Gošće Press kluba su Staša Zajović i Ljiljana Radovanović iz nevladine organizacije Žene u crnom.
RSE: Žene u crnom su pre nekoliko dana bile u Novom Pazaru. Tamo je bio mirovni skup sa parolom - Sačuvajmo mir u Sandžaku. Obeležena je i petnaesta godišnjica otmice i smrti Muslimana u Severinu, koji su izvučeni iz autobusa, surovo mučeni i ubijeni. Taj skup je organizovalo više nevladinih organizacija. Kako je to izgledalo?
ZAJOVIĆ: Mislim da je to izgledalo sasvim drugačije od skupova koji su do sada organizovani u Pazaru i Sandžaku. Mislim da je to prvi drugačiji skup i za nas Žene u crnom. Organizovale smo mirovni ženski marš 8. marta 2005. godine. Bio je totalno drugačiji, kako po mirovnoj ikonografiji, tako i po bojama i parolama koje smo uzvikivali. Tom drugačijom mirovnom i internacionalističkom ikonografijom smo želele da pokažemo da podržavamo jedan građanski način razmišljanja u Sandžaku, onaj koji se uzdiže iznad svrstavanja etničkog i verskog. Ni Zilhić, ni Zukorlić, ni Rasim, ni Suljo, nego građanke i građani koji ne žele da njihova egzistencija i identitet bude sveden na etničku i versku dimenziju. Jedna ekipa nas je radila i izbor muzike. Bilo nam je stalo da to bude ona muzika koja nas povezuje sa kulturom mira, nenasilja i solidarnosti, što za nas pokazuje jedno poštovanje univerzalnih vrednosti i ljudskih prava. To je naša integracija u međunarodnu zajednicu. To je bilo bitno. Zabrinule smo se jer je, pored velikog broja muškaraca u srednjim godinama i velikog broja omladine, bilo manje žena nego što smo očekivale. Mi smo zamislile da akterke budu samo žene.
RSE: Ipak je to dosta patrijarhalna sredina, ali je dobro da su došli muškarci na nešto što su žene organizovale.
RADOVANOVIĆ: Mislim da nije tako. Pretpostavljam da je tamo bila neka Rasimova struja koja je malo liberalnija. Imale smo za cilj da više žene izađe na miting. Mi primećujemo u zadnje dve godine da je uloga žene u Sandžaku potpuno vraćena onim patrijarhalnim vrednostima, da je ženi mesto u kući, a ne na ulici.
RSE: Kako to tumačite? Jačanjem religije?
RADOVANOVIĆ: Naravno. Mi smo to osetile i za vreme njihovog velikog verskog praznika, kada smo bile u Sandžaku. I u Srbiji jača pravoslavlje i patrijarhat. Po njima je ženi mesto u kući. Ne mislim da su muškarci radoznali, ali da su žene poprimile drugu ulogu.
ZAJOVIĆ: Mislim da su to muškarci koji nas podržavaju zbog našeg doslednog antiratnog i antinacionalističkog stava, zbog doslednosti u našim zahtevima. Ne mislim samo na Žene u crnom, nego i na druge nevladine organizacije koje traže odgovornost za ratne zločine počinjene u Sandžaku i svuda. Klerikalizacija u Srbiji je potpuno u zamahu, a ova državna vlast i sadašnja vlada to dozvoljavaju. U svemu tome vodeća verska zajednica, Srpska pravoslavna crkva, postaje najvažniji politički faktor, a to je jako negativno za žene.
RSE: Jedan moj gost mi je rekao da najjača građevinska delatnost u Srbiji je podizanje crkava. Crkva se podižu u svakom selu, u svakom zaseoku i na svakom koraku. Žene u crnom su osnovane 1991. godine. Prošli ste svašta u Miloševićevim godinama. Uvek ste pravili na Trgu Republike svoj nemi protest protiv rata i zločina, a neki ljudi, koji su sedeli u okolnim kafićima, su vas gledali sa prezirom, potcenjivanjem i dobacivanjem. Da li se išta pomenilo?
ZAJOVIĆ: Na žalost nije mnogo jer su ostali isti oni koji su proizvodili takvu klimu, koji su omogućili nastajanje takvih društvenih uslova koji je doveo do rata. Ostala je netaknuta Srpska akademija nauka i umetnosti, ostale su netaknute strukture univerziteta, ostali su isti svi oni stubovi relevantnih nacionalnih institucija koji i dalje zagađuju duhovni, kulturni i politički prostor. Nije samo pitanje da se razračunamo na krivičnom planu sa onima koji su odgovorni za zločine, sa nalogodavcima i počiniocima, nego je veoma važno da se razračunamo i sa kreatorima takvog načina mišljenja. Dok god ti kreatori ne budu nestali, bit će i dalje izjednačavan fašizam i antifašizam i bićemo izjednačavani mi koji smo protiv fašizma sa onima koji ga podržavaju, imaćemo isti status jer je toliko poremećen vrednosni sistem da mi, Žene u crnom i slični, bivamo proglašavani kriminalkama jer tražimo odgovornost za ratne zločine. To je toliko poremećen vrednosni sistem da mislim da se u nekim stvarima od 1991. godine ništa nije promenilo. To je ono što se zove moralna, duhovna i politička sfera. Zanimljivo je da oni koji polažu pravo na duhovnost i moralnost žele da imaju monopol nad tim. Srpska pravoslavna crkva je potpuno u toj matrici nastavljača duhovne klime koja opravdava rat, koja promoviše ratne zločince u svece. A da ne govorimo kakav poguban i katastrofalan uticaj to ima na stanovništvo u Srbiji, posebno na žene.
RSE: Vlada mišljenje - šta se stalno vraćamo u prošlost i zločine, treba da gledamo u budućnost. Da li je takvo mišljenje zdravo?
RADOVANOVIĆ: Mislim da nije. Bez suočavanja sa prošlošću, preuzimanja odgovornosti za zločine izvršene u naše ime, bez preuzimanja odgovornosti države, bez odgovaranja zločinaca za zločine, njihovo privođenje pravdi i njihovog kažnjavanja, mislim da nema istinitog pomirenja. Dok ne saznamo istinu, dok mladi ne saznaju šta je bilo, šta je počinjeno u njihovo ime bez njihovog znanja, mislim da ne možemo dalje da idemo u budućnost. Prezentovana im je jedna istina, a znamo kakva. Bez suočavanjem sa prošlošću i istine o zlodelima prethodnog režima, mislim da nema normalne i zdrave budućnosti.
RSE: Napravili ste jednu mirovnu koaliciju sa ženama sa Kosova. Koliko je moguće održavati tu vezu u situaciji kada žene sa Kosova ne mogu da dođu u Beograd ako nemaju srpski pasoš.
ZAJOVIĆ: To je samo prirodna i logična posledica ili nastavak onoga što mi od 1991. godine radimo na mostovima prijateljstva, ženske solidarnosti i mira. Ta fizička nemogućnost da uđu u zemlju samo pokazuje koliko je ovoj vladi stalo isključivo samo do teritorije, a ne ljudi, koliko su joj važne te prazne zemlje, a ne ljudska prava, a još manje ženska ljudska prava. Radimo neke nove sisteme bezbednosti. Svaku našu prijateljicu koja dolazi iz Kosova sačekamo na granici i ona ide sa nama. Problematično je ako ima pasoš UNMIK-a, pošto nije priznat. To im predstavlja problem bilo kuda da putuju, čak i kada imaju šengensku vizu. Taj status nekako mora da se reši, ali mene to zanima zbog gradnje nekih zajedničkih projekata vezanih za pravedan i održiv mir na Balkanu.
RSE: Pošto se zalažete za nezavisnost Kosova, kao i LDP, neko vam je pripretio da bi za to mogla da se dobije kazna od 15 godina zatvora. Ko vam je pretio?
ZAJOVIĆ: Oni isti koji prete svima nama. Ne znamo koja bezbedonosna služba je izvor takvih pretnji.
RSE: Da li su to ljudi sa imenom i prezimenom ili anonimni?
ZAJOVIĆ: Mi toliko puno dobivamo tih pretnji da i ne znamo. Nekada imamo ime i prezime, a u nekom slučaju su to neki tabloidi, kao Kurir.
RADOVANOVIĆ: Novinarka Kurira, Jelena, je u razgovoru sa kao poznatim beogradskim advokatom navela da je rečeno da će LDP i Žene u crnom dobiti od tri do 15 godina zatvora jer se zalažu za nezavisnost Kosova.
RSE: Šta ste uradili tim povodom?
ZAJOVIĆ: Zamislite da odgovaramo svim tim pretnjama. Za ovih 16 godina smo valjda naučile neke strategije nenasilja i reakcija na tu vrstu psiholoških pritisaka ili oblika specijalnog rata protiv drugačije mislećih, samo zato što prihvatamo jednu činjenicu. Ne mogu da živim sa nekim, a da ne uvažim njegovu volju. Uvažavam političku volju jedne ogromne većine stanovništva na Kosovu, ali me zanimaju i ljudska prava i bezbednost, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Sada, kako se približava moment rešavanja statusa Kosova, ispadnemo kao žrtveni jarci ili kao krivci za ono što je već odavno rešeno Kumanovskim sporazumom 1999. godine.
RSE: Da li gledate prenose iz Skupštine Srbije?
RADOVANOVIĆ: Samo ponekada, što meni ne deluje kao neka zabava. Većina kaže da kada su neraspoloženi puste Skupštinu pa gledaju.
ZAJOVIĆ: Možda sam mazohistkinja, ali volim to da gledam, pogotovo otkako je Vesna Pešić ušla u Parlament. To me jako zabavlja. Dio nenasilne borbe je i to da ih iznerviramo, da ih stalno uznemiravamo i da kontaminiramo taj prostor nekom drugačijom energijom, drugačijim vrednosnim sistemom, da to stalno radimo i da podržavamo jedni druge u tome. Gledam to najviše zbog toga što znam da će doći naši koji ih uznemiravaju.
RSE: Žene sa druge strane skupštinske sale uznemiravaju, ne samo druge žene iz opozicionih krugova, nego i nas gledaoce, tim rečnikom, tom neviđenom agresijom koju pokazuju.
ZAJOVIĆ: To je jedno potpuno degradiranje same ideje demokratije i njeno obesmišljavanje. To su radili Slobodan Milošević i Mirjana Marković, koja je čak obesmišljavala i ideju feminizma, govoreći da je feministkinja, a zapravo je bila fašistkinja. U Parlamentu ima najviše Radikalki. To što je žena, nije garancija ničega. Mi se povezujemo na osnovu nekog vrednosnog sistema i to pokazuje ograničenost dometa neke demokratije shvaćene kao izbori, da je kvota jako važna stvar. Ta kvota je neophodna, ali nije dovoljna za demokratiju jer demokratija zavisi od nas iz civilnog društva. Za mene kao feministkinju i pacifistkinju je važno koje žene dolaze na vlast i kakav vrednosti sistem zastupaju. Žene iz Radikalne stranke pokazuju da su žene podržavale i militarizam i fašizma i rasizma i sve najgore moguće tendencije, pokrete i ideje.
RSE: Kada idete na Kosovo, kako ulazite? Tražite li neke dozvole?
ZAJOVIĆ: Ulazimo na ličnu kartu.
RSE: Kako na vas gledaju predstavnici UNMIK-a? Da li se javljate nekome?
ZAJOVIĆ: Mi koje idemo jako često svih ovih godina nemamo nikakvih problema. Zato želimo da se komunikacija, koja je uvek postojala, između Beograda i Prištine proširi. Stalo nam je da naše prijateljice iz mreže iz Kruševca ili Kikinde idu u Đakovicu i Prizren. Bliži se 31. oktobar, jako važan dan za nas, u vezi onoga što zovemo bezbednost sa feminističkog stanovišta. Imamo mnoštvo aktivnosti i konferencija za štampu, istraživanja. Objavili smo jedno fantastično istraživanje o bezbednosti i tranzicionoj pravdi, o reproduktivnim pravima, o uticaju klerikalizacije na bezbednost žena. To nam je ukazalo da je najniži nivo znanja o tranzicionoj pravdi i da je politička elita ženske populacije u Srbiji samo produžena ruka ili transmisija svojih političkih partija. Neke žene iz DS-a ili G17 Plus veoma su neraspoložene prema ženama iz nevladinih organizacija. To pokazuje koliko je kod elite u ženskoj populaciji neophodno raditi mnogo više. Za mene je bilo veoma šokantno da 70 posto tih žena, koje su bile ispitivane u 25 gradova Srbije, ne zna za jedan od najvažnijih dokumenata za učešće žena u mirovnim procesima, a to je Rezolucija UN-a 1325.
RSE: O čemu je ta Rezolucija?
ZAJOVIĆ: Ta Rezolucija propisuje učešće žena u mirovnim procesima, značaj žena aktivistkinja u civilnom društvu, u izgradnji mira. Propisuje obavezu da se unese rodna dimenzija u sve izveštaje u svim vladinim dokumentima.
RSE: Šta znači rodna dimenzija?
ZAJOVIĆ: Da se priznaju različite potrebe žena. U okviru ovoga, najvažnije za mirovne grupe je da se prizna značaj ženskog mirovnog pokreta za izgradnju mira i pomirenja. Više stotina žene je iz mreže Žene u crnom išlo na komemoraciju u Srebrenici. To je za proces pomirenja i za pravedan mir bitnije nego svi državni dokumenti. To je toliko efikasan instrument, ali to je nevidljivo. To je na međunarodnom planu, u međunarodnom mirovnom pokretu, užasno vidljivo, ali je ovde potpuno nevidljivo. Ono što Boris Tadić, predsednik Srbije, ne priznaje u Srebrenici, da je on naslednik države koja je počinila zločin, što je neoprostivo sa našeg stanovišta, to mi uradimo.
RSE: Da li ste se ikada pokajali što ste ušli u ovu organizaciju? Bilo je trenutaka kada je bilo opasno.
RADOVANOVIĆ: Ne, nikada. Od svoje okoline, zajednice i rodbine sam malo izopštena jer sam izdajnica sopstvenog naroda i nacije, a kao takva sam veća neprijateljica, nego mnogi drugi koji se drugačije zovu, pošto se od njih to zna i očekuje. Po njihovom ne volim svoje i ne brinem se o svojima. Moja je dužnost da se brinem o svojima. Mojim feminističkim pristupom sam izabrala o kome ću da se brinem i šta ću da zastupam. Nikada se nisam pokajala.
ZAJOVIĆ: Ljilja ulazi u naš metod tranzicione pravde – brinemo se o žrtvama zločina počinjenih u naše ime. Mi pratimo suđenja. Mi proizvodimo i stvaramo nove metode tranzicione pravde koji su jako važni za proces mira, izgradnju pomirenja i poverenja na prostoru bivše Jugoslavije.