RSE: Gospodine Kacin, kako komentarišete najnoviju blokadu u razriješenju odnosa između posljednje dvije države bivše Jugoslavije koje su ostale zajedno? Kao što znate, Crna Gora je ponudila Srbiji Savez nezavisnih država, na koji je Beograd negativno reagovao:
KACIN: To je unutrašnja stvar Državne zajednice, ali što se mene tiče posmatrajući situaciju iz Brisela, Brisel bi pozdravio svaki korak koji bi omogućio da Srbija i Crna Gora, pa bilo kao zajednica ili kao dve samostalne države povezane na neki način u nekoj budućoj konstalaciji, krenu brže prema Evropskoj Uniji. Ja lično mislim da je došao trenutak istine kada se Srbija i Crna Gora moraju između sebe dogovoriti da li one žele u treći, četvrti ili možda šesti paket proširenje za pedeset godina. Naime, ako Hrvatska počne u ovoj godini pregovore oko članstva u Evropskoj Uniji to daje neku perspektivu da se na Zapadnom Balkanu stvori neka dinamika po kojoj bi i druge države mogle slediti njen primjer. Ali ako to ne bude tako, onda se Srbija i Crna Gora mogu uvijek baviti jedna sa drugom, a to Evropu, izvinite, ne zanima baš mnogo.
RSE: Da li mislite da evropskim institucijama može biti blisko rješenje koje sada nudi zvanična Podgorica? S obzirom da ono, bar na prvi pogled, sadrži većinu principa na kojima počiva i funkcioniše Evropska Unija:
KACIN: Evropske institucije se neće suprotstaviti nijednom procesu koji bude imao podršku obe države. Ali, što se tiče ovog konkretnog zadnjeg primera, barem meni se tako čini, to nije ništa novo. Naime, dve države ionako postoje kao države. Imaju različiti novac, imaju različite carinske stope, imaju dve odvojene ekonomije, tako da bi to, de fakto, bilo samo priznavanje stanja koje u biti već postoji, ali ono što je u ovom momentu možda značajno je problem unutar Srbije. Srbija se posle poslednjih izbora radikalizirala i oni koji su sada na vlasti mislim da procenjuju da, ukoliko prihvate neku takvu inicijativu, njihova bi javnost njih videla negde u defanzivi, pa reagiraju kao što misle da bi njihova javnost znala nagraditi i razumeti takav stav. A sa strategijskim interesima Srbije i Crne Gore to nema ništa zajedničko.
RSE: Da li možete u kontekstu toga o čemu govorite da povučete paralelu sa početka 90-tih , kada je, takođe, bilo sličnih prijedloga o mirnom i dogovornom razlazu, ali ih je Srbija, takođe, glatko odbijala?
KACIN: Odgovor kojeg mi tražimo je da li Srbija i dalje želi ostati poslednja “rupa” na Balkanu, “crna rupa” na Balkanu ili ne. Ja znam za poslednjih šest meseci bio tri puta u Državnoj Zajednici, u Srbiji i na Kosovu, sada u Vojvodini i nije mi baš drago da se Srbija još uvek okreće prema problemima koji je koće na putu prema Evropi. Kada bi se Srbija okrenula ka sebi i kao samostalna država, mislim da bi to mogla napraviti, sigurno bi krenula brže prema Evropskoj Uniji. A sada još uvek stoji negde zamrznuta na samom početku. Vi ste me pitali, ako je moguća usporedba sa petnaest godina unazad. Usporedbe su uvijek moguće. Oni koji su nešto iz istorije naučili mogu povući neke pouke. Pitanje sad glasi da li je Srbija nešto naučila?
RSE: I da li je?
KACIN: Pa, po meni, rukovodstvo Srbije bi moglo pokazati svoje rukovodeće sposobnosti ako se okrenu prema budućnosti, a ne prema prošlosti.
KACIN: To je unutrašnja stvar Državne zajednice, ali što se mene tiče posmatrajući situaciju iz Brisela, Brisel bi pozdravio svaki korak koji bi omogućio da Srbija i Crna Gora, pa bilo kao zajednica ili kao dve samostalne države povezane na neki način u nekoj budućoj konstalaciji, krenu brže prema Evropskoj Uniji. Ja lično mislim da je došao trenutak istine kada se Srbija i Crna Gora moraju između sebe dogovoriti da li one žele u treći, četvrti ili možda šesti paket proširenje za pedeset godina. Naime, ako Hrvatska počne u ovoj godini pregovore oko članstva u Evropskoj Uniji to daje neku perspektivu da se na Zapadnom Balkanu stvori neka dinamika po kojoj bi i druge države mogle slediti njen primjer. Ali ako to ne bude tako, onda se Srbija i Crna Gora mogu uvijek baviti jedna sa drugom, a to Evropu, izvinite, ne zanima baš mnogo.
RSE: Da li mislite da evropskim institucijama može biti blisko rješenje koje sada nudi zvanična Podgorica? S obzirom da ono, bar na prvi pogled, sadrži većinu principa na kojima počiva i funkcioniše Evropska Unija:
KACIN: Evropske institucije se neće suprotstaviti nijednom procesu koji bude imao podršku obe države. Ali, što se tiče ovog konkretnog zadnjeg primera, barem meni se tako čini, to nije ništa novo. Naime, dve države ionako postoje kao države. Imaju različiti novac, imaju različite carinske stope, imaju dve odvojene ekonomije, tako da bi to, de fakto, bilo samo priznavanje stanja koje u biti već postoji, ali ono što je u ovom momentu možda značajno je problem unutar Srbije. Srbija se posle poslednjih izbora radikalizirala i oni koji su sada na vlasti mislim da procenjuju da, ukoliko prihvate neku takvu inicijativu, njihova bi javnost njih videla negde u defanzivi, pa reagiraju kao što misle da bi njihova javnost znala nagraditi i razumeti takav stav. A sa strategijskim interesima Srbije i Crne Gore to nema ništa zajedničko.
RSE: Da li možete u kontekstu toga o čemu govorite da povučete paralelu sa početka 90-tih , kada je, takođe, bilo sličnih prijedloga o mirnom i dogovornom razlazu, ali ih je Srbija, takođe, glatko odbijala?
KACIN: Odgovor kojeg mi tražimo je da li Srbija i dalje želi ostati poslednja “rupa” na Balkanu, “crna rupa” na Balkanu ili ne. Ja znam za poslednjih šest meseci bio tri puta u Državnoj Zajednici, u Srbiji i na Kosovu, sada u Vojvodini i nije mi baš drago da se Srbija još uvek okreće prema problemima koji je koće na putu prema Evropi. Kada bi se Srbija okrenula ka sebi i kao samostalna država, mislim da bi to mogla napraviti, sigurno bi krenula brže prema Evropskoj Uniji. A sada još uvek stoji negde zamrznuta na samom početku. Vi ste me pitali, ako je moguća usporedba sa petnaest godina unazad. Usporedbe su uvijek moguće. Oni koji su nešto iz istorije naučili mogu povući neke pouke. Pitanje sad glasi da li je Srbija nešto naučila?
RSE: I da li je?
KACIN: Pa, po meni, rukovodstvo Srbije bi moglo pokazati svoje rukovodeće sposobnosti ako se okrenu prema budućnosti, a ne prema prošlosti.
