RSE: Približava se 11. jul, dan kada se desila tragedija u Srebrenici. Gledala sam neku emisiju u kojoj su gledaoci mogli SMS porukama da glasaju da li predsednik Srbije, Boris Tadić, treba da ide ili ne u Srebrenicu. Njih 75 posto je bilo za to da ne ide. Kako to tumačite?
DAVID: Za mene nisu merodavna javljanja gledalaca, jer sam uveren da se javljaju oni gledaoci koji su najekstremniji i koji brane neke najekstremnije pozicije. U ovom konkretnom slučaju mislim da to približno odražava opšte raspoloženje. Kada su se pojavili oni snimci o streljanju bosanskih mladića, prvo u Hagu, a potom i kod nas u medijima, u prvom trenutku se činilo da će šok koji su ti snimci izazvali biti pogodno tle za preispitivanje svega što se dogodilo, za ono što nazivamo suočavanje sa prošlošću. Još jedanput smo se prevarili. Upravo ti snimci, posle dva-tri dana šoka, izazvali su sasvim drugu vrstu reakcije. Podigla se bura kako je bilo zločina i na drugoj strani. Počeli su da izlaze spiskovi zločina sa druge strane. Počela se negirati Srebrenica. Deklaracija, koja je trebala da bude doneta, nije doneta. Pokazuje se da smo mi jedno društvo apsolutne konfuzije, sa lošim stavom prema onome što se dogodilo. Loš stav znači da nismo spremni i sposobni da razgovaramo o groznim stvarima koje je neko činio u naše ime u prošlosti. Kod čoveka koji razmišlja i koji želi da uspostavi čist odnos prema prošlosti, to može da izazove nelagodnost i nespokojstvo. Nelagodnost, jer vidimo da se iz prošlosti ništa ne uči, istorijsko iskustvo nam ništa ne znači. Nespokojstvo jer se pitate koji je to put kojim mi idemo.
RSE: Jesmo li mi genetski loš narod ili mislite da treba da prođe dosta vremena da bi se shvatilo šta se stvarno desilo u tom vremenu?
DAVID: Razgovor na temu krivice kolektiviteta teško prihvatam i postoje samo izuzetni slučajevi kada se može govoriti o kolektivnoj krivici. Može se govoriti o kolektivnoj odgovornosti. Nije reč o krivičnoj, već o moralnoj odgovornosti - što ste glasali za nekoga, što ste podržavali polu diktatore ili diktature kakvim je bio Milošević. Problem je što te stvari nisu iživljene do kraja, taj nacionalni i kulturni model koji je postavljen početkom devedesetih je i dalje na sceni, on je dominantan i on je opšte prihvaćen. Nije da žuta štampa širi priče da u Srebrenici nije počinjen zločin. „Politika“ je list za koji se veruje da izražava stavove bliske vladi i tretira se kao vrlo ozbiljan list. Okrenuo sam „Politiku“ i vidim na drugoj strani izveštaj neke famozne međunarodne komisije o Srebrenici, koji već nekoliko dana objavljuju. Niko ne zna koja je verifikacija te komisije. Očigledno je da je reč o grupi ljudi koja se skupila da bi poništila ono što je neka zvanična istina utvrđena o Srebrenici. Ovo je sve suprotno. ''Zašto je srpska visoka komanda nasumična pogubljenja poverila mentalno nestabilnom bosanskom Hrvatu?'', to je samo jedan od podnaslova. Hoće da kaže da srpska komanda nije nikome poverila, nego je neko to poverio jednom mentalno bolesnom Hrvatu. Taj koji je to poverio je francuska obaveštajna služba. Oni koji su zajedno sa tim mentalno nesposobnim mladićem vršili zločine su plaćenici francuske obaveštajne službe koji su bili u Kongu. To je Miloševićeva teza da iza svega toga stoji francuska obaveštajna služba. Ako analizirate ovo, a zadržavam se na tome da pokažem kolika je dubina te zavere i koliko se unosi konfuzija u nešto što je na neki način već dokazano, kažu da se radi o mentalno nestabilnom bosanskom Hrvatu. Taj momak je postao mentalno nestabilan onoga momenta kada je izvršio ono što je bilo naređenje - da mora da učestvuje u streljanju kao jedan u streljačkom vodu. To je od njega stvorilo mentalno nestabilnu osobu. Da su nasumična pogubljenja poverena jednoj ovakvoj osobi, nije tačno. Nije jedna osoba mogla da pogubi 7.000 do 8.000 ljudi. To su činili stotine i stotine onih koji su po naređenju to radili. Prvo se plasira da je to učinio neko suprotne vere, druge nacije, mentalni bolesnik i da iza toga stoji francuska obaveštajna služba. Ako se sve to stavi u jedno pakovanje, onda se ljudi pitaju: zašto se sudi Miloševiću, zašto se uopšte tu postavlja pitanje genocida? Umesto da se ova prilika, deset godina od tog strašnog zločina, iskoristi da se ukaže da je zaista počinjen zločin i ko stoji iza njega. Ne. Ide se upravo suprotnim putem. Na kraju dobijete sliku jednog virtualnog rata. Ispada da rata na prostorima bivše Jugoslavije nije ni bilo. Markale nisu postojale, kao što je zvanično rečeno, nije postojao ni Vaso Miskin, opsada Sarajeva nije postojala, nego naprotiv, oni koji su opsedali Sarajevo su bili ugroženi. Vukovar se nije dogodio i nije bilo razaranja. Dubrovnik nije bombardovan, nego su paljene gume. Kada izanalizirate takvu situaciju i kada vidite šta se sve piše, onda vam se čini da je to velika zavera protiv našeg naroda, da smo mi ogromne žrtve i da neko želi da nas uništi. Zaključak one komisije o Srebrenici jeste da sve to što se dogodilo u Srebrenici, i drugde gde se optužuju srpske vojne snage, je deo svetske zavere, nečega što je dogovoreno, a da to dokazuje i Rezolucija američkog Kongresa, da takav stav postoji u međunarodnoj zajednici kao dogovor iz samo jednog nejasnog razloga. Zašto baš nas da unište, nije mi jasno. To je tužna i tragična slika u ovom trenutku kada se obeleževa taj strašan masakr i genocid koji se dogodio u Srebrenici. To ne znači da zločina nije bilo i na drugim stranama. Kada se govori o ovom datumu i o ovom događaju, onda treba i taj konkretan događaj da se osudi.
RSE: Simptomatično je da su osobe koje pokušavaju da rasvetle sve što se dešavalo tokom Miloševićevih godina uglavnom žene, koje su na čelu nevladinih organizacija: Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević Vučo. Jedan deo ljudi ispoljava beskrajnu mržnju prema njima. One su, po njima, krivci što govore takve stvari.
DAVID: To je posledica ovoga o čemu sam govorio. Ako imate takav odnos prema zločinima i prema stratištima, ipak treba da nađete krivca za to ko je kriv što međunarodna javnost ima takvo mišljenje, što je Srebrenica u svetu postala simbol ubijanja. Koga ćete optužiti, nego nevladine organizacije i ove vrlo hrabre osobe, čija ste imena spomenuli, koje izuzetno poštujem upravo zato što rade jedan težak posao koji se mora obaviti. Upravo one čuvaju obraz i Srbiji i srpskoj intelektualnoj eliti. Mislim da služe na čast Srbiji zato što su tako hrabre i što se suprotstavljaju jednoj većini koja apsolutno ne želi da prihvati neke dokaze, niti da se suoči sa onim što se događalo. To se odnosi na većinu nevladinih organizacija. Sada su nevladine organizacije, kao i u vreme Miloševića, kada su pružale otpor jednoj politici koja je bila izrazito demagoška, koja se zasnivala na propagandi, na poluistinama, optuživane da su strani plaćenici, izdajnici i nepatriote. Taj rečnik se danas u potpunosti obnovio i sve ono što im se prebacivalo za vreme Miloševića i njegovog režima, prebacuje im se i danas.
RSE: Koliko god su glasne nevladine organizacije, toliko i su i političke partije sa demokratskim predznakom vrlo ćutljive. Meni je zanimljivo što se Demokratska stranka, na čijem je čelu predsednik države Boris Tadić, gotovo više i ne čuje u javnosti. Jedina osoba koju vidite i koju čujete da nešto u javnosti govori je Dušan Petrović, donedavno jedno potpuno nepoznato lice. Ne zna se šta je njihova vizija, šta im je strategija, šta su kampanje, šta su akcije.
DAVID: Ono što je očevidno, bar meni, je to da je Demokratska partija postala jedna kalkulantska partija i sve manje opoziciona. Vrlo je teško shvatiti gde učestvuju, a gde ne. Odluke koje donose su često vrlo začuđujuće. Mislim da je tu došlo do velikog približavanja Demokratske partije Srbije i Demokratske partije, iako, tu i tamo, ima verbalnih sukoba. Stavovi su dosta približeni i mi danas u Srbiji nemamo prave opozicione partije. Neko će reći da su to Radikali, ali oni su partija jedne posebne orjentacije, izrazito desne. Danas ima i previše ljudi koji za njih glasaju. One prave demokratske opozicije nema. Tu je neki pokušaj Čeda Jovanovića, sa jednom grupom ljudi, koji su neka vrsta neprihvaćene frakcije u Demokratskoj stranci. Njihov program izgleda dosta zanimljiv, ali je veliko pitanje da li je u Srbiji moguća još jedna partija, jer u Srbiji ima preko 300 političkih organizacija i ljudi su počeli da se gade politike. Pitanje je da li je moguće da se uspostavi jedna partija, koja ima izrazito socijaldemokratsku orjentaciju, i da ima dovoljan broj birača da bi ušla u Parlament. Vidim da se oko toga pokušava okupiti dobar niz manjih partija. Kod nas je takva situacija da se ne raspadaju samo velike partije, nego i male. Došlo je do velikog usitnjavanja i čini mi se da pokušaj objedinjavanja tih manjih partija ide vrlo teško. Nagoveštava se da će se do kraja godine pojaviti nova partija, na čijem će čelu biti Čeda Jovanović, koji je doživeo jedan solidan i zanimljiv razvoj od studentskog lidera do ozbiljnog političara. Mislim da bi za Srbiju bilo dobro da se ta partija pojavi na sceni, ali to sve zavisi od mnogo okolnosti, uglavnom nepovoljnih za takve stvari.
RSE: Nije danas lako u Srbiji. Teško se živi. Veliko je socijalno raslojavanje. Šta je vas najviše razočaralo posle 5. oktobra?
DAVID: Euforija je kod mene trajala desetak dana. I sam sam bio učesnik tih demonstracija. Bio sam i 5. oktobra na ulici. Vrlo brzo se pokazalo da ta vlast ili neće ili nije sposobna da učini pravi rez. Mislim da je već 6. oktobra nova vlast trebala da oglasi da ona prethodna država i njene institucije više ne postoje. Trebali su da objave da je to nova država, sa novim imenom i sa novim institucijama. Sve je trebalo postaviti ispočetka. Oni su pokušali da naprave kontinuitet i tu je učinjeno strašno mnogo kompromisa. Na svim područjima su učinjeni kompromisi, od policije, vojske, do medija. To se na kraju moralo osvetiti. Danas, kada gledamo na to i kada čitamo veliki broj knjiga koje se pojavljuju, moramo da se zaprepastimo koliko je tu bilo licemerja. Saznajemo da su do 2002. godine svi organi te vlasti znali gde se nalazi general Mladić. Oni su tvrdili da niko nema pojma. Sve što se događalo u policiji i vojsci se otkriva sa dve-tri godine zakašnjenja. Vidimo da ta vlast nije držala ključne poluge društva u svojim rukama, pa se pitam, zašto nije otvoreno izašla sa jednim takvim saopštenjem kakvo je stanje u državi, u društvu, u tim institucijama. Ako se nije sa takvim saopštenjem izašlo i ako nije bilo moći da se tu nešto menja, onda su morali nešto da učine, da javno i jasno kažu da oni nisu u stanju ništa da poprave.
RSE: Čini mi se da je Nebojša Čoviće rekao da Kosovo nećemo dati i da ćemo ga braniti na balkanski i evropski način. Meni je to vrlo zloslutno zvučalo.
DAVID: To liči na ono što je Milošević rekao - ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. To su te malo preteće reči, koje ne znam šta treba da urade, da mobilišu narod da se bori do poslednje kapi krvi. Danas, kada se zemlje ujedinjuju i kada se brišu granice, ta vrsta isključivosti apsolutno deluje strašno anahrono. Političari uvek kreću sa nekih udaljenih pozicija, da bi se našli. Mislim da je sada vreme biranja pozicija za pregovore koji predstoje. Nadam se da će tu biti dosta razuma i da se ne krećemo ponovo u neke nerazumne poduhvate. Brine me pravljenje spiskova ko je sve Crnogorac. Oni su odneti u Brisel da se tamo pokažu. Pravljenje spiskova, u principu po bilo kojoj osnovi, strašno je opasno. Iza toga dolaze razgovori o podeli teritorija, o humanom preseljenju. Nikada se to nije dobro završilo. Ovaj spisak mi je nejasan. Živimo u jednoj državi i ne znam kako je moguće razdvajati državljane, i jedne i druge, i po kojoj osnovi. Ono što je najnormalnije u takvim situacijama je da se odlučuje po biračkom pravu. To neka odluče oni koji treba da odluče, samo da se ne dosipa ponovo mržnja tamo gde odnosi nisu usklađeni.
RSE: Vidite li Srbiju zajedno sa Crnom Gorom i sa Kosovom za dve-tri godine?
DAVID: Sve je počelo raspadom Jugoslavije i to mora doći do kraja. To je nešto što je sasvim prirodno, ali to je stvar koja ne treba da bude za bilo koga tragična. Ako je to jedan region gde se dobro sarađuje, gde postoji razumevanje, gde su granice propusne, gde možete putovati i bez pasoša, gde su trgovinske veze dobre i gde ljudi ne mrze jedni druge, ne znam zašto je onda teritorijalni princip tako važan. Važno je da se na tom prostoru dobro živi, da nema opasnosti od novih ratova. Šta znači imati čvrste nacionalne zajednice koje se naoružavaju i koje samo razmišljaju o tome kako će ko povratiti neki deo teritorije koji je nekada izgubio? To je katastrofa. Živeti u miru i u nekom novom evropskom uređenju bi trebala da bude neka budućnost. Mislim da za to narod ovde nije pripremljen, niti su naši političari za to pripremljeni. Mi živimo u nekom XIX veku i u nekim mitovima kojih ne možemo da se oslobodimo. Nismo u stanju da otvoreno i jasno pristupimo nekim novim odnosima. Mnogi političari imaju utisak da će se njihove partije raspasti, da će njihovi programi postati besmisleni ukoliko prihvate novi, evropski način razmišljanja.
RSE: U Miloševićevo vreme ste pokrenuli list koji se zvao “Pravo na sliku i reč“. Zalagali ste se za nezavisno i profesionalno novinarstvo. Svi smo očekivali da će posle 5. oktobra situacija da se promeni na bolje, ali ništa od toga.
DAVID: Nama je danas taj list potrebniji nego onda, jer ima mnogo zloupotrebe u novinarstvu. Ako se sećate, razlog što smo svojevremeno i na državnoj televiziji osnivali nezavisni sindikat i što smo se suprotstavili novoj propagandno-huškačkoj politici je bio da se uspostavi jedan kodeks ponašanja. Mi ni danas taj kodeks nemamo, kao što ga nismo ni imali. Čini mi se da je danas situacija u tom pogledu još gora, u pogledu nepoštovanja bilo kakvog kodeksa. Dozvoljeno je svakom reći šta god hoće, pa i najveće laži i izmišljotine. Naravno da tu ima ponekada i neka istina, ali vlada jedan veliki haos i konfuzija u našim medijima. Ne zna se ni koju vrstu moralnih normi ko zastupa. U svakom društvu mora postojati nekakva vertikala moralnog ponašanja koje se često reguliše i zakonima, i mora se regulisati zakonima, ali je mnogo toga i na onima koji uređuju te listove. Jednom smo govorili o pojavi grafita i o nekim antisemitskim i šovinističkim pojavama. Izrazili smo očekivanje da ćemo na osnovu svih podataka koje je policija tada imala na raspolaganju dobiti neko saopštenje. To se sve okončalo time da su uhapšena dva momka koje su uhvatili da lepe plakate. Dobili su neku simboličnu kaznu, nekoliko dana zatvora, koju bi dobili i da su lepili plakate za bilo koji koncert ili izložbu na nedozvoljeno mesto. Iza toga nije došlo nikakvo saopštenje, kao da toga nema. Sada smo u situaciji da se ponovo pišu grafiti. Koga pozivaju na odgovornost? Čoveka koji je prijavio da su na zgradi Biblioteke u Zaječaru ispisani grafiti sa nacističkim simbolima su zvali na informativni razgovor, a ne osobe koje su to ispisivale. Ide se nekim obrnutim putem. Pre desetak dana je u Novom Sadu bio skup nacista iz jednog dela Evrope. Svirali su njihovi bendovi uz nacistička znamenja, što je po zakonu zabranjeno. Niko se od državnih organa nije oglasio. Imamo puno čisto nacističkih organizacija koje deluju na polju kulture, politike i na univerzitetima. Njima je delovanje apsolutno dozvoljeno. Jedina su objašnjenja da se ne može pronaći ko su organizatori, a oni se sami javljaju i na sajtovima i u javnosti, objašnjavaju gde sve imaju svoje filijale. To znači da državni organi i policija ne žele na tom polju da zaustave pojavljivanje, oglašavanje i delovanje takvih organizacija. Ne znam tačan razlog zbog čega. Čini mi se da je to sve u sklopu jednoga trenda koji je dosta čudan, pomalo i neverovatan, obzirom na istorijsku prošlost. Ovde antifašizam postaje problem. Sve je više tekstova i knjiga gde se osuđuje NOB. Sve je više organizacija koje se tome suprotstavljaju i dolazi do otvorene javne rehabilitacije okupacionih, Nedićevih i Ljotićevih snaga. To se ne ukapa u zaustavljanje rada ovih organizacija koje imaju nekih dodirnih veza sa takvim gledanjima na istoriju.
RSE: Kako tumačite da već nekoliko godina nema ni jednog značajnijeg velikog romana u Srbiji?
DAVID: Mislim da je prerano izvoditi tako krupne zaključke. U jednoj generaciji se javljaju tri do četiri značajna pisca. Možda poslednji veliki pisci u Srbiji su bili Mirko Kovač, Danilo Kiš i Borislav Pekić. Javili su se istovremeno. Onda obično prođe desetak - petnaestak godina i odjedanput se opet pojave dva - tri velika i značajna pisca. Biće pisaca. I ovo naše vreme je takvo da nedostaje distanca kako bi se mogla sagledati sva ova zbivanja koja su često protivrečna i vrlo često zbunjujuća. Čovek ne može da izvuče konstantu iz svega toga. Ta osećanja zbunjenosti ili mučnine će se motati negde ispoljiti. Problem je što su ovi mladi koji danas dolaze jako zbunjeni i oni nemaju odnos prema svim onim stvarima, ne mogu jasno i precizno da se odrede. Neki se određuju na taj način što prihvataju neka ekstremna mišljenja i onda upadaju u neke nove konfuzije, nalaze se pred nekim pitanjima za koje ne mogu naći odgovor. Videćemo. Siguran sam da će se i u dramskoj književnosti i u romanima i u filmu pojaviti dela koja će govoriti na otvoren, kritički i smeo način o svemu ovome što nam se događalo i što će nam se događati, kada već političari to nisu u stanju i kada imamo toliko demagogije, licemerja i kalkulacije u samoj politici.
DAVID: Za mene nisu merodavna javljanja gledalaca, jer sam uveren da se javljaju oni gledaoci koji su najekstremniji i koji brane neke najekstremnije pozicije. U ovom konkretnom slučaju mislim da to približno odražava opšte raspoloženje. Kada su se pojavili oni snimci o streljanju bosanskih mladića, prvo u Hagu, a potom i kod nas u medijima, u prvom trenutku se činilo da će šok koji su ti snimci izazvali biti pogodno tle za preispitivanje svega što se dogodilo, za ono što nazivamo suočavanje sa prošlošću. Još jedanput smo se prevarili. Upravo ti snimci, posle dva-tri dana šoka, izazvali su sasvim drugu vrstu reakcije. Podigla se bura kako je bilo zločina i na drugoj strani. Počeli su da izlaze spiskovi zločina sa druge strane. Počela se negirati Srebrenica. Deklaracija, koja je trebala da bude doneta, nije doneta. Pokazuje se da smo mi jedno društvo apsolutne konfuzije, sa lošim stavom prema onome što se dogodilo. Loš stav znači da nismo spremni i sposobni da razgovaramo o groznim stvarima koje je neko činio u naše ime u prošlosti. Kod čoveka koji razmišlja i koji želi da uspostavi čist odnos prema prošlosti, to može da izazove nelagodnost i nespokojstvo. Nelagodnost, jer vidimo da se iz prošlosti ništa ne uči, istorijsko iskustvo nam ništa ne znači. Nespokojstvo jer se pitate koji je to put kojim mi idemo.
RSE: Jesmo li mi genetski loš narod ili mislite da treba da prođe dosta vremena da bi se shvatilo šta se stvarno desilo u tom vremenu?
DAVID: Razgovor na temu krivice kolektiviteta teško prihvatam i postoje samo izuzetni slučajevi kada se može govoriti o kolektivnoj krivici. Može se govoriti o kolektivnoj odgovornosti. Nije reč o krivičnoj, već o moralnoj odgovornosti - što ste glasali za nekoga, što ste podržavali polu diktatore ili diktature kakvim je bio Milošević. Problem je što te stvari nisu iživljene do kraja, taj nacionalni i kulturni model koji je postavljen početkom devedesetih je i dalje na sceni, on je dominantan i on je opšte prihvaćen. Nije da žuta štampa širi priče da u Srebrenici nije počinjen zločin. „Politika“ je list za koji se veruje da izražava stavove bliske vladi i tretira se kao vrlo ozbiljan list. Okrenuo sam „Politiku“ i vidim na drugoj strani izveštaj neke famozne međunarodne komisije o Srebrenici, koji već nekoliko dana objavljuju. Niko ne zna koja je verifikacija te komisije. Očigledno je da je reč o grupi ljudi koja se skupila da bi poništila ono što je neka zvanična istina utvrđena o Srebrenici. Ovo je sve suprotno. ''Zašto je srpska visoka komanda nasumična pogubljenja poverila mentalno nestabilnom bosanskom Hrvatu?'', to je samo jedan od podnaslova. Hoće da kaže da srpska komanda nije nikome poverila, nego je neko to poverio jednom mentalno bolesnom Hrvatu. Taj koji je to poverio je francuska obaveštajna služba. Oni koji su zajedno sa tim mentalno nesposobnim mladićem vršili zločine su plaćenici francuske obaveštajne službe koji su bili u Kongu. To je Miloševićeva teza da iza svega toga stoji francuska obaveštajna služba. Ako analizirate ovo, a zadržavam se na tome da pokažem kolika je dubina te zavere i koliko se unosi konfuzija u nešto što je na neki način već dokazano, kažu da se radi o mentalno nestabilnom bosanskom Hrvatu. Taj momak je postao mentalno nestabilan onoga momenta kada je izvršio ono što je bilo naređenje - da mora da učestvuje u streljanju kao jedan u streljačkom vodu. To je od njega stvorilo mentalno nestabilnu osobu. Da su nasumična pogubljenja poverena jednoj ovakvoj osobi, nije tačno. Nije jedna osoba mogla da pogubi 7.000 do 8.000 ljudi. To su činili stotine i stotine onih koji su po naređenju to radili. Prvo se plasira da je to učinio neko suprotne vere, druge nacije, mentalni bolesnik i da iza toga stoji francuska obaveštajna služba. Ako se sve to stavi u jedno pakovanje, onda se ljudi pitaju: zašto se sudi Miloševiću, zašto se uopšte tu postavlja pitanje genocida? Umesto da se ova prilika, deset godina od tog strašnog zločina, iskoristi da se ukaže da je zaista počinjen zločin i ko stoji iza njega. Ne. Ide se upravo suprotnim putem. Na kraju dobijete sliku jednog virtualnog rata. Ispada da rata na prostorima bivše Jugoslavije nije ni bilo. Markale nisu postojale, kao što je zvanično rečeno, nije postojao ni Vaso Miskin, opsada Sarajeva nije postojala, nego naprotiv, oni koji su opsedali Sarajevo su bili ugroženi. Vukovar se nije dogodio i nije bilo razaranja. Dubrovnik nije bombardovan, nego su paljene gume. Kada izanalizirate takvu situaciju i kada vidite šta se sve piše, onda vam se čini da je to velika zavera protiv našeg naroda, da smo mi ogromne žrtve i da neko želi da nas uništi. Zaključak one komisije o Srebrenici jeste da sve to što se dogodilo u Srebrenici, i drugde gde se optužuju srpske vojne snage, je deo svetske zavere, nečega što je dogovoreno, a da to dokazuje i Rezolucija američkog Kongresa, da takav stav postoji u međunarodnoj zajednici kao dogovor iz samo jednog nejasnog razloga. Zašto baš nas da unište, nije mi jasno. To je tužna i tragična slika u ovom trenutku kada se obeleževa taj strašan masakr i genocid koji se dogodio u Srebrenici. To ne znači da zločina nije bilo i na drugim stranama. Kada se govori o ovom datumu i o ovom događaju, onda treba i taj konkretan događaj da se osudi.
RSE: Simptomatično je da su osobe koje pokušavaju da rasvetle sve što se dešavalo tokom Miloševićevih godina uglavnom žene, koje su na čelu nevladinih organizacija: Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević Vučo. Jedan deo ljudi ispoljava beskrajnu mržnju prema njima. One su, po njima, krivci što govore takve stvari.
DAVID: To je posledica ovoga o čemu sam govorio. Ako imate takav odnos prema zločinima i prema stratištima, ipak treba da nađete krivca za to ko je kriv što međunarodna javnost ima takvo mišljenje, što je Srebrenica u svetu postala simbol ubijanja. Koga ćete optužiti, nego nevladine organizacije i ove vrlo hrabre osobe, čija ste imena spomenuli, koje izuzetno poštujem upravo zato što rade jedan težak posao koji se mora obaviti. Upravo one čuvaju obraz i Srbiji i srpskoj intelektualnoj eliti. Mislim da služe na čast Srbiji zato što su tako hrabre i što se suprotstavljaju jednoj većini koja apsolutno ne želi da prihvati neke dokaze, niti da se suoči sa onim što se događalo. To se odnosi na većinu nevladinih organizacija. Sada su nevladine organizacije, kao i u vreme Miloševića, kada su pružale otpor jednoj politici koja je bila izrazito demagoška, koja se zasnivala na propagandi, na poluistinama, optuživane da su strani plaćenici, izdajnici i nepatriote. Taj rečnik se danas u potpunosti obnovio i sve ono što im se prebacivalo za vreme Miloševića i njegovog režima, prebacuje im se i danas.
RSE: Koliko god su glasne nevladine organizacije, toliko i su i političke partije sa demokratskim predznakom vrlo ćutljive. Meni je zanimljivo što se Demokratska stranka, na čijem je čelu predsednik države Boris Tadić, gotovo više i ne čuje u javnosti. Jedina osoba koju vidite i koju čujete da nešto u javnosti govori je Dušan Petrović, donedavno jedno potpuno nepoznato lice. Ne zna se šta je njihova vizija, šta im je strategija, šta su kampanje, šta su akcije.
DAVID: Ono što je očevidno, bar meni, je to da je Demokratska partija postala jedna kalkulantska partija i sve manje opoziciona. Vrlo je teško shvatiti gde učestvuju, a gde ne. Odluke koje donose su često vrlo začuđujuće. Mislim da je tu došlo do velikog približavanja Demokratske partije Srbije i Demokratske partije, iako, tu i tamo, ima verbalnih sukoba. Stavovi su dosta približeni i mi danas u Srbiji nemamo prave opozicione partije. Neko će reći da su to Radikali, ali oni su partija jedne posebne orjentacije, izrazito desne. Danas ima i previše ljudi koji za njih glasaju. One prave demokratske opozicije nema. Tu je neki pokušaj Čeda Jovanovića, sa jednom grupom ljudi, koji su neka vrsta neprihvaćene frakcije u Demokratskoj stranci. Njihov program izgleda dosta zanimljiv, ali je veliko pitanje da li je u Srbiji moguća još jedna partija, jer u Srbiji ima preko 300 političkih organizacija i ljudi su počeli da se gade politike. Pitanje je da li je moguće da se uspostavi jedna partija, koja ima izrazito socijaldemokratsku orjentaciju, i da ima dovoljan broj birača da bi ušla u Parlament. Vidim da se oko toga pokušava okupiti dobar niz manjih partija. Kod nas je takva situacija da se ne raspadaju samo velike partije, nego i male. Došlo je do velikog usitnjavanja i čini mi se da pokušaj objedinjavanja tih manjih partija ide vrlo teško. Nagoveštava se da će se do kraja godine pojaviti nova partija, na čijem će čelu biti Čeda Jovanović, koji je doživeo jedan solidan i zanimljiv razvoj od studentskog lidera do ozbiljnog političara. Mislim da bi za Srbiju bilo dobro da se ta partija pojavi na sceni, ali to sve zavisi od mnogo okolnosti, uglavnom nepovoljnih za takve stvari.
RSE: Nije danas lako u Srbiji. Teško se živi. Veliko je socijalno raslojavanje. Šta je vas najviše razočaralo posle 5. oktobra?
DAVID: Euforija je kod mene trajala desetak dana. I sam sam bio učesnik tih demonstracija. Bio sam i 5. oktobra na ulici. Vrlo brzo se pokazalo da ta vlast ili neće ili nije sposobna da učini pravi rez. Mislim da je već 6. oktobra nova vlast trebala da oglasi da ona prethodna država i njene institucije više ne postoje. Trebali su da objave da je to nova država, sa novim imenom i sa novim institucijama. Sve je trebalo postaviti ispočetka. Oni su pokušali da naprave kontinuitet i tu je učinjeno strašno mnogo kompromisa. Na svim područjima su učinjeni kompromisi, od policije, vojske, do medija. To se na kraju moralo osvetiti. Danas, kada gledamo na to i kada čitamo veliki broj knjiga koje se pojavljuju, moramo da se zaprepastimo koliko je tu bilo licemerja. Saznajemo da su do 2002. godine svi organi te vlasti znali gde se nalazi general Mladić. Oni su tvrdili da niko nema pojma. Sve što se događalo u policiji i vojsci se otkriva sa dve-tri godine zakašnjenja. Vidimo da ta vlast nije držala ključne poluge društva u svojim rukama, pa se pitam, zašto nije otvoreno izašla sa jednim takvim saopštenjem kakvo je stanje u državi, u društvu, u tim institucijama. Ako se nije sa takvim saopštenjem izašlo i ako nije bilo moći da se tu nešto menja, onda su morali nešto da učine, da javno i jasno kažu da oni nisu u stanju ništa da poprave.
RSE: Čini mi se da je Nebojša Čoviće rekao da Kosovo nećemo dati i da ćemo ga braniti na balkanski i evropski način. Meni je to vrlo zloslutno zvučalo.
DAVID: To liči na ono što je Milošević rekao - ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. To su te malo preteće reči, koje ne znam šta treba da urade, da mobilišu narod da se bori do poslednje kapi krvi. Danas, kada se zemlje ujedinjuju i kada se brišu granice, ta vrsta isključivosti apsolutno deluje strašno anahrono. Političari uvek kreću sa nekih udaljenih pozicija, da bi se našli. Mislim da je sada vreme biranja pozicija za pregovore koji predstoje. Nadam se da će tu biti dosta razuma i da se ne krećemo ponovo u neke nerazumne poduhvate. Brine me pravljenje spiskova ko je sve Crnogorac. Oni su odneti u Brisel da se tamo pokažu. Pravljenje spiskova, u principu po bilo kojoj osnovi, strašno je opasno. Iza toga dolaze razgovori o podeli teritorija, o humanom preseljenju. Nikada se to nije dobro završilo. Ovaj spisak mi je nejasan. Živimo u jednoj državi i ne znam kako je moguće razdvajati državljane, i jedne i druge, i po kojoj osnovi. Ono što je najnormalnije u takvim situacijama je da se odlučuje po biračkom pravu. To neka odluče oni koji treba da odluče, samo da se ne dosipa ponovo mržnja tamo gde odnosi nisu usklađeni.
RSE: Vidite li Srbiju zajedno sa Crnom Gorom i sa Kosovom za dve-tri godine?
DAVID: Sve je počelo raspadom Jugoslavije i to mora doći do kraja. To je nešto što je sasvim prirodno, ali to je stvar koja ne treba da bude za bilo koga tragična. Ako je to jedan region gde se dobro sarađuje, gde postoji razumevanje, gde su granice propusne, gde možete putovati i bez pasoša, gde su trgovinske veze dobre i gde ljudi ne mrze jedni druge, ne znam zašto je onda teritorijalni princip tako važan. Važno je da se na tom prostoru dobro živi, da nema opasnosti od novih ratova. Šta znači imati čvrste nacionalne zajednice koje se naoružavaju i koje samo razmišljaju o tome kako će ko povratiti neki deo teritorije koji je nekada izgubio? To je katastrofa. Živeti u miru i u nekom novom evropskom uređenju bi trebala da bude neka budućnost. Mislim da za to narod ovde nije pripremljen, niti su naši političari za to pripremljeni. Mi živimo u nekom XIX veku i u nekim mitovima kojih ne možemo da se oslobodimo. Nismo u stanju da otvoreno i jasno pristupimo nekim novim odnosima. Mnogi političari imaju utisak da će se njihove partije raspasti, da će njihovi programi postati besmisleni ukoliko prihvate novi, evropski način razmišljanja.
RSE: U Miloševićevo vreme ste pokrenuli list koji se zvao “Pravo na sliku i reč“. Zalagali ste se za nezavisno i profesionalno novinarstvo. Svi smo očekivali da će posle 5. oktobra situacija da se promeni na bolje, ali ništa od toga.
DAVID: Nama je danas taj list potrebniji nego onda, jer ima mnogo zloupotrebe u novinarstvu. Ako se sećate, razlog što smo svojevremeno i na državnoj televiziji osnivali nezavisni sindikat i što smo se suprotstavili novoj propagandno-huškačkoj politici je bio da se uspostavi jedan kodeks ponašanja. Mi ni danas taj kodeks nemamo, kao što ga nismo ni imali. Čini mi se da je danas situacija u tom pogledu još gora, u pogledu nepoštovanja bilo kakvog kodeksa. Dozvoljeno je svakom reći šta god hoće, pa i najveće laži i izmišljotine. Naravno da tu ima ponekada i neka istina, ali vlada jedan veliki haos i konfuzija u našim medijima. Ne zna se ni koju vrstu moralnih normi ko zastupa. U svakom društvu mora postojati nekakva vertikala moralnog ponašanja koje se često reguliše i zakonima, i mora se regulisati zakonima, ali je mnogo toga i na onima koji uređuju te listove. Jednom smo govorili o pojavi grafita i o nekim antisemitskim i šovinističkim pojavama. Izrazili smo očekivanje da ćemo na osnovu svih podataka koje je policija tada imala na raspolaganju dobiti neko saopštenje. To se sve okončalo time da su uhapšena dva momka koje su uhvatili da lepe plakate. Dobili su neku simboličnu kaznu, nekoliko dana zatvora, koju bi dobili i da su lepili plakate za bilo koji koncert ili izložbu na nedozvoljeno mesto. Iza toga nije došlo nikakvo saopštenje, kao da toga nema. Sada smo u situaciji da se ponovo pišu grafiti. Koga pozivaju na odgovornost? Čoveka koji je prijavio da su na zgradi Biblioteke u Zaječaru ispisani grafiti sa nacističkim simbolima su zvali na informativni razgovor, a ne osobe koje su to ispisivale. Ide se nekim obrnutim putem. Pre desetak dana je u Novom Sadu bio skup nacista iz jednog dela Evrope. Svirali su njihovi bendovi uz nacistička znamenja, što je po zakonu zabranjeno. Niko se od državnih organa nije oglasio. Imamo puno čisto nacističkih organizacija koje deluju na polju kulture, politike i na univerzitetima. Njima je delovanje apsolutno dozvoljeno. Jedina su objašnjenja da se ne može pronaći ko su organizatori, a oni se sami javljaju i na sajtovima i u javnosti, objašnjavaju gde sve imaju svoje filijale. To znači da državni organi i policija ne žele na tom polju da zaustave pojavljivanje, oglašavanje i delovanje takvih organizacija. Ne znam tačan razlog zbog čega. Čini mi se da je to sve u sklopu jednoga trenda koji je dosta čudan, pomalo i neverovatan, obzirom na istorijsku prošlost. Ovde antifašizam postaje problem. Sve je više tekstova i knjiga gde se osuđuje NOB. Sve je više organizacija koje se tome suprotstavljaju i dolazi do otvorene javne rehabilitacije okupacionih, Nedićevih i Ljotićevih snaga. To se ne ukapa u zaustavljanje rada ovih organizacija koje imaju nekih dodirnih veza sa takvim gledanjima na istoriju.
RSE: Kako tumačite da već nekoliko godina nema ni jednog značajnijeg velikog romana u Srbiji?
DAVID: Mislim da je prerano izvoditi tako krupne zaključke. U jednoj generaciji se javljaju tri do četiri značajna pisca. Možda poslednji veliki pisci u Srbiji su bili Mirko Kovač, Danilo Kiš i Borislav Pekić. Javili su se istovremeno. Onda obično prođe desetak - petnaestak godina i odjedanput se opet pojave dva - tri velika i značajna pisca. Biće pisaca. I ovo naše vreme je takvo da nedostaje distanca kako bi se mogla sagledati sva ova zbivanja koja su često protivrečna i vrlo često zbunjujuća. Čovek ne može da izvuče konstantu iz svega toga. Ta osećanja zbunjenosti ili mučnine će se motati negde ispoljiti. Problem je što su ovi mladi koji danas dolaze jako zbunjeni i oni nemaju odnos prema svim onim stvarima, ne mogu jasno i precizno da se odrede. Neki se određuju na taj način što prihvataju neka ekstremna mišljenja i onda upadaju u neke nove konfuzije, nalaze se pred nekim pitanjima za koje ne mogu naći odgovor. Videćemo. Siguran sam da će se i u dramskoj književnosti i u romanima i u filmu pojaviti dela koja će govoriti na otvoren, kritički i smeo način o svemu ovome što nam se događalo i što će nam se događati, kada već političari to nisu u stanju i kada imamo toliko demagogije, licemerja i kalkulacije u samoj politici.