Zaklinjali su se tako naši ljudi i bečkome caru i kralju i stambolskoj porti, ali je đavo ipak odneo obe te imperije. Posle su se kleli na vernost srpskom, potom jugoslovenskom kralju, da bi i ovaj odavno nestao u tmini istorijskih ćorsokaka, ostavivši nam u amanet tek onog svog pomalo bizarnog potomka, koji ni posle dvadeset godina učenja nije u stanju reći ni “dobro veče”, a da ti se ne učini da ti se obraća trgovački putnik sa severa Danske, koji je par osnovnih fraza lokalnoga jezika naučio evo-baš-jutros u ubrzanom vozu iz Subotice, znajući da će ih isto tako zaboraviti čim pređe u Bugarsku, ili gde već (pravi “srpski s mukom”, nema šta). Posle se obećavalo svoju bespogovornu lojalnost Nediću, pa Staljinu, prosto ne znaš ko je od njih veći i renesansniji humanista. Za Titovog je vakta zakletva postala svojevrsni umetnički žanr, vodeća svečarska disciplina svoje epohe.
Svi se, dakle, gromko zaklinju u nekoga i nešto, i svi prvom pogodnom prilikom razvrgavaju te zakletve, ponašajući se kao da ih nikada nije ni bilo. Tako je i moja generacija, ako ne drugde onda u vojsci, ritualno obećala da će čuvati Jugoslaviju, socijalizam, bratstvo-jedinstvo i ko zna šta još, ali biće da ništa od toga nije sačuvala, štaviše, da je ubeđena da se sve to moralo dešavati nekom drugom, da to sa njima ne može imati veze.
Osvit dvadeset i prvog veka, sa ljupkom nuspojavom u vidu odlaska mrskog zločinačkog režima – poslednjeg u nizu, naime – doneo je nadu da je s Vremenom Zakletvi zauvek gotovo, da je burni istorijsko-civilizacijski pubertet iza nas. No, rekoh, bio je to samo jedan varljivi tren, u čiju verodostojnost i “dogođenost” uskoro ni sami više nećemo verovati, toliko će nam to biti čudno i toliko drugačije od svega što je deo našeg realnog iskustva.
Čujem da su sada zakletve ponovo u modi, i to ne bilo kakve nego – ministarske. Premudri će Zakonodavac obezbediti da će svaki član Vlade morati da položi zakletvu u kojoj se, između ostalog, krvlju i čašću obavezuje da će se svim silama boriti za ostanak Kosova (i neizbežne Metohije) u sastavu Srbije, iliti, u prevodu na nešto epskiji, samim tim i prilici primereniji jezik, da neće dati Svetu Srpsku Zemlju dušmanima, pa šta bude (to jest, valjda “ne žaleći pritom ni svoj život”, kako smo mi – ako se dobro sećam - urlali postrojeni na kasarnskom poligonu, praćeni strogim pogledima brkatih majora). Mada treba reći i to da ministri obično ne daju svoje živote, nego samo živote svojih podanika, iz čega ćete ispravno zaključiti ko je u toj priči dragocen i nezamenjiv, a ko tek dvonožna mahovina kojom se ne treba posebno baviti.
Onaj ko je ovo smislio – varam li se, ili svi slutimo o čijoj se mentanoj konfiguraciji radi? – prisvaja sebi svojevrsne (para)božanske prerogative, jer de facto obavezuje svaku buduću vladu, sve do neke buduće promene Ustava – a možda i dalje, jer ko će posle svega smeti da iskače iz zahuktalog voza Patriotskog Konsenzusa?! – da sledi njegovu politiku, tj. “institucionalno” blokira svaku, daleko bilo, evoluciju odnosa prema nečemu što, gledano iz realnog položaja Srbije, odavno spada u eksponate globalnog Biroa za izgubljene stvari. Tako smo, nakon zakletve u vidu ustavne preambule, dobili i preambulu u vidu zakletve, valjda zato da se utvrdi gradivo.
Upravo u takvom ozračju, sustiže nas vest da su se dva najjača čoveka u zemlji, položajem prvi ljudi države, takođe i predsednici dveju ključnih stranaka vlasti, dogovorili oko izbora, mada se ne zna baš najtačnije šta su se to dogovorili. Možda, doduše, to do detalja ne znaju ni oni sami? Iskreno, možda Tadić i ne zna, ali Koštuinica zna bez greške: ako taj čovek nešto u životu besprekorno radi, onda je to zavlačenje i mrcvarenje svojih političkih suparnika sve dok ne zavape za milost, obećavši da će potpisati šta god treba, uključujući i zaveštavanje sopstvene dedovine najbližoj eparhiji SPC, da joj se nađe u besparici. Možda je tako i Tadić potpisao da će izbora biti s prolećem u januaru, osim “ako ne bude ugrožen teritorijalni integritet zemlje”, što je prevashodno s obzirom na kosovski slabo osvetljeni vilajet isto kao da je potpisao da izbora neće biti nikada. Neko lepo reče da po ovoj logici u Izraelu – i ne samo tamo – nikakvih izbora ne bi bilo “ni pod razno”. Glavno je pitanje, dakako: a ko je to “vlastan” procenjuje da li je ili nije neposredno “ugrožen teritorijalni integritet zemlje”? Eh, a ko ako ne onaj ko rukovodi izvršnom vlašću? Tako ispada da se ovaj čudni i zagonetni dogovor može čitati i kao potvrda da je Koštunica lukavo namamio Tadića na jednu klasičnu “zakletvu”, i to baš od sorte onih besmislenih, mazohističkih i gubitničkih s početka ovog teksta. A redov Tadić je bio u vojsci, i trebao bi da zna koliko znače i vrede takve gromke i horske proklamacije. Zaboraviš ih čim odeš u kantinu na napolitanke i pivo.