RSE: Gospodine Korać, koliko vam ozbiljno izgleda najnovija kriza između Beograda i Podgorice, koja je nastala otvaranjem ove afere oko kupovine vojne opreme?
KORAĆ: Ona je novi korak u toj krizi, koja je u suštini permanentna. Samo bih podsetio da sama ta Skupština Državne zajednice praktično je nelegitimna, jer izbori nisu održani već je jednom odlukom o Ustavnoj povelji interpretirana tako da se poslanicima produžava trajanje mandata. Znači, ovo je drugi put za trajanja te Skupštine da ona ima legitimno, ali u suštini nelegalno produžen mandat poslanicima. Mislim da ova kriza je nešto dublja, s obzirom da Mlađan Dinkić, koji je nosilac ove antikorupcijske bitke, u svojim prvim izjavama to izrazito politizuje, ustvari optužuje Crnu Goru da pljačka Srbiju. To je bukvalno bilo u njegovoj prvoj izjavi, a koju je on sada reterirao, a izjave su bile ekstremno teške. Koliko god sada on govorio da ne treba politizovati, on ju je upravo sam politizovao i to jako brutalno na samom početku. Dosta vešto je pokušao da raspiruje jedno anticrnogorsko raspoloženje u Srbiji i u tom smislu mislim da će zvanična Crna Gora tražiti reteriranje. Znači, ako ne baš izvinjenje, ali svakako neku izjavu koja bi se mogla shvatiti kao ublažavanje. Mislim da Podgorica neće biti zadovoljna ovim izjavama tipa: treba sada to sve prepustiti pravosudnim organima i bez obzira što neće doći do punog prekida odnosa između Beograda i Podgorice, jer to ne odgovara iz različitih razloga ni jednima ni drugima. Mislim da će ova kriza još potrajati, dok Beograd ne napravi izvestan politički ustupak i ne da neku izjavu, pretpostavljam Koštunica, da je ovo ipak pre svega neka potencijalna ekonomska kriza, slučaj korupcija itd. A ne politička.
RSE: Da li mislite da je u osnovi afere ipak srpsko-srpski sukob?
KORAĆ: Mislim da je u osnovi afere jedna beskrupulozna ličnost, Mlađan Dinkić, koja ne po prvi put, moram reći da ja lično imam gorko iskustvo kao član Živkovićeve vlade, jer on je rušio našu vladu sa istom takvom pričom, znači on je postao ekspert za proizvodnju afera koje naravno imaju pre svega za cilj da popularišu njega lično, čak ne više ni stranku njegovu. To je vrlo popularno u jednoj siromašnoj zemlji, zanimljivo je da je upravo njegova stranka proizvođač najvećih korupcijskih afera u Srbiji ili da ona ćuti u odnosu na neke najveće korupcijske afere. Ja bi samo podsetio na aferu nacionalna štedionica, za koju je on najdirektnije odgovoran kao čovek. On ne pita za cenu kada treba sebe da promoviše, a njegova stranka je po svim merilima javnog mnenja daleko ispod cenzusa. U jednom se čak pojavila sa 0,9, znači ispod 1 posto podrške u javnom mnenju i on pokušava u ovakvim aferama da kao nosilac borbe protiv korupcije da reafirmiše pre svega sebe i da se sačuva kao politička ličnost. Ali, samo da kažem, to mi je jako važno: mislim da je ovde bio jedan pokušaj korupcije, jedne dosta krupne korupcijske afere i, nažalost, ovde imamo dva loša. Ne da je ovo samo izmišljeno, nego jeste realno, ali istovremeno zloupotrebljeno od strane Dinkića, tako da se to odmah pretvori u jednu krupnu političku priču. Dakle, ne samo da sam ja borac protiv korupcije, nego želim da vas podsetim da originalni program stranke G17 plus podrazumeva samostalnu Srbiju. Tako da je on ustvari smatrao da će i neki dodatni politički poen dobiti u Srbiji, napadajući dosta bezkrupulozno Crnu Goru kao republiku, iako realno ministar odbrane je iz Srbije i to iz njegove stranke koji je za to odgovoran i Mile Dragić koji je proizvođač te opreme je iz Zrenjanina, dakle i on je iz Srbije. Dakle, meni nije čak ni tehnički jasno kakve veze ima Crna Gora sa tim.
RSE: S obzirom da je sukob dobio i tu političku dimenziju, mislite li da su crnogorske vlasti dosta vješto iskoristile napad na svog visokog funkcionera Svetozara Marovića, u smislu da je to još jedna potvrda o nefunkcionisanju Državne zajednice, o pokušaju da Beograd kontroliše sve?
KORAĆ: Mislim jasno je da je jedna teška rovovska bitka između Koštunice i aktuelne vlasti u Crnoj Gori. Jasno je da je Đukanović ponuđenu šansu iskoristio, to bi verovatno uradio i svaki političar i moram da kažem da je ovo afera na način na koji je otvorio Dinkić. I njemu je gotovo idealno da pokaže da je Beograd nezainteresovan za sam opstanak Državne zajednice, mada u slučaju Dinkićeve stranke i nije sasvim netačno; da ostavim po strani moralno pitanje da je Labus upravo potpisnik stvaranja ovakve Državne zajednice, sada bih ostavio po strani ovakva pitanja. Sigurno je, dakle, da je Đukanović čak mogao da dozvoli sebi luksuz što su mnogi u Beogradu se nakostrešili, ali taj otvoreni prostor su mu drugi otvorili da izjavi da: ako Srbija želi samostalnost neka to lepo kaže i neka ne optužuje Crnu Goru. Znači, čak se i malo cinično našalio sa Dinkićevom izjavom.
RSE: Kako tumačite činjenicu da je centralna ličnost krize i meta napada gospodin Marović a ne, recimo, gospodin Đukanović? Ja pritom mislim da bi se gospodin Đukanović dao znatno lakše napadati sa pozicija Beograda nego Marović.
KORAĆ: To je zapravo dobro pitanje. Mislim da je svakome jasno da je Marović na položaju predsedavajuće ministarske grupacije koja predstavlja tu našu nesrećnu Državnu zajednicu i nefunkcionalnu. Pripada onim kadrovima Crne Gore koji su ipak imali izvesnu želju da budu neki most, da posreduju itd. Tako da, paradoksalno gledano, napadi na njega imaju praktično, ako mogu cinično da kažem, da imaju poslednjeg od crnogorskih kadrova koji želi da igra ulogu pomiritelja otera na ovu independističku stranu. Tako da je ovo jedan od najneverovatnijih obrta na političkoj sceni da je čovek koji se sve vreme nudi kao izvestan posrednik, nesumnjivo iskusan politički čovek i vrlo odmeren čovek u svojim izjavama. Čak je on u Beogradu i plasiran kao čovek koji je odmeren itd. On je, zapravo, najgora moguća meta. Činjenica da je Marović u jednom trenutku otišao iz Beograda, ja mislim da se on bukvalno zabrinuo kuda Dinkić sve udara. Vi znate da je Podgorica tražila od Koštunice da se ogradi, a on se ustvari nije ogradio, a u suštini se čak radikalizuje ova priča. I Dinkić, kao jedan samokorumpirani borac protiv korupcije, sad čak tvrdi da još nisu ni podnete glavne krivične prijave, što zaista protivreči toj ideji pravde. Odnosno, pravosudni organi i tužilaštvo, pa i policija, treba da rade, a ne jedan ministar finansija Vlade Republike Srbije. Međutim, Dinkić se dočepao Vlade i on prvi put sada, posle duže vremena, ima temu koju on misli da može njega da afirmiše i on ne pita za cenu. Ako bi želeli da budem jako ciničan, u ovom trenutku najveći pomagač samostalnosti Crne Gore u Srbiji je Mlađan Dinkić. Da sam ja nosilac politički za samostalnu i nezavisnu Crnu Goru, ja bih u jednom trenutku napravio Dinkiću jedan mali spomenik, jer njegova agresivnost i to što ne bira reči, čini se da je zaista to otvorio kao jednu anticrnogorsku priču i to ga čini najboljim primerom toga da je gotovo nemoguće imati Državnu zajednicu sa Srbijom.
RSE: Da, ali ta priča se sasvim dobro uklapa na već postojeće stereotipe o tome da Crna gora živi na račun Srbije, o tom jednom parazitskom odnosu Crne Gore, tako da je ona vrlo lako pustila korijenje?
KORAĆ: Upravo je na to računao Dinkić i to jeste ono što je po meni najružnije u ovoj priči. Ja lično mislim da to jeste bio jedan pokušaj korupcijske afere i ovo je otvorilo jednu strahotnu temu, a to je korupcija u Vojsci Srbije i Crne Gore. To je jedna ogromna tema. Bilo je mnogo indicija ranije, oni nisu čak po zakonu ni da idu u javno nadmetanje, ali ona je zaista ušla u jedan stereotip da Srbiju stalno neko pljačka. I mene je to zaista pomoglo podsetiti na onu retoriku kada je Slovenija optužena za ekonomsko izrabljivanje Srbije i kada je na Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, tadašnjem, predložen bojkot slovenačke robe i prva meta je bio „Fruktalov“ sok. Taj sok je simbol jedne besmislene politike u kojoj narod doživljava fijasko. Mislim da je ovde Dinkić postupio kao svi klasični demagozi, znači: nešto malo moje promocije bez obzira na cenu i bez obzira na to što je to sasvim kratkoročno. Jer, ovde se ipak mora postaviti suštinsko pitanje, svi akteri afere su u suštini iz Srbije, ministar o kome se radi je upravo predlog njegove sopstvene stranke, a da bude stvar još ciničnija, cela afera je i počela tako što je upravo Dinkić tražio da njegov prijatelj Aleksandar Radović iz Pariza dođe u novorekonstruisani sektor u okviru Ministarstva odbrane, koji bi kontrolisao sve finansije. Tako da, ako poređate splet događaja, onda ćete videti da, u suštini, ovo je još jedno svedočanstvo da Koštunica nema nikakvu kontrolu nad članovima svoje vlade, da je to jedna feudalna vlada, gde svako ima pravo da radi šta god hoće u okviru svog resora. I ono što je tragično, to je da je Koštunica potpuno nesposoban da vidi političke konsekvence svega ovoga. A to znači da on, koji se neprekidno i suštinski zalaže za očuvanje Državne zajednice, on u suštini istovremeno dozvoljava da njegov ministar, u njegovoj vladi, čitavom serijom javnih izjava ozbiljno uzdrma dalje odnose u toj zemlji.
RSE: Zašto mislite da je Beogradu neprihvatljiv savez suverenih država? Tu gotovo da postoji konsenzus svih stranaka u Srbiji i ako se one po hiljadu drugih pitanja ne slažu, kada je reč o toj vrsti odnosa prema Crnoj Gori, mislim da su jako saglasni.
KORAĆ: Vi u suštini morate da postavite jedno dublje pitanje, koje se u Podgorici ređe postavlja, a to je: šta je zapravo demokratska opozicija? SRS svakako nije demokratska, ona jeste opoziciona. A Demokratska stranka je na vlasti, znači ima i predsednika države i gradonačelnika Beograda i participira u velikom broju gradova i opština u Srbiji. Dakle, postoji izvesno saglasje između premijera i predsednika Srbije o tome. Premda Tadić je blaži u izjavama nego Koštunica, on deluje radikalnije u tome. Znači, ono što je praktično na vlasti u Srbiji pravi jedan dodatni pritisak i iz različitog razloga njima je neprihvatljiva ideja samostalne Crne Gore. S tim što Koštunica otvoreno paktira sa prosrpskim strankama u Crnoj Gori, dok Tadić to ne radi. Dakle, on je ostao na osnovu vrlo uopštenih i deklarativnih izjava koje izgledaju otprilike ovako: ¨mislim da je bolje da ostanemo zajedno, ali ako građani Crne Gore...¨ To je jedan otvoreni prostor i levo i desno, koji predstavlja nedostatak iskrene želje da se čovek pozicionira. Što se tiče demokratskih manjih stranaka, koje čine današnju faktičku opoziciju, one daju podršku pravu građanima Crne Gore da konačno odluče o svojoj sudbini. Na vaše pitanje - protiv su oni koji vrše pritisak da Crna Gora i neizađe na referendum. U suštini, Đukanović je, silaskom sa vlasti DOS-a, izgubio pravog partnera u Srbiji. Crna Gora je, ubistvom gospodina Đinđića, izgubila svog partnera. Biću veoma precizan, partnera u smislu koji ima iste prioritete, to je zaista teška demokratska transformacija i Srbije i Crne Gore i put u Evropu. U tom smislu je Đinđić bio pravi partner Crnoj Gori i vi ste to i osećali. Ovih tenzija nije bilo. Federacija nije bila funkcionalna, ali nije bilo tenzija. Sada imate na vlasti nosioca istog projekta kao što je Miloševićev. Projekta koji je mnogo stariji od Miloševića, a to je projekat srpskog etničkog prostora. U tom projektu Crna Gora se vidi kao tzv. druga srpska država ili srpska Sparta ili kao deo tog prostora. Koštunica je jasni nosilac te nacionalističke ideje u Srbiji danas i obnovitelj te ideje. Znači, posle tri godine DOS-a, ideja se ponovo vratila, to je da Srbija treba da se bori za svoj etnički prostor, a on obuhvata i Crnu Goru. Upravo zato vi danas nemate pravog partnera na vlasti u Srbiji i tenzije zbog toga i rastu između Beograda i Podgorice.
RSE: Još jedno pitanje na tu temu. Iz Beograda se sve češće čuje da Srbija mora iskoristiti sva pravna i politička sredstva kako bi sačuvala svoje interese u Crnoj Gori. Šta bi, u tumačenju aktuelne srpske vlasti, mogli biti interesi u Crnoj Gori?
KORAĆ: Kada bih bio ciničan, što nisam po ljudskoj prirodi, rekao bih da i mene interesuje da mi oni to kažu: kakve mi tamo interese imamo? Ja bih rekao interes Srbije u nezavisnoj Crnoj Gori je samo jedan - mir, stabilnost, demokratski razvoj i nevidim da mi imamo još neki interes sem tog, ali upravo time što se ne definiše ovaj interes i to se treba shvatiti kao sredstvo pritiska. Bojim se da glas Beograda je prilično slab u Evropi, posebno Koštuničine Vlade. Njena podrška u Evropi je danas jako uslovna i Koštunica izgleda to ne primećuje. Ideja je neprekidna da bi Radikali mogli doći na vlast, pa je onda bolje podržavati Koštuničinu koaliciju nego Radikale. Znači, od dva zla biramo manje, ali Beograd nema nimalo snažan glas, pa da se on još pojavi kao nekakav faktor koji će odlučivati o tome šta su njegovi interesi u Crnoj Gori, jako pretenciozno za današnju srpsku Vladu. Mislim da je to još jedan od tih ružnih repertoara pritisaka na Crnu Goru. Dakle, ja sam taj, ja sam stariji brat koji će odrediti šta su moji interesi. Kada bih bio ciničan, kao što nisam, mogao bih reći da bi onda i Crna Gora mogla to reći, koji su njeni interesi u Srbiji. Znači, to je besmisleno i opasno i ostavlja jedan mučan utisak kod čoveka u Srbiji kada to sluša. Sem prosperiteta Crne Gore, ne postoji nijedan drugi interes Srbije. To je znači srećna Crna Gora, srećni i zadovoljni građani Crne Gore, to je najveći interes Srbije.
RSE: I za kraj, pošto ste psiholog. Kako bi se, u nekom psihološkom žargonu, mogle označiti političke igre Beograda i Podgorice?
KORAĆ: Za razliku od drugih, mislim da će ovo biti i najteža i najlakša priča. Najlakša zato što mnogo je ratova prošlo, mnogo se ratova dogodilo i teško je da bi danas Evropa i svet, pre svega SAD i NATO, dozvolili da neko ponovo potpaljuje bure baruta na Balkanu, onako kako je to Milošević radio. Uostalom, on je u Hagu zbog toga, a osnovna karakteristika današnje vlasti u Srbiji je njena slabost, razjedinjenost i korupcija, a ne neka njena snaga. Ali, ono što čini to teškim je da postoji jedna istorijska podela u Crnoj Gori. Za razliku od drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, ovde postoji podela unutar same Crne Gore i vrlo je lako je podsticati sa strane. Dovoljno je samo dati podršku onima koji misle da bi malo nasilja odložilo ili čak sprečilo referendum. Bojim se samo da nekome ne padne na pamet da bi to malo nasilja bilo odlično sredstvo da se taj referendum spreči. To je moj istinski strah. U jednom malom i tradicionalnom društvu to nasilje bi imalo dalekosežne posledice. To bi bilo četvrti put da Beograd pravi istu grešku sa katastrofalnim posledicama, upravo po srpski nacionalni interes i samu državu Srbiju. Nadam se da do ovoga neće doći i nadam se da će upravo slabost Vlade Srbije, preokupirane svojim unutrašnjim krizama i problemima, izvesna pozornost međunarodne zajednice koja sada nije velika, koncentracija je ipak na kosovsku krizu, sprečiti nekakav mogući avanturizam možda pojedinaca ili grupa u Srbiji koje bi na to pomislile. Od toga nama zavise budući odnosi u regionu i sasvim je sigurno da srpski i crnogorski narod,s upravo zbog svoje bliskosti i ako mogu da kažem zajedničkih težnji evropskih integracija i mirnog života u Evropi, mislim da to mnogo više daje osnova za optimizam nego bilo šta drugo.
KORAĆ: Ona je novi korak u toj krizi, koja je u suštini permanentna. Samo bih podsetio da sama ta Skupština Državne zajednice praktično je nelegitimna, jer izbori nisu održani već je jednom odlukom o Ustavnoj povelji interpretirana tako da se poslanicima produžava trajanje mandata. Znači, ovo je drugi put za trajanja te Skupštine da ona ima legitimno, ali u suštini nelegalno produžen mandat poslanicima. Mislim da ova kriza je nešto dublja, s obzirom da Mlađan Dinkić, koji je nosilac ove antikorupcijske bitke, u svojim prvim izjavama to izrazito politizuje, ustvari optužuje Crnu Goru da pljačka Srbiju. To je bukvalno bilo u njegovoj prvoj izjavi, a koju je on sada reterirao, a izjave su bile ekstremno teške. Koliko god sada on govorio da ne treba politizovati, on ju je upravo sam politizovao i to jako brutalno na samom početku. Dosta vešto je pokušao da raspiruje jedno anticrnogorsko raspoloženje u Srbiji i u tom smislu mislim da će zvanična Crna Gora tražiti reteriranje. Znači, ako ne baš izvinjenje, ali svakako neku izjavu koja bi se mogla shvatiti kao ublažavanje. Mislim da Podgorica neće biti zadovoljna ovim izjavama tipa: treba sada to sve prepustiti pravosudnim organima i bez obzira što neće doći do punog prekida odnosa između Beograda i Podgorice, jer to ne odgovara iz različitih razloga ni jednima ni drugima. Mislim da će ova kriza još potrajati, dok Beograd ne napravi izvestan politički ustupak i ne da neku izjavu, pretpostavljam Koštunica, da je ovo ipak pre svega neka potencijalna ekonomska kriza, slučaj korupcija itd. A ne politička.
RSE: Da li mislite da je u osnovi afere ipak srpsko-srpski sukob?
KORAĆ: Mislim da je u osnovi afere jedna beskrupulozna ličnost, Mlađan Dinkić, koja ne po prvi put, moram reći da ja lično imam gorko iskustvo kao član Živkovićeve vlade, jer on je rušio našu vladu sa istom takvom pričom, znači on je postao ekspert za proizvodnju afera koje naravno imaju pre svega za cilj da popularišu njega lično, čak ne više ni stranku njegovu. To je vrlo popularno u jednoj siromašnoj zemlji, zanimljivo je da je upravo njegova stranka proizvođač najvećih korupcijskih afera u Srbiji ili da ona ćuti u odnosu na neke najveće korupcijske afere. Ja bi samo podsetio na aferu nacionalna štedionica, za koju je on najdirektnije odgovoran kao čovek. On ne pita za cenu kada treba sebe da promoviše, a njegova stranka je po svim merilima javnog mnenja daleko ispod cenzusa. U jednom se čak pojavila sa 0,9, znači ispod 1 posto podrške u javnom mnenju i on pokušava u ovakvim aferama da kao nosilac borbe protiv korupcije da reafirmiše pre svega sebe i da se sačuva kao politička ličnost. Ali, samo da kažem, to mi je jako važno: mislim da je ovde bio jedan pokušaj korupcije, jedne dosta krupne korupcijske afere i, nažalost, ovde imamo dva loša. Ne da je ovo samo izmišljeno, nego jeste realno, ali istovremeno zloupotrebljeno od strane Dinkića, tako da se to odmah pretvori u jednu krupnu političku priču. Dakle, ne samo da sam ja borac protiv korupcije, nego želim da vas podsetim da originalni program stranke G17 plus podrazumeva samostalnu Srbiju. Tako da je on ustvari smatrao da će i neki dodatni politički poen dobiti u Srbiji, napadajući dosta bezkrupulozno Crnu Goru kao republiku, iako realno ministar odbrane je iz Srbije i to iz njegove stranke koji je za to odgovoran i Mile Dragić koji je proizvođač te opreme je iz Zrenjanina, dakle i on je iz Srbije. Dakle, meni nije čak ni tehnički jasno kakve veze ima Crna Gora sa tim.
RSE: S obzirom da je sukob dobio i tu političku dimenziju, mislite li da su crnogorske vlasti dosta vješto iskoristile napad na svog visokog funkcionera Svetozara Marovića, u smislu da je to još jedna potvrda o nefunkcionisanju Državne zajednice, o pokušaju da Beograd kontroliše sve?
KORAĆ: Mislim jasno je da je jedna teška rovovska bitka između Koštunice i aktuelne vlasti u Crnoj Gori. Jasno je da je Đukanović ponuđenu šansu iskoristio, to bi verovatno uradio i svaki političar i moram da kažem da je ovo afera na način na koji je otvorio Dinkić. I njemu je gotovo idealno da pokaže da je Beograd nezainteresovan za sam opstanak Državne zajednice, mada u slučaju Dinkićeve stranke i nije sasvim netačno; da ostavim po strani moralno pitanje da je Labus upravo potpisnik stvaranja ovakve Državne zajednice, sada bih ostavio po strani ovakva pitanja. Sigurno je, dakle, da je Đukanović čak mogao da dozvoli sebi luksuz što su mnogi u Beogradu se nakostrešili, ali taj otvoreni prostor su mu drugi otvorili da izjavi da: ako Srbija želi samostalnost neka to lepo kaže i neka ne optužuje Crnu Goru. Znači, čak se i malo cinično našalio sa Dinkićevom izjavom.
RSE: Kako tumačite činjenicu da je centralna ličnost krize i meta napada gospodin Marović a ne, recimo, gospodin Đukanović? Ja pritom mislim da bi se gospodin Đukanović dao znatno lakše napadati sa pozicija Beograda nego Marović.
KORAĆ: To je zapravo dobro pitanje. Mislim da je svakome jasno da je Marović na položaju predsedavajuće ministarske grupacije koja predstavlja tu našu nesrećnu Državnu zajednicu i nefunkcionalnu. Pripada onim kadrovima Crne Gore koji su ipak imali izvesnu želju da budu neki most, da posreduju itd. Tako da, paradoksalno gledano, napadi na njega imaju praktično, ako mogu cinično da kažem, da imaju poslednjeg od crnogorskih kadrova koji želi da igra ulogu pomiritelja otera na ovu independističku stranu. Tako da je ovo jedan od najneverovatnijih obrta na političkoj sceni da je čovek koji se sve vreme nudi kao izvestan posrednik, nesumnjivo iskusan politički čovek i vrlo odmeren čovek u svojim izjavama. Čak je on u Beogradu i plasiran kao čovek koji je odmeren itd. On je, zapravo, najgora moguća meta. Činjenica da je Marović u jednom trenutku otišao iz Beograda, ja mislim da se on bukvalno zabrinuo kuda Dinkić sve udara. Vi znate da je Podgorica tražila od Koštunice da se ogradi, a on se ustvari nije ogradio, a u suštini se čak radikalizuje ova priča. I Dinkić, kao jedan samokorumpirani borac protiv korupcije, sad čak tvrdi da još nisu ni podnete glavne krivične prijave, što zaista protivreči toj ideji pravde. Odnosno, pravosudni organi i tužilaštvo, pa i policija, treba da rade, a ne jedan ministar finansija Vlade Republike Srbije. Međutim, Dinkić se dočepao Vlade i on prvi put sada, posle duže vremena, ima temu koju on misli da može njega da afirmiše i on ne pita za cenu. Ako bi želeli da budem jako ciničan, u ovom trenutku najveći pomagač samostalnosti Crne Gore u Srbiji je Mlađan Dinkić. Da sam ja nosilac politički za samostalnu i nezavisnu Crnu Goru, ja bih u jednom trenutku napravio Dinkiću jedan mali spomenik, jer njegova agresivnost i to što ne bira reči, čini se da je zaista to otvorio kao jednu anticrnogorsku priču i to ga čini najboljim primerom toga da je gotovo nemoguće imati Državnu zajednicu sa Srbijom.
RSE: Da, ali ta priča se sasvim dobro uklapa na već postojeće stereotipe o tome da Crna gora živi na račun Srbije, o tom jednom parazitskom odnosu Crne Gore, tako da je ona vrlo lako pustila korijenje?
KORAĆ: Upravo je na to računao Dinkić i to jeste ono što je po meni najružnije u ovoj priči. Ja lično mislim da to jeste bio jedan pokušaj korupcijske afere i ovo je otvorilo jednu strahotnu temu, a to je korupcija u Vojsci Srbije i Crne Gore. To je jedna ogromna tema. Bilo je mnogo indicija ranije, oni nisu čak po zakonu ni da idu u javno nadmetanje, ali ona je zaista ušla u jedan stereotip da Srbiju stalno neko pljačka. I mene je to zaista pomoglo podsetiti na onu retoriku kada je Slovenija optužena za ekonomsko izrabljivanje Srbije i kada je na Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, tadašnjem, predložen bojkot slovenačke robe i prva meta je bio „Fruktalov“ sok. Taj sok je simbol jedne besmislene politike u kojoj narod doživljava fijasko. Mislim da je ovde Dinkić postupio kao svi klasični demagozi, znači: nešto malo moje promocije bez obzira na cenu i bez obzira na to što je to sasvim kratkoročno. Jer, ovde se ipak mora postaviti suštinsko pitanje, svi akteri afere su u suštini iz Srbije, ministar o kome se radi je upravo predlog njegove sopstvene stranke, a da bude stvar još ciničnija, cela afera je i počela tako što je upravo Dinkić tražio da njegov prijatelj Aleksandar Radović iz Pariza dođe u novorekonstruisani sektor u okviru Ministarstva odbrane, koji bi kontrolisao sve finansije. Tako da, ako poređate splet događaja, onda ćete videti da, u suštini, ovo je još jedno svedočanstvo da Koštunica nema nikakvu kontrolu nad članovima svoje vlade, da je to jedna feudalna vlada, gde svako ima pravo da radi šta god hoće u okviru svog resora. I ono što je tragično, to je da je Koštunica potpuno nesposoban da vidi političke konsekvence svega ovoga. A to znači da on, koji se neprekidno i suštinski zalaže za očuvanje Državne zajednice, on u suštini istovremeno dozvoljava da njegov ministar, u njegovoj vladi, čitavom serijom javnih izjava ozbiljno uzdrma dalje odnose u toj zemlji.
RSE: Zašto mislite da je Beogradu neprihvatljiv savez suverenih država? Tu gotovo da postoji konsenzus svih stranaka u Srbiji i ako se one po hiljadu drugih pitanja ne slažu, kada je reč o toj vrsti odnosa prema Crnoj Gori, mislim da su jako saglasni.
KORAĆ: Vi u suštini morate da postavite jedno dublje pitanje, koje se u Podgorici ređe postavlja, a to je: šta je zapravo demokratska opozicija? SRS svakako nije demokratska, ona jeste opoziciona. A Demokratska stranka je na vlasti, znači ima i predsednika države i gradonačelnika Beograda i participira u velikom broju gradova i opština u Srbiji. Dakle, postoji izvesno saglasje između premijera i predsednika Srbije o tome. Premda Tadić je blaži u izjavama nego Koštunica, on deluje radikalnije u tome. Znači, ono što je praktično na vlasti u Srbiji pravi jedan dodatni pritisak i iz različitog razloga njima je neprihvatljiva ideja samostalne Crne Gore. S tim što Koštunica otvoreno paktira sa prosrpskim strankama u Crnoj Gori, dok Tadić to ne radi. Dakle, on je ostao na osnovu vrlo uopštenih i deklarativnih izjava koje izgledaju otprilike ovako: ¨mislim da je bolje da ostanemo zajedno, ali ako građani Crne Gore...¨ To je jedan otvoreni prostor i levo i desno, koji predstavlja nedostatak iskrene želje da se čovek pozicionira. Što se tiče demokratskih manjih stranaka, koje čine današnju faktičku opoziciju, one daju podršku pravu građanima Crne Gore da konačno odluče o svojoj sudbini. Na vaše pitanje - protiv su oni koji vrše pritisak da Crna Gora i neizađe na referendum. U suštini, Đukanović je, silaskom sa vlasti DOS-a, izgubio pravog partnera u Srbiji. Crna Gora je, ubistvom gospodina Đinđića, izgubila svog partnera. Biću veoma precizan, partnera u smislu koji ima iste prioritete, to je zaista teška demokratska transformacija i Srbije i Crne Gore i put u Evropu. U tom smislu je Đinđić bio pravi partner Crnoj Gori i vi ste to i osećali. Ovih tenzija nije bilo. Federacija nije bila funkcionalna, ali nije bilo tenzija. Sada imate na vlasti nosioca istog projekta kao što je Miloševićev. Projekta koji je mnogo stariji od Miloševića, a to je projekat srpskog etničkog prostora. U tom projektu Crna Gora se vidi kao tzv. druga srpska država ili srpska Sparta ili kao deo tog prostora. Koštunica je jasni nosilac te nacionalističke ideje u Srbiji danas i obnovitelj te ideje. Znači, posle tri godine DOS-a, ideja se ponovo vratila, to je da Srbija treba da se bori za svoj etnički prostor, a on obuhvata i Crnu Goru. Upravo zato vi danas nemate pravog partnera na vlasti u Srbiji i tenzije zbog toga i rastu između Beograda i Podgorice.
RSE: Još jedno pitanje na tu temu. Iz Beograda se sve češće čuje da Srbija mora iskoristiti sva pravna i politička sredstva kako bi sačuvala svoje interese u Crnoj Gori. Šta bi, u tumačenju aktuelne srpske vlasti, mogli biti interesi u Crnoj Gori?
KORAĆ: Kada bih bio ciničan, što nisam po ljudskoj prirodi, rekao bih da i mene interesuje da mi oni to kažu: kakve mi tamo interese imamo? Ja bih rekao interes Srbije u nezavisnoj Crnoj Gori je samo jedan - mir, stabilnost, demokratski razvoj i nevidim da mi imamo još neki interes sem tog, ali upravo time što se ne definiše ovaj interes i to se treba shvatiti kao sredstvo pritiska. Bojim se da glas Beograda je prilično slab u Evropi, posebno Koštuničine Vlade. Njena podrška u Evropi je danas jako uslovna i Koštunica izgleda to ne primećuje. Ideja je neprekidna da bi Radikali mogli doći na vlast, pa je onda bolje podržavati Koštuničinu koaliciju nego Radikale. Znači, od dva zla biramo manje, ali Beograd nema nimalo snažan glas, pa da se on još pojavi kao nekakav faktor koji će odlučivati o tome šta su njegovi interesi u Crnoj Gori, jako pretenciozno za današnju srpsku Vladu. Mislim da je to još jedan od tih ružnih repertoara pritisaka na Crnu Goru. Dakle, ja sam taj, ja sam stariji brat koji će odrediti šta su moji interesi. Kada bih bio ciničan, kao što nisam, mogao bih reći da bi onda i Crna Gora mogla to reći, koji su njeni interesi u Srbiji. Znači, to je besmisleno i opasno i ostavlja jedan mučan utisak kod čoveka u Srbiji kada to sluša. Sem prosperiteta Crne Gore, ne postoji nijedan drugi interes Srbije. To je znači srećna Crna Gora, srećni i zadovoljni građani Crne Gore, to je najveći interes Srbije.
RSE: I za kraj, pošto ste psiholog. Kako bi se, u nekom psihološkom žargonu, mogle označiti političke igre Beograda i Podgorice?
KORAĆ: Za razliku od drugih, mislim da će ovo biti i najteža i najlakša priča. Najlakša zato što mnogo je ratova prošlo, mnogo se ratova dogodilo i teško je da bi danas Evropa i svet, pre svega SAD i NATO, dozvolili da neko ponovo potpaljuje bure baruta na Balkanu, onako kako je to Milošević radio. Uostalom, on je u Hagu zbog toga, a osnovna karakteristika današnje vlasti u Srbiji je njena slabost, razjedinjenost i korupcija, a ne neka njena snaga. Ali, ono što čini to teškim je da postoji jedna istorijska podela u Crnoj Gori. Za razliku od drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, ovde postoji podela unutar same Crne Gore i vrlo je lako je podsticati sa strane. Dovoljno je samo dati podršku onima koji misle da bi malo nasilja odložilo ili čak sprečilo referendum. Bojim se samo da nekome ne padne na pamet da bi to malo nasilja bilo odlično sredstvo da se taj referendum spreči. To je moj istinski strah. U jednom malom i tradicionalnom društvu to nasilje bi imalo dalekosežne posledice. To bi bilo četvrti put da Beograd pravi istu grešku sa katastrofalnim posledicama, upravo po srpski nacionalni interes i samu državu Srbiju. Nadam se da do ovoga neće doći i nadam se da će upravo slabost Vlade Srbije, preokupirane svojim unutrašnjim krizama i problemima, izvesna pozornost međunarodne zajednice koja sada nije velika, koncentracija je ipak na kosovsku krizu, sprečiti nekakav mogući avanturizam možda pojedinaca ili grupa u Srbiji koje bi na to pomislile. Od toga nama zavise budući odnosi u regionu i sasvim je sigurno da srpski i crnogorski narod,s upravo zbog svoje bliskosti i ako mogu da kažem zajedničkih težnji evropskih integracija i mirnog života u Evropi, mislim da to mnogo više daje osnova za optimizam nego bilo šta drugo.
