Nakon što je neonacistička organizacija Nacionalni stroj nedavno u Novom Sadu izazvala ozbiljan incident, a javnost se podelila oko toga da li Srbiji preti opasnost od rehabilitacije neonacizma i fašizma, ovim povodom oglasio se Savet Evrope. Naime, Monitoring komitet ove organizacije posetiće početkom novembra Srbiju s naročitim akcentom na Vojvodinu, kako bi, između ostalog, ispitali porast neonacističkih incidenata. Nakon svega postaje očigledno da će i vlasti u Srbiji možda i nevoljno morati ozbiljnije da tretiraju ovaj očigledno prisutan i ozbiljan problem.
Uprkos upozorenjima brojnih nevladinih organizacija, pojedinih stranka građanske provenijencije, javnih ličnosti i na posletku pomalo zakasneloj zabrani policije, neonacistička organizacija „Nacionalni stroj“ nedavno je u Novom Sadu izazvala ozbiljan incident zasuvši povorku antifasističkog pokreta kamenicama, pri čemu je bilo i povređenih građana. Danima eufemistički najavljivan pod sloganom „Marš za Srbiju“, i od strane pripadnika Nacionalnog stroja objašnjavan kao događaj koji navodno treba da obeleži pad nekadašnje takozvane autonomaške vlasti, a zapravo organizovan na rođendan Hajnriha Himlera (Heinrich Himmler), zloglasnog komandanta SS odreda nacističke Nemačke, ovaj svojevrsni nacistički marš iznova je pokrenuo rasprave da li Srbija treba da zazire od rehabilitacije fašizma. Kao i u nekim ranijim slučajevima, čitava stvar brzo se sa novosadskih ulica preselila u medije i analitičke krugove, koji su nadugačko i naširoko raspravljali o tome da li je sukob neonacističkog „Stroja“ i antifašističke povorke razlog za zabrinutost ili se radi o tek marginalnoj grupaciji kojoj ne treba pridavati veliki značaj. U svemu ne treba ispustiti činjenicu da su se mogla čuti i mišljenja da mlaka reakcija države možda i ne znači otvorenu podršku pojedinih delova političkog establišmenta ekstremnim organizacijama kakve su „Nacionalni stroj“ ili „Obraz“, ali da svakako predstavlja pripremu za po Srbiju eventualno nepovoljan rasplet kosovskih pregovora. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su pojedini analitičari pokušali da uravnoteže stvar tvrdeći da je reč o dve vrste ekstremizma: desnog, na čijem je čelu vođa „Nacionalnog stroja“ Goran Davidović i levog, oličenog u lideru Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, koji je pozvao građane da se suprotstave ovakvim fašističkim istupima. Rezultat čitavog događaja koji je ozbiljno uzburkao javnost u Srbiji je tek nekoliko desetina prekršajnih prijava koje će, imajući u vidu efikasnost ovdašnjeg pravosuđa, sakupljati prašinu po fijokama opštinskih sudova, a da se pri tome politički establišment u Srbiji nije čak ozbiljno ni zapitao da li Srbija ima razloga za strepnju od rehabilitacije fašizma i neonacizma. To je ujedno i tema naše redovne rubrike „Kontrapunkt“ u kojoj ovog puta učestvuju:
· Istoričar Branka Prpa
· Istoričar Jovan Pejin
· Funkcioner Liberalno-demokratske partije (LDP) i istoričar Nikola Smardžić
· Lider ultradesničarskog pokreta „Obraz“ Mladen Obradović
* * * * *
RSE: I dok se u ovdašnjoj javnosti ne smiruju rasprave o tome klizili Srbija u politički ekstremizam i neofašizam ostaje otvoreno pitanje šta je uzrok pojave ekstremističkih pokreta kao što je „Nacionalni stroj“ koji svoj politički program crpu u najmračnijoj ideologiji 20. veka. Pojedini analitičari, skloni relativizovanju pojava, tvrde da se sa tim problemom suočavaju gotovo sve evropske države i da u tom smislu Srbija nije izuzetak, te da pridavanje važnosti postojanju takvih organizacija ove pokrete može samo da omasovi. S druge strane, stručnjaci i pre svega istoričari smatraju da je uzrok postojanja i delovanja neonacističkih organizacija nespremnost vlasti u Srbiji da se suoči sa krvavom ratnom dramom devedesetih i brojnim zločinima počinjenim u ime građana Srbije:
PRPA: Uzrok je prosto jedno nasleđe jednog rata koji je za svoj barjak imao, ne nacionalizam u nekom akademskom smislu, nego rasizam. Ljudi su se ubijali samo zbog toga što su određene nacionalne ili verske pripadnosti koja je suprotna vašoj. S druge strane, to je nešto što postoji i u političkoj ideologiji kao nasleđe 20. veka i pre svega II svetskog rata. A ovde ih još dodatno aktuelizuje upravo iskustvo poslednje decenije 20. veka, u jednom ratu koji je kriminalni, koji je rasistički, koji je teško obeležio Srbiju u smislu pojedinaca koji su vršili zločine protiv čovečnosti i protiv pravila rata, uključujući i genocid.
PEJIN: Mi nemamo baš neki ekstremni desničarski pokret. Kod nas je to sve negde oko desnog centra. A što se tiče ovoga što se desilo u Novom Sadu, tu nema neke posebne priče. Sve liči na jedno podmetanje, dobro organizovano podmetanje od strane Nemačke i Mađarske. Trebalo je obeležiti rušenje autonomaša oktobra meseca 1988. godine i da bi se to sprečilo, onda se prikrpilo da je u pitanju nekakav fašistički pokret, što ja ne vidim da je fašistički pokret.
SAMARDŽIĆ: Naravno da je rasistička politika tokom devedesetih bila gotovo zvanična politika. Mediji bliski ondašnjem vladajućem establišmentu su negovali ideje vezane za krvno, rasno, nacionalno poreklo, versku pripadnost i tako dalje. Ali Srbija čak ni u devedesetim nije bila fašistička i nacistička, budući da je Miloševićev populizam bio potpuno drugačijeg porekla. Ne može se populizam Miloševićeve epohe – ratne agresije, zločini, genocid i pljačka – vezivati za fašizam i nacizam, budući da su te pojave više pripadale savremenim političkim i totalitarnim tendencijama, koje nemaju previše zajedničkog sa fašizmom i nacizmom iz II svetskog rata, osim tih rasističkih sklonosti i masovnih manipulacija. Međutim, to takve političke pojave ne čini manje ozbiljnim, manje opasnim, niti u njihovim strukturama negira fašističke i nacističke elemente.
OBRADOVIĆ: Za nas kao pravoslavne nacionaliste biti svetosavski nacionalista znači biti jednostavno normalan čovek, biti upravo onakav kakav i treba da bude svaki Srbin i Srpkinja. Biti svetosavski nacionalista znači voleti svoju zemlju i svoj narod i – što kaže vladika Nikolaj – s viškom svoje snage i svoga blaga pomagati svakom drugom narodu da uredi svoju državu.
RSE: Nepobitna, međutim, ostaje činjenica da se iza deklarativnog patriotizma profašističkih pokreta krije otvoreno zagovaranje ili bar podsticanje mržnje prema drugim narodima. Bolje od bilo kakvog teorijskog dokazivanja ove teze govore fakti. Pre nekoliko dana navršila se decenija od ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića, koga su usmrtili skinhedsi, a potom nakon petooktobarskih promena, pripadnici istog nacističkog pokreta ubili su i glumca Dragana Maksimovića:
PEJIN: To su ekstremni slučajevi. Ne znam šta se tu desilo, samo sam čitao u štampi da su ga pretukli i da je on udario glavom o pločnik, što je imalo smrtne posledice. Ne znam ništa bliže. Postoji jedna netrpeljivost, međutim, to nije samo naša karakteristika. Međutim, to što se ovde desilo je u svakom slučaju jako ružno – ubiti dete samo zato što je Rom. Da li je to što je Rom bio uzrok, ne znam. Tu informaciju znam samo iz štampe. Isto tako i za ovog glumca. Ništa bliže ne znam. Da li su oni pre dolazili u sukob i tako dalje. Prema tome, to što se kod nas desilo, to nema veze sa nekim našim odiumom prema strancima ili prema drugim narodima. To je jednostavno jedan eksces neke male grupe. E sad, da li to može da se razvije, to ne znam.
SAMARDZIĆ: Nosioci tih ideja u politici nisu kažnjeni. Izostale su važne sudske presude, izostalo je sve ono što se naziva suočavanje sa prošlošću i – naravno – održan je kontinuitet institucija koje su bile nosioci takve politike. Nacionalizam, rasizam i tako dalje nailaze na plodno tlo kod takvih grupa, koje zbog nedostatka individualnih karaktera pojedinaca u tim grupama, izuzev njihovih lidera, imaju sklonost da se zaklanjaju iza takvih ideja.
RSE: Ono što takođe stoji kao fakt jeste da su pripadnici „Nacionalnog stroja“ prošle godine u Novom Sadu napravili incident na antifašištičkoj tribini, maltretirajući učesnike ovog skupa. Vođa strojevaca Goran Davidović čak je osuđen na godinu dana zatvora, ali kaznu nikada nije izdržao. I upravo ovakva situacija i neverovatna inertnost državnih institucija mnoge je navele na pomisao da deo vlasti ima blagonaklon stav prema neofašističkim pokretima:
SAMARDŽIĆ: Mi smo u nekoliko navrata rekli – naravno metaforički i to ne treba shvatiti bukvalno – da su ti ljudi na ulicama Novog Sada zapravo omladina Demokratske stranke Srbije (DSS). Jer, ima suviše zabrinjavajućih sličnosti između njihovih parola i stavova i stavova DSS-a koje ona provlači u parlamentarnim raspravama i u javnom životu. Iako, doduše, to nisu javni stavovi te stranke u dokumentima koje ona donosi. Tako da sve to nalikuje zapravo na onaj Miloševićev sistem vladavine koji je on brendirao na taj način da je stvarao uporedne političke partije i pokrete, pre svega Srpsku radikalnu stranku, koja je na kraju progutala njegovu sopstvenu partiju, a kojima je zapravo opipavao u mraku i preko njih lansirao ideje za koje je smatrao da bi možda za njega bile preuranjene ili suviše štetne. U tom smislu smo mi bili skloni da posmatramo odnos DSS-a i tih grupa koje se nazivaju neonacističkim, a čije nasilje DSS nije osudila ili nije osudila dovoljno jasno. Mi smo ih povezali s tim grupama, ne samo zbog nepostojanja dovoljne diferencijacije i osude, nego i zato što je očigledno DSS preuzela mehanizme Miloševićeve administracije.
OBRADOVIĆ: Reč je o potpunim besmislicama. Dovoljno je osvrnuti se, recimo, na činjenicu da je čitava medijska kampanja vođena protiv „Obraza“, između ostalog i na državnoj televiziji. A napomenuo bih i to da su baš u nedelju 7. oktobra, na dan svetog kralja Vladislava, na prilazima Novom Sadu bile postavljene policijske blokade, bili su masovni pretresi na putevima, na svaki način su se trudili da onemoguće dolazak onih ljudi koji su iz drugih gradova želeli da dođu u Novi Sad i da pruže podršku srpstvu i pravoslavlju.
RSE: Javno za skupštinskom govornicom izrečen stav šefa poslaničke grupe Miloša Aligrudića, koji je lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka nazvao ekstremistom koji želi da presuđuje po sopstvenom nahođenju, objašnjavajući to potrebom Čankove političke promocije, samo se nadovezala na već više puta plasiranu i prisutnu tezu u političkom životu Srbije da zapravo isključivost građanskih partija navodno uzrokuje pojavu ekstremno desnih pokreta:
PRPA: Takva izjava kvalifikuje osobu koja je to izgovorila. To je jedna teza bez mnogo pameti. Ono što se govori u srpskom parlamentu, to je gomila ružnih reči, to su politički argumenti na nivou polupismenih ljudi. To su politički argmenti ljudi koji ne poznaju ni sopstvenu istoriju, ni sopstveno političko nasleđe, a pozivaju se na njega. To je prosto jedan civilizacijski slom.
PEJIN: Ideologija Vojvodine kao posebne republike počiva na nemačkoj ideji o stvaranju autonomnih pokrajina radi zaštite nemačke nacionalne manjine u Istočnoj Evropi, a to se onda preselilo na „krv i tlo“. Ovi autonomaši, oni su praktično nacisti. Oni traže republiku, traže svoju vlast, traže svoju državu. Kome? Šta će Srbima autonomija u Srbiji? I šta će Srbima ideologija krvi i tla. Pogotovo ne u Vojvodini. To nama ne treba.
RSE: Argumentacija koja se često može čuti kada je reč o postojanju i delovanju neonacističkih grupacija jeste da se zapravo radi o marginalnim grupama koje ne treba uzimati previše ozbiljno. Kako stvari stoje, očigledno da delovanje neonacista mnogo ozbiljnije shvataju drugi, pa je tako najpoznatiji internet pretraživač Gugl (Google) zatvorio blog vođe „Nacionalnog stoja“ Gorana Davidovića. U krajnjoj liniji, čak i prihvatanje stava o organizacijama sa relativno malobrojnim članstvom i uticajem otvara pitanje da li to znači da ovakve pojave treba ignorisati ili ih zakonski ne sankcionisati?
PRPA: Te pojave su, naravno, marginalne. Međutim, one se sankcionišu. One moraju da se kažnjavaju zbog toga što je nacionalsocijalizam odnosno neonacizam kažnjiv svugde u svetu, u Evropi pre svega. Treba da se kaže robespijerovski – nema slobode za neprijatelje slobode. Dakle, ne mogu da imaju slobodu oni koji bi ubijali druge ljude zato što su druge vere ili nacije ili oni koji bi uskratili slobodu drugim ljudima na način na koji to rade neonacistički pokreti. Nije borba protiv neonacizma samo pitanje društva i razvijanje jedne svesti o tome do koje mere su te ideje pogubne i do koje mere te ideje kontaminiraju jedan politički prostor. To je pitanje i države i njenih organa – tužilaštva, sudova… Oni moraju po automatizmu da reaguju na takve stvari.
PEJIN: Ne treba ih ignorisati, ali im ne treba ni pridavati veliki značaj. Ako ima se prida veliki značaj, oni će se povećati. Ako prekrše zakon, onda treba da se postupa prema zakonu. Međutim, ukoliko bi se zabranile, onda bi se samo povećalo interesovanje. Čim je to zabranjeno voće, ljudi se odmah zainteresuju i ne misle da li treba ili ne treba da se uključe u tako nešto. Srbi su maltretirani već više od pola veka, od početka rata 1941. godine do danas. Malo smo mogli da predahnemo, pa smo opet maltretirani. Pogotovo sad otkad je sistem Evrope počeo da nas pritišće, prvo preko programa Alpe Adria, zatim rušenje Jugoslavije. To je sve evropsko maslo. Tako da se kod nas pojavio jedan otpor prema svemu tome. Dojadilo nam je ovo maltretiranje – hoćeš-nećeš, moraš.
RSE: Još jedna, čini se, opasna teza gotovo neprestano se poteže kada se govori o pojavi neonacističkih grupa. Srbima kao narodu, kako tvrde pojedini istoričari, nije svojstvena pripadnost fašističkim pokretima. U dokazivanju ove teze poseže se pre svega za periodom II svetskog rata i izuzetno jakog antifašističkog otpora koji je u Srbiji evidentno postojao. Ipak, čini se da se u svemu previđa da je i u tom periodu bilo pokreta koji su kolaborirali sa nemačkom nacističkom armijom poput Zbora Dimitrija Ljotića ili čak otvoreno sarađivali sa okupatorom kao što je to činila kvislinška vlada Milana Nedića. Upravo ovakvi primeri otvaraju i pitanje koliko je održiva i istorijski utemeljena tvrdnja da je srpskom narodu potpuno strana ideologija fašizma?
PRPA: Taj „Nacionalni stroj“ se upravo poziva na Nedića na primer. „Nacionalni stroj“ je toliko debatovao o Banjičkom logoru. Možda ne zna, možda treba da mu se objasni da je u Banjičkom logoru bilo preko 24.000 ljudi, da je najmlađa osoba koja je u njemu ubijena imala godinu i po dana, a najstarija preko 80 godina. I da hoće sve te žrtve da proglase komunistima, ne znam kako bi im to pošlo za rukom kad je u pitanju dete od godinu i po dana ili stara žena od preko 80 godina. To je prosto jedno nasleđe koje postoji. Srbija je imala fašiste, kao što su ih imale i druge zemlje u vremenu II svetskog rata, imala je i kolaboracioniste, kao što su ih imale druge zemlje za vreme II svetskog rata, ali je Srbija imala i antifašizam, odnosno tadašnja jugoslavenska država, što ju je onda svrstalo među četiri najjače koalicijske zemlje u borbi protiv fašizma, odnosno u Atlantskom savezu. Nasleđe antifašizma se pokušalo da dezavuiše, nasleđe antifašizma je osamdesetih godina počelo masovno da se problematizuje, sve kroz prizmu borbe protiv komunizma, brkajući antifašizam i komunizam. Antifašizam je nadideologijski pokret, prema tome nije komunistički. Antifašizam ne pripada komunističkom nasleđu, to je civilizacijski otpor jednoj od najstrašnijih ideologija u istoriji čovečanstva. To što se oni sada pozivaju na to proizlazi upravo iz nasleđa onog što je dovelo do sloma Jugoslavije i jugoslavenskog rata. Vi ne biste mogli da krenete u takav rat da niste učinili mogućim da ubijete čoveka samo zato što je musliman. Znači, prosto ste morali da poništite antifašističko nasleđe i to su uradili, a to rade i dan danas. Pa smo mi jedina zemlja u Evropi koja nije proslavila 60 godina od kraja II svetskog rata. Mi smo prestolnički grad u Evropi koji je imao četiri logora na svojoj gradskoj teritoriji, a koji nije proslavio 60 godina svog oslobođenja. Mi smo zemlja koja je imala jedan od najstrašnijih okupacijskih sistema, a koja je smatrala da ne treba ništa da uradi da bi obeležila svoje antifašiste i svoje žrtve.
OBRADOVIĆ: U čitavoj srpskoj istoriji, koliko je meni poznato, nije bilo nijedne ličnosti koja bi se mogla nazvati fašistom. Ako govorimo o Dimitriju Ljotiću, onda moramo imati u vidu činjenicu da on nikada nije bio fašista. Naprotiv, on je više puta isticao da ne treba slediti ni fašizam, ni hitlerizam, već da njegova organizacija Zbor ima sopstveni put i da je to put hrišćanskog nacionalizma. S druge strane, kada govorimo o tim ideologijama, bilo da je reč o fašizmu ili komunizmu ili demokratiji ili već čemu dugom, moramo imati u vidu da je većina tih ideologija nastala kud i kamo kasnije od ideje svetosavskog nacionalizma, to jest – da budem precizniji – od prakse svetosavskog nacionalizma. Svetosavski nacionalizam je star više od 800 godina. Utemeljio ga je upravo sveti Sava osnovavši Srpsku autokefalnu crkvu i na taj način je dao Božji blagoslov za srpsku državu. Na taj način je utemeljio i srpsku naciju kao narod Božji. Dakle, otada potiče svetosavski nacionalizam. A, kao što znate, fašizam je nastao dvadesetih godina 20. veka u Italiji. Potpuno je jasno o čemu se tu radi. Ono što Srbin treba da bude, to je svetosavski nacionalista i ništa drugo mu ne treba. Onda nema potrebe da bude ni fašista, ni komunista, ni demokrata, ni bilo šta slično. To su ideologije koje nemaju svoje utemeljenje u nasleđu srpskog naroda i u svemu onome što je za nas najsvetlije i najznačajnije.
RSE: I na posletku ostaje pitanje s početka naše priče. Ima li Srbija, nakon svega što je minulih dana viđeno, rečeno i učinjeno, razloga da strahuje od rehabilitacije fašizma i neonacizma i opasnog pozivanja na sabornost njenih građana, ili će tek blage opomene države onima koji poništavaju svako pravo na različitost u bilo kom smislu biti dovoljne da o neonacizmu i fašizmu govorimo u prošlom vremenu?
OBRADOVIĆ: Nikakav fašizam ne postoji u organizovanom obliku u Srbiji. Ako Srbi treba da budu na oprezu zbog nečega, onda je to sve žešća antisrpska kampanja koja se neprekidno sprovodi po ovdašnjim medijima. I takođe treba da budemo na oprezu zbog onih koji bi želeli da nam najpre otmu Kosovo i Metohiju, kao što su nam ranije oteli Crnu Goru i kao što su nam pre toga okupirali Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu, a sada bi želeli da nam otmu Vojvodinu, pa posle otimanja Vojvodine verovatno i Rašku oblast i sve tako dok nas ne sateraju u beogradski pašaluk.
SAMARDZIĆ: Mislim da ne postoji strah od neonacizma jer mislim da ne postoji ni neonacizam, kao što u Srbiji nikad nije postojao ni nacizam. Bilo je zločina kolaboracionista. Više ima razloga za zabrinutost zbog sprege političkih partija, tajkuna, organizovanog kriminala i korupcije. Pojava tih polunaoružanih bandi na ulicama, iza sebe ima svoje određene socijalne činioce, ali je isto tako sredstvo političke manipulacije i sredstvo političke borbe. Ja bih povezao pojavu takozvanih neonacista sa opadanjem popularnosti premijera i njegove partije i približavanjem onog dana kad će postati jasno da se njegova politika prema Kosovu vodila pre svega uperena protiv građana Srbije koji tu politiku nisu podržavali.
PEJIN: U Srbiji nema fašizma, Srbi nisu rasisti. Rasisti su u Zapadnoj Evropi. Nas ta ideologija nije zapljusnula, još uvek. Ne znam šta će biti u budućnosti, za 10-15 godina. Ali u Srbiji danas nema rasizma, niti ga je bilo. Možda postoji malo konfesionalna isključivost prema muslimanima i prema rimokatolicima. Naše pravoslavlje ne propoveda rasizam, već da su svi ljudi braća, da hrišćanstvo počiva na ljubavi. Za razliku od rimokatoličanstva, gde takođe polaze od te dogme, ali svi moraju da veruju u papu. Papa je običan čovek, rimski nadbiskup. A ovde su svi ljudi jednaki. Patrijarh je prvi među jednakima, svaki čovek je jednak i svaki čovek se trudi da živi po Božjim zakonima. A ako živi po Božjim zakonima, onda nema rasizma. Prema tome, rasizam kod nas ne može da prođe, za sad.
PRPA: Trebate samo da sednete i saslušate govore u parlamentu. Hajde da analiziramo ono što čujemo kao politički govor lege artis, dakle onih koji trebaju biti naši narodni predstavnici, oni koji nas politički kvalifikuju. Dakle, kad vidite i čujete šta oni govore, onda ćete se jako ozbiljno zamisliti i zabrinuti. Jer ta vrsta mržnje i govora mržnje koji čujete u parlamentu je apsolutno nedopustiva. Pa posle toga prelistate štampu, pogotovo ovu s atributom „žuta“ i iza toga više nemate šta da kažete. Novine promovišu ubicu kao što je Legija. Ta zamena teza gde od krvnika pravite žrtvu je postala jedan politički akt u kontinuitetu. Prema tome, mi moramo danas da se zapitamo, 2007. godine, nakon 5. oktobra, šta je naš rezultat? Mi imamo potpunu rehabilitaciju upravo onoga protiv čega smo se borili, i to stalnu i to političku i to u parlamentu i to u medijima. Dakle, to je jedna slika koja je zastrašujuća i koja ne obećava svetlu budućnost.
RSE: Sasvim izvesno, biće još mnogo rasprava na temu neonacističkih pokreta u Srbiji. Kako god one bile vođene, sigurno je da ovakve pojave ne smeju biti tretirane kao marginalne. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je u 20. veku takva greška jednom učinjena. Sa kakvim jezivim posledicama, poznato je svima.