Mesto sastanka se još uvek ne zna, kaže za Radio Slobodna Evropa, Dragan Kojadinović:
„Ja sam imao zaista jednu čistu želju, kao i moj kolega sa Kosova, bar sudeći prema pošti koju smo preko e-maila razmenili. Jednostavno, bilo je tu još nekih stvari i tehničkih detalja koje je trebalo rešiti. Verovatno i nekih političkih koji su ostali za nas sakriveni. Znači ovoga puta, bar što se mene tiče, idemo do kraja. Ali evo sada ćemo gledati da to bude septembar ili početak oktobra. Nećemo mi ništa na tom prvom sastanku bitno rešiti, ali sama činjenica da ćemo sesti za isti stol, uopšte nije važno da li je to na Kosovu ili ovde u Beogradu, mislim da je bitno da ne bude u nekoj trećoj zemlji. Da sednemo i da čisto ljudski porazgovaramo. Ako budemo u Beogradu da se možda kasnije prošetamo Knez Mihajlovom ulicom i da odemo da pogledamo neku pozorišnu predstavu, da večeramo zajedno. On čovek, ja čovek, pa zašto ne bismo sedeli i razgovarali. Ja apsolutno nemam nikakvih predrasuda. Čak mogu da Vam kažem da imam i rođake koji su, da kažem, 50 posto Srbi, pedeset posto Albanci, dakle imam braću i sestre koji su pedeset posto Albanci i volim ih kao i svu ostalu braću i sestre. Ne vidim zašto su oni drugačiji ljudi od nas i mislim da je to zaista pravi put.“
Pitanje za ministra Kojadinovića, kao inicijatora i potpisnika više inicijativa regionalne saradnje, bilo je da li je zadatak kulture da upravo ona danas bude katalizator normalizacije odnosa u regionu:
„Jeste kultura bila taj teren na kome su se te prve trzavice najbolje videle, ali činjenica je sada da su upravo i kultura, a i sport takođe, te spone koje mogu na najbolji mogući način da nas povežu, naravno sada na sasvim drugačijim osnovama. To se može videti i po raznim inicijativama koje dolaze iz Saveta Evrope i UNESCO-a i koje se definišu kao oživljavanje kulturnih koridora ili kulturni turizam i uopšte ta razmena kulturnih sadržaja je praktično u osnovi tog nekog novog, kvalitetnijeg povezivanja među ljudima. I ja sam siguran da je to trajno povezivanje jer jednostavno kada dozvolite da ljudi i ideje, a ne samo novac i ekonomija, normalno cirkulišu, onda je jasno da tu ne može da bude nikakvih velikih trzavica, već se samo prave planovi o tome kako razvijati tu saradnju.“
U domenu resora ministra kulture nalaze se i mediji koje ovih dana muči pitanje hoće li nakon najnovijih izmena zakona o radio difuziji Srbija narednog proleća napokon dobiti javni servis i hoće li biti ispoštovan 31. decembar 2007. godine kao rok do kada moraju biti privatizovana sva lokalna javna glasila:
„Pa ja sam siguran da hoće jer ako ne bude bilo javnog servisa, RTS neće imati novca. A nema radija i televizije, niti elektronskih medija uopšte, posebno sa tako velikim brojem zaposlenih i obaveza koje oni imaju, bez novca. Znači ili-ili. Imaju, znači, jedan razuman rok, imaju neke mogućnosti koje bismo mogli da nazovemo normalnim u našim uslovima, mi ćemo učiniti sve da kroz formiranje tog tranzicionog fonda obezbedimo neko finansiranje u tom nekom prelaznom periodu i zaista verujem da tim koji sada vodi Radio-televiziju Srbije ima snage da to uradi. Takođe očekujem da će ovaj proces privatizacije ići mnogo bolje nego do sada. Uostalom, argument za to mogu da budu i pisani mediji. Vidite da, recimo, u posljednja dva meseca imamo više tih listova koji su krenuli u taj proces privatizacije. Očigledno da je bilo dovoljno promeniti neke nedovoljno jasno definisane članove zakona. Ali s druge strane, mislim da i strani investitori, kao i domaći potencijalni kupci sve više shvataju da će se ovde i to medijsko tržište formirati i da će konačno početi na njemu da funkcionišu pravi zakoni tržišta i da će mediji sve manje biti ono što su, nažalost, ovde bili u poslednjih 15 ili 20 godina – instrument ove ili one politike.“
„Ja sam imao zaista jednu čistu želju, kao i moj kolega sa Kosova, bar sudeći prema pošti koju smo preko e-maila razmenili. Jednostavno, bilo je tu još nekih stvari i tehničkih detalja koje je trebalo rešiti. Verovatno i nekih političkih koji su ostali za nas sakriveni. Znači ovoga puta, bar što se mene tiče, idemo do kraja. Ali evo sada ćemo gledati da to bude septembar ili početak oktobra. Nećemo mi ništa na tom prvom sastanku bitno rešiti, ali sama činjenica da ćemo sesti za isti stol, uopšte nije važno da li je to na Kosovu ili ovde u Beogradu, mislim da je bitno da ne bude u nekoj trećoj zemlji. Da sednemo i da čisto ljudski porazgovaramo. Ako budemo u Beogradu da se možda kasnije prošetamo Knez Mihajlovom ulicom i da odemo da pogledamo neku pozorišnu predstavu, da večeramo zajedno. On čovek, ja čovek, pa zašto ne bismo sedeli i razgovarali. Ja apsolutno nemam nikakvih predrasuda. Čak mogu da Vam kažem da imam i rođake koji su, da kažem, 50 posto Srbi, pedeset posto Albanci, dakle imam braću i sestre koji su pedeset posto Albanci i volim ih kao i svu ostalu braću i sestre. Ne vidim zašto su oni drugačiji ljudi od nas i mislim da je to zaista pravi put.“
Pitanje za ministra Kojadinovića, kao inicijatora i potpisnika više inicijativa regionalne saradnje, bilo je da li je zadatak kulture da upravo ona danas bude katalizator normalizacije odnosa u regionu:
„Jeste kultura bila taj teren na kome su se te prve trzavice najbolje videle, ali činjenica je sada da su upravo i kultura, a i sport takođe, te spone koje mogu na najbolji mogući način da nas povežu, naravno sada na sasvim drugačijim osnovama. To se može videti i po raznim inicijativama koje dolaze iz Saveta Evrope i UNESCO-a i koje se definišu kao oživljavanje kulturnih koridora ili kulturni turizam i uopšte ta razmena kulturnih sadržaja je praktično u osnovi tog nekog novog, kvalitetnijeg povezivanja među ljudima. I ja sam siguran da je to trajno povezivanje jer jednostavno kada dozvolite da ljudi i ideje, a ne samo novac i ekonomija, normalno cirkulišu, onda je jasno da tu ne može da bude nikakvih velikih trzavica, već se samo prave planovi o tome kako razvijati tu saradnju.“
U domenu resora ministra kulture nalaze se i mediji koje ovih dana muči pitanje hoće li nakon najnovijih izmena zakona o radio difuziji Srbija narednog proleća napokon dobiti javni servis i hoće li biti ispoštovan 31. decembar 2007. godine kao rok do kada moraju biti privatizovana sva lokalna javna glasila:
„Pa ja sam siguran da hoće jer ako ne bude bilo javnog servisa, RTS neće imati novca. A nema radija i televizije, niti elektronskih medija uopšte, posebno sa tako velikim brojem zaposlenih i obaveza koje oni imaju, bez novca. Znači ili-ili. Imaju, znači, jedan razuman rok, imaju neke mogućnosti koje bismo mogli da nazovemo normalnim u našim uslovima, mi ćemo učiniti sve da kroz formiranje tog tranzicionog fonda obezbedimo neko finansiranje u tom nekom prelaznom periodu i zaista verujem da tim koji sada vodi Radio-televiziju Srbije ima snage da to uradi. Takođe očekujem da će ovaj proces privatizacije ići mnogo bolje nego do sada. Uostalom, argument za to mogu da budu i pisani mediji. Vidite da, recimo, u posljednja dva meseca imamo više tih listova koji su krenuli u taj proces privatizacije. Očigledno da je bilo dovoljno promeniti neke nedovoljno jasno definisane članove zakona. Ali s druge strane, mislim da i strani investitori, kao i domaći potencijalni kupci sve više shvataju da će se ovde i to medijsko tržište formirati i da će konačno početi na njemu da funkcionišu pravi zakoni tržišta i da će mediji sve manje biti ono što su, nažalost, ovde bili u poslednjih 15 ili 20 godina – instrument ove ili one politike.“
