RSE: Koliko dugo ste hirurg?
AJTIĆ: Od kada sam završio specijalizaciju, od 1983. godine.
RSE: Kada bi ste ponovo birali životni poziv, da li bi ste opet izabrali medicinu i hirurgiju?
AJTIĆ: Hirurgiju bih, u svakom slučaju, izabrao ponovo.
RSE: Šta je to što stvara osećaj ljubavi prema poslu kojim se bavite?
AJTIĆ: Posao je dosta konkretan. Rezultati vašeg rada mogu vrlo brzo da se verifikuju. Posle kraćeg vremena znate da li ste pomogli čoveku ili ne. Možda je to i neki način dokazivanja. Uglavnom muškarci teže hirurgiji. To je muški posao, mada ima i žena koje se bave urgentnom hirurgijom, kojom se ja bavim.
RSE: Operišete li svakoga ko je slučaj za vas: i mafijaša i političara i novinara?
AJTIĆ: Apsolutno. Tu postoji etika. O tome da li je neko kriminalac, možemo razgovarati kasnije, ali u trenutku kada treba pomoći, ne pravimo razliku.
RSE: Kada mafijaš leži na vašem odelenju, da li ga policajac čuva ispred vrata?
AJTIĆ: Ako se radi o težim prekršajima, onda su policajci pred vratima. Ne ulaze u operacionu salu, ali su prisutni.
RSE: Šta je najlepše, a šta najteže u vašoj karijeri?
AJTIĆ: Najlepši je osećaj pomoći čoveku, spasiti mu život. Najteže je kada nekome ne možete da pomognete, pogotovo kada se radi o mlađim ljudima ili teškim porodičnim dramama.
RSE: Da li ste oguglali na smrt?
AJTIĆ: Možda je to malo gruba reč, ali mislim da jesam. To je jedini način da preživite u ovom poslu. Morate ići stalno dalje. Ako ste psihički labilni, niste za ovaj posao.
RSE: Vaš posao je timski. Koliko vas ima u operacionoj sali za vreme operacije?
AJTIĆ: U svakom trenutku je u operacionoj sali bar osam ljudi. Timski rad je u ovom poslu neophodan. Nezamislivo je hirurgiju raditi sam.
RSE: Kada ima toliko ljudi, zašto se dešava da se zaborave makaze ili zavoj u nečijem telu?
AJTIĆ: Ma koliko ljudima to čudno izgledalo, nije teško da se tako nešto desi. Bavim se često operacijama trbuha. Trbuh je ogromna površina i u nekim situacijama, kada su urgentna stanja i kada pacijent jako krvari, upotrebljavate puno gaza i instrumenata. Vrlo je moguće da u nekom delu trbuha nešto i ostane. Uvek to kontrolišemo na kraju operacije. Međutim, kada imate više operacija u toku dana i kada ste premoreni, sve je moguće.
RSE: Ko je onda kriv?
AJTIĆ: Uglavnom hirurg koji vodi operaciju. On je taj koji mora da povede računa o svemu, da pita svakoga da li je sve na broju. Instrumenti i gaze se broje.
RSE: Šta se promenilo u statusu lekara od vremena kada ste počeli da se bavite tim poslom do danas? Imam utisak da je lekar nekada bio više poštovan.
AJTIĆ: Sigurno je tako. Mislim i da su lekari nekada više poštovali svoje pacijente. U teškim vremenima na ovim prostorima, mislim da je moral, kako ostalih ljudi, tako i lekara, opao. Mi, koji se ubrajamo u staru gardu, možda ipak još uvek imamo neki pozitivniji odnos i prema pacijentima i prema svom poslu.
RSE: Ima li korupcije toliko koliko se priča?
AJTIĆ: Verovatno ima, ali sigurno mnogo manje nego što se priča.
RSE: Da li je iko od vaših kolega bio kažnjen?
AJTIĆ: Bilo je ljudi u Kliničkom centru, koji ne rade direktno sa mnom, koji su bili kažnjeni, ali u mojoj ustanovi ih nije bilo.
RSE: Urgentni centar je kao jedan dragstor. Pretpostavljam da pacijenti dolaze iz cele Srbije. Koliko ljudi prođe Urgentnim centrom?
AJTIĆ: Dnevno ima oko 700 pregleda. Kroz hiruršku ambulantu dnevno prođe oko 150 ljudi. Na lečenju se zadrži oko dvadeset posto pacijenata dnevno.
RSE: Koliko godišnje imate operacija?
AJTIĆ: To se menja iz godine u godinu. Što sam stariji, želim manje da operišem zbog drugih obaveza. U proseku, imam oko 300 operacija godišnje.
RSE: Da li je kroz Urgentni centar ove godine prošlo više ljudi nego u istom periodu prošle godine?
AJTIĆ: Iz godine u godinu se taj broj povećava.
RSE: Čime to tumačite?
AJTIĆ: Organizacijom zdravstvene službe na nivou grada. Mi smo jedina kuća koja dežura svaki dan. Postoje i dežurne prateće ustanove, ali posao koji se kod nas obavlja je mnogo veći. Mi smo navikli da ne vraćamo pacijente jer nemamo gde dalje da ih šaljemo. Nama dolaze bolesnici iz cele Srbije.
RSE: Koliko u Srbiji postoji kliničkih centara vašeg tipa?
AJTIĆ: Čuo sam da u Kragujevcu, Nišu i u Novom Sadu postoji po jedan Urgentni centar.
RSE: Dok sam bila mlad novinar, gotovo u svakom gradiću je nicala po neka bolnica. Mnoge od njih ni do danas nisu proradile. Da li je i to jedan od razloga što je malo objekata u Srbiji koji rade kvalitetno?
AJTIĆ: Nije samo to u pitanju. Politika zdravstvene službe kod nas je bila takva da se sve skoncentriše na glavne centre. Unutrašnjost čak i nije imala šanse da se razvije u tom smeru. To se ne odnosi samo na hirurgiju i medicinu, već i na kulturu, kao i na ostale domene društva. Koliko pozorišta ima u Srbiji i gde su locirana? I pacijenti inkliniraju većim centrima. U Beograd imaju najviše poverenja jer je najveći broj stručnjaka u Beogradu.
RSE: Imate li dovoljno savremene opreme?
AJTIĆ: Imamo.
RSE: Da li je imate zahvaljujući donacijama, ili je postojala neka smišljena domaća politika da se ulaže u savremenu opremu?
AJTIĆ: Savremena sredstava jako puno koštaju. Doprinos koji se izdvaja za zdravstvo je zadnjih godina ipak nešto veći nego ranije. Mnogo više se obnavlja nego u odnosu na pre devet godina kada godinama nismo ništa dobijali.
RSE: Često pacijenti moraju sami da kupe neka pomagala. Lekovi se ne dotiraju. Kako da čovek koji nije bogat izađe na kraj sa tim problemom?
AJTIĆ: Na žalost, jako teško. Svi znamo da tu postoji velika nepravda. Onaj koji ima para, može i da se leči. Onaj koji nema, ne može uvek da se leči adekvatno.
RSE: U vašoj bolnici na nekoliko soba dolazi jedan toalet za bolesnike. Zar nije postojala mogućnost renoviranja?
AJTIĆ: U našoj zgradi smo puno toga uradili u poslednjih pet godina. Dosta toga je renovirano, posebno bolesničke sobe. Ova zgrada je zidana 1905. godine. Praviti nove toalete, tehnički je vrlo teško izvodljivo i skupo.
RSE: U jednoj nedavnoj anketi u Srbiji, koju je iniciralo Ministarstvo zdravlja Srbije, je učestvovalo 29 hiljada građana koji su ležali u bolnicama. Pitali su ih šta najviše smeta pacijentima. Na prvom mestu su bili toaleti, na drugom mestu je bila hrana, a na trećem mestu su duga čekanja na operacije.
AJTIĆ: Mi se mnogo ne suočavamo sa problemom čekanja, jer se kod nas odmah operiše u slučaju potrebe. Kod nas ne postoji period odlaganja operacije ili spisak operacija koje treba uraditi. Uglavnom se radi ono što mora hitno da se uradi. Znamo da su toaleti velika mana, ali je tehnički vrlo teško to promeniti. Hrana za pacijente je isti kao i hrana za lekare koji su na dežurstvu. Tačno je da je hrana loša. Pre godinu dana je prava retkost bila videti komad mesa na tanjiru.
RSE: Rodbina i dalje donosi hranu.
AJTIĆ: I hranu i posteljinu. To je potrošni materijal. Imamo teške bolesnike i ponekada ih morate previti, kao i zameniti im posteljinu, više puta dnevno.
RSE: Kažu sestre da na 40 kreveta dobijete šest posteljina dnevno.
AJTIĆ: Sestre to možda malo teže preživljavaju nego mi lekari, jer se pacijenti njima obraćaju za takve stvari. Nije stanje baš tako grozno, ali je daleko od zadovoljavajućeg.
RSE: Pacijenti hvale i vas i medicinske sestre koje jako malo zarađuju. Kolika im je plata?
AJTIĆ: Mislim da je prosečna plata jedne medicinske sestre oko 18 hiljada dinara, uključujući noćni rad i dežurstva. Njihov posao je vrlo težak i dovoljno nepriznat.
RSE: Koliko na vašem odelenju ima hirurga?
AJTIĆ: Na 41 krevet imamo 12 hirurga.
RSE: Koliko hirurg može da zaradi?
AJTIĆ: Imam 27 godina radnog staža. Sa dežurstvima zaradim oko 36 hiljada dinara mesečno. Osnovna plata, bez dežurstava, je oko 28 hiljada dinara.
RSE: Šta kažete na to da poslanici u Skupštini Srbije hoće platu od 170 hiljada dinara?
AJTIĆ: Znači da su dobro organizovani.
RSE: U ovom Kliničkom centru radi preko sedam hiljada ljudi. Oko 600 ljudi, u okviru reorganizacije, treba da bude otpušteno. Oni će morati da odu, ili u unutrašnjost, ili u Sloveniju gde su jako odobre plate, ili će ostati na ulici. Kažu da je višak lekara u Beogradu.
AJTIĆ: Puno se govori o tome. I među osobljem ima dosta panike oko toga ko će biti otpušten. Kažu da će otpustiti više osoblja iz tehničkog dela nego iz medicinskog, ali će verovatno biti otpušten dobar broj i sestara i lekara. Sestara imamo uvek manje nego je potrebno.
RSE: Zašto onda da se otpuštaju?
AJTIĆ: Ja to ne razumem.
RSE: Spremačice bi trebale da se izdvoje i da budu poseban servis na usluzi.
AJTIĆ: To se planira, mada ima jako puno nemedicinskih službi na platnom spisku, posebno spremačica i majstora. Da li će se napraviti prateće službe, ili će se reducirati njihov broj, mislim da još uvek nije odlučeno.
RSE: Mislite li da će pri otpuštanju biti uvažavan kvalitet ili rođačke i prijateljske veze?
AJTIĆ: Sigurno će i veze odlučivati.
RSE: Kakvi su međuljudski odnosi?
AJTIĆ: Mnogo lošiji nego što su nekada bili. Ljudi žive dosta teško i to dovodi do nelojalne konkurencije i podmetanja. Mislim da je svuda tako. Mi smo odraz slike celog društva.
RSE: Da li zamerate nekome kada posle radnog vremena ode i radi u nekoj privatnoj poliklinici ili ordinaciji?
AJTIĆ: Ukoliko radi svoj posao na svom radnom mestu u potpunosti, ne mogu mu zameriti. To je njegova lična stvar.
RSE: Bilo je slučajeva da su pacijenti bili jako nezadovoljni uslugama u nekim privatnim klinikama. Da li postoji licenca za tu vrstu posla?
AJTIĆ: Čuo sam da treba da se uvede licenca i da će samo oni koji dobiju licencu moći da rade privatno. Do sada to nije bio slučaj. Mogu reći da su privatne ordinacije otvorili ljudi koji nisu mogli nigde da se zaposle, koji nisu imali nikakvog iskustva. Drugi su radili za njih kao konsultanti, a oni koji su držali ordinacije nisu radili svoj deo posla.
RSE: Verovatno su u privatnom sektoru mnogo bolji materijalni uslovi nego u državnom.
AJTIĆ: Mislim da su u privatnom sektoru dosta bolje plate.
RSE: Ultrazvuk u privatnoj ordinaciji košta 2,5 hiljade dinara, a u domovima zdravlja 100 dinara.
AJTIĆ: Postoji tržišna cena i naša cena.
RSE: Lekari u domovima zdravlja se boje privatizacije, jer bi i domovi zdravlja trebali da se privatizuju, a oni bi mogli ostati bez posla.
AJTIĆ: Moguće. Načuo sam da će samo par ustanova ostati da rade kao socijalne bolnice, a sve ostalo će biti u privatnim rukama.
RSE: Da li vas neko iz ministarstva obaveštava šta se priprema? Postoji li ikakva javna rasprava o nekom predlogu zakona ili o nekom potezu ministarstva na kojoj bi ste vi, koji ste u praksi, mogli da kažete svoj stav?
AJTIĆ: Direktnih informacija nema.
RSE: Koliko to odmaže?
AJTIĆ: Puno.
RSE: U narodu se kaže da ste zdravi sve do jednoga dana. Vrlo često taj dan naiđe bez ikakve najave. Šta savetujete?
AJTIĆ: Posle 35 godine života je neophodno da svaki čovek češće posećuje lekara, da radi godišnji čeking, da se urade laboratorijske analize, da se odlazi kod određenih specijalista, da se vodi računa o načinu života. To znači ne pušiti, ne piti, šetati se i biti puno na svežem vazduhu.
RSE: I pozitivno misliti.
AJTIĆ: U svakom slučaju.
RSE: Da li su zaista ljudi koji pozitivno misle manje skloni oboljenjima?
AJTIĆ: Mislim da je to apsolutno tačno.
RSE: Kažu da bolest dolazi iz glave.
AJTIĆ: Treba se družiti sa ljudima. Neki dan sam pročitao članak u novinama u kojem piše da ljudi koji imaju puno prijatelja žive duže. Svoju pozitivnu energiju treba usmeravati ka ostalima, a negativnu, ako je to moguće, sačuvati za sebe.
AJTIĆ: Od kada sam završio specijalizaciju, od 1983. godine.
RSE: Kada bi ste ponovo birali životni poziv, da li bi ste opet izabrali medicinu i hirurgiju?
AJTIĆ: Hirurgiju bih, u svakom slučaju, izabrao ponovo.
RSE: Šta je to što stvara osećaj ljubavi prema poslu kojim se bavite?
AJTIĆ: Posao je dosta konkretan. Rezultati vašeg rada mogu vrlo brzo da se verifikuju. Posle kraćeg vremena znate da li ste pomogli čoveku ili ne. Možda je to i neki način dokazivanja. Uglavnom muškarci teže hirurgiji. To je muški posao, mada ima i žena koje se bave urgentnom hirurgijom, kojom se ja bavim.
RSE: Operišete li svakoga ko je slučaj za vas: i mafijaša i političara i novinara?
AJTIĆ: Apsolutno. Tu postoji etika. O tome da li je neko kriminalac, možemo razgovarati kasnije, ali u trenutku kada treba pomoći, ne pravimo razliku.
RSE: Kada mafijaš leži na vašem odelenju, da li ga policajac čuva ispred vrata?
AJTIĆ: Ako se radi o težim prekršajima, onda su policajci pred vratima. Ne ulaze u operacionu salu, ali su prisutni.
RSE: Šta je najlepše, a šta najteže u vašoj karijeri?
AJTIĆ: Najlepši je osećaj pomoći čoveku, spasiti mu život. Najteže je kada nekome ne možete da pomognete, pogotovo kada se radi o mlađim ljudima ili teškim porodičnim dramama.
RSE: Da li ste oguglali na smrt?
AJTIĆ: Možda je to malo gruba reč, ali mislim da jesam. To je jedini način da preživite u ovom poslu. Morate ići stalno dalje. Ako ste psihički labilni, niste za ovaj posao.
RSE: Vaš posao je timski. Koliko vas ima u operacionoj sali za vreme operacije?
AJTIĆ: U svakom trenutku je u operacionoj sali bar osam ljudi. Timski rad je u ovom poslu neophodan. Nezamislivo je hirurgiju raditi sam.
RSE: Kada ima toliko ljudi, zašto se dešava da se zaborave makaze ili zavoj u nečijem telu?
AJTIĆ: Ma koliko ljudima to čudno izgledalo, nije teško da se tako nešto desi. Bavim se često operacijama trbuha. Trbuh je ogromna površina i u nekim situacijama, kada su urgentna stanja i kada pacijent jako krvari, upotrebljavate puno gaza i instrumenata. Vrlo je moguće da u nekom delu trbuha nešto i ostane. Uvek to kontrolišemo na kraju operacije. Međutim, kada imate više operacija u toku dana i kada ste premoreni, sve je moguće.
RSE: Ko je onda kriv?
AJTIĆ: Uglavnom hirurg koji vodi operaciju. On je taj koji mora da povede računa o svemu, da pita svakoga da li je sve na broju. Instrumenti i gaze se broje.
RSE: Šta se promenilo u statusu lekara od vremena kada ste počeli da se bavite tim poslom do danas? Imam utisak da je lekar nekada bio više poštovan.
AJTIĆ: Sigurno je tako. Mislim i da su lekari nekada više poštovali svoje pacijente. U teškim vremenima na ovim prostorima, mislim da je moral, kako ostalih ljudi, tako i lekara, opao. Mi, koji se ubrajamo u staru gardu, možda ipak još uvek imamo neki pozitivniji odnos i prema pacijentima i prema svom poslu.
RSE: Ima li korupcije toliko koliko se priča?
AJTIĆ: Verovatno ima, ali sigurno mnogo manje nego što se priča.
RSE: Da li je iko od vaših kolega bio kažnjen?
AJTIĆ: Bilo je ljudi u Kliničkom centru, koji ne rade direktno sa mnom, koji su bili kažnjeni, ali u mojoj ustanovi ih nije bilo.
RSE: Urgentni centar je kao jedan dragstor. Pretpostavljam da pacijenti dolaze iz cele Srbije. Koliko ljudi prođe Urgentnim centrom?
AJTIĆ: Dnevno ima oko 700 pregleda. Kroz hiruršku ambulantu dnevno prođe oko 150 ljudi. Na lečenju se zadrži oko dvadeset posto pacijenata dnevno.
RSE: Koliko godišnje imate operacija?
AJTIĆ: To se menja iz godine u godinu. Što sam stariji, želim manje da operišem zbog drugih obaveza. U proseku, imam oko 300 operacija godišnje.
RSE: Da li je kroz Urgentni centar ove godine prošlo više ljudi nego u istom periodu prošle godine?
AJTIĆ: Iz godine u godinu se taj broj povećava.
RSE: Čime to tumačite?
AJTIĆ: Organizacijom zdravstvene službe na nivou grada. Mi smo jedina kuća koja dežura svaki dan. Postoje i dežurne prateće ustanove, ali posao koji se kod nas obavlja je mnogo veći. Mi smo navikli da ne vraćamo pacijente jer nemamo gde dalje da ih šaljemo. Nama dolaze bolesnici iz cele Srbije.
RSE: Koliko u Srbiji postoji kliničkih centara vašeg tipa?
AJTIĆ: Čuo sam da u Kragujevcu, Nišu i u Novom Sadu postoji po jedan Urgentni centar.
RSE: Dok sam bila mlad novinar, gotovo u svakom gradiću je nicala po neka bolnica. Mnoge od njih ni do danas nisu proradile. Da li je i to jedan od razloga što je malo objekata u Srbiji koji rade kvalitetno?
AJTIĆ: Nije samo to u pitanju. Politika zdravstvene službe kod nas je bila takva da se sve skoncentriše na glavne centre. Unutrašnjost čak i nije imala šanse da se razvije u tom smeru. To se ne odnosi samo na hirurgiju i medicinu, već i na kulturu, kao i na ostale domene društva. Koliko pozorišta ima u Srbiji i gde su locirana? I pacijenti inkliniraju većim centrima. U Beograd imaju najviše poverenja jer je najveći broj stručnjaka u Beogradu.
RSE: Imate li dovoljno savremene opreme?
AJTIĆ: Imamo.
RSE: Da li je imate zahvaljujući donacijama, ili je postojala neka smišljena domaća politika da se ulaže u savremenu opremu?
AJTIĆ: Savremena sredstava jako puno koštaju. Doprinos koji se izdvaja za zdravstvo je zadnjih godina ipak nešto veći nego ranije. Mnogo više se obnavlja nego u odnosu na pre devet godina kada godinama nismo ništa dobijali.
RSE: Često pacijenti moraju sami da kupe neka pomagala. Lekovi se ne dotiraju. Kako da čovek koji nije bogat izađe na kraj sa tim problemom?
AJTIĆ: Na žalost, jako teško. Svi znamo da tu postoji velika nepravda. Onaj koji ima para, može i da se leči. Onaj koji nema, ne može uvek da se leči adekvatno.
RSE: U vašoj bolnici na nekoliko soba dolazi jedan toalet za bolesnike. Zar nije postojala mogućnost renoviranja?
AJTIĆ: U našoj zgradi smo puno toga uradili u poslednjih pet godina. Dosta toga je renovirano, posebno bolesničke sobe. Ova zgrada je zidana 1905. godine. Praviti nove toalete, tehnički je vrlo teško izvodljivo i skupo.
RSE: U jednoj nedavnoj anketi u Srbiji, koju je iniciralo Ministarstvo zdravlja Srbije, je učestvovalo 29 hiljada građana koji su ležali u bolnicama. Pitali su ih šta najviše smeta pacijentima. Na prvom mestu su bili toaleti, na drugom mestu je bila hrana, a na trećem mestu su duga čekanja na operacije.
AJTIĆ: Mi se mnogo ne suočavamo sa problemom čekanja, jer se kod nas odmah operiše u slučaju potrebe. Kod nas ne postoji period odlaganja operacije ili spisak operacija koje treba uraditi. Uglavnom se radi ono što mora hitno da se uradi. Znamo da su toaleti velika mana, ali je tehnički vrlo teško to promeniti. Hrana za pacijente je isti kao i hrana za lekare koji su na dežurstvu. Tačno je da je hrana loša. Pre godinu dana je prava retkost bila videti komad mesa na tanjiru.
RSE: Rodbina i dalje donosi hranu.
AJTIĆ: I hranu i posteljinu. To je potrošni materijal. Imamo teške bolesnike i ponekada ih morate previti, kao i zameniti im posteljinu, više puta dnevno.
RSE: Kažu sestre da na 40 kreveta dobijete šest posteljina dnevno.
AJTIĆ: Sestre to možda malo teže preživljavaju nego mi lekari, jer se pacijenti njima obraćaju za takve stvari. Nije stanje baš tako grozno, ali je daleko od zadovoljavajućeg.
RSE: Pacijenti hvale i vas i medicinske sestre koje jako malo zarađuju. Kolika im je plata?
AJTIĆ: Mislim da je prosečna plata jedne medicinske sestre oko 18 hiljada dinara, uključujući noćni rad i dežurstva. Njihov posao je vrlo težak i dovoljno nepriznat.
RSE: Koliko na vašem odelenju ima hirurga?
AJTIĆ: Na 41 krevet imamo 12 hirurga.
RSE: Koliko hirurg može da zaradi?
AJTIĆ: Imam 27 godina radnog staža. Sa dežurstvima zaradim oko 36 hiljada dinara mesečno. Osnovna plata, bez dežurstava, je oko 28 hiljada dinara.
RSE: Šta kažete na to da poslanici u Skupštini Srbije hoće platu od 170 hiljada dinara?
AJTIĆ: Znači da su dobro organizovani.
RSE: U ovom Kliničkom centru radi preko sedam hiljada ljudi. Oko 600 ljudi, u okviru reorganizacije, treba da bude otpušteno. Oni će morati da odu, ili u unutrašnjost, ili u Sloveniju gde su jako odobre plate, ili će ostati na ulici. Kažu da je višak lekara u Beogradu.
AJTIĆ: Puno se govori o tome. I među osobljem ima dosta panike oko toga ko će biti otpušten. Kažu da će otpustiti više osoblja iz tehničkog dela nego iz medicinskog, ali će verovatno biti otpušten dobar broj i sestara i lekara. Sestara imamo uvek manje nego je potrebno.
RSE: Zašto onda da se otpuštaju?
AJTIĆ: Ja to ne razumem.
RSE: Spremačice bi trebale da se izdvoje i da budu poseban servis na usluzi.
AJTIĆ: To se planira, mada ima jako puno nemedicinskih službi na platnom spisku, posebno spremačica i majstora. Da li će se napraviti prateće službe, ili će se reducirati njihov broj, mislim da još uvek nije odlučeno.
RSE: Mislite li da će pri otpuštanju biti uvažavan kvalitet ili rođačke i prijateljske veze?
AJTIĆ: Sigurno će i veze odlučivati.
RSE: Kakvi su međuljudski odnosi?
AJTIĆ: Mnogo lošiji nego što su nekada bili. Ljudi žive dosta teško i to dovodi do nelojalne konkurencije i podmetanja. Mislim da je svuda tako. Mi smo odraz slike celog društva.
RSE: Da li zamerate nekome kada posle radnog vremena ode i radi u nekoj privatnoj poliklinici ili ordinaciji?
AJTIĆ: Ukoliko radi svoj posao na svom radnom mestu u potpunosti, ne mogu mu zameriti. To je njegova lična stvar.
RSE: Bilo je slučajeva da su pacijenti bili jako nezadovoljni uslugama u nekim privatnim klinikama. Da li postoji licenca za tu vrstu posla?
AJTIĆ: Čuo sam da treba da se uvede licenca i da će samo oni koji dobiju licencu moći da rade privatno. Do sada to nije bio slučaj. Mogu reći da su privatne ordinacije otvorili ljudi koji nisu mogli nigde da se zaposle, koji nisu imali nikakvog iskustva. Drugi su radili za njih kao konsultanti, a oni koji su držali ordinacije nisu radili svoj deo posla.
RSE: Verovatno su u privatnom sektoru mnogo bolji materijalni uslovi nego u državnom.
AJTIĆ: Mislim da su u privatnom sektoru dosta bolje plate.
RSE: Ultrazvuk u privatnoj ordinaciji košta 2,5 hiljade dinara, a u domovima zdravlja 100 dinara.
AJTIĆ: Postoji tržišna cena i naša cena.
RSE: Lekari u domovima zdravlja se boje privatizacije, jer bi i domovi zdravlja trebali da se privatizuju, a oni bi mogli ostati bez posla.
AJTIĆ: Moguće. Načuo sam da će samo par ustanova ostati da rade kao socijalne bolnice, a sve ostalo će biti u privatnim rukama.
RSE: Da li vas neko iz ministarstva obaveštava šta se priprema? Postoji li ikakva javna rasprava o nekom predlogu zakona ili o nekom potezu ministarstva na kojoj bi ste vi, koji ste u praksi, mogli da kažete svoj stav?
AJTIĆ: Direktnih informacija nema.
RSE: Koliko to odmaže?
AJTIĆ: Puno.
RSE: U narodu se kaže da ste zdravi sve do jednoga dana. Vrlo često taj dan naiđe bez ikakve najave. Šta savetujete?
AJTIĆ: Posle 35 godine života je neophodno da svaki čovek češće posećuje lekara, da radi godišnji čeking, da se urade laboratorijske analize, da se odlazi kod određenih specijalista, da se vodi računa o načinu života. To znači ne pušiti, ne piti, šetati se i biti puno na svežem vazduhu.
RSE: I pozitivno misliti.
AJTIĆ: U svakom slučaju.
RSE: Da li su zaista ljudi koji pozitivno misle manje skloni oboljenjima?
AJTIĆ: Mislim da je to apsolutno tačno.
RSE: Kažu da bolest dolazi iz glave.
AJTIĆ: Treba se družiti sa ljudima. Neki dan sam pročitao članak u novinama u kojem piše da ljudi koji imaju puno prijatelja žive duže. Svoju pozitivnu energiju treba usmeravati ka ostalima, a negativnu, ako je to moguće, sačuvati za sebe.