PEROVIĆ: Sve je odjedared u isto vreme na dnevnom redu, i pitanje granica i pitanje izgradnje pravne države, i organizovanje društva, samo po sebi vodi promeni i kriterija i merila i nekih vrednosti. Postavlja se pitanje kakva je energija za to? Mislim da je energija vrlo mala i da se često i u svetu i ovde računa sa nepostojećim pretpostavkama.
RSE: Da li je u Srbiji zapravo došlo do procesa diskontinuiteta?
PEROVIĆ: Ja se bojim da se može preciznije reći da taj proces truljenja još uvek traje, znači pravi proces raspadanja Jugoslavije i da mi veoma teško uspevamo da se u tom procesu samodefinišemo. Drugo, mi kao država i kao društvo imamo na vratu zaista vrlo teške, gotovo morbidne strukture, koje su izrasle u toku rata. Mislim da ne postoje prava svest kod građana o tome i ono što su stranci videli, recimo Havel, koji je govorio o nečemu što istorija ne poznaje, o državi na čijem čelu je mafija sa nekom vrstom zastave, - to su ipak ljudi videli. Mi smo nekako jako teško te procese detektovali.
RSE: Istorija Srbije pokazala je da su periodi bezvlašća bili idealno tlo za javljanje populističkog, autoritarnog i totalitarnog. Ima li takve opasnosti u današnjoj Srbiji?
PEROVIĆ: Mislim da je vrlo bitno imati u vidu da se to bezvlašće događa u jednom vrlo specifičnom trenutku danas u socijalnom smislu tako da u tim slabim društvima vrlo lako možete da dobijete neku strukturu koja zaskoči čitavo društvo. E sad, naravno uvek je rezerva prema takvoj teorijskoj mogućnosti činjenica da postoji neko okruženje, da postoji jedan trend ka evropeizaciji celog Balkana, da na kraju Evropa ne želi u svom susedstvu nove ratne sukobe. To je sve tačno, znate, ali istorija nije samo racionalna, nego je i iracionalna delatnost, a onda to okruženje ne može da uradi ono što mi moramo sami za sebe da uradimo. Mislim da još nije definisano šta ovde treba da se uradi.
RSE: Kako tumačite nespremnost Srbije da se suoči sa pitanjem ratnih zločina?
PEROVIĆ: Ako nije generalno jasan odnos prema ratovima i počinjenim zločinom, razume se da će to izazvati podozrenje. Ja zaista mislim da je to pitanje političke volje u Srbiji ključno i mislim da je veoma neodgovorno to što se polako nešto što je svet individualizovao na osnovu međunarodnog prava pokušava da naknadno kolektivizuje. Mislim da je u tom pogledu zaista najveća odgovornost vodećih političkih ljudi danas. Jer na kraju ta nekažnjivost lakog ubijanja se vraća samoj Srbiji i naravno to nije samo finansijsko pitanje, to nije samo pitanje uključivanja Srbije u evropske integracije u nekom organizacionom smislu, jer je to samo pitanje evropskih vrednosti.
RSE: Ipak Srbija ima i svoju modernizacijski potencijal. Kako se on prepoznaje:
PEROVIĆ: Mislim da je on u tom malom liberalizovanju ekonomije, da je u tom pokušaju rekonstrukcije društva. Recimo činjenica da vi imate tako mnogo knjiga o važnijim stvarima, više knjiga se piše nego što se čita, mislim da je to jedna karakteristika vremena. Ja mislim da postoji neki generacijski potencijal. Mislim da postoje mladi ljudi, ja takve ljude srećem u svim sredinama, ali mislim da još između tog potencijala i političkih stranaka ne postoji neka korespondencija i da se taj potencijal vrlo teško politički artikuliše, što naravno utiče i na biračko telo.
RSE: Da li je u Srbiji zapravo došlo do procesa diskontinuiteta?
PEROVIĆ: Ja se bojim da se može preciznije reći da taj proces truljenja još uvek traje, znači pravi proces raspadanja Jugoslavije i da mi veoma teško uspevamo da se u tom procesu samodefinišemo. Drugo, mi kao država i kao društvo imamo na vratu zaista vrlo teške, gotovo morbidne strukture, koje su izrasle u toku rata. Mislim da ne postoje prava svest kod građana o tome i ono što su stranci videli, recimo Havel, koji je govorio o nečemu što istorija ne poznaje, o državi na čijem čelu je mafija sa nekom vrstom zastave, - to su ipak ljudi videli. Mi smo nekako jako teško te procese detektovali.
RSE: Istorija Srbije pokazala je da su periodi bezvlašća bili idealno tlo za javljanje populističkog, autoritarnog i totalitarnog. Ima li takve opasnosti u današnjoj Srbiji?
PEROVIĆ: Mislim da je vrlo bitno imati u vidu da se to bezvlašće događa u jednom vrlo specifičnom trenutku danas u socijalnom smislu tako da u tim slabim društvima vrlo lako možete da dobijete neku strukturu koja zaskoči čitavo društvo. E sad, naravno uvek je rezerva prema takvoj teorijskoj mogućnosti činjenica da postoji neko okruženje, da postoji jedan trend ka evropeizaciji celog Balkana, da na kraju Evropa ne želi u svom susedstvu nove ratne sukobe. To je sve tačno, znate, ali istorija nije samo racionalna, nego je i iracionalna delatnost, a onda to okruženje ne može da uradi ono što mi moramo sami za sebe da uradimo. Mislim da još nije definisano šta ovde treba da se uradi.
RSE: Kako tumačite nespremnost Srbije da se suoči sa pitanjem ratnih zločina?
PEROVIĆ: Ako nije generalno jasan odnos prema ratovima i počinjenim zločinom, razume se da će to izazvati podozrenje. Ja zaista mislim da je to pitanje političke volje u Srbiji ključno i mislim da je veoma neodgovorno to što se polako nešto što je svet individualizovao na osnovu međunarodnog prava pokušava da naknadno kolektivizuje. Mislim da je u tom pogledu zaista najveća odgovornost vodećih političkih ljudi danas. Jer na kraju ta nekažnjivost lakog ubijanja se vraća samoj Srbiji i naravno to nije samo finansijsko pitanje, to nije samo pitanje uključivanja Srbije u evropske integracije u nekom organizacionom smislu, jer je to samo pitanje evropskih vrednosti.
RSE: Ipak Srbija ima i svoju modernizacijski potencijal. Kako se on prepoznaje:
PEROVIĆ: Mislim da je on u tom malom liberalizovanju ekonomije, da je u tom pokušaju rekonstrukcije društva. Recimo činjenica da vi imate tako mnogo knjiga o važnijim stvarima, više knjiga se piše nego što se čita, mislim da je to jedna karakteristika vremena. Ja mislim da postoji neki generacijski potencijal. Mislim da postoje mladi ljudi, ja takve ljude srećem u svim sredinama, ali mislim da još između tog potencijala i političkih stranaka ne postoji neka korespondencija i da se taj potencijal vrlo teško politički artikuliše, što naravno utiče i na biračko telo.
