RSE: Više se ne bavite politikom?
JAUKOVIĆ: Ne na onaj način kako se kod nas predstavlja to baviti se politikom. Baveći se raznim poslovima i ljudskim pravima, sa željom da nam bude bolje, ja se u stvari bavim politikom jer izgleda da je to politika. Možda se bavim politikom i više od zvaničnih političara.
RSE: Bili ste aktivni u politici dok je Milošević bio na vlasti. Smatrate li da smo sada dobili demokratiju i da ne treba da se bavite politikom?
JAUKOVIĆ: Naravno da nismo dobili demokratiju. Bila sam član Demokratske stranke, praktično od njenog osnivanja. Napustila sam Demokratsku stranku januara 2000. godine iz moralnih razloga. Nisam želela da se to u javnosti loše prezentira. Samo sam rekla da su to moralni razlozi, za onoga ko razume šta je to moral. Ovo sada prvi put javno govorim jer nisam želela da to neko iskoristi na bilo koji negativan način po stranku. Demokratska stranka je u to vreme bila jedna dobra stranka, ali neko ko je unutra, možda i više vidi.
RSE: Sada se bavite i humanitarni radom, pored vaše struke. Šta podrazumeva vaš humanitarni rad?
JAUKOVIĆ: Društvo je potpuno to zanemarilo, mada nikada ovo društvo nije ni imalo posebnu potrebu da pomaže. Mi, generalno, nismo humano društvo.
RSE: Vi ste član Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva. Čime se najviše bavite u Komitetu?
JAUKOVIĆ: Komitet se bavi svime, ali najviše žalbama od strane pacijenata na račun lekara, kojih je i najviše.
RSE: Šta najviše smeta pacijentima?
JAUKOVIĆ: Žale se na proces lečenja i na eventualne lekarske, stručne, greške. Dobili smo i jednu žalbu lekara koji žele da ospore pristup Akademiji nauka jednom doktoru jer je, navodno, falsifikovao radove.
RSE: Ima li žalbi zbog korupcije?
JAUKOVIĆ: U Etičkom komitetu, ne. Bila je nedavno jedna molba da se Etički komitet uključi u jedan slučaj koji se ticao jednog direktora poznate beogradske bolnice povodom lažnih faktura. Tereti se da je ukrao veliki novac putem tih faktura. Pošto je podneta krivična prijava, mi kao Etički komitet, ne možemo da se umešamo dok traje proces. Moramo da sačekamo šta će sud da kaže. Imam tu neke sumnje, ali verujem da će sud to da zataška.
RSE: Šta radi vaskularni hirurg?
JAUKOVIĆ: Vaskularni hirurg se bavi krvnim sudovima, venskim i arterijskim trombozama, zapušenjima arterija. Ako se zapuši arterija na vratu ili na nozi, može da dođe do gangrene. Krvni sudovi hrane srce.
RSE: Kakvo je stanje naših krvnih sudova?
JAUKOVIĆ: Nedavno sam čula jednu vest da smo drugi u svetu po smrtnosti zbog kardio vaskularnih obolenja. Ako je to neko izneo, pretpostavljam da ima tačne podatke. Mislim da povećanje postotka smrtnosti nije samo zbog toga što se mi češće razbolevamo, nego i zbog toga što mi nemamo mogućnosti da se lečimo kako valja. To obuhvata više stvari. Obolevanje krvnih sudova je savremena bolest koja je usko povezana sa načinom života i načinom ishrane. Medicina, uz HIV, najviše para odvaja za lečenje od vaskularnih bolesti. Nekada smo imali stav da se arterioskleroza javlja zbog starenja. Ona je zvanično bolest, bez obzira što je to proces starenja. Još uvek nisu poznati svi mehanizmi u procesu nastanka arterioskleroze, ali se ide ka tome da se taj proces uspori, da bi nam krvni sudovi bili prohodniji, da bi nam organi bili vitalniji, da bi smo mogli da funkcionišemo, da hodamo, da mislimo i da se dobro osećamo. Mogu da zaključim da nije neko preterano pozitivno stanje kod nas. Mislim da imamo dosta obolelih, što zbog nehata i nemara, što zbog neinformisanosti samih građana i nedovoljne zdravstvene edukacije. Ljudi i ne znaju koliko je koja bolest ozbiljna. I kada odu kod doktora, doktor često bolest i ne prepozna jer ima svoju užu specijalnost pa ne prepoznaje to na šta se pacijent žali, više je fokusiran na ono što on bolje poznaje.
RSE: Radite u Kliničkom centru Srbije. Da li i dalje u njega dolaze pacijenti iz svih delova Srbije i zašto je to tako? Da li ne postoje dobri lekari u unutrašnjosti, ili ne postoje dobri uslovi, ili svi hoće tamo gde je najbolje?
JAUKOVIĆ: Radim u Urgentnom centru. U Urgentni centar zaista dolaze pacijenti iz cele Srbije. Kada god neko započne neko lečenje, pa ukoliko ono ne ide kako valja, ti pacijenti dolaze u Urgentni centar, i to iz cele Srbije. Kada su u pitanju hitne stvari, onda je i logično da ljudi iz Beograda idu u Urgentni centra. Ali nije logično da baš svi ide u Urgentni centar. Većina njih može da ide i u druge bolnice jer imamo dosta bolnica koje su, bar po nazivu, pripremljene za tako nešto. Po nekoj inerciji se računa da su u Urgentnom centru dežurne ekipe i da će pružiti prvu pomoć, kao što i sam naziv centra kaže. Ima i neznanja. Studiranje poslednjih 15 godina je pod velikim znakom pitanja. Mladi ljudi su iz srednjih škola izlazili sa polovičnim obrazovanjem. Svakodnevno su bili štrajkovi. Takvi su nam bili i fakulteti. Ako se tako polovično završi bilo koji fakultet, opasno je, a pogotovo je opasno tako završiti medicinu. Sada je drugačiji pristup i medicini i lečenju i pacijentu. Sve to usložnjava ovu situaciju i povećava broj pacijenata.
RSE: Ima li dovoljno lekara?
JAUKOVIĆ: Formalno, imamo dovoljno lekara, ali imamo jako lošu politiku i mislim da je analiza u suštini loša. Ne mogu da kažem da imamo višak lekara. Možda imamo višak lekara koji nisu zaljubljeni u svoj posao? Možda imamo neku lošu organizaciju posla? Mislim da nemamo višak lekara. Imamo puno lekara na Birou zbog loše politike. Imamo i lekara koji u radno vreme idu privatno da rade.
RSE: Ako neki lekar ode u radno vreme privatno da radi, zar ne postoji neki načelnik koji će da se zapita gde je taj lekar?
JAUKOVIĆ: Nemamo baš tako dobro organizovanu službu. Nije to masovna pojava, ali se dešava. Imamo i starijih lekara. Postoji sistem dežurstava. Mi lekari smo razgovarali između sebi i došli smo do zaključka da podatak o tome da imamo višak lekara nije tačan. To mogu da potvrde i pacijenti. Ako se pacijenti stalno žale da ne mogu da dođu do lekara i da dugo čekaju, bez obzira u kom gradu se nalaze, onda to znači da nešto nije uredu i da nemamo višak lekara. Neki lekari imaju 60 pacijenata dnevno. Zamislite koji je to posao, kakvi su ti pregledi i kako to može da izdrži taj lekar. Mislim da je to loše snimljeno i da je napravljena greška u organizaciji. Primljeno je možda previše studenata medicine. Na Birou ih ima. Možda ima i potencijalno kvalitetnih lekara među njima. Pričamo o tome kako ćemo poslati u penziju starije lekare i primićemo mlađe. To je ono čega se ja najviše bojim. Ja lično ne mogu da se prepustim mladom lekaru. Verujem u mladog lekara, ali mu verujem uz starijeg. Ne možete biti dobar lekar dok ne uđete u neke srednje, zrelije, godine. Takva je medicina. Medicina se do četrdesete godine uči, ali ne samo iz knjiga. Da bi ste postali zreo lekar, treba da imate dvadeset godina prakse. Ako pošaljete sve starije lekare, od 58 godina, u penziju, to je tek da se zabrinete. Oni su ljudi u zenitu.
RSE: Da li se to najavljuje u okviru reforme zdravstva?
JAUKOVIĆ: To se najavljuje i na neki način se lekari i dobrovoljno prijavljuju jer dobijaju neku otpremninu.
RSE: Stalno se govori da će se reformisati zdravstvo, školstvo, državna uprava. Osećaju li se te reforme u zdravstvu?
JAUKOVIĆ: Ne i tu sam kategorična. Ne mogu da kažem da se dogodila reforma ako su se okrečili zidovi, ili zato što je popravljeno kupatilo u kojem su bile rupe i šetali se pacovi. Možda postoji neka minorna reforma u domovima zdravlja, ali ne mogu da kažem ni da postoji u njima. Još uvek je to sve u najavi. Građanima se to prezentira kao nešto savršeno, tako divno da čovek poželi da se razboli. Ne kažu baš tako, ali skoro. Kažu da ima lekova, da imamo svega, da se građani ne brinu jer imamo dobre lekare, a onda izađe podatak da smo drugi u svetu po smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti. Primećujem da su neki domovi zdravlja dobili vrata na fotoćeliju, da imaju kompjutere. Tamo uglavnom odlaze zdraviji ljudi, ljudi koji dolaze na svojim nogama. U bolnicama leže teški bolesnici. Bolnice ništa od toga nemaju. Kucamo na starinskim mašinama. Mantil u kojem radimo, nosimo kući vikendom da se pere. Čaršafi na bolesničkim krevetima su otpad, ili su rashod hotela Interkontinental ili Hajat. Nedavno je kupljeno 300 novih čaršafa. Uglavnom smo ih dobijali kao otpad iz hotela. Nemamo peškire. Brišemo ruke toalet papirom, ako ga uopšte imamo. Donosimo ga od kuće. To je jedan element koji nije bitan za proces rada za pacijenta, ali pacijenti treba da znaju da, niti imamo mi, niti imaju oni. O reformi zdravstva ne mogu da govorim. Ako se već nešto zove bolnica, onda ona treba da ima i sve ono što ona i podrazumeva.
RSE: Na šta se najčešće žale pacijenti koji leže na vašem odelenju?
JAUKOVIĆ: Ti pacijenti se praktično i ne žale, nego jedva čekaju da izađu iz bolnice na svojim nogama. Znaju da su dovedeni u naš centra zbog opasnosti po život.
RSE: Govori se o velikom nezadovoljstvu bolnica i klinika zato što se predlaže otvaranje privatnog Medicinskog fakulteta. Kakva je vaš stav o tome i da li će on da pruži adekvatno znanje budućim lekarima?
JAUKOVIĆ: Smatram da još uvek nismo zreli za to. Mi smo društvo koje treba da se vaspitava. Otvaranje nečega što je privatno bi trebala da bude poslednja stvar koja se radi. Veliki je broj onih koji nisu u stanju ni da polože prijemni ispit na nekom državnom fakultetu. Ako ne položi na državnom fakultetu, odlazi na privatni. Neko proda deo imanja i upiše se na privatni fakultet. Zna se i ko otvara te fakultete. Ja sam protiv toga. Ne znam ni ko to kontroliše. Pominju se razne licence i priznavanje od Evrope. Meni to ništa ne znači.
RSE: Govori se o farmakološkoj mafiji, o korupciji, o odnosu prema pacijentu koji je dosta bahat. Koliko se promenio moral od vremena kada ste vi bili početnik u medicini do sada?
JAUKOVIĆ: Kada sam bila početnik u medicini raspravljali smo o socijalističkom moralu i o tome šta je to. Rasprave su bile i na širem nivou, pa i među pravnicima. Mogle su da budu filozofske jer je u svakodnevnom životu postojao daleko viši moral. Sada smo potpuno bez morala. Ako čovek to nema u sebi, ili ako se moral već generacijama izgubio, nemamo mehanizme kojim bi smo mogli ponovo da uspostavimo moral. Moral, kao kategorija u društvu kod nas, po mom mišljenju, ne postoji. Svakako da se to odražava i na zdravstvo. Moral je ostavljen individui. Ali, to i jeste stvar individue. Ako znate da postoji neko ko to kontroliše, ako postoje etički komiteti za novinare, ili za lekare, ili za pravnike, možda bi iz strahopoštovanja moral postojao. Ovako nam je moral pao i građani ne znaju šta je to. U bolnici nisam videla da neko od osoblja uzima pare. Ali, nije samo to moral. Moral je i način kako lečite i kako se ponašate prema pacijentu. Bila sam u prilici da mi pacijent više puta ponudi novac jer smatra da sam mu spasila život. To su jako neprijatne situacije. I pacijent zna da li ste za njega učinili više od onoga što očekuje. Mislim da nam je moral na niskom nivou i da se takvo stanje podgrejava sa vrha, bez obzira što imamo, formalno, antikorupcijska tela. Imamo kupovinu u Skupštini, pa što onda ne bi bila na pijaci, ili na nekom drugom mestu. Veoma je opao u odnosu na neke godine za koje ste me pitali.
RSE: Vaš sin je upravo diplomirao na Medicinskom fakultetu. Da li ste mu dala neke savete?
JAUKOVIĆ: Uvek imam neke savete i bojim se da sam dosadna. Moj savet je isti onaj koji je i meni dao moj otac, takođe lekar. Otac me zamolio da se nikada ne ponašam tako da bi mi pacijent zavideo, da ne sme da se oseća u lošijem položaju od mene. Kažem sinu da mora da sedne na krevet kraj pacijenta i da ga uhvati za ruku. Pacijent primeti da li doktor razgovara sa njim sa visine. Sve polazi od toga.
JAUKOVIĆ: Ne na onaj način kako se kod nas predstavlja to baviti se politikom. Baveći se raznim poslovima i ljudskim pravima, sa željom da nam bude bolje, ja se u stvari bavim politikom jer izgleda da je to politika. Možda se bavim politikom i više od zvaničnih političara.
RSE: Bili ste aktivni u politici dok je Milošević bio na vlasti. Smatrate li da smo sada dobili demokratiju i da ne treba da se bavite politikom?
JAUKOVIĆ: Naravno da nismo dobili demokratiju. Bila sam član Demokratske stranke, praktično od njenog osnivanja. Napustila sam Demokratsku stranku januara 2000. godine iz moralnih razloga. Nisam želela da se to u javnosti loše prezentira. Samo sam rekla da su to moralni razlozi, za onoga ko razume šta je to moral. Ovo sada prvi put javno govorim jer nisam želela da to neko iskoristi na bilo koji negativan način po stranku. Demokratska stranka je u to vreme bila jedna dobra stranka, ali neko ko je unutra, možda i više vidi.
RSE: Sada se bavite i humanitarni radom, pored vaše struke. Šta podrazumeva vaš humanitarni rad?
JAUKOVIĆ: Društvo je potpuno to zanemarilo, mada nikada ovo društvo nije ni imalo posebnu potrebu da pomaže. Mi, generalno, nismo humano društvo.
RSE: Vi ste član Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva. Čime se najviše bavite u Komitetu?
JAUKOVIĆ: Komitet se bavi svime, ali najviše žalbama od strane pacijenata na račun lekara, kojih je i najviše.
RSE: Šta najviše smeta pacijentima?
JAUKOVIĆ: Žale se na proces lečenja i na eventualne lekarske, stručne, greške. Dobili smo i jednu žalbu lekara koji žele da ospore pristup Akademiji nauka jednom doktoru jer je, navodno, falsifikovao radove.
RSE: Ima li žalbi zbog korupcije?
JAUKOVIĆ: U Etičkom komitetu, ne. Bila je nedavno jedna molba da se Etički komitet uključi u jedan slučaj koji se ticao jednog direktora poznate beogradske bolnice povodom lažnih faktura. Tereti se da je ukrao veliki novac putem tih faktura. Pošto je podneta krivična prijava, mi kao Etički komitet, ne možemo da se umešamo dok traje proces. Moramo da sačekamo šta će sud da kaže. Imam tu neke sumnje, ali verujem da će sud to da zataška.
RSE: Šta radi vaskularni hirurg?
JAUKOVIĆ: Vaskularni hirurg se bavi krvnim sudovima, venskim i arterijskim trombozama, zapušenjima arterija. Ako se zapuši arterija na vratu ili na nozi, može da dođe do gangrene. Krvni sudovi hrane srce.
RSE: Kakvo je stanje naših krvnih sudova?
JAUKOVIĆ: Nedavno sam čula jednu vest da smo drugi u svetu po smrtnosti zbog kardio vaskularnih obolenja. Ako je to neko izneo, pretpostavljam da ima tačne podatke. Mislim da povećanje postotka smrtnosti nije samo zbog toga što se mi češće razbolevamo, nego i zbog toga što mi nemamo mogućnosti da se lečimo kako valja. To obuhvata više stvari. Obolevanje krvnih sudova je savremena bolest koja je usko povezana sa načinom života i načinom ishrane. Medicina, uz HIV, najviše para odvaja za lečenje od vaskularnih bolesti. Nekada smo imali stav da se arterioskleroza javlja zbog starenja. Ona je zvanično bolest, bez obzira što je to proces starenja. Još uvek nisu poznati svi mehanizmi u procesu nastanka arterioskleroze, ali se ide ka tome da se taj proces uspori, da bi nam krvni sudovi bili prohodniji, da bi nam organi bili vitalniji, da bi smo mogli da funkcionišemo, da hodamo, da mislimo i da se dobro osećamo. Mogu da zaključim da nije neko preterano pozitivno stanje kod nas. Mislim da imamo dosta obolelih, što zbog nehata i nemara, što zbog neinformisanosti samih građana i nedovoljne zdravstvene edukacije. Ljudi i ne znaju koliko je koja bolest ozbiljna. I kada odu kod doktora, doktor često bolest i ne prepozna jer ima svoju užu specijalnost pa ne prepoznaje to na šta se pacijent žali, više je fokusiran na ono što on bolje poznaje.
RSE: Radite u Kliničkom centru Srbije. Da li i dalje u njega dolaze pacijenti iz svih delova Srbije i zašto je to tako? Da li ne postoje dobri lekari u unutrašnjosti, ili ne postoje dobri uslovi, ili svi hoće tamo gde je najbolje?
JAUKOVIĆ: Radim u Urgentnom centru. U Urgentni centar zaista dolaze pacijenti iz cele Srbije. Kada god neko započne neko lečenje, pa ukoliko ono ne ide kako valja, ti pacijenti dolaze u Urgentni centar, i to iz cele Srbije. Kada su u pitanju hitne stvari, onda je i logično da ljudi iz Beograda idu u Urgentni centra. Ali nije logično da baš svi ide u Urgentni centar. Većina njih može da ide i u druge bolnice jer imamo dosta bolnica koje su, bar po nazivu, pripremljene za tako nešto. Po nekoj inerciji se računa da su u Urgentnom centru dežurne ekipe i da će pružiti prvu pomoć, kao što i sam naziv centra kaže. Ima i neznanja. Studiranje poslednjih 15 godina je pod velikim znakom pitanja. Mladi ljudi su iz srednjih škola izlazili sa polovičnim obrazovanjem. Svakodnevno su bili štrajkovi. Takvi su nam bili i fakulteti. Ako se tako polovično završi bilo koji fakultet, opasno je, a pogotovo je opasno tako završiti medicinu. Sada je drugačiji pristup i medicini i lečenju i pacijentu. Sve to usložnjava ovu situaciju i povećava broj pacijenata.
RSE: Ima li dovoljno lekara?
JAUKOVIĆ: Formalno, imamo dovoljno lekara, ali imamo jako lošu politiku i mislim da je analiza u suštini loša. Ne mogu da kažem da imamo višak lekara. Možda imamo višak lekara koji nisu zaljubljeni u svoj posao? Možda imamo neku lošu organizaciju posla? Mislim da nemamo višak lekara. Imamo puno lekara na Birou zbog loše politike. Imamo i lekara koji u radno vreme idu privatno da rade.
RSE: Ako neki lekar ode u radno vreme privatno da radi, zar ne postoji neki načelnik koji će da se zapita gde je taj lekar?
JAUKOVIĆ: Nemamo baš tako dobro organizovanu službu. Nije to masovna pojava, ali se dešava. Imamo i starijih lekara. Postoji sistem dežurstava. Mi lekari smo razgovarali između sebi i došli smo do zaključka da podatak o tome da imamo višak lekara nije tačan. To mogu da potvrde i pacijenti. Ako se pacijenti stalno žale da ne mogu da dođu do lekara i da dugo čekaju, bez obzira u kom gradu se nalaze, onda to znači da nešto nije uredu i da nemamo višak lekara. Neki lekari imaju 60 pacijenata dnevno. Zamislite koji je to posao, kakvi su ti pregledi i kako to može da izdrži taj lekar. Mislim da je to loše snimljeno i da je napravljena greška u organizaciji. Primljeno je možda previše studenata medicine. Na Birou ih ima. Možda ima i potencijalno kvalitetnih lekara među njima. Pričamo o tome kako ćemo poslati u penziju starije lekare i primićemo mlađe. To je ono čega se ja najviše bojim. Ja lično ne mogu da se prepustim mladom lekaru. Verujem u mladog lekara, ali mu verujem uz starijeg. Ne možete biti dobar lekar dok ne uđete u neke srednje, zrelije, godine. Takva je medicina. Medicina se do četrdesete godine uči, ali ne samo iz knjiga. Da bi ste postali zreo lekar, treba da imate dvadeset godina prakse. Ako pošaljete sve starije lekare, od 58 godina, u penziju, to je tek da se zabrinete. Oni su ljudi u zenitu.
RSE: Da li se to najavljuje u okviru reforme zdravstva?
JAUKOVIĆ: To se najavljuje i na neki način se lekari i dobrovoljno prijavljuju jer dobijaju neku otpremninu.
RSE: Stalno se govori da će se reformisati zdravstvo, školstvo, državna uprava. Osećaju li se te reforme u zdravstvu?
JAUKOVIĆ: Ne i tu sam kategorična. Ne mogu da kažem da se dogodila reforma ako su se okrečili zidovi, ili zato što je popravljeno kupatilo u kojem su bile rupe i šetali se pacovi. Možda postoji neka minorna reforma u domovima zdravlja, ali ne mogu da kažem ni da postoji u njima. Još uvek je to sve u najavi. Građanima se to prezentira kao nešto savršeno, tako divno da čovek poželi da se razboli. Ne kažu baš tako, ali skoro. Kažu da ima lekova, da imamo svega, da se građani ne brinu jer imamo dobre lekare, a onda izađe podatak da smo drugi u svetu po smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti. Primećujem da su neki domovi zdravlja dobili vrata na fotoćeliju, da imaju kompjutere. Tamo uglavnom odlaze zdraviji ljudi, ljudi koji dolaze na svojim nogama. U bolnicama leže teški bolesnici. Bolnice ništa od toga nemaju. Kucamo na starinskim mašinama. Mantil u kojem radimo, nosimo kući vikendom da se pere. Čaršafi na bolesničkim krevetima su otpad, ili su rashod hotela Interkontinental ili Hajat. Nedavno je kupljeno 300 novih čaršafa. Uglavnom smo ih dobijali kao otpad iz hotela. Nemamo peškire. Brišemo ruke toalet papirom, ako ga uopšte imamo. Donosimo ga od kuće. To je jedan element koji nije bitan za proces rada za pacijenta, ali pacijenti treba da znaju da, niti imamo mi, niti imaju oni. O reformi zdravstva ne mogu da govorim. Ako se već nešto zove bolnica, onda ona treba da ima i sve ono što ona i podrazumeva.
RSE: Na šta se najčešće žale pacijenti koji leže na vašem odelenju?
JAUKOVIĆ: Ti pacijenti se praktično i ne žale, nego jedva čekaju da izađu iz bolnice na svojim nogama. Znaju da su dovedeni u naš centra zbog opasnosti po život.
RSE: Govori se o velikom nezadovoljstvu bolnica i klinika zato što se predlaže otvaranje privatnog Medicinskog fakulteta. Kakva je vaš stav o tome i da li će on da pruži adekvatno znanje budućim lekarima?
JAUKOVIĆ: Smatram da još uvek nismo zreli za to. Mi smo društvo koje treba da se vaspitava. Otvaranje nečega što je privatno bi trebala da bude poslednja stvar koja se radi. Veliki je broj onih koji nisu u stanju ni da polože prijemni ispit na nekom državnom fakultetu. Ako ne položi na državnom fakultetu, odlazi na privatni. Neko proda deo imanja i upiše se na privatni fakultet. Zna se i ko otvara te fakultete. Ja sam protiv toga. Ne znam ni ko to kontroliše. Pominju se razne licence i priznavanje od Evrope. Meni to ništa ne znači.
RSE: Govori se o farmakološkoj mafiji, o korupciji, o odnosu prema pacijentu koji je dosta bahat. Koliko se promenio moral od vremena kada ste vi bili početnik u medicini do sada?
JAUKOVIĆ: Kada sam bila početnik u medicini raspravljali smo o socijalističkom moralu i o tome šta je to. Rasprave su bile i na širem nivou, pa i među pravnicima. Mogle su da budu filozofske jer je u svakodnevnom životu postojao daleko viši moral. Sada smo potpuno bez morala. Ako čovek to nema u sebi, ili ako se moral već generacijama izgubio, nemamo mehanizme kojim bi smo mogli ponovo da uspostavimo moral. Moral, kao kategorija u društvu kod nas, po mom mišljenju, ne postoji. Svakako da se to odražava i na zdravstvo. Moral je ostavljen individui. Ali, to i jeste stvar individue. Ako znate da postoji neko ko to kontroliše, ako postoje etički komiteti za novinare, ili za lekare, ili za pravnike, možda bi iz strahopoštovanja moral postojao. Ovako nam je moral pao i građani ne znaju šta je to. U bolnici nisam videla da neko od osoblja uzima pare. Ali, nije samo to moral. Moral je i način kako lečite i kako se ponašate prema pacijentu. Bila sam u prilici da mi pacijent više puta ponudi novac jer smatra da sam mu spasila život. To su jako neprijatne situacije. I pacijent zna da li ste za njega učinili više od onoga što očekuje. Mislim da nam je moral na niskom nivou i da se takvo stanje podgrejava sa vrha, bez obzira što imamo, formalno, antikorupcijska tela. Imamo kupovinu u Skupštini, pa što onda ne bi bila na pijaci, ili na nekom drugom mestu. Veoma je opao u odnosu na neke godine za koje ste me pitali.
RSE: Vaš sin je upravo diplomirao na Medicinskom fakultetu. Da li ste mu dala neke savete?
JAUKOVIĆ: Uvek imam neke savete i bojim se da sam dosadna. Moj savet je isti onaj koji je i meni dao moj otac, takođe lekar. Otac me zamolio da se nikada ne ponašam tako da bi mi pacijent zavideo, da ne sme da se oseća u lošijem položaju od mene. Kažem sinu da mora da sedne na krevet kraj pacijenta i da ga uhvati za ruku. Pacijent primeti da li doktor razgovara sa njim sa visine. Sve polazi od toga.