Todorović je branio i brani oštećene porodice u nizu važnih suđenja, počev od onih silom regrutovanim momcima od strane Arkanovih paravojnih formacija u devedesetim, preko odbrane porodica albanskih civila poubijanih u Podujevu, slučaj Ovčara – ubijanje hrvatskih civila u Vukovaru, otmice Bošnjaka u Štrpcima u Sjeverinu, ubistva na Ibarskoj magistrali. On je u ime Odbora za istinu o Ivanu Stamboliću pokrenuo inicijativu za uvođenje specijalnog tužioca u kriminalizovanoj Srbiji. On učestvuje u procesima koje pokreće nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo, koje u svetu i delu domaće javnosti ima imidž hrabre institucije, a u drugom delu izdajničke, jer sarađuje sa Haškim tribunalom, što je za taj drugi deo Srbije nepobitan dokaz antisrpstva. Profesionalni put našeg gosta tipičan je za onu vrstu ljudi koji su, ako ništa drugo, bili radoznali da svet izvan oficijalnih, proklamovanih istina, za one koji drugačije misle. U raznim vremenima značaj drugačijeg je bio različit. Sredinom osamdesetih taj izazov su bili disidenti koji su na kultnim mestima, kao što je Studentski kulturni centar ili Dom omladine, tražili razmicanje ideoloških zabrana, pravo na različito političko mišljenje, pravo na političko organizovanje, pravo na slobodu govora i misli. To su bile disidentske enklave, mesto na kome nije smeo biti viđen jedan sudija Opštinskog suda, a pošto jeste, ostao je bez posla. Verovali ili ne – samo zbog toga. Zato, 1985. godine, menja profesiju. Skida sudijsku odoru i odlazi na mesto preko puta – advokatsko.
Da li se istina o devedesetim godinama zaista raspliće u sudovima u Srbiji? Da li će sudovi domaći, kao i onaj u Hagu, biti mesta na kojima počinju da se imenuju krivci? Da li je zaludna nada da će se u sudnicama saznati istina?
Ova pitanja postavljamo u nedelji kada se beleži druga godišnjica smrti premijera Zorana Đinđića.
RSE: Vi niste direktno angažovani na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, ali jeste u jednom od slučajeva za koji je optužen Milorad Legija.
TODOROVIĆ: Angažovan sam čak u tri slučaja u kojima je optužen Legija. U slučaju zločina na Ibarskoj magistrali zastupam porodice oštećenih. Zastupam i porodicu ubijenog Ivana Stambolića. Angažovan sam i u slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi.
RSE: Da li je sudnica mesto u kome će se raspetljati priča o ubistvu Zorana Đinđića? Da li su se stvorili uslovi da se to može učiniti, ili je tačan utisak nekih posmatrača i učesnika da se to povremeno pretvara u suđenje žrtvi?
TODOROVIĆ: Mislim da sudnica nije pravo mesto da se te stvari raspetljaju. Ipak, postoji neka nada, obzirom da imam veliko poverenje u sudiju, gospodina Marka Kljajevića, koji vodi proces za ubistvo Zorana Đinđića. On je jedina svetla tačka u svim dosadašnjim aktivnostima oko razrešenja ubistva Zorana Đinđića. Svi drugi faktori, i politički i medijski i najšire javno mnjenje, su protiv rasvetljivanja te istine. Premijer Đinđić je bio čovek koji je izručio Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, a u Srbiji je izuzetno dominantan antihaški lobi. I mediji i političari i intelektualci i Akademija nauka i crkva, svi su protiv Haškog tribunala. Mislim da je taj haški angažman i doveo do atentata na premijera Đinđića. Na najvažnijim mestima i sada se nalaze ljudi koji su bili u pritvoru za vreme akcije Sablja, jer se sumnjalo da su bili umešani u ubistvo premijera Đinđića. Direktor BIA je bio tri meseca u zatvoru. Potpuno je misteriozno zbog čega je bio pritvoren, kakvi su bili motivi da se uhapsi, zbog čega je pušten, zašto nije optužen. Čitav niz ljudi iz vlasti su bili u pritvoru u vreme kada se osvetljivalo ubistvo Zorana Đinđića. Ostalo je nedovoljno razjašnjeno zbog čega su bili u zatvoru, kakve oni imaju veze sa ubistvom i zbog čega nisu procesuirani.
RSE: Kako bi ste vi prokomentarisali reči Dejana Milenkovića Bagzija da moćnici neće dati da se sazna istina? Da li je to pokušaj daljeg zamaglivanja i skretanje pažnje sa okrivljenih?
TODOROVIĆ: Ne znam na koje moćnike misli, da li misli na ove moćnike koji sada vladaju Srbijom, ili na neke druge? Kada je ubijen američki predsednik Kenedi, jedan nezavisni tužilac u Americi je rekao: ''Kod ubistva predsednika Kenedija treba da se istraži ko je imao najviše štete od Kenedija i ko je imao najviše koristi od njegova ubistva''. To je bila polazna osnova za razrešenje tog atentata. Kod nas su najviše štete od Đinđića imali Slobodan Milošević, koji je uhapšen i isporučen Haškom tribunalu, kao i njegova moćna porodica. Znamo da on ima višestruke veze i sa oficijalnim i sa mafijaškim krugovima u Rusiji. Tamo mu je u azilu žena, sin mu je tamo pobegao, tamo mu je brat. Ruska mafija je vrlo rasprostranjena po svetu i ima dosta novca. Sklon sam da poverujem da su i oni u to umešani. Optužnica protiv osumnjičenih u slučaju ubistva premijera Đinđića počinje rečima da je atentat izvršen pod geslom Stop Hagu i da su ovi koji odgovaraju samo izvršioci. Naredbodavci se ne znaju.
RSE: Zar ne obeshrabruje vaš odgovor da se u sudnici ne može saznati istina?
TODOROVIĆ: Imam iskustva iz sudnica sa raznih suđenja i mogu da vam kažem da sud baš i nije mesto na kojem se mogu razrešiti pitanja, ni ratnih zločina, ni zločin ubistva premijera Đinđića, kao ni druga politička ubistva. Atmosfera u Srbiji je takva da to ne ide. Imamo pet dnevnih listova koji su protiv tog suđenja, koji su protiv suđenja ratnim zločincima. Imamo Vrhovni sud Srbije koji je do sada sve presude prvostepenih sudova za ratne zločine ukinuo.
RSE: Vrhovni sud je deo antihaškog lobija?
TODOROVIĆ: Da. To više nije deo, nego bastion antihaškog lobija. Takvih ima više. Takva je i Pravoslavna crkva i Akademija nauka i Udruženje književnika i Pravni fakultet, takva je i oficijalna politika, mada ona zbog pregovora oko ulaska u Evropsku uniju mora malo da varira. Vrhovni sud Srbije je, bez ijednog razloga, sa netačnim podacima, ukinuo presudu prvostepenog suda za slučaj ubistva žena i dece u Podujevu, 28. marta 1999. godine.
RSE: Kako vam se čine najnovije odluke o novim postavljenjima u sudu?
TODOROVIĆ: To su neki mali ljudi, druga liga. Taj što je izabran za predsedika Okružnog suda u Beogradu ništa ne znači u pravnom svetu. Predsednica Vrhovnog suda je izabrana pošto je imala najmanji broj glasova, mada, bitan kvalitet predsednice Vrhovnog suda je to da nije nacionalista. Ona nije sudija krivičar, ona je sudija parničar, što je neuobičajeno za predsednika Vrhovnog suda, mada to može biti i pozitivno za Vrhovni sud.
RSE: Da li to znači da ovakve kadrovske promene ne mogu doneti kvalitetnu novu situaciju u sudstvu i u sudnicama zbog političke atmosfere koja se stvara izvan sudnica?
TODOROVIĆ: Mislim da ne mogu. Vrhovni sud je loše postavljen još za vreme Miloševića. Devedeset odsto sudija Vrhovnog suda su izabrani u vreme Miloševićeve vladavine i to kao izuzetno podobni kandidati. To su bili predsednici opštinskih i okružnih sudova, rukovodioci krivičnih odelenja, ljudi koji su sudili u specijalnim predmetima. Sastav Vrhovnog suda je, može se reći, ostao netaknut od vremena Miloševića. Posle 5. oktobra je postavljena nova predsednica Vrhovnog suda, Leposlava Karamarković, koja je pokušala Vrhovni sud da promeni i da ukloni Miloševićeve ljude, ali u tome nije uspela. Vrhovni sud, sam za sebe, je veliki faktor antihaškog lobija u Srbiji. Atmosfera u društvu je takva da Radikali imaju najviše glasova, najviše poslanika, najviše se čuju. Nacionalisti, kao što su Bogoljub Karić ili Velja Ilić, se ujedinjuju. Stranka Vojislava Koštunice se vrlo malo razlikuje od Radikala. Poslanici Vuka Draškovića su mu otkazali poslušnost zbog njegove spoljne politike, zbog njegovih izjava u pravcu saradnje s Hagom, sa Evropom, sa svetom. Stvara se jedan opasan nacionalistički konsenzus u Skupštini Srbije, u javnom mnjenju, u štampi i dalje.
RSE: Zašto se Legija predao?
TODOROVIĆ: To je velika misterija. Pretpostavljao sam i ranije da je imao neka obećanja. Ima nekih indicija koje govore o tome da je postojao dogovor između oficijalne vlasti i Legije. U suđenju za ubistvo Ivana Stambolića, kao i u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi je situacija prilično jasna, prilično čista. U Budvi postoje otisci prstiju. Glavni svedok u slučaju Stambolić je odveo ljude u planinu, u Frušku goru, i tačno im pokazao gde se nalazi leš. Preko tog dokaza se ne može preći. U pravosudnim krugovima pouzdano znamo da se predsednik veća koji sudi taj slučaj uplašio i ne sme da presudi. Neće da bude prvi i odlaže taj predmet. Tu bi Legija mogao dobiti četrdeset godina. Veću kaznu ne može dobiti. Važno je da je dobije. U predmetu slučaja na Ibarskoj magistrali saslušan je u predkrivičnom postupku komandant Crvenih beretki, naslednik Legije. On je detaljno opisao šta je Legija radio u vezi sa Ibarskom magistralom. To je rekao u prisustvu branioca, u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, a prvostepeni sud je njegovu izjavu izdvojio iz spisa, sklonio da ne može da se koristi kao dokaz, jer navodno nije poštovan zakonik kada je ispitivan, a to nije tačno. To govori da se Legija može izvući, ali u to ne verujem. Iz svega ovoga proizilazi da se nešto preduzima kako bi se on spasao. Da li je to u dogovoru sa vlastima, ili je neka viša sila, ne znam.
RSE: Koliko u svetu traju ovakva suđenja?
TODOROVIĆ: Najsličniji primer koji bi smo mogli uporediti sa ovim suđenjem, a koji mu je sušta suprotnost, je suđenje za ubistvo švedske ministrice. Suđenje je završeno za manje od godinu dana. Izrečena je prvostepena presuda u roku od nekoliko meseci, drugostepena u sledećih mesec dana. Jedino se puno raspravljalo oko duševnog zdravlja njenog ubice. To suđenje je primer efikasnosti vođenja postupka da se raspravi slučaj. Švedskim vlastima je stalo, oni su zainteresovani i uradili su sve da se suđenje brzo, efikasno i pravedno okonča. Kod nas suđenje za slučaj na Ibarskoj magistrali traje četiri godine. Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića je počelo prije skoro dve godine, a ne vidi se kraj. Takvih slučajeva ima dosta. Bilo ih je i u Indiji i u Egiptu i u Italiji. Smatram da je suštinska razlika u tome što su organi vlasti i organi pravosuđa u tim zemljama želeli da razreše i okončaju suđenje što pre kako bi istina izašla na videlo. Nisam siguran da zvanični organi vlasti u Srbiji to žele.
RSE: Deo odgovornosti je i na advokatima. Zar nisu i sami advokati deo Zemunskog klana?
TODOROVIĆ: Vođena je istraga protiv nekih advokata koji su bili u zatvoru, ali optužnica nikada nije podignuta. Veliki deo zasluga za opstruisanje slučaja ubistva Zorana Đinđića pripada advokatima koji se ne ponašaju po advokatskoj etici i po zakonu, koji su uradili sve da bi se prolongiralo to suđenje i da se ne odvija kako treba. Koristili su se svim sredstvima koja ne služe na čast mojim kolegama advokatima. Advokatica Vesna Radomirović je prisustvovala ispitivanju Zvezdana Jovanovića kao njegov advokat po službenoj dužnosti. Sada se protiv nje vodi disciplinski postupak sa sumnjom da nije prisustvovala tom ispitivanju, iako ima ubedljive i validne dokaze, postoji i snimak, da je bila prisutna. Vrlo je neuobičajeno da se vodi disciplinski postupak protiv advokata. Ona je bila prisutna kao branilac u momentu kada je on priznao ubistvo i na osnovu toga je zasnovana optužnica. Taj proces je jedan od vidova pritiska. Protiv nje se vodi disciplinski postupak što je vrlo simptomatično i vrlo nezgodno.
RSE: General Perišić je otišao u Hag. Optužen je za komandnu odgovornost za Srebrenicu i za Sarajevo.
TODOROVIĆ: To je prva optužnica za komandnu odgovornost i optužen je jedan general JNA. General Perišić je optužen da je kao nadređeni generalu Mladiću i ostalim oficirima Republike Srpske izdavao naređenja da izvrše pokolj u Srebrenici, granatiranje Sarajeva i slične zločine. Za mene to nije iznenađenje. Radeći na predmetima otmice putnika u Štrbcima, otmice putnika u Sjeverinu i još na nizu zločina u Sandžaku saznao sam neke stvari iz prve ruke iz svedočenja oficira Republike Srpske u Belom Polju i u Beogradu. U vreme ratnih operacija 1992/1993 godine, komandant Višegradske brigade, Luka Dragičević, komandant Ruđanske brigade, Momčilo Tuba, i komandant Goraždanske brigade, Damjan Mitrašinović, su bili oficiri JNA pre rata. Odlukom Generalštaba su raspoređeni u vojsku Republike Srpske. Posle Dejtonskog sporazuma ponovo su raspoređeni u Vojsku Jugoslavije, jedan u Požarevac, drugi u Sombor, treći u Novi Sad. Pod vodstvom Generalštaba su upućeni da ratuju za Republiku Srpsku. Pored toga, kompletno oruđe, oružje i svi potencijali JNA su prešli u Vojsku Republike Srpske u vreme rata. Kontakti su bili najintezivniji. Finansiranje te vojske je išlo iz Jugoslavije. Po mom mišljenju je ovo jedan dobar presedan, jedna dobra novost što je Haški tribunal direktno povezao najvišeg oficira JNA i Vojske Jugoslavije, načelnika Generalštaba, Momčila Perišića, sa izvršiocima zločina po Bosni, sa komandantima Vojske Republike Srpske. Ovde se o tome ništa ne govori, ne piše se i ne verujem da će se pisati. Ako se i bude pisalo, biće kritički intonirano. Ako se osudi Momčilo Perišić pod ovom optužnicom i pod ovim uslovima to će biti jedan vrlo značajan dokaz da je ratove u Bosni vodila JNA, Jugoslavija, Srbija.
RSE: Imate uvida šta se događalo u Sandžaku 1992. i 1993. godine jer ste advokat u dva važna postupka: u suđenju za zločine u Štrbcima i u Sjeverinu, kada su ubijeni Bošnjaci civili.
TODOROVIĆ: To je jedan specifičan slučaj. Sva ta nedela, svo to treniranje strogoće, svi ti zločini, svo to iseljavanje koje se desilo u Sandžaku, desilo se od juna 1992. do juna 1993. godine kada je predsednik Savezne Republike Jugoslavije bio Dobrica Ćosić i kada je kao takav bio vrhovni komandant. U avgustu mesecu je pretila opasnost da se svi Muslimani u Pljevljima pobiju. Tu akciju je vodio Čeko Dačević, radikalski poslanik i četnički vojvoda. Oni su u jednom trenutku zauzeli sve komunikacije, poštu, radio stanicu, policiju. Pretila je velika opasnost od neviđenog pogroma. Dvadeset lokala pljevaljskih Muslimana je uništeno. Tu se pojavljuju Dobrica Ćosić i Momir Bulatović. Ćosić je u tom kontekstu navodio Aliju Izetbegovića da je on trebao da vodi računa. Dobrica Ćosić je mesec dana unapred znao da će doći do otmice u Štrbcu. Bezbednosni organi železnice su dobili dojavu koju su proverili i saznali da je istinita. Znao je trideset dana ranije, i to precizirano na kojoj stanici, da će se dogoditi otmica Bošnjaka radi razmene. Dobrica Ćosić je formirao komisiju čiji je zadatak bio da ispita slučaj u Sjeverinu. U toj komisiji je bio tadašnji ministar za ljudska prava i njegov savetnik. Išli su nekoliko puta u Sjeverin i do danas nije napravljen nikakav izvještaj. Ništa nije urađeno. U crnogorskom Sandžaku, jedna velika oblast pod nazivom Bukovica, u dužini od 184 kilometra duž bosanske granice, je praktično iseljena. Ubijeni su ljudi u Kukurovićima. Ubijen je čovek kada je pokazao legitimaciju iz koje su saznali da je Musliman. Vojska je držala na nišanu zgrade u Sjenici i u Pazaru. Juna 1992. godine je vojska praktično okupirala Sandžak. Razmišljao sam o tome i proučavao sam izjave Dobrice Ćosića. Našao sam da je on u jednom razgovoru Bori Joviću, koji je napisao knjigu Poslednji dani SFRJ, rekao da Bosna ne može biti unitarna država i kako Muslimani treba da nasele centralne delove Bosne, a u Sandžaku treba osloboditi prostor za Istočnu Bosnu, buduću srpsku državu. On je 30. septembra 1992. godine u Ženevi devet sati pregovarao sa Franjom Tuđmanom u prisustvu Vensa i Ovena. Oni su se tada dogovorili o podeli Bosne. U intervju, koji je dao Miloradu Vučeliću u Politici u julu mesecu 1991. godine, je rekao da se mora poduzeti humano preseljenje, ako nema druge. Iz toga sam zaključio da je cela sandžačka kampanja intonirana da bi se stvorili uslovi za nesmetanu podelu Bosne.
RSE: Optužujete tadašnji jugoslovenski politički vrh da je napravio politički kišobran za tu vrstu zločina u Sandžaku. To su ozbiljne optužnice.
TODOROVIĆ: O podeli Bosne, o dogovorima Ćosića i Tuđmana, a kasnije Miloševića i Tuđmana, postoji već velika literatura. O tome se izjašnjavao i predsednik Mesić na suđenju, o tome je hrvatska štampa objavila niz stenograma, o tome postoje dokazi.
RSE: Kada bi vas gospodin Ćosić tužio za ovo što ste rekli, kako bi ste prošli na sudu?
TODOROVIĆ: Dosta dugo to objavljujem i govorim. Imam dokumenta, imam njegove izjave. Klinton je sprečio podelu Bosne u februaru 1994. godine kada je napravio federaciju, kada je spojio Hrvate i Muslimane. Do tada je to bilo najaktuelnije i najvažnije pitanje. Oko toga se vodio rat.
RSE: Postojali su dokazi i protiv Milana Lukića, pa je on pušten.
TODOROVIĆ: To je jedno sramno suđenje, to jedna farsa od suđenja. To je bilo 1994. godine u Okružnom sudu u Beogradu. Milan Lukić je uhapšen i izveden na sud za Štrbce. Umesto ubistva, stavljeno mu je na teret da je protiv pravno lišio ljude slobode. Istraga je trajala dvadeset dana, saslušano su samo tri svedoka, iako je Tužilaštvo Srbije u tom momentu raspolagalo sa izjavama 150 svedoka, sa nekim očevidcima, sa nekim ljudima koji su rekli da bi, kada bi ih videli, prepoznali ubice i otmičare iz voza. Takvim moćnim dokazima su raspolagali, a ništa nisu poduzeli. Imam sve te dokaze. Skupština Crne Gore, koja je raspravljala taj slučaj, tražila je od Tužilaštva dokaze i kasnije ih je učinila javnim. Iz tih materijala, koje je Tužilaštvo poslalo Skupštini Crne Gore, se vidi da je u vreme te istrage naše Tužilaštvo imalo fenomenalne dokaze koje je beogradski sud ignorisao. Posle dvadeset dana je izručen Republici Srpskoj i tamo je dočekan kao heroj. Naš beogradski sud se tu obrukao.
RSE: Šta mislite o ustupanju slučaja generala Mrkšića i Šljivančanina srpskom pravosuđu?
TODOROVIĆ: Bojim se da i to opet ne bude neka farsa. Krivičnim pravom, uvedenim u krivično zakonodavstvo početkom XIX veka u Francuskoj, je predviđeno da čovek može da odgovara samo za krivično delo koje je bilo predviđeno u onom trenutku kada je izvršeno. Ne može se odgovarati retroaktivno za izvršenje krivičnog dela. Sada imamo situaciju da je naš novi Zakon o krivičnom postupku, koji je predložen od strane vlade, predvideo posebno krivično delo komandne odgovornosti. To je bilo potpuno suvišno i potpuno nepotrebno. Ono je uvedeno samo zato da bi se zaštitili visoki politički i vojni funkcioneri od odgovornosti za zločine počinjene u ratovima od 1991. – 1999. Po našem tadašnjem zakonu je postojala odgovornost, ne samo izvršilaca, nego i onih koji nedelo nisu sprečili, a mogli su, kao i onih koji su im bili komandanti, koji su tu akciju odobrili. Mogu napraviti paralelu sa povredama na radu gde istovremeno odgovara i šef gradilišta i poslovođa i referent za higijensko-tehničku zaštitu, pa i sam direktor. Postoji to i kod lekara. Svako odgovara u granicama svoje aktivnosti, svako dogovara za ono što je propustio. Uvođenje komandne odgovornosti, kao posebnog krivičnog dela u Krivični zakon koji će biti usvojen za mesec-dva dana, je direktno u funkciji sprečavanja izvođenja na sud generala Mrkšića i sličnih generala, premijera i predsednika republika. Bojim se, ako bi izručili generala Mrkšića, da bi došlo do toga da se kaže da to delo nije bilo predviđeno, iako nije tačno, i da bi bili oslobođeni zbog toga što u vreme kada su oni delovali krivično delo komandne odgovornosti nije postojalo.
RSE: General Ratko Mladić se čeka u Hagu. Imate li neka saznanja o tome da vlast zna gde je general Mladić? Da li mislite da je tačna rečenica koja stiže iz Haga da ukoliko bi hteli da ga isporuče, mogli bi u roku od nekoliko sati?
TODOROVIĆ: Verujem gospođi del Ponte koja je to izjavila. Mi imamo jedan slučaj koji je simptomatičan a pomalo se zaboravlja. To je ubistvo dvojice vojnika u topčiderskoj kasarni. Pošto su ubijeni, izašlo je jedno nabulozno saopštenje Vojnog suda u kojem se pričaju neke nemoguće stvari. Posle toga imamo saopštenje komisije koju je formirao Marović i koja daje saopštenje potpuno suprotno prethodnom. Bila je priča da su ubijeni jer su videli neke ljude, možda i Ratka Mladića, u podzemnom objektu koji su čuvali. To je negirano iako odjedanput zatvaraju taj objekt. To je sve sumnjivo. Sumnjiva je pogibija vojnika, sumnjivo je to što nisu uspeli ubedljivo i uverljivo da demantuju da to nema nikakve veze sa haškim optuženicima, sumnjivo je jer su na prečac napustili taj objekat, sumnjivo je jer su dali samo zvaničnim medijima to da vide. Na tom objektu sam video jedna vrata na kojima piše ''predsednik Srbije i Crne Gore''. To znači da je taj objekt korišten. Video sam tamo i neke moderne kompjutere. Sve što je država uradila na demantovanju toga da je tu bio Ratko Mladić i da su vojnici zbog toga ubijeni, nije ubedljivo, naprotiv.
RSE: Kako je moguće, s obzirom na velike podele u vlasti, da nije procurio niti jedan dokaz?
TODOROVIĆ: Podele su samo prividne. Oni se sukobljavaju samo oko vlasti, ali u osnovnim pravcima protiv Amerike, protiv sveta, protiv Haškog tribunala, za klaustrofobiju, za patriotizam, za suverenitet su zajedno i tu nema dilema. Tu su svi isti. Vidite kako se Tadić ponaša, kako je on bled, kako on ne ume da zauzme nikakav stav, kako i on ide njima na ruku.
RSE: Tvrdite da nećemo saznati istinu i da neće biti kažnjeni krivci za ubistvo Ivana Stambolića, premijera Zorana Đinđića, za ubistva civila od 1990. godine.
TODOROVIĆ: U ovakvoj političkoj konstelaciji snaga to neće moći.
RSE: Kako će se završiti ti procesi?
TODOROVIĆ: Zahvaljujući izuzetnim sudijama i ozbiljnim ljudima koji su sudile neke ratne zločine, može se desiti da se nešto pojedinačno izvuče na kratak rok. U slučaju otmice u Sjeverinu i u slučaju ubistva u Podujevu, sudije su bile na visini zadatka i zahvaljujući njihovom poštenju i poznavanju prava, kao i njihovom angažovanju dobili smo vrlo dobre prvostepene presude koje je Vrhovni sud poništio tako što je lažno prikazano stanje stvari u tim predmetima koje je izneseno u prvostepenom postupku. Samo zahvaljujući pojedinačnim zalaganjem, slučajnošću, izuzetnim pojedincima može se doći do razrješenja nekih od zločina. Globalni trend koji je sada prisutan je takav da ne daje osnova za optimizam.
RSE: Šta to treba da se dogodi u zemlji Srbiji pa da kažete da su stvoreni uslovi da krivci budu osuđeni i da se sazna istina?
TODOROVIĆ: Najsvetliji trenutak u zemlji Srbiji od 1945. godine pa na ovamo je dolazak Zorana Đinđića za premijera Srbije. Tada je bila neka nada. To je bio najveći srpski političar druge polovine XX veka. Jedino ako bi se ponovo pojavio takav čovek, sa takvom sklonošću za reformu, s takvim pogledom na Evropu i Srbiju, moglo bi nešto da se očekuje. Ne verujem da se takav može pojaviti, jer je Đinđić ubijen zbog takvih stavova.
RSE: Ne možemo završiti razgovor s porukom da je nada za Srbiju potpuno ubijena.
TODOROVIĆ: Na žalost, to je aktuelni trenutak srpske, i političke i društvene i javne i medijske i kakve god hoćete, scene.
RSE: Sa kakvom idejom idete u sudnice, ako mislite da pravde neće biti?
TODOROVIĆ: Sada će početi suđenje za Ovčare u Okružnom sudu u Novom Sadu. Sudija koji to sudi je izvanredan i odlično vodi suđenje. Dok se nalazimo u takvim sudnicama imamo privid pravde. Sve ostalo je grozno. Ipak, ima pojedinaca, ima još dobrih i poštenih ljudi. Srbi su vitalan narod.
RSE: Vaša poruka bi bila da svako treba pošteno da radi svoj deo posla i tako pomalo, korak po korak, možemo promeniti stvarnost.
TODOROVIĆ: Postoje u srpskom pravosuđu takvi ljudi.
Da li se istina o devedesetim godinama zaista raspliće u sudovima u Srbiji? Da li će sudovi domaći, kao i onaj u Hagu, biti mesta na kojima počinju da se imenuju krivci? Da li je zaludna nada da će se u sudnicama saznati istina?
Ova pitanja postavljamo u nedelji kada se beleži druga godišnjica smrti premijera Zorana Đinđića.
RSE: Vi niste direktno angažovani na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, ali jeste u jednom od slučajeva za koji je optužen Milorad Legija.
TODOROVIĆ: Angažovan sam čak u tri slučaja u kojima je optužen Legija. U slučaju zločina na Ibarskoj magistrali zastupam porodice oštećenih. Zastupam i porodicu ubijenog Ivana Stambolića. Angažovan sam i u slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi.
RSE: Da li je sudnica mesto u kome će se raspetljati priča o ubistvu Zorana Đinđića? Da li su se stvorili uslovi da se to može učiniti, ili je tačan utisak nekih posmatrača i učesnika da se to povremeno pretvara u suđenje žrtvi?
TODOROVIĆ: Mislim da sudnica nije pravo mesto da se te stvari raspetljaju. Ipak, postoji neka nada, obzirom da imam veliko poverenje u sudiju, gospodina Marka Kljajevića, koji vodi proces za ubistvo Zorana Đinđića. On je jedina svetla tačka u svim dosadašnjim aktivnostima oko razrešenja ubistva Zorana Đinđića. Svi drugi faktori, i politički i medijski i najšire javno mnjenje, su protiv rasvetljivanja te istine. Premijer Đinđić je bio čovek koji je izručio Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, a u Srbiji je izuzetno dominantan antihaški lobi. I mediji i političari i intelektualci i Akademija nauka i crkva, svi su protiv Haškog tribunala. Mislim da je taj haški angažman i doveo do atentata na premijera Đinđića. Na najvažnijim mestima i sada se nalaze ljudi koji su bili u pritvoru za vreme akcije Sablja, jer se sumnjalo da su bili umešani u ubistvo premijera Đinđića. Direktor BIA je bio tri meseca u zatvoru. Potpuno je misteriozno zbog čega je bio pritvoren, kakvi su bili motivi da se uhapsi, zbog čega je pušten, zašto nije optužen. Čitav niz ljudi iz vlasti su bili u pritvoru u vreme kada se osvetljivalo ubistvo Zorana Đinđića. Ostalo je nedovoljno razjašnjeno zbog čega su bili u zatvoru, kakve oni imaju veze sa ubistvom i zbog čega nisu procesuirani.
RSE: Kako bi ste vi prokomentarisali reči Dejana Milenkovića Bagzija da moćnici neće dati da se sazna istina? Da li je to pokušaj daljeg zamaglivanja i skretanje pažnje sa okrivljenih?
TODOROVIĆ: Ne znam na koje moćnike misli, da li misli na ove moćnike koji sada vladaju Srbijom, ili na neke druge? Kada je ubijen američki predsednik Kenedi, jedan nezavisni tužilac u Americi je rekao: ''Kod ubistva predsednika Kenedija treba da se istraži ko je imao najviše štete od Kenedija i ko je imao najviše koristi od njegova ubistva''. To je bila polazna osnova za razrešenje tog atentata. Kod nas su najviše štete od Đinđića imali Slobodan Milošević, koji je uhapšen i isporučen Haškom tribunalu, kao i njegova moćna porodica. Znamo da on ima višestruke veze i sa oficijalnim i sa mafijaškim krugovima u Rusiji. Tamo mu je u azilu žena, sin mu je tamo pobegao, tamo mu je brat. Ruska mafija je vrlo rasprostranjena po svetu i ima dosta novca. Sklon sam da poverujem da su i oni u to umešani. Optužnica protiv osumnjičenih u slučaju ubistva premijera Đinđića počinje rečima da je atentat izvršen pod geslom Stop Hagu i da su ovi koji odgovaraju samo izvršioci. Naredbodavci se ne znaju.
RSE: Zar ne obeshrabruje vaš odgovor da se u sudnici ne može saznati istina?
TODOROVIĆ: Imam iskustva iz sudnica sa raznih suđenja i mogu da vam kažem da sud baš i nije mesto na kojem se mogu razrešiti pitanja, ni ratnih zločina, ni zločin ubistva premijera Đinđića, kao ni druga politička ubistva. Atmosfera u Srbiji je takva da to ne ide. Imamo pet dnevnih listova koji su protiv tog suđenja, koji su protiv suđenja ratnim zločincima. Imamo Vrhovni sud Srbije koji je do sada sve presude prvostepenih sudova za ratne zločine ukinuo.
RSE: Vrhovni sud je deo antihaškog lobija?
TODOROVIĆ: Da. To više nije deo, nego bastion antihaškog lobija. Takvih ima više. Takva je i Pravoslavna crkva i Akademija nauka i Udruženje književnika i Pravni fakultet, takva je i oficijalna politika, mada ona zbog pregovora oko ulaska u Evropsku uniju mora malo da varira. Vrhovni sud Srbije je, bez ijednog razloga, sa netačnim podacima, ukinuo presudu prvostepenog suda za slučaj ubistva žena i dece u Podujevu, 28. marta 1999. godine.
RSE: Kako vam se čine najnovije odluke o novim postavljenjima u sudu?
TODOROVIĆ: To su neki mali ljudi, druga liga. Taj što je izabran za predsedika Okružnog suda u Beogradu ništa ne znači u pravnom svetu. Predsednica Vrhovnog suda je izabrana pošto je imala najmanji broj glasova, mada, bitan kvalitet predsednice Vrhovnog suda je to da nije nacionalista. Ona nije sudija krivičar, ona je sudija parničar, što je neuobičajeno za predsednika Vrhovnog suda, mada to može biti i pozitivno za Vrhovni sud.
RSE: Da li to znači da ovakve kadrovske promene ne mogu doneti kvalitetnu novu situaciju u sudstvu i u sudnicama zbog političke atmosfere koja se stvara izvan sudnica?
TODOROVIĆ: Mislim da ne mogu. Vrhovni sud je loše postavljen još za vreme Miloševića. Devedeset odsto sudija Vrhovnog suda su izabrani u vreme Miloševićeve vladavine i to kao izuzetno podobni kandidati. To su bili predsednici opštinskih i okružnih sudova, rukovodioci krivičnih odelenja, ljudi koji su sudili u specijalnim predmetima. Sastav Vrhovnog suda je, može se reći, ostao netaknut od vremena Miloševića. Posle 5. oktobra je postavljena nova predsednica Vrhovnog suda, Leposlava Karamarković, koja je pokušala Vrhovni sud da promeni i da ukloni Miloševićeve ljude, ali u tome nije uspela. Vrhovni sud, sam za sebe, je veliki faktor antihaškog lobija u Srbiji. Atmosfera u društvu je takva da Radikali imaju najviše glasova, najviše poslanika, najviše se čuju. Nacionalisti, kao što su Bogoljub Karić ili Velja Ilić, se ujedinjuju. Stranka Vojislava Koštunice se vrlo malo razlikuje od Radikala. Poslanici Vuka Draškovića su mu otkazali poslušnost zbog njegove spoljne politike, zbog njegovih izjava u pravcu saradnje s Hagom, sa Evropom, sa svetom. Stvara se jedan opasan nacionalistički konsenzus u Skupštini Srbije, u javnom mnjenju, u štampi i dalje.
RSE: Zašto se Legija predao?
TODOROVIĆ: To je velika misterija. Pretpostavljao sam i ranije da je imao neka obećanja. Ima nekih indicija koje govore o tome da je postojao dogovor između oficijalne vlasti i Legije. U suđenju za ubistvo Ivana Stambolića, kao i u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi je situacija prilično jasna, prilično čista. U Budvi postoje otisci prstiju. Glavni svedok u slučaju Stambolić je odveo ljude u planinu, u Frušku goru, i tačno im pokazao gde se nalazi leš. Preko tog dokaza se ne može preći. U pravosudnim krugovima pouzdano znamo da se predsednik veća koji sudi taj slučaj uplašio i ne sme da presudi. Neće da bude prvi i odlaže taj predmet. Tu bi Legija mogao dobiti četrdeset godina. Veću kaznu ne može dobiti. Važno je da je dobije. U predmetu slučaja na Ibarskoj magistrali saslušan je u predkrivičnom postupku komandant Crvenih beretki, naslednik Legije. On je detaljno opisao šta je Legija radio u vezi sa Ibarskom magistralom. To je rekao u prisustvu branioca, u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, a prvostepeni sud je njegovu izjavu izdvojio iz spisa, sklonio da ne može da se koristi kao dokaz, jer navodno nije poštovan zakonik kada je ispitivan, a to nije tačno. To govori da se Legija može izvući, ali u to ne verujem. Iz svega ovoga proizilazi da se nešto preduzima kako bi se on spasao. Da li je to u dogovoru sa vlastima, ili je neka viša sila, ne znam.
RSE: Koliko u svetu traju ovakva suđenja?
TODOROVIĆ: Najsličniji primer koji bi smo mogli uporediti sa ovim suđenjem, a koji mu je sušta suprotnost, je suđenje za ubistvo švedske ministrice. Suđenje je završeno za manje od godinu dana. Izrečena je prvostepena presuda u roku od nekoliko meseci, drugostepena u sledećih mesec dana. Jedino se puno raspravljalo oko duševnog zdravlja njenog ubice. To suđenje je primer efikasnosti vođenja postupka da se raspravi slučaj. Švedskim vlastima je stalo, oni su zainteresovani i uradili su sve da se suđenje brzo, efikasno i pravedno okonča. Kod nas suđenje za slučaj na Ibarskoj magistrali traje četiri godine. Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića je počelo prije skoro dve godine, a ne vidi se kraj. Takvih slučajeva ima dosta. Bilo ih je i u Indiji i u Egiptu i u Italiji. Smatram da je suštinska razlika u tome što su organi vlasti i organi pravosuđa u tim zemljama želeli da razreše i okončaju suđenje što pre kako bi istina izašla na videlo. Nisam siguran da zvanični organi vlasti u Srbiji to žele.
RSE: Deo odgovornosti je i na advokatima. Zar nisu i sami advokati deo Zemunskog klana?
TODOROVIĆ: Vođena je istraga protiv nekih advokata koji su bili u zatvoru, ali optužnica nikada nije podignuta. Veliki deo zasluga za opstruisanje slučaja ubistva Zorana Đinđića pripada advokatima koji se ne ponašaju po advokatskoj etici i po zakonu, koji su uradili sve da bi se prolongiralo to suđenje i da se ne odvija kako treba. Koristili su se svim sredstvima koja ne služe na čast mojim kolegama advokatima. Advokatica Vesna Radomirović je prisustvovala ispitivanju Zvezdana Jovanovića kao njegov advokat po službenoj dužnosti. Sada se protiv nje vodi disciplinski postupak sa sumnjom da nije prisustvovala tom ispitivanju, iako ima ubedljive i validne dokaze, postoji i snimak, da je bila prisutna. Vrlo je neuobičajeno da se vodi disciplinski postupak protiv advokata. Ona je bila prisutna kao branilac u momentu kada je on priznao ubistvo i na osnovu toga je zasnovana optužnica. Taj proces je jedan od vidova pritiska. Protiv nje se vodi disciplinski postupak što je vrlo simptomatično i vrlo nezgodno.
RSE: General Perišić je otišao u Hag. Optužen je za komandnu odgovornost za Srebrenicu i za Sarajevo.
TODOROVIĆ: To je prva optužnica za komandnu odgovornost i optužen je jedan general JNA. General Perišić je optužen da je kao nadređeni generalu Mladiću i ostalim oficirima Republike Srpske izdavao naređenja da izvrše pokolj u Srebrenici, granatiranje Sarajeva i slične zločine. Za mene to nije iznenađenje. Radeći na predmetima otmice putnika u Štrbcima, otmice putnika u Sjeverinu i još na nizu zločina u Sandžaku saznao sam neke stvari iz prve ruke iz svedočenja oficira Republike Srpske u Belom Polju i u Beogradu. U vreme ratnih operacija 1992/1993 godine, komandant Višegradske brigade, Luka Dragičević, komandant Ruđanske brigade, Momčilo Tuba, i komandant Goraždanske brigade, Damjan Mitrašinović, su bili oficiri JNA pre rata. Odlukom Generalštaba su raspoređeni u vojsku Republike Srpske. Posle Dejtonskog sporazuma ponovo su raspoređeni u Vojsku Jugoslavije, jedan u Požarevac, drugi u Sombor, treći u Novi Sad. Pod vodstvom Generalštaba su upućeni da ratuju za Republiku Srpsku. Pored toga, kompletno oruđe, oružje i svi potencijali JNA su prešli u Vojsku Republike Srpske u vreme rata. Kontakti su bili najintezivniji. Finansiranje te vojske je išlo iz Jugoslavije. Po mom mišljenju je ovo jedan dobar presedan, jedna dobra novost što je Haški tribunal direktno povezao najvišeg oficira JNA i Vojske Jugoslavije, načelnika Generalštaba, Momčila Perišića, sa izvršiocima zločina po Bosni, sa komandantima Vojske Republike Srpske. Ovde se o tome ništa ne govori, ne piše se i ne verujem da će se pisati. Ako se i bude pisalo, biće kritički intonirano. Ako se osudi Momčilo Perišić pod ovom optužnicom i pod ovim uslovima to će biti jedan vrlo značajan dokaz da je ratove u Bosni vodila JNA, Jugoslavija, Srbija.
RSE: Imate uvida šta se događalo u Sandžaku 1992. i 1993. godine jer ste advokat u dva važna postupka: u suđenju za zločine u Štrbcima i u Sjeverinu, kada su ubijeni Bošnjaci civili.
TODOROVIĆ: To je jedan specifičan slučaj. Sva ta nedela, svo to treniranje strogoće, svi ti zločini, svo to iseljavanje koje se desilo u Sandžaku, desilo se od juna 1992. do juna 1993. godine kada je predsednik Savezne Republike Jugoslavije bio Dobrica Ćosić i kada je kao takav bio vrhovni komandant. U avgustu mesecu je pretila opasnost da se svi Muslimani u Pljevljima pobiju. Tu akciju je vodio Čeko Dačević, radikalski poslanik i četnički vojvoda. Oni su u jednom trenutku zauzeli sve komunikacije, poštu, radio stanicu, policiju. Pretila je velika opasnost od neviđenog pogroma. Dvadeset lokala pljevaljskih Muslimana je uništeno. Tu se pojavljuju Dobrica Ćosić i Momir Bulatović. Ćosić je u tom kontekstu navodio Aliju Izetbegovića da je on trebao da vodi računa. Dobrica Ćosić je mesec dana unapred znao da će doći do otmice u Štrbcu. Bezbednosni organi železnice su dobili dojavu koju su proverili i saznali da je istinita. Znao je trideset dana ranije, i to precizirano na kojoj stanici, da će se dogoditi otmica Bošnjaka radi razmene. Dobrica Ćosić je formirao komisiju čiji je zadatak bio da ispita slučaj u Sjeverinu. U toj komisiji je bio tadašnji ministar za ljudska prava i njegov savetnik. Išli su nekoliko puta u Sjeverin i do danas nije napravljen nikakav izvještaj. Ništa nije urađeno. U crnogorskom Sandžaku, jedna velika oblast pod nazivom Bukovica, u dužini od 184 kilometra duž bosanske granice, je praktično iseljena. Ubijeni su ljudi u Kukurovićima. Ubijen je čovek kada je pokazao legitimaciju iz koje su saznali da je Musliman. Vojska je držala na nišanu zgrade u Sjenici i u Pazaru. Juna 1992. godine je vojska praktično okupirala Sandžak. Razmišljao sam o tome i proučavao sam izjave Dobrice Ćosića. Našao sam da je on u jednom razgovoru Bori Joviću, koji je napisao knjigu Poslednji dani SFRJ, rekao da Bosna ne može biti unitarna država i kako Muslimani treba da nasele centralne delove Bosne, a u Sandžaku treba osloboditi prostor za Istočnu Bosnu, buduću srpsku državu. On je 30. septembra 1992. godine u Ženevi devet sati pregovarao sa Franjom Tuđmanom u prisustvu Vensa i Ovena. Oni su se tada dogovorili o podeli Bosne. U intervju, koji je dao Miloradu Vučeliću u Politici u julu mesecu 1991. godine, je rekao da se mora poduzeti humano preseljenje, ako nema druge. Iz toga sam zaključio da je cela sandžačka kampanja intonirana da bi se stvorili uslovi za nesmetanu podelu Bosne.
RSE: Optužujete tadašnji jugoslovenski politički vrh da je napravio politički kišobran za tu vrstu zločina u Sandžaku. To su ozbiljne optužnice.
TODOROVIĆ: O podeli Bosne, o dogovorima Ćosića i Tuđmana, a kasnije Miloševića i Tuđmana, postoji već velika literatura. O tome se izjašnjavao i predsednik Mesić na suđenju, o tome je hrvatska štampa objavila niz stenograma, o tome postoje dokazi.
RSE: Kada bi vas gospodin Ćosić tužio za ovo što ste rekli, kako bi ste prošli na sudu?
TODOROVIĆ: Dosta dugo to objavljujem i govorim. Imam dokumenta, imam njegove izjave. Klinton je sprečio podelu Bosne u februaru 1994. godine kada je napravio federaciju, kada je spojio Hrvate i Muslimane. Do tada je to bilo najaktuelnije i najvažnije pitanje. Oko toga se vodio rat.
RSE: Postojali su dokazi i protiv Milana Lukića, pa je on pušten.
TODOROVIĆ: To je jedno sramno suđenje, to jedna farsa od suđenja. To je bilo 1994. godine u Okružnom sudu u Beogradu. Milan Lukić je uhapšen i izveden na sud za Štrbce. Umesto ubistva, stavljeno mu je na teret da je protiv pravno lišio ljude slobode. Istraga je trajala dvadeset dana, saslušano su samo tri svedoka, iako je Tužilaštvo Srbije u tom momentu raspolagalo sa izjavama 150 svedoka, sa nekim očevidcima, sa nekim ljudima koji su rekli da bi, kada bi ih videli, prepoznali ubice i otmičare iz voza. Takvim moćnim dokazima su raspolagali, a ništa nisu poduzeli. Imam sve te dokaze. Skupština Crne Gore, koja je raspravljala taj slučaj, tražila je od Tužilaštva dokaze i kasnije ih je učinila javnim. Iz tih materijala, koje je Tužilaštvo poslalo Skupštini Crne Gore, se vidi da je u vreme te istrage naše Tužilaštvo imalo fenomenalne dokaze koje je beogradski sud ignorisao. Posle dvadeset dana je izručen Republici Srpskoj i tamo je dočekan kao heroj. Naš beogradski sud se tu obrukao.
RSE: Šta mislite o ustupanju slučaja generala Mrkšića i Šljivančanina srpskom pravosuđu?
TODOROVIĆ: Bojim se da i to opet ne bude neka farsa. Krivičnim pravom, uvedenim u krivično zakonodavstvo početkom XIX veka u Francuskoj, je predviđeno da čovek može da odgovara samo za krivično delo koje je bilo predviđeno u onom trenutku kada je izvršeno. Ne može se odgovarati retroaktivno za izvršenje krivičnog dela. Sada imamo situaciju da je naš novi Zakon o krivičnom postupku, koji je predložen od strane vlade, predvideo posebno krivično delo komandne odgovornosti. To je bilo potpuno suvišno i potpuno nepotrebno. Ono je uvedeno samo zato da bi se zaštitili visoki politički i vojni funkcioneri od odgovornosti za zločine počinjene u ratovima od 1991. – 1999. Po našem tadašnjem zakonu je postojala odgovornost, ne samo izvršilaca, nego i onih koji nedelo nisu sprečili, a mogli su, kao i onih koji su im bili komandanti, koji su tu akciju odobrili. Mogu napraviti paralelu sa povredama na radu gde istovremeno odgovara i šef gradilišta i poslovođa i referent za higijensko-tehničku zaštitu, pa i sam direktor. Postoji to i kod lekara. Svako odgovara u granicama svoje aktivnosti, svako dogovara za ono što je propustio. Uvođenje komandne odgovornosti, kao posebnog krivičnog dela u Krivični zakon koji će biti usvojen za mesec-dva dana, je direktno u funkciji sprečavanja izvođenja na sud generala Mrkšića i sličnih generala, premijera i predsednika republika. Bojim se, ako bi izručili generala Mrkšića, da bi došlo do toga da se kaže da to delo nije bilo predviđeno, iako nije tačno, i da bi bili oslobođeni zbog toga što u vreme kada su oni delovali krivično delo komandne odgovornosti nije postojalo.
RSE: General Ratko Mladić se čeka u Hagu. Imate li neka saznanja o tome da vlast zna gde je general Mladić? Da li mislite da je tačna rečenica koja stiže iz Haga da ukoliko bi hteli da ga isporuče, mogli bi u roku od nekoliko sati?
TODOROVIĆ: Verujem gospođi del Ponte koja je to izjavila. Mi imamo jedan slučaj koji je simptomatičan a pomalo se zaboravlja. To je ubistvo dvojice vojnika u topčiderskoj kasarni. Pošto su ubijeni, izašlo je jedno nabulozno saopštenje Vojnog suda u kojem se pričaju neke nemoguće stvari. Posle toga imamo saopštenje komisije koju je formirao Marović i koja daje saopštenje potpuno suprotno prethodnom. Bila je priča da su ubijeni jer su videli neke ljude, možda i Ratka Mladića, u podzemnom objektu koji su čuvali. To je negirano iako odjedanput zatvaraju taj objekt. To je sve sumnjivo. Sumnjiva je pogibija vojnika, sumnjivo je to što nisu uspeli ubedljivo i uverljivo da demantuju da to nema nikakve veze sa haškim optuženicima, sumnjivo je jer su na prečac napustili taj objekat, sumnjivo je jer su dali samo zvaničnim medijima to da vide. Na tom objektu sam video jedna vrata na kojima piše ''predsednik Srbije i Crne Gore''. To znači da je taj objekt korišten. Video sam tamo i neke moderne kompjutere. Sve što je država uradila na demantovanju toga da je tu bio Ratko Mladić i da su vojnici zbog toga ubijeni, nije ubedljivo, naprotiv.
RSE: Kako je moguće, s obzirom na velike podele u vlasti, da nije procurio niti jedan dokaz?
TODOROVIĆ: Podele su samo prividne. Oni se sukobljavaju samo oko vlasti, ali u osnovnim pravcima protiv Amerike, protiv sveta, protiv Haškog tribunala, za klaustrofobiju, za patriotizam, za suverenitet su zajedno i tu nema dilema. Tu su svi isti. Vidite kako se Tadić ponaša, kako je on bled, kako on ne ume da zauzme nikakav stav, kako i on ide njima na ruku.
RSE: Tvrdite da nećemo saznati istinu i da neće biti kažnjeni krivci za ubistvo Ivana Stambolića, premijera Zorana Đinđića, za ubistva civila od 1990. godine.
TODOROVIĆ: U ovakvoj političkoj konstelaciji snaga to neće moći.
RSE: Kako će se završiti ti procesi?
TODOROVIĆ: Zahvaljujući izuzetnim sudijama i ozbiljnim ljudima koji su sudile neke ratne zločine, može se desiti da se nešto pojedinačno izvuče na kratak rok. U slučaju otmice u Sjeverinu i u slučaju ubistva u Podujevu, sudije su bile na visini zadatka i zahvaljujući njihovom poštenju i poznavanju prava, kao i njihovom angažovanju dobili smo vrlo dobre prvostepene presude koje je Vrhovni sud poništio tako što je lažno prikazano stanje stvari u tim predmetima koje je izneseno u prvostepenom postupku. Samo zahvaljujući pojedinačnim zalaganjem, slučajnošću, izuzetnim pojedincima može se doći do razrješenja nekih od zločina. Globalni trend koji je sada prisutan je takav da ne daje osnova za optimizam.
RSE: Šta to treba da se dogodi u zemlji Srbiji pa da kažete da su stvoreni uslovi da krivci budu osuđeni i da se sazna istina?
TODOROVIĆ: Najsvetliji trenutak u zemlji Srbiji od 1945. godine pa na ovamo je dolazak Zorana Đinđića za premijera Srbije. Tada je bila neka nada. To je bio najveći srpski političar druge polovine XX veka. Jedino ako bi se ponovo pojavio takav čovek, sa takvom sklonošću za reformu, s takvim pogledom na Evropu i Srbiju, moglo bi nešto da se očekuje. Ne verujem da se takav može pojaviti, jer je Đinđić ubijen zbog takvih stavova.
RSE: Ne možemo završiti razgovor s porukom da je nada za Srbiju potpuno ubijena.
TODOROVIĆ: Na žalost, to je aktuelni trenutak srpske, i političke i društvene i javne i medijske i kakve god hoćete, scene.
RSE: Sa kakvom idejom idete u sudnice, ako mislite da pravde neće biti?
TODOROVIĆ: Sada će početi suđenje za Ovčare u Okružnom sudu u Novom Sadu. Sudija koji to sudi je izvanredan i odlično vodi suđenje. Dok se nalazimo u takvim sudnicama imamo privid pravde. Sve ostalo je grozno. Ipak, ima pojedinaca, ima još dobrih i poštenih ljudi. Srbi su vitalan narod.
RSE: Vaša poruka bi bila da svako treba pošteno da radi svoj deo posla i tako pomalo, korak po korak, možemo promeniti stvarnost.
TODOROVIĆ: Postoje u srpskom pravosuđu takvi ljudi.