dozvoliti da ga neko krade, niti će neko sam sebe da krade.
RSE: Šta je ključno da se stvori atmosfera u Srbiji – to vas pitam s obzirom na iskustva drugih zemalja u koja vi imate uvid – da se ljudi pokrenu, da ne čekaju posao od države, od vlade i tako dalje?
KOSTIĆ: Osnovna stvar je da se što veća šansa da mladim ljudima. Prvo, zato što su oni budućnost i drugo, zato što su oni neopterećeni jednim mentalitetom sa kojim smo mi opterećeni svi mi koji imamo iznad 40 godina. Mi smo opterećeni onim socijalističkim i samoupravnim mentalitetom gde vi ne tražite posao, već vama država obezbeđuje posao. Vi idete u jedno državno preduzeće, da li ono ostvaruje profit ili ne, to vas posebno ne zanima jer je uvek država tu da vam namakne taj manjak. Uvek vi tražite nešto od države. U tržišnoj privredi vi od države ne tražite posao, vi od države tražite da vam da dobar sistem obrazovanja, da vam da dobar sistem zdravstvene zaštite, da vam državne institucije pružaju usluge koje su kvalitetne, koje su brze, koje su efikasne, a posao tražite sami, posao tražite preko biroa za zapošljavanje, idete na konkurse, usavršavate se, obrazujete se za one veštine koje tržište traži. Vi se prilagođavate tržištu, a ne čekate da vam država nađe posao.
RSE: Kad pogledate region, gde je tu Srbija kad su u pitanju ideje i mali biznis?
KOSTIĆ: Prvo, ja sam lično razočarana. Evo da kažem svoje lično mišljenje. Razočarana sam jer sam očekivala od ljudi u Srbiji da imaju mnogo više te inventivnosti i mnogo više tog preduzetničkog duha. Čim im se ukaže neka prilika ili ukoliko imaju neku ideju da odmah krenu u to, da pokušaju da razviju neki svoj biznis. Ljudi kod nas prosto nemaju tu neku samosigurnost, tu neku ličnu sigurnost da oni nešto mogu da učine za sebe u svom životu. Kažem, možda je to posledica tog mentaliteta koji mi vučemo. Drugo, naravno, uslovi kreditiranja u Srbiji su jako loši, kamate su visoke, banke su jako oprezne i neće da daju kredit ljudima jer nemaju ništa kao zalog, nešto što mogu brzo da naplate ukoliko ovaj čovek nije u mogućnosti da vrati kredit i to je jedan od razloga zašto su kamate visoke. Onda, rizik zemlje je veliki, okruženje je prilično nestabilno. To su ovako crne tačke ovog istraživanja kad je Srbija u pitanju, ali mislim da Srbija kreće i u tom pravcu da nešto učini, da nešto više uradi. Ali, kažem, moraju i ljudi da budu svesni toga da samo oni sami sebi mogu da pomognu. Ako neko danas ima neku sjajnu ideju, pa taj čovek može sutra da postane milioner. Evo pogledajte ova dva momka koja su ni iz čega pokrenuli ovaj čuveni Google. Danas su ti ljudi milijarderi. Srbija i Beograd imaju jedan od najboljih Elektrotehničkih fakulteta, vrlo respektabilan u svetu, zašto se kod nas ne pojavi neko ko je smislio nešto kao Google? Evo vidite, recimo, ti proizvođači malina, stalno se nešto gombaju s vlasnicima hladnjača. Zašto se ne skupi deset proizvođača malina i ne kaže – nećemo da nas više iko ocenjuje, evo nas desetoro uložimo zajedno pare, izgradimo sami sebi hladnjaču, istovarimo to u tu hladnjaču i posle to prodajemo po svetu? Ali čovek uvek kaže – imam samo 5000 eura, ne mogu ništa da uradim sa tih 5000 eura. Pa zašto se ne skupi pet ljudi sa 5000 eura i to je već 25 000 eura? Ja mislim da je to filozofija ili način poslovanja kako inače čitav svet funkcioniše. Prave se ta neka društva gde više ljudi ulaže kapital da bi nešto započeli. To kod nas prosto nije razvijeno. Ja pretpostavljam da tu ne postoje ni valjani zakoni i očekuje se, naravno, da Srbija i tu nešto učini, da i takve stvari budu moguće i da budu pravno zaštićene, pa će onda, valjda, i tu nešto da krene.
RSE: Da li je tačno da su se u pojedinim mestima u Srbiji, nakon uspešne privatizacije i podele akcija, punile kafane?
KOSTIĆ: Tako pričaju. Kažu da u Aranđelovcu letos nisi mogao da nađeš mesto u kafićima. To su priče, ja ne znam da li je to tako. U krajnjoj liniji i beogradski kafići su puni. To je isto jedno čudo za koje, pravo da vam kažem, ja nemam objašnjenje. Ljudi stalno pričaju da nemaju para za ovo ili ono, ali gde god odete, u bilo koje mesto u Srbiji, kafići i kafane su puni, i to ne samo uveče, puni su ceo dan.
RSE: Da li ima prostora za mali biznis s obzirom na krupne bogataše kojih u Srbiji ima? Dakle, da li sada mali biznismeni treba da vode neravnopravnu borbu sa tim krupnim kapitalom, ili na tžištu ima mesta i za jedne i za druge?
KOSTIĆ: Ja lično mislim da ima mesta i za jedne i za druge. Kad pogledate neke privrede kao što je su, recimo, italijanska, nemačka i tako dalje, gde postoje ta gigantska preduzeća, tamo postoje stotine hiljada tih malih preduzeća. Nikad neću zaboraviti, tamo negde sredinom 1980. godine sam imala prilike da odem u Švajcarsku i tamo sam u Cirihu i u Ženevi bila na nekoj izložbi. To su bile izložbe nekih njihovih industrijskih proizvoda i počasno mesto tamo je imao neki šraf. Stoji u nekom staklu, šraf k‘o šraf. O čemu se tu radi? To je šraf koji se pravio za svemirske brodove i najbolji je bio upravo taj švajcarski. Tako da je Švajcarska pravila ogroman biznis na jednom najobičnijem šrafu. On vjerovatno nije bio baš tako običan, vjerovatno su to neke legure koje mogu da izdrže, ali je šraf zauzimao počasno mesto na izložbi industrijskih proizvoda u Švajcarskoj. Pa, mislim, mora da postoji neki šraf koji i mi možemo da pravimo bolje od drugih.
RSE: Da li ovaj izveštaj znači da je u Srbiji prošlo vreme kada su oni koji su pokušavali da naprave neki mali biznis zatvarali svoje radnje jer su govorili da nema uslova ili, ako je nekome išlo dobro, da je zaustavljao razvoj svog posla u jednom trenutku da ne bi pao u ruke reketašima?
KOSTIĆ: Vrlo je teško reći da je to vreme iza nas. Još uvek ima dosta kriminala u Srbiji. To zavisi od te borbe protiv kriminala. To zavisi od borbe protiv korupcije. Ali je važno da se zvanična državna politika bori protiv toga. U ono doba između 1990. i 2000. godine reketiranje je bilo državna politika. Međutim, ono što mi se čini, što danas primećujem ne samo u Beogradu, nego i kad idem u neka mala mesta, recimo vi kada uđete sada u Beogradu u Ćumićevo sokače ili u tako te neke poznate tržne centre, svaki čas se otvaraju i zatvaraju neke radnje, prodaje se jedna roba, sutra se prodaje nešto sasvim drugo ili se taj prostor koristi za nešto sasvim drugo. Mislim da je to prosto nešto normalno, da ljudi počnu jedan biznis, da taj biznis ne ide više onako kao što su oni mislili ili da se ne obogaćuju tako brzo kao što su mislili i onda to lepo zatvore, bave se nečim drugim i to jeste nešto što se događa u tržišnim privredama. Taj mali biznis, on je jako fleksibilan. Vi za čas posla otvarate firme, zatvarate firme, krenete da se bavite jednom delatnošću, onda ili prođe momenat za tu delatnost ili vam ne ide onako kako ste očekivali i zatvorite to i krenete nešto drugo. U Nemačkoj neki podaci pokazuju da se maltene milion tih malih preduzeća godišnje zatvori i otvori se milion i po novih ili tako nešto.
RSE: U kojim zemljama su se dešavala najveća ekonomska čuda? To vas pitam prosto zato što ljudi u siromašnim i ratom iscrpljenim zemljama, kao što su to zemlje na Balkanu, žude za ekonomskim čudom.
KOSTIĆ: Nema čarobnog štapića i nema ekonomskog čuda. Ono za šta se misli, recimo, da je ekonomsko čudo, to je, naravno, Južna Koreja i neke od tih azijskih zemalja. Čile je, recimo, u doba Pinočea postigao jedan jako veliki ekonomski uspon. Ali, nažalost, ti ekonomski usponi i napreci koji su ostvareni u zemljama kao što su Južna Koreja i Čile, ipak su nastali u nekim prilično autoritarnim režimima. Recimo, kako su oni postizali ta čuda? Tako što je država određivala da taj radnik zarađuje, recimo, samo pola dolara dnevno i taj čovek je morao da radi 15 sati za pola dolara i bio je potpuno nezaštićen. Znači, država je imala ulogu jednog privrednog diktatora i onda su na tome, zapravo, te zemlje gradile taj neki ekonomski uspon. Ono što je jako bitno i što ne sme da se izgubi iz vida, to je da taj ekonomski uspon ne bi bio tako veliki, čak ni pod ovakvim uslovima eksploatisanja ljudi i tako dalje, da te zemlje nisu uvele nešto što se kroz razna istraživanja koja se rade pokazuje kao jedna od najključnijih stvari za privredu i ekonomski prosperitet, a to je vladavina prava i pravna sigurnost. To se tamo nije krilo, zakon je da imaš da radiš za pet dolara mesečno ili tako nešto. Pravna sigurnost i vladavina prava danas imaju jednu od ključnih uloga u privrednom razvoju. A Srbija mora da napravi ogroman napredak da bi došla do te tačke.
RSE: Sad bi vam antiglobalisti rekli da upravo svetske finansijske organizacije, pa dakle i Svetska banka, prave velike raskole u svetu.
KOSTIĆ: Moram da kažem da se s tim ne slažem. Nisam se s tim slagala ni pre nego što sam počela raditi za Svetsku banku, a naročito se ne slažem sada kada sam mnoge stvari videla iznutra i kada sam proučavala šta je Banka radila po svetu i tako dalje. Ko su najveći antiglobalisti? Najveći antiglobalisti su nevladine organizacije iz razvijenih zemalja sveta, iz najbogatijih zemalja sveta. Vi kupujete u Marks & Spenceru, a propagirate Marksa i Engelsa. Oni koji su iskusili Marksa i Engelsa vrlo bi se rado menjali i išli da kupuju u Marks & Spenceru i jure da kupuju u Marks & Spenceru. To znači da sa tom logikom nešto nije u redu. Možete da nađete kroz istoriju rada Svetske banke gomile primera. Recimo, htela je svojevremeno u jednoj afričkoj državi, koja je bila jedna od najsiromašnijih država u tom regionu, gde 80 posto stanovništva te države nije imalo struje, da finansira jedan projekat – beskamatne kredite, znači vrlo jeftine kredite, i da se tamo izgradi jedna hidrocentrala koja bi proizvodila struju. Međutim, da bi se ta hidrocentrala izgradila, morao je da se potopi jedan deo tog regiona, morao je jedan deo stanovništva da se raseli i tako dalje. I onda su se u zapadnoevropskim, razvijenim zemljama digle neke od tih antiglobalističkih nevladinih organizacija i napale su Banku, optužile je da hoće tamo da uništi stanovništvo, da hoće da uništi prirodne lepote, prirodna bogatstva, da je strašno što će ljudi morati da napuste one svoje kolibe i ići da žive u nekim novima kućama koje bi, uzgred budu rečeno, finansirao taj projekat i koje bi bile solidnije izgrađene od koliba u kojima su živeli. I Banka se tada, pod tim pritiskom, povukla iz finansiranja tog projekta. Te antiglobalističke organizacije, koje su se tada pobunile, nikada nisu bile u toj državi, nikada nisu videle nijednog stanovnika te države, niti znaju kako ti ljudi žive. E sad, ja bih volela da stanovništvo te države, koje nije dobilo hidrocentralu i koje je opet bilo bez struje i opet živelo u kolibama, sedne da popriča s ovim ljudima koji se zalažu za te antiglobalističke parole i da ovi njih pitaju da li bi oni voleli da imaju tu hidrocentralu ili ne bi voleli. A mogu da vam kažem da je u tom konkretnom slučaju postojala jako velika želja ljudi koji su se nalazili tamo na licu mesta, odnosno bili su oduševljeni time da tako nešto dobiju. Ali, eto, nisu dobili jer su se tamo na nekom drugom kraju sveta neki drugi ljudi, koji imaju sve što se poželeti može, pobunili protiv toga da oni dobiju struju.
RSE: Pretpostavljam da vas vaš posao vodi i na neke zanimljive puteve. Da li pretežno putujete u razvijene zemlje, bogate zemlje ili u siromašne?
KOSTIĆ: Pretežno putujem u bogate zemlje, odnosno najčešće putujem u Vašington gde je sedište naše Banke, tamo idem na razne obuke. Ali, imala sam priliku da idem i u neke siromašne zemlje i moje najupečatljivije putovanje koje sam imala je bilo putovanje u Indiju, kamo sam putovala 2002. godine. Fascinirale su me dve stvari. Prvo, to su brojevi u Indiji. Indija ima milijardu i četiristo miliona stanovnika, sustiže Kinu. Ja ne mou da zamislim milijardu i četiristo miliona stanovnika. To je jedna stvar koja me je fasicinirala. Sve je veliko, u Indiji su svi brojevi veliki. Indija je zemlja gde živi 50 do 80 miliona muslimana, a iz Indije su muslimani uglavnom otišli posle razdvajanja Indije i Pakistana, ali mislim da je druga država u svetu po broju muslimana. Druga stvar koja me je fascinirala, u negativnom smislu, to je siromaštvo koje sam tamo videla. Moj prvi susret s Indijom je bio Mumbaji, odnosno ono što smo mi nekada znali kao Bombaj. Ja sam tamo došla negde sredinom noći, i na putu sa jednog aerodroma na drugi ne mogu da vam opišem šta sam videla. To nisu ni straćare, to izgleda kao ona najgora romska naselja koja mi možemo da vidimo u Beogradu. Ali, znate, romsko naselje ovde je nekako locirano na nekom malom prostoru, a ovo su kilometri i kilometri nečega što liči na ta romska naselja. Količinu siromaštva koju sam ja tamo videla zaista ne mogu da vam opišem. Videla sam decu koja rade na ciglanama. Petogodišnja devojčica nosi one cigle, i ona i njena majka, obučene u one predivne sarije kakve samo u Indiji možete da vidite. Reći ću vam jedan primer zbog kojeg sam se malo postidela. Sad ću da vam objasnim zašto. Mi smo imali prilike tamo da obiđemo jedan od projekata koje u Indiji finansira Svetska banka, to je bilo u državi Radžastan, i u nekoj tamo pustinji, negde bogu iza nogu, otišli smo da obiđemo jednu školu. To je bila potpuno nova škola koju je finansirala Svetska banka. Sve je bilo divno, neke divne boje, onako šareno, veselo i tako dalje. I uđemo u razred, a u razredu negde oko 40 učenika koji sede na zemlji. Pazite, to je nova novcata škola, poslednja reč tehnike tamo, a nemaju klupe, nemaju stolice, sede na zemlji, pišu na onim tablicama koje su koristili naši roditelji posle ili pre rata, što pišete kredom pa brišete, vrlo malo njih ima sveske i olovke, nego pišu na tim tablicama. Posetili smo negde tri razreda, a u dva razreda sam videla pored dve devojčice od nekih šest-sedam godina malu bebu. Pitala sam otkud bebe u razredu i odgovorili su mi da ta devojčica može da bira da ostane kući i da čuva tu bebu ili da tu bebu dovede u razred da sedi pored nje jer tu bebu nema ko da čuva. U jednoj školi, recimo, nemaju table nego je donji deo zidova učionice ofarban nekom farbom na kojoj može da se piše kredom, tako da deca koja sede na podu mogu tu dole da pišu. U jednoj od tih škola je, recimo, bilo jedno odelenje koje je sedelo napolju, imali su čas u pesku jer unutra za njih nema dovoljno prostora, mada je to bila nova škola. To je bilo 2002. godine. U međuvremenu je Svetska banka počela da finansira projekat obrazovanja ovde u Srbiji sa 20 miliona dolara i 2003. godine jedan od tadašnjih direktora Svetske banke Kristijan Portman je došao u posetu Srbiji i Crnoj Gori i posetio je jednu školu gde se primenjuje taj projekat Vlade Srbije koji finansira Svetska banka. Dođe gospodin Portman u školu, odvedemo mi njega u jedan razred, čas engleskog jezika. Znate kako izgledaju naše učionice, malo to jeste pohabano, nije godinama ulagano i tako dalje, ali imaju stolove, stolice, tablu, čini mi se da je bio i neki magnetofon. Gospodin Portman, koji je imao prilike da vidi kako to izgleda u Indiji kao i ja, pitao je na šta se đaci žale. Đaci su se žalili da nemaju televizor i da nemaju one slušalice za učenje engleskog jezika. U Srbiji nije kao u Zapadnoj Evropi i čovek treba da se poredi sa boljima od sebe i treba da želi da živi kao bolji od sebe, ali ne treba da zaboravi da ima i mnogo gorih od njih i da ima siromaštva kakvo ne može da zamisli, kakvo sam ja videla u Indiji.
RSE: Sve zajedno kad pogledam, vi ste optimista kada je u pitanju budućnost Srbije.
KOSTIĆ: Srbija je na dobrom putu. Ja bih tako završila. Ono što je najveći problem Srbije, to je kakva će biti politička situacija u Srbiji. Politička stabilnost je neophodna Srbiji da se zadrži na tom putu. Neophodno je da Srbija bude okrenuta demokratskim snagama, snagama koje vode ka progresu, ka reformama. I ako se Srbija zadrži na tom putu, onda će i bolje živeti i biti manje siromašna.