RSE: Gospodine Svilanoviću, dobili ste jednu prestižnu nagradu u Japanu, bili ste tamo da tu nagradu uzmete i da održite neka predavanja.
SVILANOVIĆ: Saskava fondacija je u poslednjih petnaest godina podelila na šezdeset i šest univerziteta u svetu, uključujući i Univerzitet u Beogradu, po milion dolara, s tim da se taj novac stavi u banku i da se od kamate isplaćuju stipendije, koje nisu male – 1989. godine, kad je stipendije dobilo nas petnaestak, ja sam dobio petsto dolara mesečno za šest mesci. Oni su to počeli da dele od neke 1987. godine, a Univerzitet u Beogradu je sklopio ugovor 1989. godine i onda je svake godine isplaćivao te stipendije za deset ili petnaest postdiplomaca Fakulteta društvenih nauka. Stipendija je nosila jedan onako malo bombasitičan naziv – „Za mlade buduće lidere sveta“. I sada su, nakon petnaestak godina, odlučili da povuku crtu i da vide ko je šta od svih tih studenata postdiplomaca koji su dobijali nagrade do sad uradio, od nas valjda oko osam i po hiljada svugdje su svijetu, i ja sam imao veliko zadovoljstvo da su u jednom međunarodnom žiriju koji je pravio selekciju doneli odluku da ja dobijem nagradu kao neko ko je najviše postigao.
RSE: Od osam i po hiljada.
SVILANOVIĆ: Da, osam i po hiljada od 1987. godine, kad su počeli da daju stipendije, do danas, na šezdeset i šest univerziteta, u preko četrdeset država. I tim povodom sam bio u Japanu, održao sam tri predavanja na Univerzitetu u Tokiju, koji je najprestižniji univerzitet u Japanu, na Međunarodnom hrišćanskom univerzitetu, što je mislim peti univerzitet po rangu u Japanu, i imao sam naravno prilike da malo razgledam staru prestolnicu Japana – Kjoto, što je za mene bilo veliko zadovoljstvo. Uspostavio sam i prijateljske i profesionalne kontakte s ljudima na ovim univerzitetima, s ljudima koji se bave našom zemljom. Imao sam jedan zvaničan sastanak sa zamenikom ministra inostranih poslova, koji je svojevremeno bio predsednik Parlamentarne grupe Jugoslavija-Japan, a sad je zamenik ministra inostranih poslova. S njim sam razgovarao upravo o velikom angažmanu koji Japan ima u ovom regionu. Samo ću vam reći da je u posljednje tri godine, od donatorske konferencije do danas, Japan našoj zemlji, dakle Srbiji i Crnoj Gori, dodelio pomoć od pedeset miliona dolara i isplatio svaku paru. Ja sam mu se ovom prilikom zahvalio na toj pomoći japanske Vlade i naroda Japana našoj zemlji i porazgovarao o svemu onom što se događa u ovom regionu. Koliko god je Japan daleko, njih zanima razvoj prilika na Balkanu, jer oni mnogo pomažu. Kako pomažu nama, tako pomažu i drugima na Balkanu, jer žele da te neke ciljeve koje mi imamo, što pre ostvarimo i oni ih doživljavaju kao svoje ciljeve.
RSE: Osim Japana ste, gotovo u nastavku, obišli Tiranu i Skoplje i tamo ste razgovarali sa jako značajnim ljudima u okviru Međunarodne komisije za Balkan, koje ste član.
SVILANOVIĆ: Da. Kod nas je prošlo dosta nezapaženo, rekao bih, da je formirana Međunarodna komisija za Balkan. Predsjednik te Komisije je Đulijano Amato, bivši predsednik Vlade Italije. Komisiju čine uglavnom bivši predsednici država, bivši predsednici vlada i ministri evropskih država, uključujući naravno balkanske. Meni je veliko zadovoljstvo da sam i ja član te Komisije, jedini iz naše zemlje. Tu je recimo i bivši predsednik Nemačke Vajceker, tu je bivši predsednik Makedonije Kiro Gligrov, tu je bivši predsednik Vlade Belgije Žan-Lik Dean, tu je Karl Bilt, bivši premijer Švedske, i čitav niz ministara. Evo o čemu se radi. Ideja je da u periodu od godinu dana svi mi obiđemo glavne centre na Balkanu. Mi smo započeli taj posao. U julu mesecu smo bili u Beogradu, razgovarali sa svim našim državnicima, u Podgorici, u Prištini, Tirani, Skoplju, negde u novembru mesecu ćemo ići u Zagreb, Sarajevo, Banjaluku, Mostar i negde u martu mesecu bi trebalo očekivati naše ideje ili preporuke, gde ćemo mi, posle svih ovih razgovora i na osnovu poznavanja regiona koje svako od nas ima, da damo predloge na dve adrese – jedna su vlade ovih zemalja na Balkanu, a druga adresa je Evropska unija – kako da sve ove zemlje što pre dođu do punopravnog članstva u Evropskoj uniji. To je osnovna ideja ove Komisije. I razgovori koje mi imamo su izvanredni, zbog toga što je to uvek i sa predsednikom države i sa predsednikom vlade i sa različitim ministrima, ali istovremeno i sa predstavnicima svih verskih zajednica, sa studentima, sa nevladinim sektrom, sa novinarima, sa dopisnicima stranih i domaćih medija, sa biznismenima. Tako da je taj krug ljudi s kojima mi razgovaramo veoma širok.
RSE: Sad kad ste se vratili u Beograd, da li vas je neko iz vlasti pozvao –
jer tu se radi o našoj koži – da ispričate o čemu se razgovaralo?
SVILANOVIĆ: Potpuno ste u pravu kada kažete da se radi o našoj koži, zbog toga što jeste u fokusu ovih razgovora Kosovo, ali i situaciju u Makedoniji, pogotovo u svetlu referenduma koji bi trebao da bude održan 7. novembra u Makedoniji. To su sve stvari koje direktno ili indirektno itekako mogu da se odraze i na stanje u našoj zemlji. Ali s druge strane ja ovo prvi put govorim, evo u razgovoru sa vama, za javnost, zato što je neki naš dogovor unutar Komisije da se izjave koje se odnose na rad Komisije daje predsednik Komisije, bivši italijanski premijer Đulijano Amato, a da mi ostali o tome puno ne govorimo. Mada, naravno, ti razgovori su toliko interesantni i toliko važni da bih ja sa zadovoljstvom porazgovarao sa bilo kojim od naših zvaničnika, zbog toga što mi sad ulazimo u jedan veoma važan proces, a to je proces u kome će se odlučivati o statusu Kosova. Verovatno će najozbiljniji razgovori u tom smislu započeti na proleće ili leto naredne godine. I bilo bi dobro da svi u našoj zemlji budu svesni da će razgovori biti od suštinskog značaja i da će se, naravno, odnositi na novi status koji će Kosovo posle njih imati.
RSE: Šta je vaša procena, nezavisno Kosovo ili protektorat na dugi rok?
SVILANOVIĆ: Ne radi se tu o proceni. Potpuno je jasno da je to nešto što će da se dogodi relativno brzo. Za razliku od očekivanja u našoj zemlji da će sve to da ide sporo i teško, mislim da će Kosovo relativno brzo biti nezavisno. Ali od velike važnosti je upravo to u kakvoj će poziciji biti svi koji na Kosovu žive, kako će biti uređena organizacija Kosova, da li će biti i do koje mere decentralizovano i ono što je za nas posebno važno – u kojoj će poziciji biti Srbi, bilo da se radi o Mitrovici, bilo da se radi o onima u enklavama.
RSE: Bez obzira na to što su i u Evropskoj uniji i uopšte na međunarodnom nivou govorili da nezavisno Kosovo znači ustvari i problem sa Sandžakom, problem sa Vojvodinom, da otvara niz problema u Makedoniji, otvara problem albanskog življa…
SVILANOVIĆ: Ovo što ja govorim prvo ne treba shvatiti kao bilo kakav stav Komisije o kojoj sam malopre govorio, niti taj stav postoji. Ja samo govorim o sopstvenom utisku na osnovu razgovora sa praktično ključnim ljudima, i Srbima i Albancima, na Kosovu i razgovora sa drugima. Pa hajde da vidimo šta će se događati. Ja sam rekao ono što mislim da će se dogoditi, a to što vi govorite da li će to da otvori neke druge probleme, to ne mislim. Naprotiv, mislim da je situacija u Srbiji takva da ključni političari nisu spremni da otvoreno saopšte građanima da će doći do tog novog statusa, i to vrlo brzo, niti su spremni da učine drugu stvar, a to je da dovrše saradnju sa Sudom u Hagu, to znači da uhapse i izruče generale i da uhapse sve druge koji se traže i time također otklone tu prepreku kada je u pitanju razvoj Srbije, da bi ustvari konačno počeli da se bave životima ljudi u Srbiji. Mislim da to nije dobro, zbog toga što se tako stvara jedna magla u kojoj izgleda kao da se Vlada, a i svi drugi državni funkcioneri, bave velikim nacionalnim temama, zbog kojih eto ne mogu da se pozabave mojim i vašim malim životom, a takvih života ima osam miliona. Ti ljudi hoće i da rade i da vide kad će to da bude bolje i koliko će da bude bolje i kad će da skoče plate, ali nekako nikako da im daju odogovore na ta pitanja, sve baveći se velikim temama. Zbog toga je moje lično mišljenje da dok god se ne dovrši ta drama oko izbegavanja da se ozbiljno razgovara o Kosovu i da se to jednom završi, dotle ćemo ustvari imati političare koji nisu spremni da daju odgovore na suštinska životna pitanja, a to je kako se i od čega se u ovoj zemlji živi. I zbog toga je dobro za Srbiju da se što pre dovrši i pitanje statusa Kosova i odnos Srbije i Crne Gore također i pitanje saradnje sa Sudom u Hagu, da bi se onda u jednom trenutku videlo da je „car go“ i da je jedino što je stvarno važno u ovoj zemlji to kako ljudi u Srbiji žive, a da sva ova druga pitanja služe da bi se prikrila nesposobnost da se odgovori na to pitanje.
RSE: Međutim, Zapad pojačava pritisak. Ove nedelje, recimo, oko izbora na Kosovu i učešća kosovskih Srba na tim izborima u Beograd dolaze Paten, Solana, Grosman, posle dolazi Karla del Ponte zbog Haga…
SVILANOVIĆ: To je sad jedna druga priča. Evo o čemu se radi. Kada su na Kosovu organizovani izbori pre četiri godine, onda su isti ti i neki drugi međunarodni zvaničnici dolazili u Beograd i tražili, molili da Beograd podrži kosovske Srbe da izađu na izbore. Ako se sećate, napravljeni su i spotovi, na spotovima je bio i patrijarh Pavle, bio je i Đinđić i Koštunica i drugi, pozivajući Srbe da učestvuju na ovim izborima. Tada je ustvari stvorena jedna situacija u kojoj nema samostalne političke odluke među Srbima na Kosovu, već se politička odluka o onome šta Srbi na Kosovu rade donosi u Beogradu i to je sada tako. I kad govorite o pojačavanju pritiska na Beograd, to je sada samo nastavak onoga što je bilo pre četiri godine, dakle i sada se traži da se u Beogradu odluči o tome hoće li kosovski Srbi učestvovati na izborima ili ne. Vlada okleva da pozove kosovske Srbe, razlog je zaista loše stanje bezbednosti. Ono što Vlada očekuje, to je da je u ovim pregovorima, ako nekako može, postigne ono što smo usvojili i u Parlamentu kao nekakav zajednički predlog za decentralizaciju Kosova, dakle da se i o tome povede računa, da se i taj papir pogleda. To je ono što u ovom trenutku Vlada zahteva da bi zauzvrat eventualno javno pozvala Srbe. A vreme curi, izbori će biti brzo. Moje je mišljenje, koje sam saopštio još pre više od mesec dana, da Srbi treba da učestvuju na ovim izborima. Naravno razumem da Vlada pokušava da nešto dobije u ovim pregovorima kada se razgovara o tome da li će ih pozvati ili ne, ali politički život će ići dalje bez obzira na to da li Srbi učestvuju ili ne učestvuju. Jedino se bojim da se ne dogodi da mi u jednom trenutku sami sebe ne isključimo iz tog procesa svojim izbegavanjem da donesemo odluke, oklevanjem i čekanjem da se nešto drugo dogodi. Konkretno govoreći, upravo se postavlja scena za odlučivanje o statusu Kosova. Evropska komisija je formirana i evropski komesari će ovih dana ući u svoje kancelarije, dakle nova evropska vlada. Kosovski izbori su tu, biće formirana nova kosovska Vlada. Američki izbori su tu, nova ili nova-stara administracija će od januara biti u kancelarijama. Mi ćemo, naravno, ovu Vladu održavati negde do frebruara ili marta, onda će biti parlamentarni izbori u Srbiji i doći će nova Vlada u Srbiji, čiji će suštinski zadatak biti da dovrši stvar oko Kosova i da definiše status Kosova. Dakle, mi ćemo negde u martu imati sve ključne aktere, sa novim, punim, četverogodišnjim mandatom, i na Kosovu i u Srbiji i u Americi i u Evropi. Dakle, aktere koji će moći u prvih godinu dana da donesu najteže odluke, da bi onda posle toga mogli da se bave životnim pitanjima građana. Dakle, evo, to je ono što se događa, u ovom trenutku se pravi scena i negde sa srpskim izborima, koje ja očekujem negde u martu naredne godine, imaćemo sve nove katere koji će odlučivati o statusu Kosova. Ali pošto se naša politička scena neće dramatično promeniti, ili ja bar ne očekujem, to će ipak biti ljudi iz Demokratske stranke, iz Demokratske stranke Srbije i možda još poneke stranke koji će o tome odlučivati, pa bi bilo dobro da budu zainteresovani već danas za ono o čemu će sami morati da donose odluku, u meri u kojoj mi uopšte tu odluku donosimo. Prosto, učestvovaće u jednom procesu. Taj proces će biti završen tako da će mapa Balkana biti drugačija nego što je danas. Pitanje je da li mi zaista imamo nekakvu nadležnost nad Kosovom. O čemu mi to odlučujemo? Mislim, ta odluka je doneta na izvestan način onog trenutka kad je Evropska unija izvukla iz jedinstvenog procesa pregovora o Sporazumu o pridruživanju kosovske pregovore i definisala ih kao posebne. I to je jasno svakome ko se u ovoj zemlji bavi politikom.
RSE: Bliži se drugi krug lokalnih izbora. Kako je Građanski savez Srbije prošao na ovim lokalnim izborima i uopšte proporcionalni sistem koji nema ni Amerika, ni Engleska, dakle zemlje koje imaju razrađene izborne sisteme, gde se na lokalnom ustvari glasate za stranku, a ne za ličnost, za pojedinca? A mislim da je onome u Pirotu najbitnije koji čovek će da mu bude gradonačelnik ili da ga zastupa u opštini.
SVILANOVIĆ: Mi smo učestvovali u četrdeset opština u Srbiji i imamo u ovom trenutku nekih četrdeset i jedan-četrdeset i dva izabranih odbornika u opštinskim skupštinama i u drugom krugu dva kandidata za gradonačelnika.
RSE: U kojim gradovima?
SVILANOVIĆ: U Velikom Gradištu je kandidat Građanskog saveza Srbije Živa Lazić, ali od ovog trenutka, u drugom krugu, on je i kandidat svih demokratskih snaga i ja verujem da će biti izabran. Ista je situacija i u Inđiji, Goran Ješić, inače dosadašnji gradonačelnik i član Građanskog saveza Srbije, pobedio je u pravom krugu i sa dosta velikom prednosti ulazi u drugi krug. Ovog puta će imati podršku i Demokratske stranke i drugih stranaka. U obe ove sredine Demokratska stranka je imala svoje kandidate koji nisu uspeli i mi smo im zahvalni što su podržali naše kandidate, jer će oni svakako sa mnogo šansi učestvovati u drugom krugu i ja verujem da ćemo imati dva gradonačelnika u nedelju veče.
RSE: Šta se dešava u vašoj stranci? Ima li previranja? Znam da je bilo nekih ideja da se ujedinite sa Demokratskom strankom i da je stigao odgovor od Demokratske stranke da oni neće celu stranku, ali da hoće pojedine ljude.
SVILANOVIĆ: Moja politika bila je politika ujedinjenja Građanskog saveza Srbije i Demokratske stranke i zbog toga mi je bilo dosta teško da razumem drugačiji stav Glavnog odbora Demokratske stranke, ali mi se ponašamo u skladu sa tim stavom. Oni, dakle, ne žele ujedinjenje, to je njihova odluka. Posle ovih lokalnih izbora ćemo u verovatno narednih nekoliko nedelja imati sedmicu Glavnog odbora, a posle toga sednicu Skupštine i to će biti prilika da se razgovara o politici stranke i o rezultatima na ovim izborima.
RSE: Dobro, ali koji je stav Demokratske stranke, neće ujedinjenje sa celom strankom, ali bi primili pojedince ili kako?
SVILANOVIĆ: Pa ja mislim da to sada više nije naročito važno.
RSE: Pa nekome jeste.
SVILANOVIĆ: Meni nije.
RSE: Postoji tvrdnja da se Koštunica i Tadić približavaju jedan drugome. Da li vi to osećate?
SVILANOVIĆ: To je jedna ozbiljna politička ideja. Imali smo jedan sudar, koji smo svi mi pratili, u izvesnoj meri sam ja u njemu i učestvovao, između Đinđića i Koštunice, a koji je doveo Srbiju u jednom trenutku u jednu dosta tešku situaciju. Izgubili smo predsednika Vlade, i to čoveka kojem sam se ja divio kao nekome ko je zaista mnogo uradio, bio u stanju da donosi hrabre odluke i da prihvati odgovornost za te odluke. Došli smo bili u situaciju potpunog zastoja i mislim da u ovom trenutku predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije Boris Tadić ustvari želi da pruži priliku jednoj drugačijoj politici, politici dogovora i saradnje i verujem da je to ono što se sada događa i što vi komentarišete kao nekakvo približavanje. Demokratska stranka se nametnula apsolutno kao vodeća u celokupnom korpusu demokratskih stranaka, ima značajnu prednost u odnosu na bilo koju drugu stranku i mislim da se polako priprema da posle narednih parlamentarnih izbora da i predsednika Vlade i da preuzme odgovornost za pravac kojim će se Srbija kretati. U tom smislu Demokratska stranka Srbije može da bude samo mlađi partner. Mislim da je takav odnos za Srbiju dobar. E sad, da li je to idealno ili ne? Ja bih voleo da posle parlamentarnih izbora vidim malo jasnije konture te nekakve reformske politike u Srbiji, koje danas nema. Dakle, mi danas imamo politiku stabilizacije i možda je vreme da dođe do nekakvog smirivanja posle političkog zemljotresa do kojeg je došlo ubistvom Đinđića, ali reforme stoje. Mislim da ćemo posle parlamentarnih izbora, koje ja očekujem, kako sam rekao u februaru, martu ili najkasnije maju, ali mislim da će biti pre, biti u situaciji da možda vi i ja ponovo porazgovaramo o tome ima li te reformske politike u Srbiji ili ne. Ja verujem da će je biti, ali je moguće da je neće biti do tih izbora.
RSE: Da li je izgubljeno dosta vremena?
SVILANOVIĆ: Pa, gubimo vreme od ubistva Đinđića do danas. Sećam se da je Vesna Pešić prilikom formiranja ove vlade napisala jedan tekst, čija poenta je bila da je Vlada koju će formirati predsednik Demokratske stranke Srbije, „Vlada gubljenja vremena“ i bila je u pravu. Sve do sada što smo videli je jedno veliko izgubljeno vreme. Videli ste, što se saradnje sa Sudom u Hagu tiče, tu je nula. Što se tiče reformi u prosveti koje je izveo Gaša Knežević, one su potpuno uništene, a to što je ministarka posle toga dala ostavku, koga to sad interesuje kad je sve ono što je prethodno urađeno prosula. Slično je i u drugim oblastima i to je jedan veliki, veliki zastoj.
RSE: Otišli ste iz Ministarstva inostranih poslova i sad možete da gledate Ministarstvo sa distance. Vi ste primili puno mladih, sposobnih, školovanih ljudi, međutim neki su morali da odu. Da li su sada vraćeni ti koji su morali da odu?
SVILANOVIĆ: To je sad jedna onako posebna tema. Oni koji su primljeni po konkursima su ostali u Ministarstvu, oni koji su direktno poslani u inostranstvo su uglavnom vraćeni, što je šteta, zbog toga što mislim da su oni mnogo kvalitetniji od svih drugih koje sam ja u toj kući zatekao i mislim da je njima mesto u toj kući, ali to je sad stvar novog ministra.
RSE: Čula sam da je vaša ekipa, kada je došla u Ministarstvo, kada ste počeli da radite, zatekla situaciju da se iz Ministarstva sve razvlači. Da li je to tačno?
SVILANOVIĆ: Ne. Ne mogu da kažem da se razvlači sve iz Ministarstva. Ja i dalje mislim da je Ministarstvo spoljnih poslova jedno od najbolje organizovanih ministarstava, tako je bilo kad sam ja iz njega izašao i mislim da se vidi da i sada to Ministarstvo funkcioniše. Mislim da je naša administracija i dalje u teškom stanju, pre svega zbog toga što su plate bedne i zbog toga što je svako ko iole vredi već odavno ili u nevladinom sektoru ili u političkim strankama ili u privatnom biznisu. I samo oni koji baš ništa drugo u životu ne mogu da rade su ostali u državnoj administraciji. Toga treba biti svestan. Dakle činovnik, direktor direkcije, šef nekog sektora u nekoj od državnih službi je čovek koji ne zna ništa drugo i nije nigde drugde mogao da nađe posao, jer za te pare on to ne bi radio da vredi bilo šta više. Kad je u pitanju Ministarstvo spoljnih poslova, tu je situacija ipak malo bolja, zbog toga što tu ipak postoji ta perspektiva da ljudi idu u inostranstvo, tako da je tu ostalo još dosta kvalitetnih ljudi.
RSE: Čula sam da po četiri meseca ne dobijaju plate.
SVILANOVIĆ: Ne znam detalje. Pre šest meseci tako nije bilo, u državnoj administraciji su primali plate redovno. Mislim da ih i sad primaju redovno, ali su te plate male i ukupno kada se pogleda državna administracija, tu može da radi samo neko ko nema nijednu drugu priliku ili je korumpiran. A kad su u pitanju spoljni poslovi, tu ipak postoji dosta dobrih ljudi koji su tu zato što mogu da idu u inostranstvo, tako da je to za njih ipak životna prilika. Ali prosto ne bih komentarisao te promene, to što se događa. Ni do sada nisam puno komentarisao. Znam da ni Vuku Draškoviću kao novom ministru nije lako, pokušava da se bavi spoljnom politikom u situaciji u kojoj nisu definisani odnosi između Srbije i Crne Gore, to je jedan veliki problem, i pokušava da se bavi spoljnom politikom u situaciji u kojoj niko u državi ko je iznad njega na bilo kom nivou, da li republičkom ili nivou državne zajednice, nije spreman da pohapsi generale. Dok te spremnosti nema, odnosno dok niko ne bude želeo da sarađuje sa Sudom u Hagu, a očekuju neke rezultate u spoljnoj politici, onda ja mogu samo da kažem da je njegova situacija vrlo, vrlo nezahvalna. To se vidi i po nivou susreta.
RSE: Pa dobro, u toj situacija ste bili i vi.
SVILANOVIĆ: Dvadeset i dvoje ljudi je poslato u Hag kad sam ja bio ministar i to je jedna potpuno druga situacija. Možda govorite o periodu od dva-tri meseca pred pad te Vlade, ali to je sam kraj. A za tri i po godine, koliko sam ja bio ministar, dvadeset i dvoje ljudi je poslano u Hag. A za ovih šest meseci, koliko je nova Vlada tu, nijedan. I to se vidi, samo se – ako smem da stavim primedbu vašim kolegama i kolegicama – nekvalitetno prati ono što se događa. Ako se dobro sećam, najavljeni su susreti u Njujorku sa Pauelom, sa Stroom, sa francuskim i nemačkim ministrima… Gde su ti susreti? Nisam video da je neko postavio to pitanje, a to bi novinari morali da pitaju, da kažete – izvinite, dali ste saopštenje da će biti tih susreta, zašto ih nije bilo? Pa se onda porazgovara o nivou susreta, pa da se vidi, ne krivica ministra, tu ministar ne može da bude kriv, nego krivica drugih ljudi u državi koji izbegavaju svoje međunarodne obaveze i koliko međunarodni položaj zemlje tone. Evo imali smo tu epizodu sa protestom Mađarske zbog odnosa prema mađarskoj nacionalnoj zajednici koja živi u Vojvodini.
RSE: Zašto kažete „epizoda“, to je ipak bilo dosta značajno?
SVILANOVIĆ: To je epizoda. Ta epizoda je rezultat nekoliko faktora. Prvi, Vlada je zaista bila inertna i nije reagovala kada su se događali incidenti. Drugi, zapostavljeni su odnosi sa susedima, a to bi morao da bude najvažniji posao našeg ministra spoljnih poslova i cele naše diplomatije. Ostavite vi veliki san o Americi i Evropi, oni jesu važni i na njima mora da se radi, ali važniji od toga su naši odnosi sa Tiranom, važniji od toga su naši odnosi sa Bukureštom, Sofijom, Skopljem, Sarajevom, Zagrebom i Peštom. Naši bi ministri morali dnevno da su prisutni u ovim prestolnicama, pa tek onda u Briselu, ali to je sasvim očigledno zapostavljeno. I treći faktor, prosto su se promenile stvari. Mi se pravimo da nismo videli da je Mađarska ušla u Evropsku uniju, pa sada malo vežba mišiće da pokaže šta znači kad ste deo Evropske unije, koliku to podršku sobom nosi. Prosto ispituju i oni koliko daleko mogu da idu. Evo, to su tri elementa koja su se spojila, pa smo imali ovu epizodu sa Mađarskom, s tim da će Evropska unija posebno da istražuje da li ima ili nema nasilja kod nas. Ali sva tri elementa su problem.
RSE: Bili ste svojevremeno otpušteni sa Pravnog fakulteta, gde ste bili asistent. Hoćete li da se vraćate ili politika zauvek ostaje vaše opredelenje?
SVILANOVIĆ: Politika ne mora da bude moje opredelenje, ali ne razmišljam o tome da se vratim na Pravni fakultet. Pa čovek koji me je otpustio je upravo imenovan za predsednika Suda državne zajednice.
RSE: Ko je to?
SVILANOVIĆ: Slobodan Perović. On je bio šef Katedre za građansko pravo kad je sa te Katedre otpušteno nas pet – Vladimir Vodinelić, Gašo Knežević, Dragor Hiber, Vesna Rakić-Vodinelić i ja. E pa toliko o 5. oktobru. Tada je bio šef Katedre, ni reč nije rekao kada smo otpušteni, a danas ga je nova demokratska Vlada imenovala za predsednika Suda državne zajednice. Ne znam šta bih tražio tamo.
SVILANOVIĆ: Saskava fondacija je u poslednjih petnaest godina podelila na šezdeset i šest univerziteta u svetu, uključujući i Univerzitet u Beogradu, po milion dolara, s tim da se taj novac stavi u banku i da se od kamate isplaćuju stipendije, koje nisu male – 1989. godine, kad je stipendije dobilo nas petnaestak, ja sam dobio petsto dolara mesečno za šest mesci. Oni su to počeli da dele od neke 1987. godine, a Univerzitet u Beogradu je sklopio ugovor 1989. godine i onda je svake godine isplaćivao te stipendije za deset ili petnaest postdiplomaca Fakulteta društvenih nauka. Stipendija je nosila jedan onako malo bombasitičan naziv – „Za mlade buduće lidere sveta“. I sada su, nakon petnaestak godina, odlučili da povuku crtu i da vide ko je šta od svih tih studenata postdiplomaca koji su dobijali nagrade do sad uradio, od nas valjda oko osam i po hiljada svugdje su svijetu, i ja sam imao veliko zadovoljstvo da su u jednom međunarodnom žiriju koji je pravio selekciju doneli odluku da ja dobijem nagradu kao neko ko je najviše postigao.
RSE: Od osam i po hiljada.
SVILANOVIĆ: Da, osam i po hiljada od 1987. godine, kad su počeli da daju stipendije, do danas, na šezdeset i šest univerziteta, u preko četrdeset država. I tim povodom sam bio u Japanu, održao sam tri predavanja na Univerzitetu u Tokiju, koji je najprestižniji univerzitet u Japanu, na Međunarodnom hrišćanskom univerzitetu, što je mislim peti univerzitet po rangu u Japanu, i imao sam naravno prilike da malo razgledam staru prestolnicu Japana – Kjoto, što je za mene bilo veliko zadovoljstvo. Uspostavio sam i prijateljske i profesionalne kontakte s ljudima na ovim univerzitetima, s ljudima koji se bave našom zemljom. Imao sam jedan zvaničan sastanak sa zamenikom ministra inostranih poslova, koji je svojevremeno bio predsednik Parlamentarne grupe Jugoslavija-Japan, a sad je zamenik ministra inostranih poslova. S njim sam razgovarao upravo o velikom angažmanu koji Japan ima u ovom regionu. Samo ću vam reći da je u posljednje tri godine, od donatorske konferencije do danas, Japan našoj zemlji, dakle Srbiji i Crnoj Gori, dodelio pomoć od pedeset miliona dolara i isplatio svaku paru. Ja sam mu se ovom prilikom zahvalio na toj pomoći japanske Vlade i naroda Japana našoj zemlji i porazgovarao o svemu onom što se događa u ovom regionu. Koliko god je Japan daleko, njih zanima razvoj prilika na Balkanu, jer oni mnogo pomažu. Kako pomažu nama, tako pomažu i drugima na Balkanu, jer žele da te neke ciljeve koje mi imamo, što pre ostvarimo i oni ih doživljavaju kao svoje ciljeve.
RSE: Osim Japana ste, gotovo u nastavku, obišli Tiranu i Skoplje i tamo ste razgovarali sa jako značajnim ljudima u okviru Međunarodne komisije za Balkan, koje ste član.
SVILANOVIĆ: Da. Kod nas je prošlo dosta nezapaženo, rekao bih, da je formirana Međunarodna komisija za Balkan. Predsjednik te Komisije je Đulijano Amato, bivši predsednik Vlade Italije. Komisiju čine uglavnom bivši predsednici država, bivši predsednici vlada i ministri evropskih država, uključujući naravno balkanske. Meni je veliko zadovoljstvo da sam i ja član te Komisije, jedini iz naše zemlje. Tu je recimo i bivši predsednik Nemačke Vajceker, tu je bivši predsednik Makedonije Kiro Gligrov, tu je bivši predsednik Vlade Belgije Žan-Lik Dean, tu je Karl Bilt, bivši premijer Švedske, i čitav niz ministara. Evo o čemu se radi. Ideja je da u periodu od godinu dana svi mi obiđemo glavne centre na Balkanu. Mi smo započeli taj posao. U julu mesecu smo bili u Beogradu, razgovarali sa svim našim državnicima, u Podgorici, u Prištini, Tirani, Skoplju, negde u novembru mesecu ćemo ići u Zagreb, Sarajevo, Banjaluku, Mostar i negde u martu mesecu bi trebalo očekivati naše ideje ili preporuke, gde ćemo mi, posle svih ovih razgovora i na osnovu poznavanja regiona koje svako od nas ima, da damo predloge na dve adrese – jedna su vlade ovih zemalja na Balkanu, a druga adresa je Evropska unija – kako da sve ove zemlje što pre dođu do punopravnog članstva u Evropskoj uniji. To je osnovna ideja ove Komisije. I razgovori koje mi imamo su izvanredni, zbog toga što je to uvek i sa predsednikom države i sa predsednikom vlade i sa različitim ministrima, ali istovremeno i sa predstavnicima svih verskih zajednica, sa studentima, sa nevladinim sektrom, sa novinarima, sa dopisnicima stranih i domaćih medija, sa biznismenima. Tako da je taj krug ljudi s kojima mi razgovaramo veoma širok.
RSE: Sad kad ste se vratili u Beograd, da li vas je neko iz vlasti pozvao –
jer tu se radi o našoj koži – da ispričate o čemu se razgovaralo?
SVILANOVIĆ: Potpuno ste u pravu kada kažete da se radi o našoj koži, zbog toga što jeste u fokusu ovih razgovora Kosovo, ali i situaciju u Makedoniji, pogotovo u svetlu referenduma koji bi trebao da bude održan 7. novembra u Makedoniji. To su sve stvari koje direktno ili indirektno itekako mogu da se odraze i na stanje u našoj zemlji. Ali s druge strane ja ovo prvi put govorim, evo u razgovoru sa vama, za javnost, zato što je neki naš dogovor unutar Komisije da se izjave koje se odnose na rad Komisije daje predsednik Komisije, bivši italijanski premijer Đulijano Amato, a da mi ostali o tome puno ne govorimo. Mada, naravno, ti razgovori su toliko interesantni i toliko važni da bih ja sa zadovoljstvom porazgovarao sa bilo kojim od naših zvaničnika, zbog toga što mi sad ulazimo u jedan veoma važan proces, a to je proces u kome će se odlučivati o statusu Kosova. Verovatno će najozbiljniji razgovori u tom smislu započeti na proleće ili leto naredne godine. I bilo bi dobro da svi u našoj zemlji budu svesni da će razgovori biti od suštinskog značaja i da će se, naravno, odnositi na novi status koji će Kosovo posle njih imati.
RSE: Šta je vaša procena, nezavisno Kosovo ili protektorat na dugi rok?
SVILANOVIĆ: Ne radi se tu o proceni. Potpuno je jasno da je to nešto što će da se dogodi relativno brzo. Za razliku od očekivanja u našoj zemlji da će sve to da ide sporo i teško, mislim da će Kosovo relativno brzo biti nezavisno. Ali od velike važnosti je upravo to u kakvoj će poziciji biti svi koji na Kosovu žive, kako će biti uređena organizacija Kosova, da li će biti i do koje mere decentralizovano i ono što je za nas posebno važno – u kojoj će poziciji biti Srbi, bilo da se radi o Mitrovici, bilo da se radi o onima u enklavama.
RSE: Bez obzira na to što su i u Evropskoj uniji i uopšte na međunarodnom nivou govorili da nezavisno Kosovo znači ustvari i problem sa Sandžakom, problem sa Vojvodinom, da otvara niz problema u Makedoniji, otvara problem albanskog življa…
SVILANOVIĆ: Ovo što ja govorim prvo ne treba shvatiti kao bilo kakav stav Komisije o kojoj sam malopre govorio, niti taj stav postoji. Ja samo govorim o sopstvenom utisku na osnovu razgovora sa praktično ključnim ljudima, i Srbima i Albancima, na Kosovu i razgovora sa drugima. Pa hajde da vidimo šta će se događati. Ja sam rekao ono što mislim da će se dogoditi, a to što vi govorite da li će to da otvori neke druge probleme, to ne mislim. Naprotiv, mislim da je situacija u Srbiji takva da ključni političari nisu spremni da otvoreno saopšte građanima da će doći do tog novog statusa, i to vrlo brzo, niti su spremni da učine drugu stvar, a to je da dovrše saradnju sa Sudom u Hagu, to znači da uhapse i izruče generale i da uhapse sve druge koji se traže i time također otklone tu prepreku kada je u pitanju razvoj Srbije, da bi ustvari konačno počeli da se bave životima ljudi u Srbiji. Mislim da to nije dobro, zbog toga što se tako stvara jedna magla u kojoj izgleda kao da se Vlada, a i svi drugi državni funkcioneri, bave velikim nacionalnim temama, zbog kojih eto ne mogu da se pozabave mojim i vašim malim životom, a takvih života ima osam miliona. Ti ljudi hoće i da rade i da vide kad će to da bude bolje i koliko će da bude bolje i kad će da skoče plate, ali nekako nikako da im daju odogovore na ta pitanja, sve baveći se velikim temama. Zbog toga je moje lično mišljenje da dok god se ne dovrši ta drama oko izbegavanja da se ozbiljno razgovara o Kosovu i da se to jednom završi, dotle ćemo ustvari imati političare koji nisu spremni da daju odgovore na suštinska životna pitanja, a to je kako se i od čega se u ovoj zemlji živi. I zbog toga je dobro za Srbiju da se što pre dovrši i pitanje statusa Kosova i odnos Srbije i Crne Gore također i pitanje saradnje sa Sudom u Hagu, da bi se onda u jednom trenutku videlo da je „car go“ i da je jedino što je stvarno važno u ovoj zemlji to kako ljudi u Srbiji žive, a da sva ova druga pitanja služe da bi se prikrila nesposobnost da se odgovori na to pitanje.
RSE: Međutim, Zapad pojačava pritisak. Ove nedelje, recimo, oko izbora na Kosovu i učešća kosovskih Srba na tim izborima u Beograd dolaze Paten, Solana, Grosman, posle dolazi Karla del Ponte zbog Haga…
SVILANOVIĆ: To je sad jedna druga priča. Evo o čemu se radi. Kada su na Kosovu organizovani izbori pre četiri godine, onda su isti ti i neki drugi međunarodni zvaničnici dolazili u Beograd i tražili, molili da Beograd podrži kosovske Srbe da izađu na izbore. Ako se sećate, napravljeni su i spotovi, na spotovima je bio i patrijarh Pavle, bio je i Đinđić i Koštunica i drugi, pozivajući Srbe da učestvuju na ovim izborima. Tada je ustvari stvorena jedna situacija u kojoj nema samostalne političke odluke među Srbima na Kosovu, već se politička odluka o onome šta Srbi na Kosovu rade donosi u Beogradu i to je sada tako. I kad govorite o pojačavanju pritiska na Beograd, to je sada samo nastavak onoga što je bilo pre četiri godine, dakle i sada se traži da se u Beogradu odluči o tome hoće li kosovski Srbi učestvovati na izborima ili ne. Vlada okleva da pozove kosovske Srbe, razlog je zaista loše stanje bezbednosti. Ono što Vlada očekuje, to je da je u ovim pregovorima, ako nekako može, postigne ono što smo usvojili i u Parlamentu kao nekakav zajednički predlog za decentralizaciju Kosova, dakle da se i o tome povede računa, da se i taj papir pogleda. To je ono što u ovom trenutku Vlada zahteva da bi zauzvrat eventualno javno pozvala Srbe. A vreme curi, izbori će biti brzo. Moje je mišljenje, koje sam saopštio još pre više od mesec dana, da Srbi treba da učestvuju na ovim izborima. Naravno razumem da Vlada pokušava da nešto dobije u ovim pregovorima kada se razgovara o tome da li će ih pozvati ili ne, ali politički život će ići dalje bez obzira na to da li Srbi učestvuju ili ne učestvuju. Jedino se bojim da se ne dogodi da mi u jednom trenutku sami sebe ne isključimo iz tog procesa svojim izbegavanjem da donesemo odluke, oklevanjem i čekanjem da se nešto drugo dogodi. Konkretno govoreći, upravo se postavlja scena za odlučivanje o statusu Kosova. Evropska komisija je formirana i evropski komesari će ovih dana ući u svoje kancelarije, dakle nova evropska vlada. Kosovski izbori su tu, biće formirana nova kosovska Vlada. Američki izbori su tu, nova ili nova-stara administracija će od januara biti u kancelarijama. Mi ćemo, naravno, ovu Vladu održavati negde do frebruara ili marta, onda će biti parlamentarni izbori u Srbiji i doći će nova Vlada u Srbiji, čiji će suštinski zadatak biti da dovrši stvar oko Kosova i da definiše status Kosova. Dakle, mi ćemo negde u martu imati sve ključne aktere, sa novim, punim, četverogodišnjim mandatom, i na Kosovu i u Srbiji i u Americi i u Evropi. Dakle, aktere koji će moći u prvih godinu dana da donesu najteže odluke, da bi onda posle toga mogli da se bave životnim pitanjima građana. Dakle, evo, to je ono što se događa, u ovom trenutku se pravi scena i negde sa srpskim izborima, koje ja očekujem negde u martu naredne godine, imaćemo sve nove katere koji će odlučivati o statusu Kosova. Ali pošto se naša politička scena neće dramatično promeniti, ili ja bar ne očekujem, to će ipak biti ljudi iz Demokratske stranke, iz Demokratske stranke Srbije i možda još poneke stranke koji će o tome odlučivati, pa bi bilo dobro da budu zainteresovani već danas za ono o čemu će sami morati da donose odluku, u meri u kojoj mi uopšte tu odluku donosimo. Prosto, učestvovaće u jednom procesu. Taj proces će biti završen tako da će mapa Balkana biti drugačija nego što je danas. Pitanje je da li mi zaista imamo nekakvu nadležnost nad Kosovom. O čemu mi to odlučujemo? Mislim, ta odluka je doneta na izvestan način onog trenutka kad je Evropska unija izvukla iz jedinstvenog procesa pregovora o Sporazumu o pridruživanju kosovske pregovore i definisala ih kao posebne. I to je jasno svakome ko se u ovoj zemlji bavi politikom.
RSE: Bliži se drugi krug lokalnih izbora. Kako je Građanski savez Srbije prošao na ovim lokalnim izborima i uopšte proporcionalni sistem koji nema ni Amerika, ni Engleska, dakle zemlje koje imaju razrađene izborne sisteme, gde se na lokalnom ustvari glasate za stranku, a ne za ličnost, za pojedinca? A mislim da je onome u Pirotu najbitnije koji čovek će da mu bude gradonačelnik ili da ga zastupa u opštini.
SVILANOVIĆ: Mi smo učestvovali u četrdeset opština u Srbiji i imamo u ovom trenutku nekih četrdeset i jedan-četrdeset i dva izabranih odbornika u opštinskim skupštinama i u drugom krugu dva kandidata za gradonačelnika.
RSE: U kojim gradovima?
SVILANOVIĆ: U Velikom Gradištu je kandidat Građanskog saveza Srbije Živa Lazić, ali od ovog trenutka, u drugom krugu, on je i kandidat svih demokratskih snaga i ja verujem da će biti izabran. Ista je situacija i u Inđiji, Goran Ješić, inače dosadašnji gradonačelnik i član Građanskog saveza Srbije, pobedio je u pravom krugu i sa dosta velikom prednosti ulazi u drugi krug. Ovog puta će imati podršku i Demokratske stranke i drugih stranaka. U obe ove sredine Demokratska stranka je imala svoje kandidate koji nisu uspeli i mi smo im zahvalni što su podržali naše kandidate, jer će oni svakako sa mnogo šansi učestvovati u drugom krugu i ja verujem da ćemo imati dva gradonačelnika u nedelju veče.
RSE: Šta se dešava u vašoj stranci? Ima li previranja? Znam da je bilo nekih ideja da se ujedinite sa Demokratskom strankom i da je stigao odgovor od Demokratske stranke da oni neće celu stranku, ali da hoće pojedine ljude.
SVILANOVIĆ: Moja politika bila je politika ujedinjenja Građanskog saveza Srbije i Demokratske stranke i zbog toga mi je bilo dosta teško da razumem drugačiji stav Glavnog odbora Demokratske stranke, ali mi se ponašamo u skladu sa tim stavom. Oni, dakle, ne žele ujedinjenje, to je njihova odluka. Posle ovih lokalnih izbora ćemo u verovatno narednih nekoliko nedelja imati sedmicu Glavnog odbora, a posle toga sednicu Skupštine i to će biti prilika da se razgovara o politici stranke i o rezultatima na ovim izborima.
RSE: Dobro, ali koji je stav Demokratske stranke, neće ujedinjenje sa celom strankom, ali bi primili pojedince ili kako?
SVILANOVIĆ: Pa ja mislim da to sada više nije naročito važno.
RSE: Pa nekome jeste.
SVILANOVIĆ: Meni nije.
RSE: Postoji tvrdnja da se Koštunica i Tadić približavaju jedan drugome. Da li vi to osećate?
SVILANOVIĆ: To je jedna ozbiljna politička ideja. Imali smo jedan sudar, koji smo svi mi pratili, u izvesnoj meri sam ja u njemu i učestvovao, između Đinđića i Koštunice, a koji je doveo Srbiju u jednom trenutku u jednu dosta tešku situaciju. Izgubili smo predsednika Vlade, i to čoveka kojem sam se ja divio kao nekome ko je zaista mnogo uradio, bio u stanju da donosi hrabre odluke i da prihvati odgovornost za te odluke. Došli smo bili u situaciju potpunog zastoja i mislim da u ovom trenutku predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije Boris Tadić ustvari želi da pruži priliku jednoj drugačijoj politici, politici dogovora i saradnje i verujem da je to ono što se sada događa i što vi komentarišete kao nekakvo približavanje. Demokratska stranka se nametnula apsolutno kao vodeća u celokupnom korpusu demokratskih stranaka, ima značajnu prednost u odnosu na bilo koju drugu stranku i mislim da se polako priprema da posle narednih parlamentarnih izbora da i predsednika Vlade i da preuzme odgovornost za pravac kojim će se Srbija kretati. U tom smislu Demokratska stranka Srbije može da bude samo mlađi partner. Mislim da je takav odnos za Srbiju dobar. E sad, da li je to idealno ili ne? Ja bih voleo da posle parlamentarnih izbora vidim malo jasnije konture te nekakve reformske politike u Srbiji, koje danas nema. Dakle, mi danas imamo politiku stabilizacije i možda je vreme da dođe do nekakvog smirivanja posle političkog zemljotresa do kojeg je došlo ubistvom Đinđića, ali reforme stoje. Mislim da ćemo posle parlamentarnih izbora, koje ja očekujem, kako sam rekao u februaru, martu ili najkasnije maju, ali mislim da će biti pre, biti u situaciji da možda vi i ja ponovo porazgovaramo o tome ima li te reformske politike u Srbiji ili ne. Ja verujem da će je biti, ali je moguće da je neće biti do tih izbora.
RSE: Da li je izgubljeno dosta vremena?
SVILANOVIĆ: Pa, gubimo vreme od ubistva Đinđića do danas. Sećam se da je Vesna Pešić prilikom formiranja ove vlade napisala jedan tekst, čija poenta je bila da je Vlada koju će formirati predsednik Demokratske stranke Srbije, „Vlada gubljenja vremena“ i bila je u pravu. Sve do sada što smo videli je jedno veliko izgubljeno vreme. Videli ste, što se saradnje sa Sudom u Hagu tiče, tu je nula. Što se tiče reformi u prosveti koje je izveo Gaša Knežević, one su potpuno uništene, a to što je ministarka posle toga dala ostavku, koga to sad interesuje kad je sve ono što je prethodno urađeno prosula. Slično je i u drugim oblastima i to je jedan veliki, veliki zastoj.
RSE: Otišli ste iz Ministarstva inostranih poslova i sad možete da gledate Ministarstvo sa distance. Vi ste primili puno mladih, sposobnih, školovanih ljudi, međutim neki su morali da odu. Da li su sada vraćeni ti koji su morali da odu?
SVILANOVIĆ: To je sad jedna onako posebna tema. Oni koji su primljeni po konkursima su ostali u Ministarstvu, oni koji su direktno poslani u inostranstvo su uglavnom vraćeni, što je šteta, zbog toga što mislim da su oni mnogo kvalitetniji od svih drugih koje sam ja u toj kući zatekao i mislim da je njima mesto u toj kući, ali to je sad stvar novog ministra.
RSE: Čula sam da je vaša ekipa, kada je došla u Ministarstvo, kada ste počeli da radite, zatekla situaciju da se iz Ministarstva sve razvlači. Da li je to tačno?
SVILANOVIĆ: Ne. Ne mogu da kažem da se razvlači sve iz Ministarstva. Ja i dalje mislim da je Ministarstvo spoljnih poslova jedno od najbolje organizovanih ministarstava, tako je bilo kad sam ja iz njega izašao i mislim da se vidi da i sada to Ministarstvo funkcioniše. Mislim da je naša administracija i dalje u teškom stanju, pre svega zbog toga što su plate bedne i zbog toga što je svako ko iole vredi već odavno ili u nevladinom sektoru ili u političkim strankama ili u privatnom biznisu. I samo oni koji baš ništa drugo u životu ne mogu da rade su ostali u državnoj administraciji. Toga treba biti svestan. Dakle činovnik, direktor direkcije, šef nekog sektora u nekoj od državnih službi je čovek koji ne zna ništa drugo i nije nigde drugde mogao da nađe posao, jer za te pare on to ne bi radio da vredi bilo šta više. Kad je u pitanju Ministarstvo spoljnih poslova, tu je situacija ipak malo bolja, zbog toga što tu ipak postoji ta perspektiva da ljudi idu u inostranstvo, tako da je tu ostalo još dosta kvalitetnih ljudi.
RSE: Čula sam da po četiri meseca ne dobijaju plate.
SVILANOVIĆ: Ne znam detalje. Pre šest meseci tako nije bilo, u državnoj administraciji su primali plate redovno. Mislim da ih i sad primaju redovno, ali su te plate male i ukupno kada se pogleda državna administracija, tu može da radi samo neko ko nema nijednu drugu priliku ili je korumpiran. A kad su u pitanju spoljni poslovi, tu ipak postoji dosta dobrih ljudi koji su tu zato što mogu da idu u inostranstvo, tako da je to za njih ipak životna prilika. Ali prosto ne bih komentarisao te promene, to što se događa. Ni do sada nisam puno komentarisao. Znam da ni Vuku Draškoviću kao novom ministru nije lako, pokušava da se bavi spoljnom politikom u situaciji u kojoj nisu definisani odnosi između Srbije i Crne Gore, to je jedan veliki problem, i pokušava da se bavi spoljnom politikom u situaciji u kojoj niko u državi ko je iznad njega na bilo kom nivou, da li republičkom ili nivou državne zajednice, nije spreman da pohapsi generale. Dok te spremnosti nema, odnosno dok niko ne bude želeo da sarađuje sa Sudom u Hagu, a očekuju neke rezultate u spoljnoj politici, onda ja mogu samo da kažem da je njegova situacija vrlo, vrlo nezahvalna. To se vidi i po nivou susreta.
RSE: Pa dobro, u toj situacija ste bili i vi.
SVILANOVIĆ: Dvadeset i dvoje ljudi je poslato u Hag kad sam ja bio ministar i to je jedna potpuno druga situacija. Možda govorite o periodu od dva-tri meseca pred pad te Vlade, ali to je sam kraj. A za tri i po godine, koliko sam ja bio ministar, dvadeset i dvoje ljudi je poslano u Hag. A za ovih šest meseci, koliko je nova Vlada tu, nijedan. I to se vidi, samo se – ako smem da stavim primedbu vašim kolegama i kolegicama – nekvalitetno prati ono što se događa. Ako se dobro sećam, najavljeni su susreti u Njujorku sa Pauelom, sa Stroom, sa francuskim i nemačkim ministrima… Gde su ti susreti? Nisam video da je neko postavio to pitanje, a to bi novinari morali da pitaju, da kažete – izvinite, dali ste saopštenje da će biti tih susreta, zašto ih nije bilo? Pa se onda porazgovara o nivou susreta, pa da se vidi, ne krivica ministra, tu ministar ne može da bude kriv, nego krivica drugih ljudi u državi koji izbegavaju svoje međunarodne obaveze i koliko međunarodni položaj zemlje tone. Evo imali smo tu epizodu sa protestom Mađarske zbog odnosa prema mađarskoj nacionalnoj zajednici koja živi u Vojvodini.
RSE: Zašto kažete „epizoda“, to je ipak bilo dosta značajno?
SVILANOVIĆ: To je epizoda. Ta epizoda je rezultat nekoliko faktora. Prvi, Vlada je zaista bila inertna i nije reagovala kada su se događali incidenti. Drugi, zapostavljeni su odnosi sa susedima, a to bi morao da bude najvažniji posao našeg ministra spoljnih poslova i cele naše diplomatije. Ostavite vi veliki san o Americi i Evropi, oni jesu važni i na njima mora da se radi, ali važniji od toga su naši odnosi sa Tiranom, važniji od toga su naši odnosi sa Bukureštom, Sofijom, Skopljem, Sarajevom, Zagrebom i Peštom. Naši bi ministri morali dnevno da su prisutni u ovim prestolnicama, pa tek onda u Briselu, ali to je sasvim očigledno zapostavljeno. I treći faktor, prosto su se promenile stvari. Mi se pravimo da nismo videli da je Mađarska ušla u Evropsku uniju, pa sada malo vežba mišiće da pokaže šta znači kad ste deo Evropske unije, koliku to podršku sobom nosi. Prosto ispituju i oni koliko daleko mogu da idu. Evo, to su tri elementa koja su se spojila, pa smo imali ovu epizodu sa Mađarskom, s tim da će Evropska unija posebno da istražuje da li ima ili nema nasilja kod nas. Ali sva tri elementa su problem.
RSE: Bili ste svojevremeno otpušteni sa Pravnog fakulteta, gde ste bili asistent. Hoćete li da se vraćate ili politika zauvek ostaje vaše opredelenje?
SVILANOVIĆ: Politika ne mora da bude moje opredelenje, ali ne razmišljam o tome da se vratim na Pravni fakultet. Pa čovek koji me je otpustio je upravo imenovan za predsednika Suda državne zajednice.
RSE: Ko je to?
SVILANOVIĆ: Slobodan Perović. On je bio šef Katedre za građansko pravo kad je sa te Katedre otpušteno nas pet – Vladimir Vodinelić, Gašo Knežević, Dragor Hiber, Vesna Rakić-Vodinelić i ja. E pa toliko o 5. oktobru. Tada je bio šef Katedre, ni reč nije rekao kada smo otpušteni, a danas ga je nova demokratska Vlada imenovala za predsednika Suda državne zajednice. Ne znam šta bih tražio tamo.