RSE: Šta je Kraljevski kabinet?
ANTIĆ: U šali kažem da je to neka vrsta obdaništa Krunskog saveta. To je kao neko operativno telo pri Krunskom savetu, mada u takvim organizacijama nema mnogo operativnosti. Naše su debate kraće.
RSE: Debatujete li ili savetujete?
ANTIĆ: Mi se trudimo da savetujemo, ali se u Srbiji obično svaki savet završi kao debata.
RSE: Da li to znači da ste monarhista?
ANTIĆ: Već godinama se borim za to da Srbija postane država. Pošto kod nas nema elemenata za državnost, a još manje za demokratiju, onda morate da se pozovete na neke korene koji su ključni. Postoje očekivanja da u slučaju da bude uspostavljena monarhija kakva je u Velikoj Britaniji ili u Belgiji, nekih 15 do 20 posto pristalica autoratirnog režima će se fokusirati na monarha koji nema vlast. U tom slučaju će sve fotografije predstavnika vlasti u institucijama biti zamenjene fotografijom osobe koja ne može, niti će imati vlast. Uveren sam da u Srbiji, u kojoj je svaki dinar ključan, monarhija može biti višestruko jeftinija.
RSE: Kod nas je pretendent na presto siromašan. Monarsi su uglavnom vrlo bogati.
ANTIĆ: Uvek su naši monarsi bili siromašni. Jedini koji je bio bogat je bio knez Miloš, ali to su bila druga vremena. Njegov sin je većinu tog novca potrošio i to uglavnom na narodne poslove. Voleo bih da imamo nekoga ko će nas predstavljati pred svetom na način koji nije strogo oficijalan, koji neće imati nikakvu vlast, koji će biti neka vrsta osigurača da niko ne zauzme svu vlast u zemlji, kao što je bio slučaj Sloboda Miloševića. On je bio čovek ustanova, što je nenormalno. U slučaju da Beli dvor postane turistička znamenitost, to će biti korisno i za državu. Naša država dugo vremena nije imala identitet. Školovao sam se u inostranstvu i vrlo je teško objasniti odakle ste jer dugo godina trend zvani Srbija nije bio razvijan. Sada je razvijen na jedan negativan način. Čak i kod nas postoji potreba da se Jugoslavija pominje u pozitivnom, a Srbija samo u negativnom svetlu. Smatram da je pogrešno i jedno i dugo, ali mislim da je vreme da se to izjednači i da dobijemo pravu državnu ideju. Nije rešenje monarhija iz XIX veka, niti iz tridesetih godina XX veka. Čini mi se da su kod nas republike monarhijske i to je veliki problem. Monarhija, za koju se u ovom trenutku zalažu monarhisti u Srbiji, je drugačija od one koja je postojala pre 50 godina. Robespjer je rekao da monarhije mogu biti republikanske i republike mogu biti monarhijske. Razlika između republike iz šezdesetih godina i one monarhije tridesetih godina, koja je mogla da uspostavi kraljevsku diktaturu, je samo u tome što predsednik republike, Josip Broz, nije bio nasledan, a Aleksandar Karađorđević je bio. Mi stalno pokušavamo neke modele potpuno da primenimo. Kod nas je to često nemoguće.
RSE: Sada Vaše partije ima mnogo u svim medijima povodom slučaja sa Prvoslavom Davinićem. Smatrate li da je kriva i Vaša stranka što je njega predložila za ministra odbrane?
ANTIĆ: Odgovornost stranke G17 Plus svakako postoji i ona je pre svega politička. Mi smo se našli u nedoumici u aprilu 2004. godine. Nismo znali šta da uradimo sa Ministarstvom odbrane. Mogli smo da odbijemo u to da uđemo. Ovaj skandal ne bi postojao da nije naša stranka ukazala na njega. Istorija će pokazati da smo državi naneli veću korist nego štetu. Ovo pre svega šteti nekom političkom rejtingu naše stranke. Ja sam autor programa koji je donio nama 11,5 posto na izborima u decembru 2003. godine. Bili smo za to da se napokon razloži državna zajednica, koja nije ni država, ni zajednica. Na žalost, državna zajednica, iako je virtualna, betonirana je na izborima u decembru 2003. godine. Osim naše stranke i nekoliko vanparlamentarnih stranaka, nijedna stranka u Srbiji nije bila protiv nje. To je jedna od retkih stvari u kojoj se slažu i DSS i DS i Radikali i SPS. Tako dobijate 79 posto građana koji glasaju za takvu opciju. Onda smo ušli u sve to. Davinić je započeo neke reforme. Počeo je sa smanjivanjem broja zaposlenih, što je najbolnija reforma u Ministarstvu odbrane. Počela je drugačija politika odbrane. Usvojena je u Skupštini državne zajednice, na predlog i našeg poslaničkog kluba, strategija odbrane koja nije godinama usvojena. Problem je u tome što je taj sistem bio iznutra truo, i dan danas je truo i korumpiran. Gospodin Davinić do sada nije imao mrlju u svojoj biografiji. On je čovek u ozbiljnim godinama. Ušao je u sve to i postao deo tog. On nije započeo korupciju, ali je ušao u nju.
RSE: Da li ste sigurni? Stalno se govori da treba da se ispita da li je on ušao u to.
ANTIĆ: Postoji sumnja da je toliki novac zloupotrebljen i to je dokazano u javnosti. Gospodin Dragić ne može da ima nikakvu štetu od toga, osim materijalne ako se dokaže da je potplaćivao. On samo pokušava da dokaže da je bio primenjen pogrešan kurs eura prilikom obračuna. Ne smemo zaboraviti da je poručeno dvostruko više pancira nego što ima vojska vojnika. Pored toga, mali broj vojnika nosi u redovnoj službi pancire, a daleko od toga da cela vojska treba da ih nosi. Šta će kuvaru, ljudima u pozadini i štabu panciri? Samo bi im otežali. Čak ni vojska u pohodu ne nosi pancire, pa ni vojska koja drži položaj. Davinić ima krivicu. On je trebao to da spreči. Prestup je ne vršiti vlast ako imaš vlast. Ako nije mogao to da spreči, to je takođe odgovornost. Od njega je zatražena ostavka, pa bi to bilo ispitano, ali on to nije želeo. Nije omogućen pristup, što je krajnje sumnjivo, finansijskim organima Republike Srbije, pošto savezna država nema finansijske organe, nema ni budžet, nego neku vrstu troškovnika koji određuju dve republike. Nastala je velika opstrukcija u Ministarstvu odbrane i znali smo da moramo da reagujemo protiv toga. Raduje nas da je čitava javnost uz nas. Meni je značajna demokratska javnost. Poznato je da su Radikali u nedozvoljenim vezama sa gospodinom Dragićem. Svi ostali su se solidarisali sa Dinkićem.
RSE: Svi osim zvaničnika Crne Gore.
ANTIĆ: Naravno, ali to je drugi deo priče. To je opet politički segment vezan za to kome odgovara nefunkcionalna državna zajednica. Mi smo tvrdili, naročito moja malenkost, da nefunkcionalna državna zajednica odgovara vladajućoj stranci Crne Gore jer je ona ostvarila ideal jedne vlasti. Uvek imaju neprijatelja koji je do njih. Taj neprijatelj je uvek aktivan, a to je Srbija, ko god u njoj bio na vlasti. Taj neprijatelj dozvoljava da crnogorsko rukovodstvo ima dominaciju u državnoj zajednici. To je jedna potpuno neprirodna simbioza, ali je tu. U proteklom periodu te zloupotrebe koje su se dešavale su delom upotrebljavane za potrebe određenog političkog kruga u Crnoj Gori koji je pripremao referendum, na isti način kao što je Slobodan Milošević 1990. godine upao u platni promet, pa povećao plate pred sve one ključne događaje koji su vodili SFRJ u rat. Tako i oni sada od određenih socijalnih davanja, koja su morala da daju, a pokrivali su ih iz vojske odlivima, grade Vojno medicinski centar i žele da postane njihov, nacionalni, kada se država odvoji. Smatramo da je to loše. Nije nedozvoljeno da jedna vlast povećava plate pred neku veliku odluku, ali je loše da to radi tako što zloupotrebljava funkcije svojih ljudi u visokim organima državne zajednice.
RSE: Mislite li da su plate poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore povećane zbog toga?
ANTIĆ: Naravno da nisu. Oba puta je manjina poslanika bila protiv toga, oba putu su poslanici G17 Plus, u Saveznom Parlamentu, ali ne i u Republičkom, bili protiv toga. Sada su, kao, i Radikali protiv toga. Tu postoji jedna neverovatna solidarnost. Osim stranke G17 Plus, nijedna druga stranka nije bila protiv toga da se ljudima koji su optuženi pred Haškim tribunalom priznaje da su još uvek zaposleni u Skupštini državne zajednice. Skupština državne zajednice ima veliki problem što je građani ne osećaju kao svoju. Građani znaju da je to delegatska skupština i niko nije podigao glas što je u Skupštini državne zajednice plata bila 70 hiljada, u vreme dok je u Republičkoj Skupštini bila 30, a u Republičkoj Skupštini se radi tri-četiri puta više nego u Skupštini državne zajednice. Ni sada niko neće podići glas jer je Skupština državne zajednice neka vrsta nedodirljive skupštine u koju se ljudi posebno biraju. Takođe je neka vrsta nadvlade koja ima veliki budžet.
RSE: Izjavili ste da je Srbija motor za nezavisnost Kosova i Crne Gore.
ANTIĆ: Verovatno je to samo deo moje izjave. Čini mi se da su velike sile omogućile da se SFRJ raspadne. Ona je bila plod neke konstalacije snaga u Evropi. Kada je ta konstalacija snaga nestala mogli smo da se razdvojimo kao Češka i Slovačka, a mogli smo da uđemo u rat, što se, na žalost, i dogodilo. Njima je išlo u korist da se Slovenija i Hrvatska, koje su samodovoljne i mogu da se izdržavaju, koje su čak i napredovale posle svega, otcepe. Nikada nisam video razlog zašto bi se entiteti poput Kosova i Metohije, ili Crne Gore, odvojili, naročito u usovima kada onaj koji prihvati njihovu nezavisnost mora da pomogne te državice. Zbog toga proteklih pet godina glavni faktor objedinjavanja nije više Srbija, nego Evropska unija i SAD. One teže da se oformi jedan okvir koji je svoj ideal našao u državnoj zajednici. Crnogorsko rukovodstvo ima problem sa državnom zajednicom samo zato što ima problem sa svojim građanima koji su nezadovoljni jer se teško živi. Priča o drugome koji ne valja, o problemima, o iskorištavanju, je najbolja, jer nju ne morate da dokazujete. Ni teoriju zavere ne morate da dokazujete. Pribojavam se da će u narednom periodu Crna Gora, nije važno da li će izvršiti referendum ili ne, mada se na referendumu nikada ništa nije odlučilo na Balkanu, uspeti da dobije malo više nezavisnosti. Onda ćemo zajedno sa Crnom Gorom, Kosovom i Metohijom stvoriti neku vrstu subevropske unije i kao takvi ćemo jednoga dana biti inkorporirani kao neki pridruženi član, kao neka Turska. To je izuzetno loše.
RSE: Da li subunijom mislite na onu formulaciju DSS-a: Kosovo - više od autonomije, a manje od nezavisnosti?
ANTIĆ: Tu formulaciju sada svi koriste, ali to nije to. Mene ona podseća na formulu alhemijskog kamena mudrosti – Može da bude, ali ne mora da se smatra. To je neka vrsta nepriznate nezavisnosti. Sve može da se upiše u to. To je politički manifetluk koji donosi političku korist u Srbiji, ali je pitanje za 20-30 godina ko će u Srbiji smatrati da je to dobro. Na Kosovu i Metohiji postoji jedinstvo oko toga šta žele građani. Oni žele nezavisnost. To je sada u tolikoj meri fanatizovana većina da se može porediti sa situacijom u Srbiji 1912. i 1914. godine, vlada potpuno uverenje da sve drugo je manje važno od nezavisnosti. Kada jednoga dana dobiju nezavisnost, ako je dobiju, građani Kosova i Metohije će se suočiti sa mnogo problema: zapušteno društvo, velika naseljenost, velika nezaposlenost, neće postojati pomoć sa strane jer Albanci koji žive u emigraciji neće više davati toliko novca kao sada. U tim uslovima Kosovo i Metohija će postati međunarodni problem. Mi moramo da kažemo građanima da mi ne možemo da dođemo na belu Šengensku listu jer Albanci imaju naše pasoše i produžavaju ih redovno. Hajde da kažemo građanima da mi pomažemo strujom Kosovo i Metohiju. Kada isključuju samo srpska sela, niko ne kaže da Srbija šalje struju. Mi smo obavezni to da radimo. Mi otplaćujemo dugove, a reč je o milijardu i 200 miliona eura, ako se ne varam. Ako smo to prihvatili, onda hajde da razmišljamo o kvalitetu naših veza sa Kosovom i Metohijom. Mi smo prihvatili samo obaveze, nemamo ni jedno pravo, a pri tome tamo, od našega naroda, polako stvaramo zanimanje. Ljudi koji tamo žive su za to plaćeni. Ima sirotinje koja nije u državnoj službi, koja živi strašno teško, i o njima uglavnom čujemo. Tamo vlada velika korupcija. Naš je interes da to što pre prekinemo. Možemo sa albanskim rukovodstvom da se dogovorimo da izvršimo neke korekcije granica, što nije nedozvoljeno ako se dva naroda dogovore. Možemo se dogovoriti da uspostavimo neki sistem koji će davati i nama i njima punu samostalnost. Mi moramo da počnemo da pregovaramo. Sa Crnom Gorom je isto. Zašto se ne bi građani Crne Gore školovali ovde besplatno, ali onda moramo da kažemo da bi građani Crne Gore trebali plaćati ovde neki porez. Ako ne treba da plaćaju porez, onda treba da kažemo zašto nemamo 50-50 posto odnosa u državnoj zajednici. To je čisto poslovan politički odnos. To nije ona formulacija ''Zagreb radi, Beograd se gradi'', koja je bila potrebna da se stvori kritična masa da se Hrvatska odcepi. Ovde to nije potrebno. Srbi i Crnogorci će uvek ostati srodni, pomešani narodi. Veliki deo građana Srbije potiče iz Crne Gore. To nije sporno. Hajde da vidimo da li je ovo što sada imamo štetno za interese i građana Srbije i velikog dela građana Crne Gore. Meni se čini da jeste.
RSE: Vi ste kao istoričar specijalizirali odnose Srbije i Engleske u XIX i XX veku. Među nama koji nismo istoričari se priča kako je Čerčil kriv zato što smo dobili komunizam i Tita. Da li je to tačno?
ANTIĆ: Meni se čini da kod nas postoji mnogo mitova koji se prenose. Velika Britanija je u Drugom svetskom ratu bila u vrlo teškom položaju. Ona je nastojala da nađe saveznike gde kod može. I mi smo tražili saveznike u XIX i XX veku, dok smo imali neku ozbiljnu politiku, dok nismo postali subjekt u međunarodnim odnosima. Velika Britanije je želela da ostvari dominaciju u Evropi, poput Rusije i ostalih velikih sila. To je stari san. Činjenica je da sistem u Srbiji koji je postojao do 1941. godine nije imao mogućnost da se regeneriše posle 1945. godine. On je mogao, kao u Grčkoj, da bude regenerisan samo intervencijom. Koliko god se neki naši istoričari protiv ove konstatacije bunili, treba videti koliko je bilo mobilisanih ljudi u jedinicama Kraljevske vojske od 1941. – 1945. godine. Treba videti da li su sovetske snage donele taj ključni preokret u sukobima. Pobeđuje onaj koji stekne demokratsku podršku. Činjenica je da su komunisti uspeli Jugoslaviju da definišu tako da steknu veliki broj pristalica i u srpskom narodu u bivšoj Jugoslaviji. Jugoslovenska vojska u otadžbini, osim izvesnog broja Slovenaca, nije uspela da nađe pristalice među drugim narodima, a zalagala se za obnovu Jugoslavije. To je bio problem. Najbolji primer propasti te ideje koja je postojala do 1945. godine je činjenica da je i posle sporazuma Tito – Šubašić neki kontinuitet vlade u izbeglištvu postojao kroz Nacionalni komitet. Onda je i to nestalo. Nezavisna država Hrvatska, koja je bila fašistička tvorevina, čiji su mentori i tvorci nestali u ratu i bili optuženo da su krivi za najveći rat u svetskoj istoriji, Musolini i Hitler, je do 1976. godine imala poglavnika u egzilu. Čerčil je bio realista. Staljin i on su izvršili podelu na Jalti koja je bila primenjivana. Iako je cela Jugoslavija postala komunistička posle 1945. godine, uspostavljanje onog sistema koji je uspostavljen od 1949. godine i 1953. godine nakon Staljinove smrti, je Jugoslaviju doveo u situaciju da bude pod uticajem i jedne i druge strane i da stekne neku vrstu počasne neutralnosti u Evropi. Britanija i Čerčil nisu učinili ono što je učinio Nikolaj II 1914. i 1916. godine, ali su takvi potezi retkost u istoriji.
RSE: Na Vašem sajtu sam videla Vaš stav o tome da su velike svetske sile uvek bile uticajne na Balkanu, ali nikada toliko koliko sada.
ANTIĆ: To je izvesno. Do sada se uvek, ako govorimo od XVIII veka kada je napredovanje Osmanskog carstva već skršeno i kada su granice na Dunavu i Savi, kada je počeo da se uspostavlja sistem kakav je u novom veku prepoznatljiv, više sila otimalo o Balkan. Od vremena Petra Velikog do Jelcinja, Sovetski Savez je imao uticaj na Balkanu. Sada postoji Evropska unija koja ima jedinstvenu politiku i koja pokušava na neki način tu politiku da ujednači. Početkom krize u Evropskoj zajednici, koja je tek nastala, Nemačka je imala značajniju ulogu nego danas. Tu je i SAD. U uslovima u kojima imate dve tako velike sile koje su strateški saveznici, a naši susedi, vrlo značajni, kao Italija i Grčka, su vezani za SAD vrlo čvrsto, ne možete da kažete da postoji slab uticaj na Balkan. Samostalnost balkanskih država počivala je u prošlosti na njihovom jedinstvu. Imale su neki značaj samo kada su bile jedinstvene. I brojnost velikih sila koje bi se otimale oko Balkana je bitna. Najbolje je za Srbiju bilo kada je bilo šest velikih sila koje su pokušavale da ostvare određeni uticaj i koje su bile neprekidno u savezima međusobno suprotstavljenim. Onda je neko mogao na Balkanu da vodi neku samostalnu politiku. Danas nema reči o tome.
RSE: Oni koji ne vole Vašu stranku tvrde da ste DOS-ov JUL. Držite sve finansije i bitna mesta u Srbiji. Kako se branite od toga?
ANTIĆ: Tri su osnovne razlike. JUL nikada nije sam izašao na izbore. Mi nismo u koaliciji nikada izašli na izbore. Desilo se da su nas 2002. godine podržavali drugi, kada se Labus kandidovao za predsednika. Mi smo osvojili 11,5 posto na izborima i pojedinačno smo treća stranka u Parlamentu po snazi. DS je bila u koaliciji sa SDA Sandžaka i još nekoliko manjih stranaka. One su joj donele preko 100 hiljada glasova. Mi smo uspeli da dobijemo određeni broj ministarstava koji je po broju manji nego broj ministarstava koja su dobili SPO i Nova Srbija, koji su zajedno dobili 7,7 posto glasova. Oni su dobili za 25 posto glasova manje od nas, a imaju više ministarstava od nas. Naša ministarstva jesu uticajna, ali takođe od njih građani očekuju najviše. Bilo bi besmisleno da smo se borili za Ministarstvo vere ili MUP, kada nismo prepoznatljivi po tome. Bilo bi besmisleno da ne pružimo svoj doprinos u onome u čemu smo najjači. Znali smo da ne može biti popularna reformska vlada, naročito u uslovima u kojima sve manje dobijamo, a sve više moramo da zarađujemo. U doba premijera Đinđića, koji je ipak izabran od strane DOS-a koji je imao 66 posto u Parlamentu, koji je započeo odlučne reforme u vreme kada je postojalo oduševljenje za njih, njegova popularnost je bila manja od popularnosti Dragana Maršićanina, što je tragično. To govori o građanima Srbije i o tome koliko mi sa njima moramo da radimo.
RSE: Da li je iz Vašeg okruženja, među Vašim prijateljima i poznanicima, kolegama sa studija, neko otišao u inostranstvo zauvek?
ANTIĆ: Pripadam onoj generaciji koja je, kada je počeo egzodus, tek završila gimnaziju. Mi nismo mogli da odemo. Posle toga već smo uspeli da završimo studije i da se zaposlimo. Pripadam generaciji koja je povela proteste 1996.-1997. godine, u kojima sam učestvovao. Nekako je bio drugačiji naš osećaj prema svemu tome. Otišlo je dvoje ili troje, ali mislim da bi oni otišli i u neka bolja vremena. Imali su mogućnosti i opredelili su se da odu. Teško je otići, a naročito u uslovima u kojima nemate crveni pasoš. Mnogo ljudi je otišlo u apatiju. To je ono protiv čega se neprekidno borim. U Srbiji postoji kompleks niže vrednosti koji se preleva u kompleks više vrednosti, neprekidno. Naši građani tvrde da je politika nešto prljavo. Kada im kažete da uzmu učešće u nekoj borbi, kažu da su svi isti. To nije istina. Čak i među lopovima postoje različite marke lopova. Ako je neko društvo kriminalizovano, onda policija počne prvo sa manjim lopovima da radi protiv većih. Ne postoji opravdanje da neko ne bude aktivan. Baš bi bilo dobro da ima više ljudi koji ne rade za platu, ali se bore iz nekog principa. To bi značilo da ima mnogo ljudi koji imaju gde da odu kada napuste politiku i koje ne možete kupiti za stan. Stan je čip za kupovinu duša, ne samo u Srbiji.
RSE: Bili ste u DS-u, sada ste u G17 Plus. Ostajete li tu zauvek?
ANTIĆ: U Srbiji među prosečnim građanima je postao ideal prevariti ženu, ali ostati veran stranci. Mislim da je bolje da bude obrnuto. Zamislite nekog člana SPO-a koji kaže da je SPO-u bio lojalan i 1990. godine i danas. Kako je to moguće? Ta stranke je u to vreme, kada je bila osnovana, bila velikosrpska stranka, stranka rata. Onda je to prestala da bude. Potom je bila stranka reformi. Pa je bila stranka saradnje s SPS-om. Pa je bila protiv SPS-a. Onda je bila stranka koja je sa DSS-om htela da ide protiv Đinđića, a sada hoće sa Demokratima protiv DSS-a. Bio sam u DS-u kada je ona bila slična današnjem G17 Plus. Ista je bila ta priča. Bila je ista priča o zlatnim polugama i o tome da sve stranke postoje, a samo DS ne postoji, da ima vlast, a nikakvo uporište u narodu. DS je ostala uporna. Oni nisu do kraja išli u svojoj borbi, ali su bili najuporniji i najorganizovaniji od svih iz opozicije. Dobili su apsolutnu vlast u Srbiji. Žao mi je što se uz svaku takvu stranku veže veliki broj ljudi koji nije uspio u drugim strankama. To im je onda utešna nagrada, šlepaju se i čekaju trenutak kada će rešiti sve svoje probleme. To je problem demokratije u Srbiji. Ne vidim mogućnost da ozbiljan čovek danas ode u divljinu, stavi bure na sebe i traži čoveka sa svećom. Ljudi su ljudi i imaju svoje mane. Institucije moraju da počivaju na ljudima koji su spremni da žive dosledno. Moramo da pokušamo da živimo što doslednije.
ANTIĆ: U šali kažem da je to neka vrsta obdaništa Krunskog saveta. To je kao neko operativno telo pri Krunskom savetu, mada u takvim organizacijama nema mnogo operativnosti. Naše su debate kraće.
RSE: Debatujete li ili savetujete?
ANTIĆ: Mi se trudimo da savetujemo, ali se u Srbiji obično svaki savet završi kao debata.
RSE: Da li to znači da ste monarhista?
ANTIĆ: Već godinama se borim za to da Srbija postane država. Pošto kod nas nema elemenata za državnost, a još manje za demokratiju, onda morate da se pozovete na neke korene koji su ključni. Postoje očekivanja da u slučaju da bude uspostavljena monarhija kakva je u Velikoj Britaniji ili u Belgiji, nekih 15 do 20 posto pristalica autoratirnog režima će se fokusirati na monarha koji nema vlast. U tom slučaju će sve fotografije predstavnika vlasti u institucijama biti zamenjene fotografijom osobe koja ne može, niti će imati vlast. Uveren sam da u Srbiji, u kojoj je svaki dinar ključan, monarhija može biti višestruko jeftinija.
RSE: Kod nas je pretendent na presto siromašan. Monarsi su uglavnom vrlo bogati.
ANTIĆ: Uvek su naši monarsi bili siromašni. Jedini koji je bio bogat je bio knez Miloš, ali to su bila druga vremena. Njegov sin je većinu tog novca potrošio i to uglavnom na narodne poslove. Voleo bih da imamo nekoga ko će nas predstavljati pred svetom na način koji nije strogo oficijalan, koji neće imati nikakvu vlast, koji će biti neka vrsta osigurača da niko ne zauzme svu vlast u zemlji, kao što je bio slučaj Sloboda Miloševića. On je bio čovek ustanova, što je nenormalno. U slučaju da Beli dvor postane turistička znamenitost, to će biti korisno i za državu. Naša država dugo vremena nije imala identitet. Školovao sam se u inostranstvu i vrlo je teško objasniti odakle ste jer dugo godina trend zvani Srbija nije bio razvijan. Sada je razvijen na jedan negativan način. Čak i kod nas postoji potreba da se Jugoslavija pominje u pozitivnom, a Srbija samo u negativnom svetlu. Smatram da je pogrešno i jedno i dugo, ali mislim da je vreme da se to izjednači i da dobijemo pravu državnu ideju. Nije rešenje monarhija iz XIX veka, niti iz tridesetih godina XX veka. Čini mi se da su kod nas republike monarhijske i to je veliki problem. Monarhija, za koju se u ovom trenutku zalažu monarhisti u Srbiji, je drugačija od one koja je postojala pre 50 godina. Robespjer je rekao da monarhije mogu biti republikanske i republike mogu biti monarhijske. Razlika između republike iz šezdesetih godina i one monarhije tridesetih godina, koja je mogla da uspostavi kraljevsku diktaturu, je samo u tome što predsednik republike, Josip Broz, nije bio nasledan, a Aleksandar Karađorđević je bio. Mi stalno pokušavamo neke modele potpuno da primenimo. Kod nas je to često nemoguće.
RSE: Sada Vaše partije ima mnogo u svim medijima povodom slučaja sa Prvoslavom Davinićem. Smatrate li da je kriva i Vaša stranka što je njega predložila za ministra odbrane?
ANTIĆ: Odgovornost stranke G17 Plus svakako postoji i ona je pre svega politička. Mi smo se našli u nedoumici u aprilu 2004. godine. Nismo znali šta da uradimo sa Ministarstvom odbrane. Mogli smo da odbijemo u to da uđemo. Ovaj skandal ne bi postojao da nije naša stranka ukazala na njega. Istorija će pokazati da smo državi naneli veću korist nego štetu. Ovo pre svega šteti nekom političkom rejtingu naše stranke. Ja sam autor programa koji je donio nama 11,5 posto na izborima u decembru 2003. godine. Bili smo za to da se napokon razloži državna zajednica, koja nije ni država, ni zajednica. Na žalost, državna zajednica, iako je virtualna, betonirana je na izborima u decembru 2003. godine. Osim naše stranke i nekoliko vanparlamentarnih stranaka, nijedna stranka u Srbiji nije bila protiv nje. To je jedna od retkih stvari u kojoj se slažu i DSS i DS i Radikali i SPS. Tako dobijate 79 posto građana koji glasaju za takvu opciju. Onda smo ušli u sve to. Davinić je započeo neke reforme. Počeo je sa smanjivanjem broja zaposlenih, što je najbolnija reforma u Ministarstvu odbrane. Počela je drugačija politika odbrane. Usvojena je u Skupštini državne zajednice, na predlog i našeg poslaničkog kluba, strategija odbrane koja nije godinama usvojena. Problem je u tome što je taj sistem bio iznutra truo, i dan danas je truo i korumpiran. Gospodin Davinić do sada nije imao mrlju u svojoj biografiji. On je čovek u ozbiljnim godinama. Ušao je u sve to i postao deo tog. On nije započeo korupciju, ali je ušao u nju.
RSE: Da li ste sigurni? Stalno se govori da treba da se ispita da li je on ušao u to.
ANTIĆ: Postoji sumnja da je toliki novac zloupotrebljen i to je dokazano u javnosti. Gospodin Dragić ne može da ima nikakvu štetu od toga, osim materijalne ako se dokaže da je potplaćivao. On samo pokušava da dokaže da je bio primenjen pogrešan kurs eura prilikom obračuna. Ne smemo zaboraviti da je poručeno dvostruko više pancira nego što ima vojska vojnika. Pored toga, mali broj vojnika nosi u redovnoj službi pancire, a daleko od toga da cela vojska treba da ih nosi. Šta će kuvaru, ljudima u pozadini i štabu panciri? Samo bi im otežali. Čak ni vojska u pohodu ne nosi pancire, pa ni vojska koja drži položaj. Davinić ima krivicu. On je trebao to da spreči. Prestup je ne vršiti vlast ako imaš vlast. Ako nije mogao to da spreči, to je takođe odgovornost. Od njega je zatražena ostavka, pa bi to bilo ispitano, ali on to nije želeo. Nije omogućen pristup, što je krajnje sumnjivo, finansijskim organima Republike Srbije, pošto savezna država nema finansijske organe, nema ni budžet, nego neku vrstu troškovnika koji određuju dve republike. Nastala je velika opstrukcija u Ministarstvu odbrane i znali smo da moramo da reagujemo protiv toga. Raduje nas da je čitava javnost uz nas. Meni je značajna demokratska javnost. Poznato je da su Radikali u nedozvoljenim vezama sa gospodinom Dragićem. Svi ostali su se solidarisali sa Dinkićem.
RSE: Svi osim zvaničnika Crne Gore.
ANTIĆ: Naravno, ali to je drugi deo priče. To je opet politički segment vezan za to kome odgovara nefunkcionalna državna zajednica. Mi smo tvrdili, naročito moja malenkost, da nefunkcionalna državna zajednica odgovara vladajućoj stranci Crne Gore jer je ona ostvarila ideal jedne vlasti. Uvek imaju neprijatelja koji je do njih. Taj neprijatelj je uvek aktivan, a to je Srbija, ko god u njoj bio na vlasti. Taj neprijatelj dozvoljava da crnogorsko rukovodstvo ima dominaciju u državnoj zajednici. To je jedna potpuno neprirodna simbioza, ali je tu. U proteklom periodu te zloupotrebe koje su se dešavale su delom upotrebljavane za potrebe određenog političkog kruga u Crnoj Gori koji je pripremao referendum, na isti način kao što je Slobodan Milošević 1990. godine upao u platni promet, pa povećao plate pred sve one ključne događaje koji su vodili SFRJ u rat. Tako i oni sada od određenih socijalnih davanja, koja su morala da daju, a pokrivali su ih iz vojske odlivima, grade Vojno medicinski centar i žele da postane njihov, nacionalni, kada se država odvoji. Smatramo da je to loše. Nije nedozvoljeno da jedna vlast povećava plate pred neku veliku odluku, ali je loše da to radi tako što zloupotrebljava funkcije svojih ljudi u visokim organima državne zajednice.
RSE: Mislite li da su plate poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore povećane zbog toga?
ANTIĆ: Naravno da nisu. Oba puta je manjina poslanika bila protiv toga, oba putu su poslanici G17 Plus, u Saveznom Parlamentu, ali ne i u Republičkom, bili protiv toga. Sada su, kao, i Radikali protiv toga. Tu postoji jedna neverovatna solidarnost. Osim stranke G17 Plus, nijedna druga stranka nije bila protiv toga da se ljudima koji su optuženi pred Haškim tribunalom priznaje da su još uvek zaposleni u Skupštini državne zajednice. Skupština državne zajednice ima veliki problem što je građani ne osećaju kao svoju. Građani znaju da je to delegatska skupština i niko nije podigao glas što je u Skupštini državne zajednice plata bila 70 hiljada, u vreme dok je u Republičkoj Skupštini bila 30, a u Republičkoj Skupštini se radi tri-četiri puta više nego u Skupštini državne zajednice. Ni sada niko neće podići glas jer je Skupština državne zajednice neka vrsta nedodirljive skupštine u koju se ljudi posebno biraju. Takođe je neka vrsta nadvlade koja ima veliki budžet.
RSE: Izjavili ste da je Srbija motor za nezavisnost Kosova i Crne Gore.
ANTIĆ: Verovatno je to samo deo moje izjave. Čini mi se da su velike sile omogućile da se SFRJ raspadne. Ona je bila plod neke konstalacije snaga u Evropi. Kada je ta konstalacija snaga nestala mogli smo da se razdvojimo kao Češka i Slovačka, a mogli smo da uđemo u rat, što se, na žalost, i dogodilo. Njima je išlo u korist da se Slovenija i Hrvatska, koje su samodovoljne i mogu da se izdržavaju, koje su čak i napredovale posle svega, otcepe. Nikada nisam video razlog zašto bi se entiteti poput Kosova i Metohije, ili Crne Gore, odvojili, naročito u usovima kada onaj koji prihvati njihovu nezavisnost mora da pomogne te državice. Zbog toga proteklih pet godina glavni faktor objedinjavanja nije više Srbija, nego Evropska unija i SAD. One teže da se oformi jedan okvir koji je svoj ideal našao u državnoj zajednici. Crnogorsko rukovodstvo ima problem sa državnom zajednicom samo zato što ima problem sa svojim građanima koji su nezadovoljni jer se teško živi. Priča o drugome koji ne valja, o problemima, o iskorištavanju, je najbolja, jer nju ne morate da dokazujete. Ni teoriju zavere ne morate da dokazujete. Pribojavam se da će u narednom periodu Crna Gora, nije važno da li će izvršiti referendum ili ne, mada se na referendumu nikada ništa nije odlučilo na Balkanu, uspeti da dobije malo više nezavisnosti. Onda ćemo zajedno sa Crnom Gorom, Kosovom i Metohijom stvoriti neku vrstu subevropske unije i kao takvi ćemo jednoga dana biti inkorporirani kao neki pridruženi član, kao neka Turska. To je izuzetno loše.
RSE: Da li subunijom mislite na onu formulaciju DSS-a: Kosovo - više od autonomije, a manje od nezavisnosti?
ANTIĆ: Tu formulaciju sada svi koriste, ali to nije to. Mene ona podseća na formulu alhemijskog kamena mudrosti – Može da bude, ali ne mora da se smatra. To je neka vrsta nepriznate nezavisnosti. Sve može da se upiše u to. To je politički manifetluk koji donosi političku korist u Srbiji, ali je pitanje za 20-30 godina ko će u Srbiji smatrati da je to dobro. Na Kosovu i Metohiji postoji jedinstvo oko toga šta žele građani. Oni žele nezavisnost. To je sada u tolikoj meri fanatizovana većina da se može porediti sa situacijom u Srbiji 1912. i 1914. godine, vlada potpuno uverenje da sve drugo je manje važno od nezavisnosti. Kada jednoga dana dobiju nezavisnost, ako je dobiju, građani Kosova i Metohije će se suočiti sa mnogo problema: zapušteno društvo, velika naseljenost, velika nezaposlenost, neće postojati pomoć sa strane jer Albanci koji žive u emigraciji neće više davati toliko novca kao sada. U tim uslovima Kosovo i Metohija će postati međunarodni problem. Mi moramo da kažemo građanima da mi ne možemo da dođemo na belu Šengensku listu jer Albanci imaju naše pasoše i produžavaju ih redovno. Hajde da kažemo građanima da mi pomažemo strujom Kosovo i Metohiju. Kada isključuju samo srpska sela, niko ne kaže da Srbija šalje struju. Mi smo obavezni to da radimo. Mi otplaćujemo dugove, a reč je o milijardu i 200 miliona eura, ako se ne varam. Ako smo to prihvatili, onda hajde da razmišljamo o kvalitetu naših veza sa Kosovom i Metohijom. Mi smo prihvatili samo obaveze, nemamo ni jedno pravo, a pri tome tamo, od našega naroda, polako stvaramo zanimanje. Ljudi koji tamo žive su za to plaćeni. Ima sirotinje koja nije u državnoj službi, koja živi strašno teško, i o njima uglavnom čujemo. Tamo vlada velika korupcija. Naš je interes da to što pre prekinemo. Možemo sa albanskim rukovodstvom da se dogovorimo da izvršimo neke korekcije granica, što nije nedozvoljeno ako se dva naroda dogovore. Možemo se dogovoriti da uspostavimo neki sistem koji će davati i nama i njima punu samostalnost. Mi moramo da počnemo da pregovaramo. Sa Crnom Gorom je isto. Zašto se ne bi građani Crne Gore školovali ovde besplatno, ali onda moramo da kažemo da bi građani Crne Gore trebali plaćati ovde neki porez. Ako ne treba da plaćaju porez, onda treba da kažemo zašto nemamo 50-50 posto odnosa u državnoj zajednici. To je čisto poslovan politički odnos. To nije ona formulacija ''Zagreb radi, Beograd se gradi'', koja je bila potrebna da se stvori kritična masa da se Hrvatska odcepi. Ovde to nije potrebno. Srbi i Crnogorci će uvek ostati srodni, pomešani narodi. Veliki deo građana Srbije potiče iz Crne Gore. To nije sporno. Hajde da vidimo da li je ovo što sada imamo štetno za interese i građana Srbije i velikog dela građana Crne Gore. Meni se čini da jeste.
RSE: Vi ste kao istoričar specijalizirali odnose Srbije i Engleske u XIX i XX veku. Među nama koji nismo istoričari se priča kako je Čerčil kriv zato što smo dobili komunizam i Tita. Da li je to tačno?
ANTIĆ: Meni se čini da kod nas postoji mnogo mitova koji se prenose. Velika Britanija je u Drugom svetskom ratu bila u vrlo teškom položaju. Ona je nastojala da nađe saveznike gde kod može. I mi smo tražili saveznike u XIX i XX veku, dok smo imali neku ozbiljnu politiku, dok nismo postali subjekt u međunarodnim odnosima. Velika Britanije je želela da ostvari dominaciju u Evropi, poput Rusije i ostalih velikih sila. To je stari san. Činjenica je da sistem u Srbiji koji je postojao do 1941. godine nije imao mogućnost da se regeneriše posle 1945. godine. On je mogao, kao u Grčkoj, da bude regenerisan samo intervencijom. Koliko god se neki naši istoričari protiv ove konstatacije bunili, treba videti koliko je bilo mobilisanih ljudi u jedinicama Kraljevske vojske od 1941. – 1945. godine. Treba videti da li su sovetske snage donele taj ključni preokret u sukobima. Pobeđuje onaj koji stekne demokratsku podršku. Činjenica je da su komunisti uspeli Jugoslaviju da definišu tako da steknu veliki broj pristalica i u srpskom narodu u bivšoj Jugoslaviji. Jugoslovenska vojska u otadžbini, osim izvesnog broja Slovenaca, nije uspela da nađe pristalice među drugim narodima, a zalagala se za obnovu Jugoslavije. To je bio problem. Najbolji primer propasti te ideje koja je postojala do 1945. godine je činjenica da je i posle sporazuma Tito – Šubašić neki kontinuitet vlade u izbeglištvu postojao kroz Nacionalni komitet. Onda je i to nestalo. Nezavisna država Hrvatska, koja je bila fašistička tvorevina, čiji su mentori i tvorci nestali u ratu i bili optuženo da su krivi za najveći rat u svetskoj istoriji, Musolini i Hitler, je do 1976. godine imala poglavnika u egzilu. Čerčil je bio realista. Staljin i on su izvršili podelu na Jalti koja je bila primenjivana. Iako je cela Jugoslavija postala komunistička posle 1945. godine, uspostavljanje onog sistema koji je uspostavljen od 1949. godine i 1953. godine nakon Staljinove smrti, je Jugoslaviju doveo u situaciju da bude pod uticajem i jedne i druge strane i da stekne neku vrstu počasne neutralnosti u Evropi. Britanija i Čerčil nisu učinili ono što je učinio Nikolaj II 1914. i 1916. godine, ali su takvi potezi retkost u istoriji.
RSE: Na Vašem sajtu sam videla Vaš stav o tome da su velike svetske sile uvek bile uticajne na Balkanu, ali nikada toliko koliko sada.
ANTIĆ: To je izvesno. Do sada se uvek, ako govorimo od XVIII veka kada je napredovanje Osmanskog carstva već skršeno i kada su granice na Dunavu i Savi, kada je počeo da se uspostavlja sistem kakav je u novom veku prepoznatljiv, više sila otimalo o Balkan. Od vremena Petra Velikog do Jelcinja, Sovetski Savez je imao uticaj na Balkanu. Sada postoji Evropska unija koja ima jedinstvenu politiku i koja pokušava na neki način tu politiku da ujednači. Početkom krize u Evropskoj zajednici, koja je tek nastala, Nemačka je imala značajniju ulogu nego danas. Tu je i SAD. U uslovima u kojima imate dve tako velike sile koje su strateški saveznici, a naši susedi, vrlo značajni, kao Italija i Grčka, su vezani za SAD vrlo čvrsto, ne možete da kažete da postoji slab uticaj na Balkan. Samostalnost balkanskih država počivala je u prošlosti na njihovom jedinstvu. Imale su neki značaj samo kada su bile jedinstvene. I brojnost velikih sila koje bi se otimale oko Balkana je bitna. Najbolje je za Srbiju bilo kada je bilo šest velikih sila koje su pokušavale da ostvare određeni uticaj i koje su bile neprekidno u savezima međusobno suprotstavljenim. Onda je neko mogao na Balkanu da vodi neku samostalnu politiku. Danas nema reči o tome.
RSE: Oni koji ne vole Vašu stranku tvrde da ste DOS-ov JUL. Držite sve finansije i bitna mesta u Srbiji. Kako se branite od toga?
ANTIĆ: Tri su osnovne razlike. JUL nikada nije sam izašao na izbore. Mi nismo u koaliciji nikada izašli na izbore. Desilo se da su nas 2002. godine podržavali drugi, kada se Labus kandidovao za predsednika. Mi smo osvojili 11,5 posto na izborima i pojedinačno smo treća stranka u Parlamentu po snazi. DS je bila u koaliciji sa SDA Sandžaka i još nekoliko manjih stranaka. One su joj donele preko 100 hiljada glasova. Mi smo uspeli da dobijemo određeni broj ministarstava koji je po broju manji nego broj ministarstava koja su dobili SPO i Nova Srbija, koji su zajedno dobili 7,7 posto glasova. Oni su dobili za 25 posto glasova manje od nas, a imaju više ministarstava od nas. Naša ministarstva jesu uticajna, ali takođe od njih građani očekuju najviše. Bilo bi besmisleno da smo se borili za Ministarstvo vere ili MUP, kada nismo prepoznatljivi po tome. Bilo bi besmisleno da ne pružimo svoj doprinos u onome u čemu smo najjači. Znali smo da ne može biti popularna reformska vlada, naročito u uslovima u kojima sve manje dobijamo, a sve više moramo da zarađujemo. U doba premijera Đinđića, koji je ipak izabran od strane DOS-a koji je imao 66 posto u Parlamentu, koji je započeo odlučne reforme u vreme kada je postojalo oduševljenje za njih, njegova popularnost je bila manja od popularnosti Dragana Maršićanina, što je tragično. To govori o građanima Srbije i o tome koliko mi sa njima moramo da radimo.
RSE: Da li je iz Vašeg okruženja, među Vašim prijateljima i poznanicima, kolegama sa studija, neko otišao u inostranstvo zauvek?
ANTIĆ: Pripadam onoj generaciji koja je, kada je počeo egzodus, tek završila gimnaziju. Mi nismo mogli da odemo. Posle toga već smo uspeli da završimo studije i da se zaposlimo. Pripadam generaciji koja je povela proteste 1996.-1997. godine, u kojima sam učestvovao. Nekako je bio drugačiji naš osećaj prema svemu tome. Otišlo je dvoje ili troje, ali mislim da bi oni otišli i u neka bolja vremena. Imali su mogućnosti i opredelili su se da odu. Teško je otići, a naročito u uslovima u kojima nemate crveni pasoš. Mnogo ljudi je otišlo u apatiju. To je ono protiv čega se neprekidno borim. U Srbiji postoji kompleks niže vrednosti koji se preleva u kompleks više vrednosti, neprekidno. Naši građani tvrde da je politika nešto prljavo. Kada im kažete da uzmu učešće u nekoj borbi, kažu da su svi isti. To nije istina. Čak i među lopovima postoje različite marke lopova. Ako je neko društvo kriminalizovano, onda policija počne prvo sa manjim lopovima da radi protiv većih. Ne postoji opravdanje da neko ne bude aktivan. Baš bi bilo dobro da ima više ljudi koji ne rade za platu, ali se bore iz nekog principa. To bi značilo da ima mnogo ljudi koji imaju gde da odu kada napuste politiku i koje ne možete kupiti za stan. Stan je čip za kupovinu duša, ne samo u Srbiji.
RSE: Bili ste u DS-u, sada ste u G17 Plus. Ostajete li tu zauvek?
ANTIĆ: U Srbiji među prosečnim građanima je postao ideal prevariti ženu, ali ostati veran stranci. Mislim da je bolje da bude obrnuto. Zamislite nekog člana SPO-a koji kaže da je SPO-u bio lojalan i 1990. godine i danas. Kako je to moguće? Ta stranke je u to vreme, kada je bila osnovana, bila velikosrpska stranka, stranka rata. Onda je to prestala da bude. Potom je bila stranka reformi. Pa je bila stranka saradnje s SPS-om. Pa je bila protiv SPS-a. Onda je bila stranka koja je sa DSS-om htela da ide protiv Đinđića, a sada hoće sa Demokratima protiv DSS-a. Bio sam u DS-u kada je ona bila slična današnjem G17 Plus. Ista je bila ta priča. Bila je ista priča o zlatnim polugama i o tome da sve stranke postoje, a samo DS ne postoji, da ima vlast, a nikakvo uporište u narodu. DS je ostala uporna. Oni nisu do kraja išli u svojoj borbi, ali su bili najuporniji i najorganizovaniji od svih iz opozicije. Dobili su apsolutnu vlast u Srbiji. Žao mi je što se uz svaku takvu stranku veže veliki broj ljudi koji nije uspio u drugim strankama. To im je onda utešna nagrada, šlepaju se i čekaju trenutak kada će rešiti sve svoje probleme. To je problem demokratije u Srbiji. Ne vidim mogućnost da ozbiljan čovek danas ode u divljinu, stavi bure na sebe i traži čoveka sa svećom. Ljudi su ljudi i imaju svoje mane. Institucije moraju da počivaju na ljudima koji su spremni da žive dosledno. Moramo da pokušamo da živimo što doslednije.