RSE: Gospodine Miljaniću, dugi niz godina bili ste prvi čovek ovdašnjeg fudbala, ranije i selektor. Kako ocenjujete trenutno stanje u srpsko-crnogorskom fudbalu, nakon niza pre svega loših rezultata reprezentacije, izostanka sa nekoliko najvećih evropskih i svetskih šampionata?
MILJANIĆ: To je toliko jasno da tu ne treba ništa dodavati, ni oduzimati. Sigurno da je unapređenje fudbala jedan od primarnih zadataka koji mora da se uradi. Da bi došlo do unapređenja tog rada, treba da se iskoriste i svi ovi ljudi koji su igrali dobro fudbal, a koji su nastavili da rade u toj profesiji.
RSE: Ja ću vas još konkretnije da pitam. Mislite li da je u ovom trenutku za nas najvažniji plasman na Svetsko prvenstvo sledeće godine u Nemačkoj? Kako vam izgledaju šanse naše reprezentacije?
MILJANIĆ: Ima šanse jer postoji jedan entuzijazam. Postoji svetsko prvenstvo kao motiv nad motivima, koji u svakom slučaju treba da donese rezultat. Čine se napori. Sad imamo Partizan koji je čeoni, imamo reprezentaciju koja je imala te čeone poduhvate i uspehe i tako dalje. Međutim, sad se radi o nečem drugom – kako to obnoviti da to bude jedna praksa.
RSE: Dugo ste bili prvi čovek ovdašnjeg fudbala, dobitnik ste brojnih i domaćih i stranih priznanja i nagrada. Ali oko vašeg imena, složićete se, uvek je bilo i kontroverzi. Dok su jedni tvrdili da ste najznačajnija pojava, drugi su vas optuživali za sunovrat domaćeg fudbala i vi to znate. Navodi se, recimo, da ste za vreme sankcija dozvolili nekontrolisan odliv igrača, preko deset hiljada, da ste na ključna mesta postavljali svoje poslušnike i tako dalje. Kako odgovarate na ovakvu vrstu primedbi?
MILJANIĆ: To je pljuvanje. Da bi došlo do unapređenja, mora da bude unapređenje i kod ovih ljudi okolo. Ja sam to shvatio kao deo fudbalske igre, da mora da se izvrši i to i to i tako dalje.
RSE: Izvinite, ali bilo je ljudi i iz samog fudbalskog sveta koji se nisu uvek slagali sa vašim metodama. Opozicija unutar samog saveza, recimo.
MILJANIĆ: Ja je nisam osećao. Reč je o pljuvanju, ko će koga da uvredi. Ja nisam bio pogođen. A da su me gađali, to jesu. Ali da li me je neko pogodio, nije niko. Da li me je neko uvredio, nije niko. To ovako spolja izgleda ružno, međutim interno je to prevaziđeno. To shvataš kao slabost sredine u kojoj živiš i radiš.
RSE: Da se vratimo malo na vreme kad ste bili selektor i trener. Vodili ste reprezentaciju SFRJ, ako se ne varam, u dva navrata, na Svetskom prvenstvu 1974. godine u Nemačkoj i na Svetskom šampionatu 1982. godine u Španiji. Po opštoj oceni, u Španiji smo imali „tim za velika dostignuća“. Međutim, javna je tajna da je pored onog problema sa opremom, bilo i neslaganja među igračima. Govorilo se o velikim kockarskim dugovima među samim fudbalerima. Koliko je istine u tome?
MILJANIĆ: Ja bih prevario i sebe i njih kad bih kazao da je to bio ovaj ili onaj. Ne. Jedini krivac, ako govorimo o krivcu, sam ja.
RSE: U čemu je onda bio problem?
MILJANIĆ: U jeku igre, kad smo mi najbolje igrali, utakmica je bila, fantastično smo igrali, i neko je tu igru prekratio.
RSE: Mislite na utakmicu sa Španijom?
MILJANIĆ: Jeste. Sviran je jedanaesterac, Zajec napravio faul…
RSE: Da, ali smo imali priliku da se ispravimo u utakmici protiv Hondurasa i to nismo učinili.
MILJANIĆ: Fudbal nije kompenzacija. Oni su takmičari, agresivci, kao divlji veprovi, nismo mogli da ih stignemo. U situacijama, u igri, oni su nama mogli da daju tri-četiri gola, zato što su bili brži…
RSE: Izvinite, da li su te priče o kockanju lansirali sami igrači da bi sebe opravdali, ili su to lansirali novinari ili ko?
MILJANIĆ: Ma igrači pričaju svašta. Ja to prvi put sad čujem. Prvi put sad čujem da su se oni kockali. Oni su imali interes da plate i da sve finansiraju samo da bi otišli na svjetsko prvenstvo. Takav je bio motiv. Neko ko se opredelio za fudbal mora to da iznese. Ja sam imao puno tih stvari. Prva zvanična utakmica koju sam ja igrao, to je bilo strašno, ceo stadion je ustao, svi su izašli iz tunela, sa stadiona, najedanput sam video da ide jedna rulja prema nama i da hoće da gađa. Dosta njih je pobeglo, ali ja se nisam htio skloniti.
RSE: Na Marakani?
MILJANIĆ: Na Marakani, na pomoćnom terenu. Ja da se sklonim, neću. I onda su stali. U jednom trenutku čovek ipak postane čovek.
RSE: Sa Zvezdom ste osvojili deset trofeja. Sa Real Madridom tri. Ali vaši kritičari kažu da niste uzeli nijedan evropski klub. A domaći trofeji su nešto što se sa Zvezdom i Realom očekuje i podrazumeva.
MILJANIĆ: Mi smo osvojili onoliko koliko smo mogli. Pogotovo što smo imali i neke situacije sa igračima koji su otišli u vojsku. Isključen je Džaja na naglavnijoj utakmici. E sad, ne mogu da se vadim na Džaju, niti to hoću, niti sam to igračimao rekao…
RSE: Što se Reala tiče, zašto su tu, recimo, izostali rezultati u evropskim klubovima?
MILJANIĆ: Oni nisu imali tim, pa su propali. Bilo je potrebno da se tim dopuni. Predsednik mi je rekao: „Ja sam tebi dao mandat, ti radi šta hoćeš“. Napravljena je jedna kolektivna atmosfera gde se živelo i radilo na jedan super način.
RSE: Pomenuli ste malopre isključenje Džajića na toj utakmici sa Karl Cajs Jenom (Carl Zeiss Jena). Gospodine Miljaniću, ni danas, nakon gotovo trideset godina, nije jasno šta se desilo i kako se dogodilo da Zvezda izgubi polufinale Kupa evropskih šampiona protiv Panatanaikosa, nakon pobede u Beogradu 4:1, u Atini je bilo 3:0. Dugo nakon toga se govorilo i o prodavanju te utakmice. Šta su, po vama, razlozi?
MILJANIĆ: Prvo, sama činjenica da je Dragan to napravio, značila je da je izgubljena cela atmosfera u klubu koja je bila takva i takva. I ja sam otišao u Atinu i Džaja je otišao u Atinu, svi su otišli. To je bilo knap. Protivnik je bio dobar. Ako gledaš kao navijač, onda je sve tolerantno, ako gledaš kao rival, kao takmičar, onda moraš da vidiš te kriterije druge strane. Ja ni u jednom trenutku nisam upadao u onu situaciju fudbalske nerealnosti, ni prema sebi, ni prema svojim saradnicima. Fudbal nije sportska prognoza.
RSE: Da vas pitam i ovo u vezi s tom utakmicom. Bilo je po našim novinama govora da su vaši fudbaleri, odnosno igrači Crvene Zvezde imali problema sa hranom, da je bilo nekakvog trovanja hranom.
MILJANIĆ: Ne. Recimo Karas, koji je bio najspremniji igrač, koji je najviše mogao da trči i koji se obilatije hranio od ostalih – izdvoji se i kaže da će sam da jede, on nije gurnuo loptu u gol. Da je proturio loptu u gol, mi bi išli dalje. Nije to baš tako – završiš jedan posao prepodne, pobediš, i sad hoćeš poslepodne da budeš prvak. E, ne može.
RSE: Vodili ste po mnogima najveći klub na svetu – Real Madrid. Kako je došlo do tog transfera?
MILJANIĆ: Nije to bilo jednostavno, ali niti išta ekstremno, niti nešto što fascinira. Godinu, dve, tri pre toga, kada je Bernabeo ponovo postao predsjednik Real Madrida, igrale su se prijateljske utakmice u Španiji. Uvek je bila izvanredna igra. Osamdeset posto utakmica je dobijeno sa velikim rezultatom.
RSE: Dobro, Bernabeo vas tu uočava, Zvezdu i vas kao njenog trenera, i šta dalje sledi?
MILJANIĆ: Dolazi u Beograd po drugi put. On je mene zvao „Kuronja“, ali time nije mislio ono što znači kod nas, već „kuraž“ (smeo, hrabar). Po njemu onaj ko nema hrabrost, nema tu šta da traži. Poslao je svoje ljude i poručio da obavezno dođem u savez i potpišem ugovor. Nije bilo nekih pregovora. Real je pre toga napravio čudo, u Barceloni su izgubili 5:0 ili 6:0. Posle toga smo sve dobili, oborili sve rekorde. Ipak je rezultat u fudbalu taj koji odlučuje o celokupnoj filozofiji koja postoji u igri.
RSE: Kako je bilo živeti i raditi u Frankovoj Španiji, koja je bila profašistička zemlja?
MILJANIĆ: Ja za to vreme nisam imao prilike da vidim nijednu lošu nameru u tim komunikacijama, u tom odnosu.
RSE: Razmišlja se o uvođenju takozvane „pametne lopte“ od 2006. godine, odnosno od Svetskog prvenstva u Nemačkoj, gde bi u samoj lopti bio ugrađen čip koji bi sudiji davao signal kada je lopta prešla gol liniju, da se ne bi desilo recimo ono što se desilo na nedavnoj utakmici Čelzi-Liverpul (Chelsea-Liverpool). Šta mislite o novotarijama tog tipa?
MILJANIĆ: Fudbal je igra, igra je bit, igra je suština…
RSE: Može li to da pomogne igri?
MILJANIĆ: Može samo da iskomplikuje sve.
RSE: Zašto tako mislite?
MILJANIĆ: Zato što je objektivno tako. Lopta se kreće u vazduhu pa pravi putanje ili kad je felš udarac, to je znak nepoznavanja igre.
RSE: Ne mislite da će to da olakša sudiji da presudi da li je bio gol ili ne?
MILJANIĆ: Ne igra se utakmica zbog sudije.
RSE: Italijanski pemijer Berluskoni (Berlusconi) i faktički vlasnik Milana, predlaže da bude dozvoljen veći broj izmena. Šta mislite o tome?
MILJANIĆ: Svako želi ono što je njegov interes. On se ne bavi interesom njihovog podmlatka, njihovih mladih igrača, njihovim unapređenjem. Berluskoni je čovek koji voli fudbal, fudbalski je „ludak“ i sve to, ali…
RSE: Što bi njemu bilo u interesu da bude veći broj izmena?
MILJANIĆ: Zato što to onda nije igra, nije tim, već korzo. Fudbal ne sme da dozvoli da se pretvori u nekakvu šatro-igru, u nekakvu imitaciju. Fudbal neće stati, razvijaće se, kao što se razvija i život.
MILJANIĆ: To je toliko jasno da tu ne treba ništa dodavati, ni oduzimati. Sigurno da je unapređenje fudbala jedan od primarnih zadataka koji mora da se uradi. Da bi došlo do unapređenja tog rada, treba da se iskoriste i svi ovi ljudi koji su igrali dobro fudbal, a koji su nastavili da rade u toj profesiji.
RSE: Ja ću vas još konkretnije da pitam. Mislite li da je u ovom trenutku za nas najvažniji plasman na Svetsko prvenstvo sledeće godine u Nemačkoj? Kako vam izgledaju šanse naše reprezentacije?
MILJANIĆ: Ima šanse jer postoji jedan entuzijazam. Postoji svetsko prvenstvo kao motiv nad motivima, koji u svakom slučaju treba da donese rezultat. Čine se napori. Sad imamo Partizan koji je čeoni, imamo reprezentaciju koja je imala te čeone poduhvate i uspehe i tako dalje. Međutim, sad se radi o nečem drugom – kako to obnoviti da to bude jedna praksa.
RSE: Dugo ste bili prvi čovek ovdašnjeg fudbala, dobitnik ste brojnih i domaćih i stranih priznanja i nagrada. Ali oko vašeg imena, složićete se, uvek je bilo i kontroverzi. Dok su jedni tvrdili da ste najznačajnija pojava, drugi su vas optuživali za sunovrat domaćeg fudbala i vi to znate. Navodi se, recimo, da ste za vreme sankcija dozvolili nekontrolisan odliv igrača, preko deset hiljada, da ste na ključna mesta postavljali svoje poslušnike i tako dalje. Kako odgovarate na ovakvu vrstu primedbi?
MILJANIĆ: To je pljuvanje. Da bi došlo do unapređenja, mora da bude unapređenje i kod ovih ljudi okolo. Ja sam to shvatio kao deo fudbalske igre, da mora da se izvrši i to i to i tako dalje.
RSE: Izvinite, ali bilo je ljudi i iz samog fudbalskog sveta koji se nisu uvek slagali sa vašim metodama. Opozicija unutar samog saveza, recimo.
MILJANIĆ: Ja je nisam osećao. Reč je o pljuvanju, ko će koga da uvredi. Ja nisam bio pogođen. A da su me gađali, to jesu. Ali da li me je neko pogodio, nije niko. Da li me je neko uvredio, nije niko. To ovako spolja izgleda ružno, međutim interno je to prevaziđeno. To shvataš kao slabost sredine u kojoj živiš i radiš.
RSE: Da se vratimo malo na vreme kad ste bili selektor i trener. Vodili ste reprezentaciju SFRJ, ako se ne varam, u dva navrata, na Svetskom prvenstvu 1974. godine u Nemačkoj i na Svetskom šampionatu 1982. godine u Španiji. Po opštoj oceni, u Španiji smo imali „tim za velika dostignuća“. Međutim, javna je tajna da je pored onog problema sa opremom, bilo i neslaganja među igračima. Govorilo se o velikim kockarskim dugovima među samim fudbalerima. Koliko je istine u tome?
MILJANIĆ: Ja bih prevario i sebe i njih kad bih kazao da je to bio ovaj ili onaj. Ne. Jedini krivac, ako govorimo o krivcu, sam ja.
RSE: U čemu je onda bio problem?
MILJANIĆ: U jeku igre, kad smo mi najbolje igrali, utakmica je bila, fantastično smo igrali, i neko je tu igru prekratio.
RSE: Mislite na utakmicu sa Španijom?
MILJANIĆ: Jeste. Sviran je jedanaesterac, Zajec napravio faul…
RSE: Da, ali smo imali priliku da se ispravimo u utakmici protiv Hondurasa i to nismo učinili.
MILJANIĆ: Fudbal nije kompenzacija. Oni su takmičari, agresivci, kao divlji veprovi, nismo mogli da ih stignemo. U situacijama, u igri, oni su nama mogli da daju tri-četiri gola, zato što su bili brži…
RSE: Izvinite, da li su te priče o kockanju lansirali sami igrači da bi sebe opravdali, ili su to lansirali novinari ili ko?
MILJANIĆ: Ma igrači pričaju svašta. Ja to prvi put sad čujem. Prvi put sad čujem da su se oni kockali. Oni su imali interes da plate i da sve finansiraju samo da bi otišli na svjetsko prvenstvo. Takav je bio motiv. Neko ko se opredelio za fudbal mora to da iznese. Ja sam imao puno tih stvari. Prva zvanična utakmica koju sam ja igrao, to je bilo strašno, ceo stadion je ustao, svi su izašli iz tunela, sa stadiona, najedanput sam video da ide jedna rulja prema nama i da hoće da gađa. Dosta njih je pobeglo, ali ja se nisam htio skloniti.
RSE: Na Marakani?
MILJANIĆ: Na Marakani, na pomoćnom terenu. Ja da se sklonim, neću. I onda su stali. U jednom trenutku čovek ipak postane čovek.
RSE: Sa Zvezdom ste osvojili deset trofeja. Sa Real Madridom tri. Ali vaši kritičari kažu da niste uzeli nijedan evropski klub. A domaći trofeji su nešto što se sa Zvezdom i Realom očekuje i podrazumeva.
MILJANIĆ: Mi smo osvojili onoliko koliko smo mogli. Pogotovo što smo imali i neke situacije sa igračima koji su otišli u vojsku. Isključen je Džaja na naglavnijoj utakmici. E sad, ne mogu da se vadim na Džaju, niti to hoću, niti sam to igračimao rekao…
RSE: Što se Reala tiče, zašto su tu, recimo, izostali rezultati u evropskim klubovima?
MILJANIĆ: Oni nisu imali tim, pa su propali. Bilo je potrebno da se tim dopuni. Predsednik mi je rekao: „Ja sam tebi dao mandat, ti radi šta hoćeš“. Napravljena je jedna kolektivna atmosfera gde se živelo i radilo na jedan super način.
RSE: Pomenuli ste malopre isključenje Džajića na toj utakmici sa Karl Cajs Jenom (Carl Zeiss Jena). Gospodine Miljaniću, ni danas, nakon gotovo trideset godina, nije jasno šta se desilo i kako se dogodilo da Zvezda izgubi polufinale Kupa evropskih šampiona protiv Panatanaikosa, nakon pobede u Beogradu 4:1, u Atini je bilo 3:0. Dugo nakon toga se govorilo i o prodavanju te utakmice. Šta su, po vama, razlozi?
MILJANIĆ: Prvo, sama činjenica da je Dragan to napravio, značila je da je izgubljena cela atmosfera u klubu koja je bila takva i takva. I ja sam otišao u Atinu i Džaja je otišao u Atinu, svi su otišli. To je bilo knap. Protivnik je bio dobar. Ako gledaš kao navijač, onda je sve tolerantno, ako gledaš kao rival, kao takmičar, onda moraš da vidiš te kriterije druge strane. Ja ni u jednom trenutku nisam upadao u onu situaciju fudbalske nerealnosti, ni prema sebi, ni prema svojim saradnicima. Fudbal nije sportska prognoza.
RSE: Da vas pitam i ovo u vezi s tom utakmicom. Bilo je po našim novinama govora da su vaši fudbaleri, odnosno igrači Crvene Zvezde imali problema sa hranom, da je bilo nekakvog trovanja hranom.
MILJANIĆ: Ne. Recimo Karas, koji je bio najspremniji igrač, koji je najviše mogao da trči i koji se obilatije hranio od ostalih – izdvoji se i kaže da će sam da jede, on nije gurnuo loptu u gol. Da je proturio loptu u gol, mi bi išli dalje. Nije to baš tako – završiš jedan posao prepodne, pobediš, i sad hoćeš poslepodne da budeš prvak. E, ne može.
RSE: Vodili ste po mnogima najveći klub na svetu – Real Madrid. Kako je došlo do tog transfera?
MILJANIĆ: Nije to bilo jednostavno, ali niti išta ekstremno, niti nešto što fascinira. Godinu, dve, tri pre toga, kada je Bernabeo ponovo postao predsjednik Real Madrida, igrale su se prijateljske utakmice u Španiji. Uvek je bila izvanredna igra. Osamdeset posto utakmica je dobijeno sa velikim rezultatom.
RSE: Dobro, Bernabeo vas tu uočava, Zvezdu i vas kao njenog trenera, i šta dalje sledi?
MILJANIĆ: Dolazi u Beograd po drugi put. On je mene zvao „Kuronja“, ali time nije mislio ono što znači kod nas, već „kuraž“ (smeo, hrabar). Po njemu onaj ko nema hrabrost, nema tu šta da traži. Poslao je svoje ljude i poručio da obavezno dođem u savez i potpišem ugovor. Nije bilo nekih pregovora. Real je pre toga napravio čudo, u Barceloni su izgubili 5:0 ili 6:0. Posle toga smo sve dobili, oborili sve rekorde. Ipak je rezultat u fudbalu taj koji odlučuje o celokupnoj filozofiji koja postoji u igri.
RSE: Kako je bilo živeti i raditi u Frankovoj Španiji, koja je bila profašistička zemlja?
MILJANIĆ: Ja za to vreme nisam imao prilike da vidim nijednu lošu nameru u tim komunikacijama, u tom odnosu.
RSE: Razmišlja se o uvođenju takozvane „pametne lopte“ od 2006. godine, odnosno od Svetskog prvenstva u Nemačkoj, gde bi u samoj lopti bio ugrađen čip koji bi sudiji davao signal kada je lopta prešla gol liniju, da se ne bi desilo recimo ono što se desilo na nedavnoj utakmici Čelzi-Liverpul (Chelsea-Liverpool). Šta mislite o novotarijama tog tipa?
MILJANIĆ: Fudbal je igra, igra je bit, igra je suština…
RSE: Može li to da pomogne igri?
MILJANIĆ: Može samo da iskomplikuje sve.
RSE: Zašto tako mislite?
MILJANIĆ: Zato što je objektivno tako. Lopta se kreće u vazduhu pa pravi putanje ili kad je felš udarac, to je znak nepoznavanja igre.
RSE: Ne mislite da će to da olakša sudiji da presudi da li je bio gol ili ne?
MILJANIĆ: Ne igra se utakmica zbog sudije.
RSE: Italijanski pemijer Berluskoni (Berlusconi) i faktički vlasnik Milana, predlaže da bude dozvoljen veći broj izmena. Šta mislite o tome?
MILJANIĆ: Svako želi ono što je njegov interes. On se ne bavi interesom njihovog podmlatka, njihovih mladih igrača, njihovim unapređenjem. Berluskoni je čovek koji voli fudbal, fudbalski je „ludak“ i sve to, ali…
RSE: Što bi njemu bilo u interesu da bude veći broj izmena?
MILJANIĆ: Zato što to onda nije igra, nije tim, već korzo. Fudbal ne sme da dozvoli da se pretvori u nekakvu šatro-igru, u nekakvu imitaciju. Fudbal neće stati, razvijaće se, kao što se razvija i život.
