RSE: Meni se čini da ste strašno monotoni, jer uvek počinjete na isti način vašu emisiju. Pustite uvek isti tonski snimak Đinđića. U čemu je štos? Zašto ne pustite, da razbijete monotoniju, nešto što je rekao Koštunica, Boris Tadić ili Sveta Marović? Da li ste vi obožavateljka Đinđića?
LUKIĆ: Ne bih rekla. Jednom godišnje, kada počinje sezona, napravimo novu špicu. Svetlana Vuković, koja je koautor emisije, i ja smo napravile špicu posle 12. marta. Odlučile smo da ove godine glavni junak bude Zoran Đinđić. Da je živ, ne bi smo napravili špicu sa njim i izgledala bi sasvim drugačije. Zbog onoga što se desilo 12. marta, a mnogo više zbog onoga što se desilo posle 12. marta, odlučili smo da on bude glavni junak špice. Ti drugi su dosadni. Špica mora da ima atraktivne rečenice, jer na radiju ne vidite ljudsko lice.
RSE: Da li su baš svi dosadni?
LUKIĆ: Nisu svi dosadni. Ima i koloritnih tipova. Mogla bih da upotrebim neki gori atribut, ali ove koje ste vi naveli su dosta dosadni za početak radio emisije, a da ne govorimo o suštini.
RSE: Rekla sam da ste trn u oku svakoj vlasti. U novinarskim krugovima se govori o tome da je savetnik predsednika države tražio od vašeg glavnog urednika da se ukine emisija Peščanik. Da li je to tačno?
LUKIĆ: Prvi put to čujem sada od vas. Neke stvari ja poslednja saznajem u gradu, pogotovo one koje se tiču Peščanika. Ne bavimo se poslom koji nas opterećuju da bi smo imali što kvalitetnije emisije. Pitanje koje nas opterećuje je ko pritišće našeg glavnog urednika. Zbog toga se i trudim da ništa ne znam oko toga. Nadam se da to nije tačno, ali ne zbog mene. Otkako su nas izbacili iz Radio Beograda radimo na ovakav način. Bilo bi strašno da naš predsednik republike ima takvog savetnika. Skoro sam sigurna da naš urednik ne bi na to pristao.
RSE: I za Ivana Torova, kolumnistu Politike, se govori da se njegove kolumne ne dopadaju Vojislavu Koštunici i da je Koštunica preko svog savetnika tražio da se ukloni Torov. Izgleda da se vlast ponaša slično Miloševiću?
LUKIĆ: U nekim elementima. Neke stvari su zaista slične. Dosta je tragično to što vlasti nemaju pametnijeg posla nego da se bave jednom radijskom emisijom. Čast mi je da mnogi ljudi slušaju Peščanik i da imaju dobro mišljenje o njemu, ali to je jedna radijska emisija. Ako ona smeta predsedniku ili njegovom savetniku, to ne govori ništa o toj emisiji, već o njima, da nemaju pametnijeg posla. To isto se odnosi i na stranku Vojislava Koštunice. Malo, malo pa njegovi savetnici, ili analitičari koji podržavaju tu opciju, komentarišu Peščanik. Već nas tretiraju kao ''društvo ljudi koji patološki mrze predsednika vlade''. Već nam rade psihoanalizu, i moju i svih učesnika Peščanika. Nije mi prijatno kada to čujem, ali me zabrinjava da se oni bave tim stvarima. Ova zemlja se raspada i ima toliko posla u njoj da oni ne bi trebali da slušaju radio. Ne znam kada stignu da slušaju radio, i njihovi savetnici i oni, a da ne govorim o instituciji savetnika. Njih se namnožilo u ogromnom broju. Kakva je to institucija savetnik? Očigledno da savetnici imaju veliku moć, a trebali bi da budu ljudi za koje mi i ne bi trebali da znamo da postoje, a ne da se oglašavaju u javnosti na takav način.
RSE: Zar vam nije neobično da Tadić ima za savetnike samo svoje školske drugove?
LUKIĆ: Verovatno se prijatno oseća u njihovom društvu.
RSE: To znači da nema poverenja u neke druge ljude?
LUKIĆ: Ovde su svi paranoični. Okružili su se svojim školskim drugovima, ili ljudima koji su u stanju da ih slede bez pogovora. Imamo stranke koje hoće sebe da nazovu demokratskim strankama, a koje nisu u stanju unutar samih stranaka da se ponašaju demokratski. Kako mogu da verujem nekoj od tih stranaka da se zalaže za demokratske principe ako u okviru tih stranaka postoji demokratski centralizam? Imamo problem sa elementarnom, unutar partijskom demokratijom. Ako oni nameravaju da prave demokratiju kao što neguju unutar partijsku demokratiju, onda smo u velikoj nevolji.
RSE: U vreme one nesretne akcija Oluja, 1995. godine, bili ste, sa još nekim, ali malim brojem, novinarki na granici koju su prelazili Srbi, nosili im hranu, mleko za decu, voće, sokove. Da li bi ste se i danas bavili tim aktivizmom?
LUKIĆ: Bih kada bih naišla na jednu tako sličnu situaciju. Mislim čak i da je to korisnije. Posle ovoliko godina počinjem ozbiljno da sumnjam da sve ovo što trenutno radim i nema smisla. Pogotovo sada bih se bavila konkretnim stvarima. To je bio jedan od trenutaka kada prestajete da budete novinar. Na dan pada Vukovara Svetlana i ja smo ušle u Vukovar sa mikrofonima. Kada vidite takvu katastrofu, prestajete da budete novinar, već neko ko pokušava da pomogne ljudima u najstrašnijim trenucima njihovog života. Takve situacije, u kojim možete nešto konkretno da uradite, su bolje nego ovakvo mrcvarenje. U Peščaniku komentarišu, ne samo moju najavu, nego i ljude koji govore, da smo strašni pesimisti. Ja mislim da smo utopisti jer verujemo da može još nešto da se uradi. Ton koji postoji u toj emisiji je zapomaganje da još ima šansi i nade da se nešto uradi, za razliku od ovih ljudi koji sebe smatraju realistima i koji veruju da se neke stvari trebaju raditi korak po korak. Da ne mislimo da može nešto da se uradi, prestali bi smo da govorimo.
RSE: Otpor Srbije prema modernizmu naglašavate često i u vašim emisijama. Mislite li da jednom medijskom intervencijom može da se slama otpor modernizmu? Šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija počela da misli na moderan način?
LUKIĆ: Vaspitavana sam u socijalizmu i učila sam iz tih udžbenika. Mnoge stvari koje govore naši sagovornici, počev od Dubravke Stojanović, su za nas potpune novine. Onda vidite kontinuitet otpora modernizmu u Srbiji. Pokušavamo ljudima u Srbiji, koji su i pismeniji i obrazovaniji i imaju najbolje namere, da pokažemo kontinuitet ukorenjenosti, koliko to sve dugo traje, koliko se stalno vraćamo na abecedu da bi shvatili zemlju u kojoj živimo, da se toliko ne zapanjujemo. Nikada i nije bilo drugačije. Stalno je bilo to. Stalno je bio sličan, ili još gori otpor modernizmu. Ne verujem da možemo na ovakav način da utičemo, ali je to naš posao i možemo da pokušamo.
RSE: Latinka Perović, koja radi jednu strašno značajnu stvar, je u požutelim i prašnjavim starim stenogramima Skupštine Srbije iščeprkala da su 1904. godine poslanici odbili da se osnuje Medicinski fakultet jer to ugrožava nacionalne interese. Mogu da zamislim sličnu situaciju i danas.
LUKIĆ: U Ministarstvu prosvete smo imali od ''hristove neveste'', naše bivše ministarke, potpuno apsurdnih i idiotskih predloga. To nije neobično. Većina nas živi u zemlji u kojoj nas ništa ne može iznenaditi. Napravite neku kombinaciju na političkoj sceni koja bi vas iznenadila?
RSE: Verovatno je i tržište zasićeno jer je u medijima svaki dan neka nova frapantna vest, nova afera, novi skandal?
LUKIĆ: Ozbiljan problem u medijima je taj što ne razlikujemo bitno od sporednog. Oni svi fabrikuju poluvesti i vesti, dezinformacije i informacije.
RSE: To prodaje novinu.
LUKIĆ: Nisam baš sigurna. Mislim da mnoge od tih novina, koje tretiramo kao žutu štampu, ne žive od tržišta. Oni su subvencionirani iz nekih krugova. To se pokazalo i pre ubistva Đinđića i posle. Neke novine izađu po nekoliko meseci, obave po neki posao i nestanu.
RSE: Šta bi ste vi uradili da ste na Kujadinovićem mestu? Da li bi ste neke novine zabranili?
LUKIĆ: Neki ljudi smatraju da je demokratija kada svako može da radi ko šta hoće. Moramo da znamo da postoje neka elementarna pravila ponašanja i norme. U nekim novinama postoje najeksplicitnije stvari koje mogu da se terete po krivičnom zakonu: raspirivanje verske i nacionalne mržnje. Oni to uopšte ne kriju. To imate i u Skupštini. U Skupštini je problem što naša ministarka poljoprivrede ima hrvatsko poreklo. Moralo bi da reaguje tužilaštvo. Imamo sudstvo koje je skandalozno. Kada govorimo o pravosuđu, prvenstveno o tužiocima, gde su oni, zašto se ne oglase? Kada nešto tako postoji u Skupštini, onda može i u novinama. Moramo biti osetljiviji, s obzirom na to da se još nisu sahranili ljudi koji su poginuli jer su imali pogrešno ime ili prezime. Znam da ovako ne može i da dosta toga podleže Krivičnom zakonu u ovoj zemlji. Morao bi da reaguje ministar Kujadinović, ali izgleda da i on ima neka pametnija posla.
RSE: Radikalna stranka je i dalje u jednom usponu i dalje su najpopularniji. Demokratska stranka, koja bi trebalo da je neka lokomotiva koja vuče, se potpuno umrtvila i ućutala. Pretpostavljam da nije lako da predsednik države bude i predsednik svoje stranke. Ne vidi se više ni vizija, ni strategija, nema kampanja, nema akcija. Kako tumačite potrebu naših političara generalno da imaju visoku državnu funkciju i da ostaju predsednici svojih partija?
LUKIĆ: Verovatno se plaše da im neko ne otme partiju dok su oni na nekoj funkciji. Naš predsednik države nekada govori u svojstvu predsednika države, a nekada u svojstvu predsednika stranke. Obilježavanje godišnjice osnivanja Demokratske stranke je pokazalo, na nivou metafore, njihovo opredelenje. Bili su prisutni trubači, klasična muzika, reperi. Kakav je to profil stranke? To se na žalost manifestuje i u mnogim drugim stvarima. Očigledno da Boris Tadić ne može da se bavi strankom, ili se okružuje ljudima koji to nisu u stanju da urade. Činjenica je da je Čedomira Jovanovića na izboru za šefa stranke veliki broj ljudi podržao. Govorim o toj vrsti politike. Izgleda da oni imaju pametnija posla, a to je da očiste stranku od ljudi koji dele uverenje, ili ideje, Čedomira Jovanovića. Ta stranka je eksplicitno liderska stranka. Boris Tadić je tamo bog i batina. Ako je tako u Demokratskoj stranci, šta da očekujemo od drugih stranaka?
RSE: Demokratska stranka Srbije takođe pati od centralizma.
LUKIĆ: Sve. Istina je da su jedini demokratski izbori u strankama obavljeni dva puta u Demokratskoj stranci, ali u ostalim strankama to ne dolazi u obzir. Oni se toga ne stide. Imate jednog koji je kandidat kao drug Tito i onda se on izglasa. Zamislite Novu Srbiju bez Velje Ilića. Zanimljivo je da je u SPO Vuk Drašković frakcija sopstvene stranke. U Šešeljevoj stranci, Šešelj je otišao, ali je prisutan i dalje.
RSE: Bez obzira da li se vama, meni ili drugima dopada njihova politika, oni su zreliji političari od mnogih iz demokratskog bloka.
LUKIĆ: Izgleda da jesu, što je tragično. Strašno je da imate u zemlji takvu stranku, sa takvim idejama i sa takvim ljudima. Počeli smo te stvari neozbiljno da shvatamo. Sve nam je smešno. Neki od njih jesu politički klovnovi, ali mislim, ne da su opasni sami po sebi, nego su opasne politike koje vode. Suviše su moćni i finansijski i politički. A nama, sa već niskim kriterijumima, je to smešno. Sada je neukusno ako kažete neku kritičnu reč na Velju Ilića. Taj čovek ima tri ministarstva, raspolaže ogromnim novcem i potpisuje što šta. To se odnosi i na Bogoljuba Karića. Oni se po mom mišljenju totalno neozbiljno shvataju.
RSE: To ide i na niže nivoe. U Nišu je gradonačelnik, Smiljko Kostić, podigao novac iz banke i prebacio ga u budžet. Tako grad Niš gubi svakoga dana 250 hiljada dinara.
LUKIĆ: U nekim sredinama znam da se geometrijskom progresijom uvećavaju te svinjarije na lokalnom nivou. Smiljko Kostić je već postao institucija. Nakaradne koalicije se dešavaju i u mnogim manjim mestima po Srbiji. Ministara Lončara su prozvali stjuardesom. U jedanaest opština, koliko znam, nije konstituisana lokalna vlast. U mnogim opštinama su potpuno blokirane.
RSE: Nije jasno u kom svojstvu Lončar prati te haške optuženike.
LUKIĆ: Kada je konstituisan Savet za saradnju sa Haškim tribunalom, niko tamo nije hteo da radi. Zato Demokratska stranka Srbije tamo pošalje čoveka, viđenijeg člana Demokratske stranke Srbije. Mislim da su ga tamo delegirali i on mora da sluša, iako to nema nikakve logike.
RSE: Vi se dosta dobro pripremite za svoje emisije. Čak idete i na neke skupove na koje niko normalan ne ide. Bili ste na nekom skupu nekih, vrlo radikalno nastrojenih ljudi, gotovo sektaša, koji uređuju list Dveri srpske. Šta vas vuče da idete na takva mesta?
LUKIĆ: Ne bih išla tamo da mislim da je to marginalna stvar. Svi su znali za Obraz i za Svetozar Miletić. Onog časa kada nisu poslušali samog Patrijarha, od tada se baš mnogo i ne pojavljuju. Oni su poznati po batinjanju homoseksualaca. Mislim da se crkva ogradila od njih. Mislim da Dveri srpske nadilaze značaj jednog običnog lista pravoslavne omladine. Urednik Dveri srpskih je postao glavni urednik Pravoslavlja. Pravoslavlje je zvanični organ Srpske pravoslavne crkve. Oni smatraju da su ti mladi ljudi pomladak koji vredi podržavati. Oni održavaju tribine na Mašinskom fakultetu, što je posebna priča. Kada Dveri srpske nešto organizuju, dolaze sve vladike. Ako je njihov čovek postao prvi čovek pravoslavlja i ako imate sve vladike koje se rado odazivaju njihovom pozivu i gostuju na tim tribinama, onda možete da shvatite koliko crkva podržava Dveri srpske.
RSE: Ko je publika?
LUKIĆ: Mlad svet i uvek je puno. Kada vladika Atanasije govori, to je poseban praznik. Kada ima hiljadu ljudi, pun je amfiteatar. To se već dugo održava redovno. Teme su uvek zanimljive, kao što je nacionalizam Svetog Save. One su eksplicitne političke poruke.
RSE: Da li vas prepoznaju?
LUKIĆ: Počeli su da me prepoznaju pa sam prestala da idem. Sada ide druga Svetlana. Bila je jedna neprijatna tenzija.
RSE: Šta su radili?
LUKIĆ: Oni su meki i tolerantni ljudi, na prvi pogled. Jedna monahinja me pratila u hodnik i tvrdila da ne smem da pušim u holu Mašinskog fakulteta. Rekla sam joj šta je briga što pušim u holu Mašinskog fakulteta jer još uvek nije crkva. To su sve male neprijatnosti, ali ne moram ja svačemu da se izlažem.
RSE: Još jedan haški optuženik je otišao u Hag - Sreten Lukić. Pavković se još uvek krije. Mislite li da su odneli Sretena Lukića?
LUKIĆ: Ja si vizualizujem tu scenu tako što su ušli u bolnicu i odneli ga sa bolničkim krevetom. To samo govori koliko je ta situacija sa dobrovoljnim odlascima potpuni apsurd. Dok je bio živ Zoran Đinđić govorili su da ih on prodaje zbog 31. marta, ne bi li smo dobili pomoć od SAD-a. Toliko su se otimali da te ljude ne pošalju u Hag, da bi sada tog čoveka, koji je bio u bolnici, navrat nanos isporučili. Bliži se 12. april. Neću da vrednujem, ali ne vidim razliku. Ako ih je Zoran Đinđić prodavao za američki novac, ovi ih prodaju za Studiju izvodljivosti. Koliko su to dobrovoljne predaje, to je potpuno posebna priča. Kažu ljudi: ''Nije važna kakva je mačka, glavno da lovi miševe''. Imate ljude koji će otići tamo, ali je to sve trebalo ranije da se odigra. Šta smo mi dobili? Situaciju u kojoj od predsednika vlade, preko ministara, do samog Patrijarha, te ljude tretiraju kao heroje više nego ikada. Dobro je što su u Hagu zbog raznih stvari, ali je jako loš način na koji su odavde ispraćeni.
RSE: Ali je vrlo nelogično da se ''heroji'' isporučuju.
LUKIĆ: Oni to tumače kao njihovu žrtvu, ili kako strašni svet vrši pritisak. To je taktičko povlačenje u odnosu na svet koji ćemo pobediti jednoga dana. Prezentovali su to kao veliku žrtvu i da mi treba svakoga dana Bogu da se molimo za junačko zdravlje i za pamet tih ljudi koji su otišli u Hag.
RSE: Da li ste čitali knjigu Miloša Vasića, Atentat?
LUKIĆ: Da, ali ne detaljno, već unakrsno.
RSE: Da li ste stekli utisak da je Srbija u kandžama nekih potpuno van institucionalnih organizacija i grupacija?
LUKIĆ: Iz te knjige se to vidi, ali i bez toga jesam. Ovde više ne znate ko donosi odluke, ko ih sprovodi, ko ih opstruira. Imamo parlament za koji se zna da je glasačka mašina. Predsednik vlade gotovo da je u izbeglištvu, nikada ga nema. Ljudi koji su iz njegove stranke ne mogu ništa da urade bez njega. Vrti mi se u glavi kada pokušavam da lociram ko šta radi u ovoj zemlji, ko je za šta zadužen. Čula sam da imamo sedam službi državne bezbednosti. Koliko se povećao broj ljudi koji nose oružje u ime države od 5. oktobra na ovamo? Ko koga tu kontroliše? Ko s kim radi? A da ne pričamo o vojnim službama.
RSE: Kako se kao mlada osoba osećate u državi koja ima toliko službi bezbednosti?
LUKIĆ: Kada je bilo Miloševićevo vreme, imao je neke svoje pse koje je huškao na neke ljude s kojima se ne slaže, ali posle toga je povlačio svoje pse i bili ste bezbedni. Sada je problem što više ne znate ko pušta koje pse i ko ih kontroliše. U tom smislu mi je malo jezovitija situacija, jer vidite da ni njih niko ne kontroliše. Vojnici idu okolo i govore da će da se reformišu. Kad sam kretala do vas, dva policajca su ušla u B92. To me uznemirilo, ali me ne bi čudilo da počnu da dolaze i policajci drugačije obučeni. Mi nismo dobili batine 5. oktobra i nismo dobili sve batine koje treba da dobijemo. Jeftino smo se provukli.
RSE: Ko mi?
LUKIĆ: Srbija koja je insistirala na promenama, koja je rušila Miloševića. Izgleda da je 5. oktobra napravljen neki kompromis koji nas je doveo dovde. Vidimo Radikale, Socijaliste i podivljale službe državne bezbednosti. Mislim da nismo završili sa nasiljem i represijom.
RSE: Mogli smo da završimo sa nečim optimističnijim, ali to je život.
LUKIĆ: Izgleda da je dovoljno da živimo samo ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom i da ljudima u ovoj zemlji nije mnogo stalo da u okviru svoga malog ljudskog života dožive bolje dane. Tako ćemo, valjda, biti uvučeni u Evropsku uniju 2025. godine. Mislila sam da ću moći za vreme svoga života malo da ućarim od tih evropskih vrednosti, ali izgleda da neću. Ostaće na onima koji dolaze.
LUKIĆ: Ne bih rekla. Jednom godišnje, kada počinje sezona, napravimo novu špicu. Svetlana Vuković, koja je koautor emisije, i ja smo napravile špicu posle 12. marta. Odlučile smo da ove godine glavni junak bude Zoran Đinđić. Da je živ, ne bi smo napravili špicu sa njim i izgledala bi sasvim drugačije. Zbog onoga što se desilo 12. marta, a mnogo više zbog onoga što se desilo posle 12. marta, odlučili smo da on bude glavni junak špice. Ti drugi su dosadni. Špica mora da ima atraktivne rečenice, jer na radiju ne vidite ljudsko lice.
RSE: Da li su baš svi dosadni?
LUKIĆ: Nisu svi dosadni. Ima i koloritnih tipova. Mogla bih da upotrebim neki gori atribut, ali ove koje ste vi naveli su dosta dosadni za početak radio emisije, a da ne govorimo o suštini.
RSE: Rekla sam da ste trn u oku svakoj vlasti. U novinarskim krugovima se govori o tome da je savetnik predsednika države tražio od vašeg glavnog urednika da se ukine emisija Peščanik. Da li je to tačno?
LUKIĆ: Prvi put to čujem sada od vas. Neke stvari ja poslednja saznajem u gradu, pogotovo one koje se tiču Peščanika. Ne bavimo se poslom koji nas opterećuju da bi smo imali što kvalitetnije emisije. Pitanje koje nas opterećuje je ko pritišće našeg glavnog urednika. Zbog toga se i trudim da ništa ne znam oko toga. Nadam se da to nije tačno, ali ne zbog mene. Otkako su nas izbacili iz Radio Beograda radimo na ovakav način. Bilo bi strašno da naš predsednik republike ima takvog savetnika. Skoro sam sigurna da naš urednik ne bi na to pristao.
RSE: I za Ivana Torova, kolumnistu Politike, se govori da se njegove kolumne ne dopadaju Vojislavu Koštunici i da je Koštunica preko svog savetnika tražio da se ukloni Torov. Izgleda da se vlast ponaša slično Miloševiću?
LUKIĆ: U nekim elementima. Neke stvari su zaista slične. Dosta je tragično to što vlasti nemaju pametnijeg posla nego da se bave jednom radijskom emisijom. Čast mi je da mnogi ljudi slušaju Peščanik i da imaju dobro mišljenje o njemu, ali to je jedna radijska emisija. Ako ona smeta predsedniku ili njegovom savetniku, to ne govori ništa o toj emisiji, već o njima, da nemaju pametnijeg posla. To isto se odnosi i na stranku Vojislava Koštunice. Malo, malo pa njegovi savetnici, ili analitičari koji podržavaju tu opciju, komentarišu Peščanik. Već nas tretiraju kao ''društvo ljudi koji patološki mrze predsednika vlade''. Već nam rade psihoanalizu, i moju i svih učesnika Peščanika. Nije mi prijatno kada to čujem, ali me zabrinjava da se oni bave tim stvarima. Ova zemlja se raspada i ima toliko posla u njoj da oni ne bi trebali da slušaju radio. Ne znam kada stignu da slušaju radio, i njihovi savetnici i oni, a da ne govorim o instituciji savetnika. Njih se namnožilo u ogromnom broju. Kakva je to institucija savetnik? Očigledno da savetnici imaju veliku moć, a trebali bi da budu ljudi za koje mi i ne bi trebali da znamo da postoje, a ne da se oglašavaju u javnosti na takav način.
RSE: Zar vam nije neobično da Tadić ima za savetnike samo svoje školske drugove?
LUKIĆ: Verovatno se prijatno oseća u njihovom društvu.
RSE: To znači da nema poverenja u neke druge ljude?
LUKIĆ: Ovde su svi paranoični. Okružili su se svojim školskim drugovima, ili ljudima koji su u stanju da ih slede bez pogovora. Imamo stranke koje hoće sebe da nazovu demokratskim strankama, a koje nisu u stanju unutar samih stranaka da se ponašaju demokratski. Kako mogu da verujem nekoj od tih stranaka da se zalaže za demokratske principe ako u okviru tih stranaka postoji demokratski centralizam? Imamo problem sa elementarnom, unutar partijskom demokratijom. Ako oni nameravaju da prave demokratiju kao što neguju unutar partijsku demokratiju, onda smo u velikoj nevolji.
RSE: U vreme one nesretne akcija Oluja, 1995. godine, bili ste, sa još nekim, ali malim brojem, novinarki na granici koju su prelazili Srbi, nosili im hranu, mleko za decu, voće, sokove. Da li bi ste se i danas bavili tim aktivizmom?
LUKIĆ: Bih kada bih naišla na jednu tako sličnu situaciju. Mislim čak i da je to korisnije. Posle ovoliko godina počinjem ozbiljno da sumnjam da sve ovo što trenutno radim i nema smisla. Pogotovo sada bih se bavila konkretnim stvarima. To je bio jedan od trenutaka kada prestajete da budete novinar. Na dan pada Vukovara Svetlana i ja smo ušle u Vukovar sa mikrofonima. Kada vidite takvu katastrofu, prestajete da budete novinar, već neko ko pokušava da pomogne ljudima u najstrašnijim trenucima njihovog života. Takve situacije, u kojim možete nešto konkretno da uradite, su bolje nego ovakvo mrcvarenje. U Peščaniku komentarišu, ne samo moju najavu, nego i ljude koji govore, da smo strašni pesimisti. Ja mislim da smo utopisti jer verujemo da može još nešto da se uradi. Ton koji postoji u toj emisiji je zapomaganje da još ima šansi i nade da se nešto uradi, za razliku od ovih ljudi koji sebe smatraju realistima i koji veruju da se neke stvari trebaju raditi korak po korak. Da ne mislimo da može nešto da se uradi, prestali bi smo da govorimo.
RSE: Otpor Srbije prema modernizmu naglašavate često i u vašim emisijama. Mislite li da jednom medijskom intervencijom može da se slama otpor modernizmu? Šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija počela da misli na moderan način?
LUKIĆ: Vaspitavana sam u socijalizmu i učila sam iz tih udžbenika. Mnoge stvari koje govore naši sagovornici, počev od Dubravke Stojanović, su za nas potpune novine. Onda vidite kontinuitet otpora modernizmu u Srbiji. Pokušavamo ljudima u Srbiji, koji su i pismeniji i obrazovaniji i imaju najbolje namere, da pokažemo kontinuitet ukorenjenosti, koliko to sve dugo traje, koliko se stalno vraćamo na abecedu da bi shvatili zemlju u kojoj živimo, da se toliko ne zapanjujemo. Nikada i nije bilo drugačije. Stalno je bilo to. Stalno je bio sličan, ili još gori otpor modernizmu. Ne verujem da možemo na ovakav način da utičemo, ali je to naš posao i možemo da pokušamo.
RSE: Latinka Perović, koja radi jednu strašno značajnu stvar, je u požutelim i prašnjavim starim stenogramima Skupštine Srbije iščeprkala da su 1904. godine poslanici odbili da se osnuje Medicinski fakultet jer to ugrožava nacionalne interese. Mogu da zamislim sličnu situaciju i danas.
LUKIĆ: U Ministarstvu prosvete smo imali od ''hristove neveste'', naše bivše ministarke, potpuno apsurdnih i idiotskih predloga. To nije neobično. Većina nas živi u zemlji u kojoj nas ništa ne može iznenaditi. Napravite neku kombinaciju na političkoj sceni koja bi vas iznenadila?
RSE: Verovatno je i tržište zasićeno jer je u medijima svaki dan neka nova frapantna vest, nova afera, novi skandal?
LUKIĆ: Ozbiljan problem u medijima je taj što ne razlikujemo bitno od sporednog. Oni svi fabrikuju poluvesti i vesti, dezinformacije i informacije.
RSE: To prodaje novinu.
LUKIĆ: Nisam baš sigurna. Mislim da mnoge od tih novina, koje tretiramo kao žutu štampu, ne žive od tržišta. Oni su subvencionirani iz nekih krugova. To se pokazalo i pre ubistva Đinđića i posle. Neke novine izađu po nekoliko meseci, obave po neki posao i nestanu.
RSE: Šta bi ste vi uradili da ste na Kujadinovićem mestu? Da li bi ste neke novine zabranili?
LUKIĆ: Neki ljudi smatraju da je demokratija kada svako može da radi ko šta hoće. Moramo da znamo da postoje neka elementarna pravila ponašanja i norme. U nekim novinama postoje najeksplicitnije stvari koje mogu da se terete po krivičnom zakonu: raspirivanje verske i nacionalne mržnje. Oni to uopšte ne kriju. To imate i u Skupštini. U Skupštini je problem što naša ministarka poljoprivrede ima hrvatsko poreklo. Moralo bi da reaguje tužilaštvo. Imamo sudstvo koje je skandalozno. Kada govorimo o pravosuđu, prvenstveno o tužiocima, gde su oni, zašto se ne oglase? Kada nešto tako postoji u Skupštini, onda može i u novinama. Moramo biti osetljiviji, s obzirom na to da se još nisu sahranili ljudi koji su poginuli jer su imali pogrešno ime ili prezime. Znam da ovako ne može i da dosta toga podleže Krivičnom zakonu u ovoj zemlji. Morao bi da reaguje ministar Kujadinović, ali izgleda da i on ima neka pametnija posla.
RSE: Radikalna stranka je i dalje u jednom usponu i dalje su najpopularniji. Demokratska stranka, koja bi trebalo da je neka lokomotiva koja vuče, se potpuno umrtvila i ućutala. Pretpostavljam da nije lako da predsednik države bude i predsednik svoje stranke. Ne vidi se više ni vizija, ni strategija, nema kampanja, nema akcija. Kako tumačite potrebu naših političara generalno da imaju visoku državnu funkciju i da ostaju predsednici svojih partija?
LUKIĆ: Verovatno se plaše da im neko ne otme partiju dok su oni na nekoj funkciji. Naš predsednik države nekada govori u svojstvu predsednika države, a nekada u svojstvu predsednika stranke. Obilježavanje godišnjice osnivanja Demokratske stranke je pokazalo, na nivou metafore, njihovo opredelenje. Bili su prisutni trubači, klasična muzika, reperi. Kakav je to profil stranke? To se na žalost manifestuje i u mnogim drugim stvarima. Očigledno da Boris Tadić ne može da se bavi strankom, ili se okružuje ljudima koji to nisu u stanju da urade. Činjenica je da je Čedomira Jovanovića na izboru za šefa stranke veliki broj ljudi podržao. Govorim o toj vrsti politike. Izgleda da oni imaju pametnija posla, a to je da očiste stranku od ljudi koji dele uverenje, ili ideje, Čedomira Jovanovića. Ta stranka je eksplicitno liderska stranka. Boris Tadić je tamo bog i batina. Ako je tako u Demokratskoj stranci, šta da očekujemo od drugih stranaka?
RSE: Demokratska stranka Srbije takođe pati od centralizma.
LUKIĆ: Sve. Istina je da su jedini demokratski izbori u strankama obavljeni dva puta u Demokratskoj stranci, ali u ostalim strankama to ne dolazi u obzir. Oni se toga ne stide. Imate jednog koji je kandidat kao drug Tito i onda se on izglasa. Zamislite Novu Srbiju bez Velje Ilića. Zanimljivo je da je u SPO Vuk Drašković frakcija sopstvene stranke. U Šešeljevoj stranci, Šešelj je otišao, ali je prisutan i dalje.
RSE: Bez obzira da li se vama, meni ili drugima dopada njihova politika, oni su zreliji političari od mnogih iz demokratskog bloka.
LUKIĆ: Izgleda da jesu, što je tragično. Strašno je da imate u zemlji takvu stranku, sa takvim idejama i sa takvim ljudima. Počeli smo te stvari neozbiljno da shvatamo. Sve nam je smešno. Neki od njih jesu politički klovnovi, ali mislim, ne da su opasni sami po sebi, nego su opasne politike koje vode. Suviše su moćni i finansijski i politički. A nama, sa već niskim kriterijumima, je to smešno. Sada je neukusno ako kažete neku kritičnu reč na Velju Ilića. Taj čovek ima tri ministarstva, raspolaže ogromnim novcem i potpisuje što šta. To se odnosi i na Bogoljuba Karića. Oni se po mom mišljenju totalno neozbiljno shvataju.
RSE: To ide i na niže nivoe. U Nišu je gradonačelnik, Smiljko Kostić, podigao novac iz banke i prebacio ga u budžet. Tako grad Niš gubi svakoga dana 250 hiljada dinara.
LUKIĆ: U nekim sredinama znam da se geometrijskom progresijom uvećavaju te svinjarije na lokalnom nivou. Smiljko Kostić je već postao institucija. Nakaradne koalicije se dešavaju i u mnogim manjim mestima po Srbiji. Ministara Lončara su prozvali stjuardesom. U jedanaest opština, koliko znam, nije konstituisana lokalna vlast. U mnogim opštinama su potpuno blokirane.
RSE: Nije jasno u kom svojstvu Lončar prati te haške optuženike.
LUKIĆ: Kada je konstituisan Savet za saradnju sa Haškim tribunalom, niko tamo nije hteo da radi. Zato Demokratska stranka Srbije tamo pošalje čoveka, viđenijeg člana Demokratske stranke Srbije. Mislim da su ga tamo delegirali i on mora da sluša, iako to nema nikakve logike.
RSE: Vi se dosta dobro pripremite za svoje emisije. Čak idete i na neke skupove na koje niko normalan ne ide. Bili ste na nekom skupu nekih, vrlo radikalno nastrojenih ljudi, gotovo sektaša, koji uređuju list Dveri srpske. Šta vas vuče da idete na takva mesta?
LUKIĆ: Ne bih išla tamo da mislim da je to marginalna stvar. Svi su znali za Obraz i za Svetozar Miletić. Onog časa kada nisu poslušali samog Patrijarha, od tada se baš mnogo i ne pojavljuju. Oni su poznati po batinjanju homoseksualaca. Mislim da se crkva ogradila od njih. Mislim da Dveri srpske nadilaze značaj jednog običnog lista pravoslavne omladine. Urednik Dveri srpskih je postao glavni urednik Pravoslavlja. Pravoslavlje je zvanični organ Srpske pravoslavne crkve. Oni smatraju da su ti mladi ljudi pomladak koji vredi podržavati. Oni održavaju tribine na Mašinskom fakultetu, što je posebna priča. Kada Dveri srpske nešto organizuju, dolaze sve vladike. Ako je njihov čovek postao prvi čovek pravoslavlja i ako imate sve vladike koje se rado odazivaju njihovom pozivu i gostuju na tim tribinama, onda možete da shvatite koliko crkva podržava Dveri srpske.
RSE: Ko je publika?
LUKIĆ: Mlad svet i uvek je puno. Kada vladika Atanasije govori, to je poseban praznik. Kada ima hiljadu ljudi, pun je amfiteatar. To se već dugo održava redovno. Teme su uvek zanimljive, kao što je nacionalizam Svetog Save. One su eksplicitne političke poruke.
RSE: Da li vas prepoznaju?
LUKIĆ: Počeli su da me prepoznaju pa sam prestala da idem. Sada ide druga Svetlana. Bila je jedna neprijatna tenzija.
RSE: Šta su radili?
LUKIĆ: Oni su meki i tolerantni ljudi, na prvi pogled. Jedna monahinja me pratila u hodnik i tvrdila da ne smem da pušim u holu Mašinskog fakulteta. Rekla sam joj šta je briga što pušim u holu Mašinskog fakulteta jer još uvek nije crkva. To su sve male neprijatnosti, ali ne moram ja svačemu da se izlažem.
RSE: Još jedan haški optuženik je otišao u Hag - Sreten Lukić. Pavković se još uvek krije. Mislite li da su odneli Sretena Lukića?
LUKIĆ: Ja si vizualizujem tu scenu tako što su ušli u bolnicu i odneli ga sa bolničkim krevetom. To samo govori koliko je ta situacija sa dobrovoljnim odlascima potpuni apsurd. Dok je bio živ Zoran Đinđić govorili su da ih on prodaje zbog 31. marta, ne bi li smo dobili pomoć od SAD-a. Toliko su se otimali da te ljude ne pošalju u Hag, da bi sada tog čoveka, koji je bio u bolnici, navrat nanos isporučili. Bliži se 12. april. Neću da vrednujem, ali ne vidim razliku. Ako ih je Zoran Đinđić prodavao za američki novac, ovi ih prodaju za Studiju izvodljivosti. Koliko su to dobrovoljne predaje, to je potpuno posebna priča. Kažu ljudi: ''Nije važna kakva je mačka, glavno da lovi miševe''. Imate ljude koji će otići tamo, ali je to sve trebalo ranije da se odigra. Šta smo mi dobili? Situaciju u kojoj od predsednika vlade, preko ministara, do samog Patrijarha, te ljude tretiraju kao heroje više nego ikada. Dobro je što su u Hagu zbog raznih stvari, ali je jako loš način na koji su odavde ispraćeni.
RSE: Ali je vrlo nelogično da se ''heroji'' isporučuju.
LUKIĆ: Oni to tumače kao njihovu žrtvu, ili kako strašni svet vrši pritisak. To je taktičko povlačenje u odnosu na svet koji ćemo pobediti jednoga dana. Prezentovali su to kao veliku žrtvu i da mi treba svakoga dana Bogu da se molimo za junačko zdravlje i za pamet tih ljudi koji su otišli u Hag.
RSE: Da li ste čitali knjigu Miloša Vasića, Atentat?
LUKIĆ: Da, ali ne detaljno, već unakrsno.
RSE: Da li ste stekli utisak da je Srbija u kandžama nekih potpuno van institucionalnih organizacija i grupacija?
LUKIĆ: Iz te knjige se to vidi, ali i bez toga jesam. Ovde više ne znate ko donosi odluke, ko ih sprovodi, ko ih opstruira. Imamo parlament za koji se zna da je glasačka mašina. Predsednik vlade gotovo da je u izbeglištvu, nikada ga nema. Ljudi koji su iz njegove stranke ne mogu ništa da urade bez njega. Vrti mi se u glavi kada pokušavam da lociram ko šta radi u ovoj zemlji, ko je za šta zadužen. Čula sam da imamo sedam službi državne bezbednosti. Koliko se povećao broj ljudi koji nose oružje u ime države od 5. oktobra na ovamo? Ko koga tu kontroliše? Ko s kim radi? A da ne pričamo o vojnim službama.
RSE: Kako se kao mlada osoba osećate u državi koja ima toliko službi bezbednosti?
LUKIĆ: Kada je bilo Miloševićevo vreme, imao je neke svoje pse koje je huškao na neke ljude s kojima se ne slaže, ali posle toga je povlačio svoje pse i bili ste bezbedni. Sada je problem što više ne znate ko pušta koje pse i ko ih kontroliše. U tom smislu mi je malo jezovitija situacija, jer vidite da ni njih niko ne kontroliše. Vojnici idu okolo i govore da će da se reformišu. Kad sam kretala do vas, dva policajca su ušla u B92. To me uznemirilo, ali me ne bi čudilo da počnu da dolaze i policajci drugačije obučeni. Mi nismo dobili batine 5. oktobra i nismo dobili sve batine koje treba da dobijemo. Jeftino smo se provukli.
RSE: Ko mi?
LUKIĆ: Srbija koja je insistirala na promenama, koja je rušila Miloševića. Izgleda da je 5. oktobra napravljen neki kompromis koji nas je doveo dovde. Vidimo Radikale, Socijaliste i podivljale službe državne bezbednosti. Mislim da nismo završili sa nasiljem i represijom.
RSE: Mogli smo da završimo sa nečim optimističnijim, ali to je život.
LUKIĆ: Izgleda da je dovoljno da živimo samo ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom i da ljudima u ovoj zemlji nije mnogo stalo da u okviru svoga malog ljudskog života dožive bolje dane. Tako ćemo, valjda, biti uvučeni u Evropsku uniju 2025. godine. Mislila sam da ću moći za vreme svoga života malo da ućarim od tih evropskih vrednosti, ali izgleda da neću. Ostaće na onima koji dolaze.