BOŽOVIĆ: Ne znam da li mi to ide u prilog. Napisao sam dvadesetak knjiga koje svako može da pročita i da vidi da li sam učinio nešto vredno. Moja istraživanja, naučni i stručni radovi su već za neku naučnu ekspertizu i za naučnu kritiku koja, na žalost, ne postoji.
RSE: Nataša Kandić mora da se brani od branilaca srpske ratne nevinosti koji su je napali jer već 15 godina otvoreno govori o našim zločinima. Predlog Radikala u Skupštini Srbije je da bi trebao da se pokrene referendum o Nataši Kandić. Umesto da izglasavaju zakone, oni pričaju o Nataši Kandić. Grad Kikinda joj je zabranio ulazak u grad. U emisiji na BK televiziji Natašu je napao Ratko Mitrović, čuveni Miloševićev ratni izveštač i komentator, rekavši da ona govori u prilog Muslimana i Hrvata, na šta su mladi ljudi, studenti koji su bili u publici, počeli da aplaudiraju. Kako to tumačite?
BOŽOVIĆ: To je deo prizora naše svakodnevnice i naše političke scene koja je mutna i sa odjecima onoga što je bilo u ratu. Izgleda da je još uvek prisutno gluvilo ratnog baruta i ratne osećajnosti iz koje se mora izaći, ako hoćemo da idemo do civilnog društva. U okolnostima koje su ekstremne i ekstremističke imamo opet problem razlike. Ovde se razlika teško održava i opstaje. Ovde se različito mišljenje i različit stav teško udomljuje. Mi nismo oni koji imaju toleranciju da prihvate, pročitaju i adekvatno se odnose prema nečemu što nije odobreno ili dominantno mišljenje. To je deo te priče i tog nesporazuma. Sve to oko Nataše Kandić jeste deo naših apsurda. To će neko sa istorijske distance pročitati kao čudo neviđeno. Videće kao čudo da neko zabranjuje nekome da dođe u grad zato što različito misli, da neko nema pametnija posla da zbog razlike u mišljenju pravi referendum u Skupštini. Kao da smo malo vremena izgubili u Skupštini i drugim institucijama zbog političke elite, pa sada ima razloga da se neko time bavi. Očigledno imamo nedovršenu ratnu priču i svih onih koji su po logici stvari morali biti lustrirani. Meni se čini da je na našoj javnoj sceni u medijima najprisutniji svet koji je morao biti lustriran. Oni to nisu primetili jer nije imao ko da im kaže. Oni se moraju zaustaviti jer su napravili najgore moguće zakone koji su upropastili univerzitete, napravili su najgore zakone o medijima, napravili su čudo neviđeno u jednoj politici koja je bila ratno huškačka. Bili su s onu stranu civilnih pretpostavki za jednu moguću promenu i tranziciju. Oni bi trebali da naprave malu pauzu da bi se pojavili neki drugi koji drugačije misle.
RSE: Pre tri godine je usvojen Zakon o lustraciji u Srbiji. Održano je toliko okruglih stolova, tribina i apela da se lustriraju ljudi koji su kršili ljudska prava. Očigledno je da postoji namera i u novoj vlasti da sve ostane kao i do sada, da se sve zataška i zaboravi. Zašto ta vlast, koja je bila opozicija i ratu i Miloševiću, nije bila radikalna u pogledu lustriranja?
BOŽOVIĆ: To je deo priče koja se dogodila 5. oktobra 2000. godine kada je trebalo ići u diskontinuitet. Trebalo je radikalno prekinuti vezu sa Miloševićevim sistemom. Moglo se i bilo je neophodno. Kada to nije učinjeno, sve drugo je proizvedeno kao rđava posledica jedne takve nesposobnosti DOS-a, same opozicije, da napravi taj diskontinuitet. Imali smo priču sa Miloševićem kao prilično određenu. Na jednoj strani je bila opozicija i oni koji su hteli promenu, koji su hteli da Milošević konačno prestane da proizvodi zlo i zločin, kako je to već činio. Onda se desilo čudo neviđeno. Miloševićevi ljudi su opstali i ostali, radikalna ratna opcija je ostala i dalje prisutna na način velike agresivnosti. Sada imamo nešto što bi se moglo predstaviti slikovito tako da se na našoj političkoj sceni događaju dve predstave. Jedna stara i jedna nova, s tim što su mnogi igrači iz stare predstave prešli u novu. Imamo jednu neprirodnu situaciju da se istovremeno igraju dve predstave na istoj sceni i mi ne znamo koja je stara, a koja nova. To je jedna krajnje neodređena situacija u kojoj se ništa ne vidi. Identifikovali smo malignu bolest kod Miloševića koja nije zaustavljena i nije blokirana. Ona je metastazirala. To je velika naša nevolja. Voleo bih da kažem neku lep i ohrabrujuću reč, ali u ovakvoj situaciji biti optimista nije ništa drugo nego biti glupak i biti glup. Nemam razloga za veliki optimizam.
RSE: Kao profesor Univerziteta, stalno ste bili u kontaktu sa mladim ljudima. Da li ste osetli jaku desnu orjentaciju kod studenata još 1990. godine, koja i danas postoji?
BOŽOVIĆ: Tu situaciju sam reflektirao u svojim knjigama od 1989. godine, pa do 2000., kada sam završio sa Dnevnikom 2000. Devedesetih sam se silno uplašio jer mi je bilo posve čudno da su mladi ljudi koji su ostali ovde bili desno orjentisani. To imamo i sada i to je opasna vatra koja se ovde podgrejava. Aplauzi u emisiji Olivere Kovačević mladih ljudi koji dolaze na anticivilizacijske ideje su jaki. Pitam se, otkud to da u toj emisiji, što gore političko ishodište u racionalnom smislu, to veći aplauz? Kao profesor i kao čovek koji posmatra našu svakodnevnicu sam zbog toga zabrinut. Otkud kod mladih ljudi takva tendencija i takva aspiracija koja je po mnogo čemu deo zatvorenog i retrogradnog društva koje nikako da se pomeri u svojoj promeni i tranziciji? Ti mladi ljudi su u znaku te barijere koja bi morala da se razmakne da bi išli ka nekakvoj promeni. Mnogi će objasniti da je to generacija koja je rasla uz ratove, silnu propagandu, ispiranje mozgova, uz porodice koje su bile pod uticajem takvog značenja. Sve se to može objasnit. To su mnogo drugačiji mladi ljudi od onih koji su prisutni u Beogradskoj otvorenoj školi ili u akademskoj alternativnoj mreži. Tamo su momci izuzetne sposobnosti s visokim koeficijentom inteligencije i velikog znanja. Oni su drugačiji, kao i oni koji su spakovali kofere i morali da odu. Imam utisak da su oni koji su spakovali kofere sa izvesnom šansom. Oni će se takmičiti u belom svetu oko svoje profesije i svog mesta pod suncem. Možda će i nešto učiniti. Ja se pitam, šta mogu i koliko mogu učiniti oni koji su ostali ovde? Nije slučajna beznadežna situacija mladih ljudi i to osećanje izgubljenosti ili neodređenosti. Imamo veliku razliku između onih koji su otišli i onih koji su ovde. Oni koji su ostali veruju da treba biti deo zatvorenog društva i da treba biti zatvoren u civilizacijskom smislu. To je malo neprirodno u odnosu na modernitet i impulse mladih ljudi.
RSE: Pretpostavljam da ste poreklom Crnogorac?
BOŽOVIĆ: Jesam.
RSE: Kako tumačite ovaj spisak od 263 hiljade Crnogoraca koji žive u Srbiji i koji je odnešen u Brisel? Da li znate da li vas je neko stavio na taj spisak?
BOŽOVIĆ: To nisam odobrio. To ne znam i niko me nije pitao. Odavno se ovde dešava da od hiljadu mogućih pametnih i racionalnih rešenja, biramo baš ono iracionalno i najgore, ono koje neće uspostaviti pacifikaciju i mir u kući, ravnotežu snaga ili razumnost. Odavno imamo kao svoja rešenja ona najgora moguća rešenja. Iz Miloševićevog perioda vučemo tu pretpostavku. Neka o tome istoričari sude. Zbog takvih rešenja smo imali posledice koje su tragične i nerešive. Mnoge popravke ne mogu da se izvrše. Mrtvi ljudi se ne mogu dići iz groba. Nesreće koje su napravljene i rušilaštvo koje je ovde uspostavljeno ne mogu se tako lako prevideti. Neću o tome da govorim. Već odavno imamo političku elitu koju bih nazvao vreme-ubicama. Oni iz nesporazuma sa svetom i sobom, u jednoj neadekvatnoj komunikaciji u političkom smislu, traće naše vreme. Traće naše vreme i kada se ne slažu oko svega što je bitno i nebitno i oko svega što treba da reši neko drugi. Mi smo gubitnici vremena, jedinog istinskog čovekovog resursa. Jedinu imovinu koju mi kao ljudi imamo je naše vreme. Šta ćemo bez našeg vremena? Ako iscuri naše vreme, iscurio nam je i život. O tome niko ne vodi računa, a imamo političke elite kao vreme-ubice. Tako ih nazivam i siguran sam da će ih tako nazvati i istorija jer će se videti da su se mogla naći neka racionalna rešenja, umesto iracionalnih. Spisak je skandalozan. To je glupost. Gotovo da o tome ne vredi ni govoriti, sem iz konteksta rđavih mogućih rešenja. Čini mi se da se ta priča previše muti i komplikuje. Umesto da se čitava ta stvar pacifikuje, ona se pretvara u sukob i konflikt. Ustavom to nije rešeno do kraja. Crnogorci su se oko referenduma u Skupštini vrlo odredili. Srpska politička opcija i crnogorska se razlikuju. Moraće neko drugi da presudi. Mislim da se već pojavljuje Zapad koji kaže da će dati recepturu i nadgledati celi proces jer je za to zainteresovan. Pojavljuje se Venecijanska komisija koja će biti kompetentna da nešto o tome kaže. Opet ćemo imati priču da nismo mogli sami sa sobom da se dogovorimo jer smo nesaglasni sa nama samima. Svet će morati da odluči jer nema druge sa nama.
RSE: U sociologiji se zna ko su elite. Promenjen je sistem vrednosti. U dnevnim listovima, koji i ne moraju da budu tabloidi, pojavljuje se na bitnim mestima gomila anonimusa. Osim Olje Ivanicki, koja spada u umetničku elitu, na televiziji ne vidite ni jednog poznatog književnika, profesora univerziteta, naučnika. Šta se desilo? Ko je sada elita? Ličnosti iz potkulture?
BOŽOVIĆ: Jednog trenutka sam poverovao da će medijska scena biti rekonstruisana. Vidim novinare kao intelektualce koji ne informišu samo o tome šta se pojavilo novo u radnjama i na tržištu, nego uspostavljaju jedan sistem vrednosti. Držim da je čitava medijska sfera još uvek zarobljena jednom starom logikom. Novinar je u silnoj zavisnosti od gospodara medija. U vreme Miloševića su mediji tragali za slobodom. Oni su igrali važnu ulogu u rušenju Miloševića. Imali smo i udvaračke medije koji su se sada presvukli i glume da su na ovoj drugoj strani. Držim da smo još daleko od nezavisnih medija. Svako od nas se pita čiji je koji medij, da li pripada političkoj eliti ili gospodarima naših života koji posredstvom bogatstva stečenog tokom naše užasne prošlosti koja je još uvek prisutna upravljaju njima. To je žalosna okolnost u odnosu na ono što je bila civilizacijska aspiracija, da imamo autonomne medije i da imamo profesionalce novinare koji neće biti oni koji će misliti po logici interesa, političkog ili tržišnog pripadništva. Srušen je stari sistem vrednosti sa refleksima koji su krajnje otuđeni, a nikako da se uspostavi nova lestvica vrednosti. Mediji su mogli i morali da imaju jedno važno mesto u transformaciji. Ovo oko Srebrenice, čini mi se, da je bilo gotovo prećutano ili neadekvatno tumačeno. Moglo se na tome uspostaviti jedno samoodređenje. Nikako da se odredimo prema onome što je naša novija istorija i što je naša sadašnjost. Izašli smo iz jednog lažomanskog sistema, iz perioda od 50 godina, kada smo, u neku ruku, imali ruku na ustima, kada se nije moglo baš sve govoriti jer smo imali jedan verbalni delikt. Šta ćemo sada kada imamo ruku na očima i kada nemamo potrebu u medijima, u našoj javnosti, u našem životu da se suočimo sa istinom sadašnjosti, sa onim što mi živimo danas, ne bi smo li iz te istine, u jednoj transformaciji, konačno krenuli ka nekakvoj budućnosti i promeni? Ovde ne postoji percepcija istine, niti ambicija, niti sposobnost da se suočimo sa istinom. Ovde se može dokazivati naučna hipoteza kao suprotna onoj što je u antropologiji prisutno - da čovek ima potrebu da se suoči sa istinom. Mi smo primer ljudi koji nemaju potrebu da se suoče sa istinom, jer im istina teško pada. To razumem. Naše istine su surove, grozne, nikakve i teško je suočiti se sa njima. Možda ih treba, na rate, polako obznanjivati, treba nam ih kazivati na određeni način a da tim saznanjima ne budemo usmrćeni. Potreba da se suočimo sa istinom je neophodnost svake transformacije i svake promene. Pošteno reći šta se ovde dogodilo je mnogo bolje sa stanovišta identiteta i budućnosti same Srbije i samih Srba. Identifikovati ono što su činili neki pripadnici naše nacije nije nikakva priča protiv Srbije ili protiv srpstva. To je zamena teze. To je jedan stereotip koji se odavno uspostavlja. On se uspostavlja od momenta kada je počela ratna opcija do današnjeg dana. To je veliki nesporazum. Držim da su i velike nacije učinile velike zločine, ali one su velike kao nacije jer su znale da se suoče sa svojim zločinima. Ta stvar je ispričana za uvek. Tako se mora učiniti i kod nas. Nema druge. Kada nam neko od ovdašnjih ljudi kaže da smo učinili neka zlodela, i kada je to već evidentno i očigledno, mi uvek pitamo - a šta oni drugi. Ne možemo mi neprekidno uzimati kao argument da su za sve ono što smo mi učinili krivi drugi. Svaki zločin je zločin. Dobro je da se svako odredi prema svom zločinu i prema zločinu svih vrsta. Neka svi zločini budu identifikovani. Ne mogu se zločini nasleđivati i zaboravljati, kao što je to učinjeno u Drugom svetskom ratu. Mnogo toga što je u Drugom svetskom ratu, na neki način sakriveno i prećutano, vratilo nam se kao bumerang. Možemo reći da prikrivati zločin znači učestvovati u zločinu. Rade Konstantinović je rekao: ''Ako ne primetiš čudovište, pomisli da nisi sam čudovište''. Nije to priča protiv srpstva. Naprotiv. Treba ohrabrivati snage koje u tome nisu imale udela, i koje neće nikada u tome imati udela, da se zločinci ne skrivaju jer za to nema razloga.
RSE: Srbiju treba preko medija neprestano suočavati sa zločinima koji su njeni pojedini građani počinili. Umesto toga, mediji doprinose formiranju kulturnog modela koji je čista vulgarizacija. Pre neki dan sam gledala emisiju na televiziji gde su jedan ministar u vladi Srbije i jedan biznismen imali vrlo žestoku raspravu i gde je jedan drugom govorio da laže i lupeta. Zašto mi novinari, ako neko bude napadnut nevin bez ikakvog razloga jednom lažju i klevetom, ne osećamo potrebu da kažemo da to nije istina?
BOŽOVIĆ: Malo sam šokiran nesolidnošću i nesolidarnošću medija u odnosu na svoje pripadnike. Tu su i mnogi ljudi koji su uništili medije na razne načine u raznim prilikama. Takvi su danas najprisutniji. To je deo patologije ili deo apsolutne neosvešćenosti ljudi koji rade u medijima. To je logika onih starih koji su preostali u medijima i koji još uvek diktiraju samo pozicioniranje medija. Držim da se mnoge stvari ovde dešavaju po logici i zahtevima tajnih službi, tajne države i centara moći. Intelektualci u medijima ne postoje jer oni kvare idiličnu sliku ove medijske igrarije, gde je potrebno neke stvari učiniti benignim. Javno sam skrenuo pažnju na jednu misao Karića rečenu na televiziji o intelektualcima. On je definisao intelektualce kao ljude koji rade na njivama. To je deo političke propagande da pridobijem sve one koji će hteti da slede moju stranku i idu za mnom. Rekao je da intelektualce vidi kao ljude koje treba staviti u WC šolju i povući vodu. Iste nedelje se 2000 intelektualca, čak i na fakultetskom nivou, makar je tako rečeno, prijavilo za tu stranku. Ovde je bizarnost samog života nadmašila svaku literaturu, svako mišljenje pa i svaku utopiju. Prisećam se onog stravičnog Zakona o univerzitetu u kome je zgažen univerzitet jer su svi standardi univerziteta bili poniženi, a mi, ljudi sa univerziteta, zgaženi. Oni nisu znali šta da rade sa studentima, pa su udarili na profesore. Trebalo je na neki način tu kritičku masu zaustaviti. Onda su po staroj komunističkoj logici rekli da su to sve organizovali profesori. Nisu, nego studenti, koji su spontano počeli da razmišljaju i koji ne pristaju na životnu blokadu. Tada, samo jedan odsto univerzitetskih profesora nije potpisalo lojalnost vlastima. Svi su znali da rušimo univerzitet.
RSE: Nataša Kandić mora da se brani od branilaca srpske ratne nevinosti koji su je napali jer već 15 godina otvoreno govori o našim zločinima. Predlog Radikala u Skupštini Srbije je da bi trebao da se pokrene referendum o Nataši Kandić. Umesto da izglasavaju zakone, oni pričaju o Nataši Kandić. Grad Kikinda joj je zabranio ulazak u grad. U emisiji na BK televiziji Natašu je napao Ratko Mitrović, čuveni Miloševićev ratni izveštač i komentator, rekavši da ona govori u prilog Muslimana i Hrvata, na šta su mladi ljudi, studenti koji su bili u publici, počeli da aplaudiraju. Kako to tumačite?
BOŽOVIĆ: To je deo prizora naše svakodnevnice i naše političke scene koja je mutna i sa odjecima onoga što je bilo u ratu. Izgleda da je još uvek prisutno gluvilo ratnog baruta i ratne osećajnosti iz koje se mora izaći, ako hoćemo da idemo do civilnog društva. U okolnostima koje su ekstremne i ekstremističke imamo opet problem razlike. Ovde se razlika teško održava i opstaje. Ovde se različito mišljenje i različit stav teško udomljuje. Mi nismo oni koji imaju toleranciju da prihvate, pročitaju i adekvatno se odnose prema nečemu što nije odobreno ili dominantno mišljenje. To je deo te priče i tog nesporazuma. Sve to oko Nataše Kandić jeste deo naših apsurda. To će neko sa istorijske distance pročitati kao čudo neviđeno. Videće kao čudo da neko zabranjuje nekome da dođe u grad zato što različito misli, da neko nema pametnija posla da zbog razlike u mišljenju pravi referendum u Skupštini. Kao da smo malo vremena izgubili u Skupštini i drugim institucijama zbog političke elite, pa sada ima razloga da se neko time bavi. Očigledno imamo nedovršenu ratnu priču i svih onih koji su po logici stvari morali biti lustrirani. Meni se čini da je na našoj javnoj sceni u medijima najprisutniji svet koji je morao biti lustriran. Oni to nisu primetili jer nije imao ko da im kaže. Oni se moraju zaustaviti jer su napravili najgore moguće zakone koji su upropastili univerzitete, napravili su najgore zakone o medijima, napravili su čudo neviđeno u jednoj politici koja je bila ratno huškačka. Bili su s onu stranu civilnih pretpostavki za jednu moguću promenu i tranziciju. Oni bi trebali da naprave malu pauzu da bi se pojavili neki drugi koji drugačije misle.
RSE: Pre tri godine je usvojen Zakon o lustraciji u Srbiji. Održano je toliko okruglih stolova, tribina i apela da se lustriraju ljudi koji su kršili ljudska prava. Očigledno je da postoji namera i u novoj vlasti da sve ostane kao i do sada, da se sve zataška i zaboravi. Zašto ta vlast, koja je bila opozicija i ratu i Miloševiću, nije bila radikalna u pogledu lustriranja?
BOŽOVIĆ: To je deo priče koja se dogodila 5. oktobra 2000. godine kada je trebalo ići u diskontinuitet. Trebalo je radikalno prekinuti vezu sa Miloševićevim sistemom. Moglo se i bilo je neophodno. Kada to nije učinjeno, sve drugo je proizvedeno kao rđava posledica jedne takve nesposobnosti DOS-a, same opozicije, da napravi taj diskontinuitet. Imali smo priču sa Miloševićem kao prilično određenu. Na jednoj strani je bila opozicija i oni koji su hteli promenu, koji su hteli da Milošević konačno prestane da proizvodi zlo i zločin, kako je to već činio. Onda se desilo čudo neviđeno. Miloševićevi ljudi su opstali i ostali, radikalna ratna opcija je ostala i dalje prisutna na način velike agresivnosti. Sada imamo nešto što bi se moglo predstaviti slikovito tako da se na našoj političkoj sceni događaju dve predstave. Jedna stara i jedna nova, s tim što su mnogi igrači iz stare predstave prešli u novu. Imamo jednu neprirodnu situaciju da se istovremeno igraju dve predstave na istoj sceni i mi ne znamo koja je stara, a koja nova. To je jedna krajnje neodređena situacija u kojoj se ništa ne vidi. Identifikovali smo malignu bolest kod Miloševića koja nije zaustavljena i nije blokirana. Ona je metastazirala. To je velika naša nevolja. Voleo bih da kažem neku lep i ohrabrujuću reč, ali u ovakvoj situaciji biti optimista nije ništa drugo nego biti glupak i biti glup. Nemam razloga za veliki optimizam.
RSE: Kao profesor Univerziteta, stalno ste bili u kontaktu sa mladim ljudima. Da li ste osetli jaku desnu orjentaciju kod studenata još 1990. godine, koja i danas postoji?
BOŽOVIĆ: Tu situaciju sam reflektirao u svojim knjigama od 1989. godine, pa do 2000., kada sam završio sa Dnevnikom 2000. Devedesetih sam se silno uplašio jer mi je bilo posve čudno da su mladi ljudi koji su ostali ovde bili desno orjentisani. To imamo i sada i to je opasna vatra koja se ovde podgrejava. Aplauzi u emisiji Olivere Kovačević mladih ljudi koji dolaze na anticivilizacijske ideje su jaki. Pitam se, otkud to da u toj emisiji, što gore političko ishodište u racionalnom smislu, to veći aplauz? Kao profesor i kao čovek koji posmatra našu svakodnevnicu sam zbog toga zabrinut. Otkud kod mladih ljudi takva tendencija i takva aspiracija koja je po mnogo čemu deo zatvorenog i retrogradnog društva koje nikako da se pomeri u svojoj promeni i tranziciji? Ti mladi ljudi su u znaku te barijere koja bi morala da se razmakne da bi išli ka nekakvoj promeni. Mnogi će objasniti da je to generacija koja je rasla uz ratove, silnu propagandu, ispiranje mozgova, uz porodice koje su bile pod uticajem takvog značenja. Sve se to može objasnit. To su mnogo drugačiji mladi ljudi od onih koji su prisutni u Beogradskoj otvorenoj školi ili u akademskoj alternativnoj mreži. Tamo su momci izuzetne sposobnosti s visokim koeficijentom inteligencije i velikog znanja. Oni su drugačiji, kao i oni koji su spakovali kofere i morali da odu. Imam utisak da su oni koji su spakovali kofere sa izvesnom šansom. Oni će se takmičiti u belom svetu oko svoje profesije i svog mesta pod suncem. Možda će i nešto učiniti. Ja se pitam, šta mogu i koliko mogu učiniti oni koji su ostali ovde? Nije slučajna beznadežna situacija mladih ljudi i to osećanje izgubljenosti ili neodređenosti. Imamo veliku razliku između onih koji su otišli i onih koji su ovde. Oni koji su ostali veruju da treba biti deo zatvorenog društva i da treba biti zatvoren u civilizacijskom smislu. To je malo neprirodno u odnosu na modernitet i impulse mladih ljudi.
RSE: Pretpostavljam da ste poreklom Crnogorac?
BOŽOVIĆ: Jesam.
RSE: Kako tumačite ovaj spisak od 263 hiljade Crnogoraca koji žive u Srbiji i koji je odnešen u Brisel? Da li znate da li vas je neko stavio na taj spisak?
BOŽOVIĆ: To nisam odobrio. To ne znam i niko me nije pitao. Odavno se ovde dešava da od hiljadu mogućih pametnih i racionalnih rešenja, biramo baš ono iracionalno i najgore, ono koje neće uspostaviti pacifikaciju i mir u kući, ravnotežu snaga ili razumnost. Odavno imamo kao svoja rešenja ona najgora moguća rešenja. Iz Miloševićevog perioda vučemo tu pretpostavku. Neka o tome istoričari sude. Zbog takvih rešenja smo imali posledice koje su tragične i nerešive. Mnoge popravke ne mogu da se izvrše. Mrtvi ljudi se ne mogu dići iz groba. Nesreće koje su napravljene i rušilaštvo koje je ovde uspostavljeno ne mogu se tako lako prevideti. Neću o tome da govorim. Već odavno imamo političku elitu koju bih nazvao vreme-ubicama. Oni iz nesporazuma sa svetom i sobom, u jednoj neadekvatnoj komunikaciji u političkom smislu, traće naše vreme. Traće naše vreme i kada se ne slažu oko svega što je bitno i nebitno i oko svega što treba da reši neko drugi. Mi smo gubitnici vremena, jedinog istinskog čovekovog resursa. Jedinu imovinu koju mi kao ljudi imamo je naše vreme. Šta ćemo bez našeg vremena? Ako iscuri naše vreme, iscurio nam je i život. O tome niko ne vodi računa, a imamo političke elite kao vreme-ubice. Tako ih nazivam i siguran sam da će ih tako nazvati i istorija jer će se videti da su se mogla naći neka racionalna rešenja, umesto iracionalnih. Spisak je skandalozan. To je glupost. Gotovo da o tome ne vredi ni govoriti, sem iz konteksta rđavih mogućih rešenja. Čini mi se da se ta priča previše muti i komplikuje. Umesto da se čitava ta stvar pacifikuje, ona se pretvara u sukob i konflikt. Ustavom to nije rešeno do kraja. Crnogorci su se oko referenduma u Skupštini vrlo odredili. Srpska politička opcija i crnogorska se razlikuju. Moraće neko drugi da presudi. Mislim da se već pojavljuje Zapad koji kaže da će dati recepturu i nadgledati celi proces jer je za to zainteresovan. Pojavljuje se Venecijanska komisija koja će biti kompetentna da nešto o tome kaže. Opet ćemo imati priču da nismo mogli sami sa sobom da se dogovorimo jer smo nesaglasni sa nama samima. Svet će morati da odluči jer nema druge sa nama.
RSE: U sociologiji se zna ko su elite. Promenjen je sistem vrednosti. U dnevnim listovima, koji i ne moraju da budu tabloidi, pojavljuje se na bitnim mestima gomila anonimusa. Osim Olje Ivanicki, koja spada u umetničku elitu, na televiziji ne vidite ni jednog poznatog književnika, profesora univerziteta, naučnika. Šta se desilo? Ko je sada elita? Ličnosti iz potkulture?
BOŽOVIĆ: Jednog trenutka sam poverovao da će medijska scena biti rekonstruisana. Vidim novinare kao intelektualce koji ne informišu samo o tome šta se pojavilo novo u radnjama i na tržištu, nego uspostavljaju jedan sistem vrednosti. Držim da je čitava medijska sfera još uvek zarobljena jednom starom logikom. Novinar je u silnoj zavisnosti od gospodara medija. U vreme Miloševića su mediji tragali za slobodom. Oni su igrali važnu ulogu u rušenju Miloševića. Imali smo i udvaračke medije koji su se sada presvukli i glume da su na ovoj drugoj strani. Držim da smo još daleko od nezavisnih medija. Svako od nas se pita čiji je koji medij, da li pripada političkoj eliti ili gospodarima naših života koji posredstvom bogatstva stečenog tokom naše užasne prošlosti koja je još uvek prisutna upravljaju njima. To je žalosna okolnost u odnosu na ono što je bila civilizacijska aspiracija, da imamo autonomne medije i da imamo profesionalce novinare koji neće biti oni koji će misliti po logici interesa, političkog ili tržišnog pripadništva. Srušen je stari sistem vrednosti sa refleksima koji su krajnje otuđeni, a nikako da se uspostavi nova lestvica vrednosti. Mediji su mogli i morali da imaju jedno važno mesto u transformaciji. Ovo oko Srebrenice, čini mi se, da je bilo gotovo prećutano ili neadekvatno tumačeno. Moglo se na tome uspostaviti jedno samoodređenje. Nikako da se odredimo prema onome što je naša novija istorija i što je naša sadašnjost. Izašli smo iz jednog lažomanskog sistema, iz perioda od 50 godina, kada smo, u neku ruku, imali ruku na ustima, kada se nije moglo baš sve govoriti jer smo imali jedan verbalni delikt. Šta ćemo sada kada imamo ruku na očima i kada nemamo potrebu u medijima, u našoj javnosti, u našem životu da se suočimo sa istinom sadašnjosti, sa onim što mi živimo danas, ne bi smo li iz te istine, u jednoj transformaciji, konačno krenuli ka nekakvoj budućnosti i promeni? Ovde ne postoji percepcija istine, niti ambicija, niti sposobnost da se suočimo sa istinom. Ovde se može dokazivati naučna hipoteza kao suprotna onoj što je u antropologiji prisutno - da čovek ima potrebu da se suoči sa istinom. Mi smo primer ljudi koji nemaju potrebu da se suoče sa istinom, jer im istina teško pada. To razumem. Naše istine su surove, grozne, nikakve i teško je suočiti se sa njima. Možda ih treba, na rate, polako obznanjivati, treba nam ih kazivati na određeni način a da tim saznanjima ne budemo usmrćeni. Potreba da se suočimo sa istinom je neophodnost svake transformacije i svake promene. Pošteno reći šta se ovde dogodilo je mnogo bolje sa stanovišta identiteta i budućnosti same Srbije i samih Srba. Identifikovati ono što su činili neki pripadnici naše nacije nije nikakva priča protiv Srbije ili protiv srpstva. To je zamena teze. To je jedan stereotip koji se odavno uspostavlja. On se uspostavlja od momenta kada je počela ratna opcija do današnjeg dana. To je veliki nesporazum. Držim da su i velike nacije učinile velike zločine, ali one su velike kao nacije jer su znale da se suoče sa svojim zločinima. Ta stvar je ispričana za uvek. Tako se mora učiniti i kod nas. Nema druge. Kada nam neko od ovdašnjih ljudi kaže da smo učinili neka zlodela, i kada je to već evidentno i očigledno, mi uvek pitamo - a šta oni drugi. Ne možemo mi neprekidno uzimati kao argument da su za sve ono što smo mi učinili krivi drugi. Svaki zločin je zločin. Dobro je da se svako odredi prema svom zločinu i prema zločinu svih vrsta. Neka svi zločini budu identifikovani. Ne mogu se zločini nasleđivati i zaboravljati, kao što je to učinjeno u Drugom svetskom ratu. Mnogo toga što je u Drugom svetskom ratu, na neki način sakriveno i prećutano, vratilo nam se kao bumerang. Možemo reći da prikrivati zločin znači učestvovati u zločinu. Rade Konstantinović je rekao: ''Ako ne primetiš čudovište, pomisli da nisi sam čudovište''. Nije to priča protiv srpstva. Naprotiv. Treba ohrabrivati snage koje u tome nisu imale udela, i koje neće nikada u tome imati udela, da se zločinci ne skrivaju jer za to nema razloga.
RSE: Srbiju treba preko medija neprestano suočavati sa zločinima koji su njeni pojedini građani počinili. Umesto toga, mediji doprinose formiranju kulturnog modela koji je čista vulgarizacija. Pre neki dan sam gledala emisiju na televiziji gde su jedan ministar u vladi Srbije i jedan biznismen imali vrlo žestoku raspravu i gde je jedan drugom govorio da laže i lupeta. Zašto mi novinari, ako neko bude napadnut nevin bez ikakvog razloga jednom lažju i klevetom, ne osećamo potrebu da kažemo da to nije istina?
BOŽOVIĆ: Malo sam šokiran nesolidnošću i nesolidarnošću medija u odnosu na svoje pripadnike. Tu su i mnogi ljudi koji su uništili medije na razne načine u raznim prilikama. Takvi su danas najprisutniji. To je deo patologije ili deo apsolutne neosvešćenosti ljudi koji rade u medijima. To je logika onih starih koji su preostali u medijima i koji još uvek diktiraju samo pozicioniranje medija. Držim da se mnoge stvari ovde dešavaju po logici i zahtevima tajnih službi, tajne države i centara moći. Intelektualci u medijima ne postoje jer oni kvare idiličnu sliku ove medijske igrarije, gde je potrebno neke stvari učiniti benignim. Javno sam skrenuo pažnju na jednu misao Karića rečenu na televiziji o intelektualcima. On je definisao intelektualce kao ljude koji rade na njivama. To je deo političke propagande da pridobijem sve one koji će hteti da slede moju stranku i idu za mnom. Rekao je da intelektualce vidi kao ljude koje treba staviti u WC šolju i povući vodu. Iste nedelje se 2000 intelektualca, čak i na fakultetskom nivou, makar je tako rečeno, prijavilo za tu stranku. Ovde je bizarnost samog života nadmašila svaku literaturu, svako mišljenje pa i svaku utopiju. Prisećam se onog stravičnog Zakona o univerzitetu u kome je zgažen univerzitet jer su svi standardi univerziteta bili poniženi, a mi, ljudi sa univerziteta, zgaženi. Oni nisu znali šta da rade sa studentima, pa su udarili na profesore. Trebalo je na neki način tu kritičku masu zaustaviti. Onda su po staroj komunističkoj logici rekli da su to sve organizovali profesori. Nisu, nego studenti, koji su spontano počeli da razmišljaju i koji ne pristaju na životnu blokadu. Tada, samo jedan odsto univerzitetskih profesora nije potpisalo lojalnost vlastima. Svi su znali da rušimo univerzitet.