Duboko ušančeni na sopstvenim pozicijama Beograd i Priština, po mnogim ocenama, u završnu fazu pregovora o statusu Kosova ulaze sa velikim očekivanjima i obrnuto proporcionalno mnogo manjom spremnošću da se makar učini iskorak i saslušaju argumenti druge strane. Nije nikakva tajna da Beograd kosovskim zvaničnicima, podstaknut podškom Rusije, nudi takozvanu suštinsku autonomiju u okviru Srbije i da će prilikom svih narednih susreta insistirati isključivo na statusnim pitanjima, koja uključuju da te mere tvrd stav da se, doduše još uvek nezvanično, u diplomatskim krugovima pominje i napuštanje pregovora ukoliko međunarodna zajednica ne bude udovoljila ovakvom konceptu. S druge strane, albanska strana drži da je nezavisnost Kosova gotova stvar, da se o statusu ne može razgovarati i da sa Beogradom može biti reči samo o tehničkim pitanjima.
Problem u čitavoj stvari, međutim, predstavlja i činjenica da ni sama međunarodna zajednica nema jedinstven stav oko rešenja statusa Kosova. Koliko god pojedini analitičari čitavu stvar tumačili globalnim odmeravanjem snaga Sjedinjenih Američkih Država i povratnika na međunarodnu scenu – Rusije, od mogućnosti da Moskva i Vašington usklade za sada disonantne tonove zavisiće rešenje bar jednog konkretnog problema, u ovom slučaju kosovskog pitanja. Ni u samoj Evropskoj uniji, koja u budućim projekcijama figurira kao neko ko bi u prelaznom periodu, kakvo god da rešenje bude doneto, trebao da ima odlučujuću ulogu na Kosovu, ne postoji jedinstven stav.
Prirodno, u takvoj situaciji i međunarodna posrednička trojka, i sama omeđena činjenicom da je sačinjavaju diplomate zemalja koje već imaju suprotstavljene stavove, nije u mogućnosti da definiše bilo kakav sporazum ili nacrt neke buduće rezolucije koja bi predstavljala osnov za rešenje kosovskog pitanja. Najveći problem, ipak čini se predstavlja onaj početni korak u pregovorima, a to je – naći tačku dodira o kojoj Priština i Beograd mogu da razgovaraju. Kako će uopšte ubuduće izgledati pregovori dve strane, čije se intenziviranje najavljuje u narednih nekoliko meseci, ako srpska i albanska strana stoje na potpuno suprotstavljenim pozicijama, tema je naše rubrike Kontrapunkt, u kojoj ovog puta učestvuju:
•Politikolog iz Prištine Behljulj Bećaj
•Član beogradskog pregovaračkog tima Goran Bogdanović
•Jedan od lidera kosovskih Srba i predsednik organizacije Srpski pokret otpora Momčilo Trajković
•Istoričar iz Beograda Radoš Ljušić
* * * * *
RSE: Stav srpskog ministra za Kosovo Slobodana Samardžića, izrečen minulih dana, da će se početkom oktobra znati da li Beograd ima dobrog sagovornika, odnosno da li albanska strana ima nameru da pregovara ili ne, te da će srpski pregovarački tim obavestiti međunarodnu trojku da li se uopšte odvija pregovarački proces ili se samo troši vreme do 10. decembra da bi se donela prejudicirana odluka, možda i najbolje oslikava kompleksnost pokušaja da Beograd i Priština makar razgovaraju, ukoliko već ne mogu da pronađu rešenje za kosovsko pitanje. Prištinski zvaničnici u međuvremenu sačinili su predlog sporazuma o dobrosusedskim odnosima Kosova i Srbije, iz čega jasno proizilazi da će makar i pokušaj međunarodne zajednice da privoli dve strane da pregovaraju, imajući u vidu izuzetno tvrd stav Beograda, izgledati kao «nemoguća misija». U takvim okolnostima nameće se i pitanje da li će svi budući susreti prištinskog i beogradskog tima biti tek puko ispunjavanje forme i da li uopšte može biti pregovora, imajući u vidu dijametralno suprotne stavove?
BEĆAJ: Mislim da ovo liči na kontakte gluvih i slepih. Ne vidim ni najmanju šansu da se obavi jedan valjan i suštinski razgovor. Utoliko pre što jedna strane ide manje-više s namerom da reši buduće odnose nezavisnih država, dok se druga strana ponaša kao da još uvek ima vlast na Kosovu i ide s tim da se vidi koliki može da bude i kako treba da izgleda stepen integracije Kosova u Srbiju. Naravno, u toj situaciji gde razgovaraju slepi i gluvi, treća strana, odnosno međunarodna trojka, ne može da sastavi adekvatan dnevni red, jer se ne može razgovarati o nečemu na što su stavovi dijametralno različiti.
BOGDANOVIĆ: Potpuno je jasno da su naši stavovi i stavovi albanske strane dijametralno suprotni, ali to nije razlog da mi ne sednemo i da ne pokušamo da dođemo do kompromisa koji može zadovoljiti i jednu i drugu stranu. Jer, mislim da je nametnuto ili unilateralno rešenje priznavanja Kosova i Metohije najgori scenario, koji može imati za posledicu domino-efekat u ostalim zemljama u regionu.
TRAJKOVIĆ: Ono što je pozitivno, to je da će obe strane sesti zajedno, direktno se pogledati u oči i videti koliko je ta njihova jednostranost, i jednih i drugih, ustvari nemoguća i da se tu ne može naći rešenje. Priština i Beograd ne mogu da reše problem. Da mogu, ne bi ni došli ovde gde jesu. O tom konačnom rešenju treba da razgovaraju Rusija, Amerika i Evropska unija i da oni nađu kompromis.
LJUŠIĆ: Očigledno je da i srpska i albanska strana čvrsto stoje na svojim stanovištima, uverene da će jedna od svojih, druga od svojih prijatelja dobiti podršku. U onom trenutku kada bilo koja od ovih strana bude dobila, od svojih podržavaoca, mislim na međunarodne faktore, neku vrstu signala da je neophodno da se popusti u pregovorima, mislim da će tek tog trenutka pregovori ući u onu pravu fazu. Mislim da albansku stranu podržava mnogo jača međunarodna grupacija – podržavana je pre svega Sjedinjenim Američkim Državama i NATO alijansom, pa i dobrim delom država ujedinjene Evrope. Zbog toga se albanska strana oseća mnogo sigurnijom. Mislim da je najveći problem upravo u toj podršci koja se pruža Albancima.
RSE: Nepobitna je činjenica da se i srpska i albanska strana u pregovorima u velikoj meri oslanjaju na podršku pojedinih međunarodnih faktora. U Beogradu je već više puta isticano da američki stav o nadgledanoj nezavisnosti za Kosovo kao najboljem rešenju koje obezbedjuje stabilnost u regionu, zapravo albansku stranu odvraća od bilo kakve pomisli o ozbiljnim pregovorima. Kako u Beogradu kažu, u takvom scenariju albanskoj strani ostaje da samo sačeka neuspeh pregovora da bi stigla do zacrtanog cilja. Istovremeno, ovakva teza neminovno povlači za sobom i pitanje koliko stav Rusije, koja preti vetom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) ukoliko sa rešenem ne budu saglasne obe strane, a na čiju čvrstinu Beograd itekako računa, srpsku stranu takođe čini nezainteresovanom za ozbiljne pregovore:
BOGDANOVIĆ: Nama nije cilj samo to da nas Rusija podržava u ovim pregovorima i da zastupa naše interese, nama je pre svega cilj da i Amerika i EU prihvate ono što mi nudimo kosovskim Albancima. Mislim da ovakve izjave, koje dolaze posebno od strane Amerike, dovode pregovore u pitanje. Ako se s američke strane govori da je nezavisnost najbolje rešenje, onda, sigurno, albanska strana može samo da čeka decembar i proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
TRAJKOVIĆ: Ruska politika je dobrodošla i ona bi trebala mnogo produktivnije da se iskoristi da bi se popravilo stanje Srba na Kosovu. Što Srbija više ide za Rusijom, to je Kosovo dalje od Srbije. Zašto? Zato što je NATO okupirao Kosovo. Kosovo kontrolišu NATO, UNMIK i Evropska unija. Kosovo ne kontroliše niti Srbija, niti Rusija. Prema tome, nema rešenja u dijametralno suprotnim stavovima Amerike i Rusije. A pogotovo je pogrešno tražiti samo od jednih. Srbija treba da iskoristi situaciju i da traži i od jednih i od drugih, treba da traži kompromis.
RSE: Nesaglasje koje dolazi iz zemalja Evropske unije kada je reč o statusu Kosova, čitavu stvar čini samo još kompleksnijom. Iako se Brisel trudi da stvari predstavlja politikom malih razlika, nepobitno je da vodeće zemlje Unije, poput Nemačke, Velike Britanije ili Francuske, za razliku od nekolicine svojih partnera, smatraju da je nadgledana nezavisnost najbolje rešenje za budući status Kosova. Imajući u vidu da je u budućim događajima upravo EU percipirana kao ključni faktor odnosa na Kosovu, bez obzira kakav će njegov status biti, kao logično deluje i pitanje da li u Briselu na ovoj tački ipak može doći do saglasja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog budućnosti same Unije?
BEĆAJ: Nerealno je očekivati potpuno jedinstven stav zemalja Evropske unije u vezi kosovskog pitanja. Međutim, ako većina bitnih faktora u EU smatra da je nadgledana nezavisnost u interesu stabilizacije, napretka i demokratizacije odnosa, mislim da je to u redu. I obrnuto, ukoliko većina bitnijih faktora EU, kao što su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, smatra da bi bilo bolje da se Kosovo ponovo integriše u Srbiju, onda bi to isto tako bilo u redu. Ali, po mom sudu, nerealno je očekivati da će EU jednoglasno podržati ovu ili onu varijantu.
TRAJKOVIĆ: Zavisi od konačnog statusa. Ako to bude zadiralo u interese drugih članica Evropske unije, mislim da to neće biti dobro. Mislim da je najvažnije da se napravi kompromis, da se odrede pravila igre i da se traži rešenje gde će EU pomoći i Srbiji i Kosovu da postanu njene članice. Ta platforma je najplodotvornija i ona bi dala rezultat. U protivnom će doći do sukobljavanja. Srbija pravi greške. Ona mora da uspostavi odnose sa Evropskom unijom. Mora sasvim drugačije da priđe čitavom tom pitanju. Treba da ide u EU pre svega zbog Kosova, a ne da se preko Kosova inati sa Evropskom unijom. To je ključni problem.
RSE: Istovremeno, nije mali broj analitičara koji ukazuju na mogućnost takozvanog zamrzavanja konflikta, što nije novost u međunarodnim odnosima. Naime, reč je o stavu međunarodne zajednice da se usled kompleksnosti određenog pitanja odluči za održavanje već postojećeg stanja, kako bi se izbegli eventualno još veći potresi.
LJUŠIĆ: To je moguće i to su dosta česte pojave. Kad se ne može naći rešenje ili kada se neko nađeno rešenje ne može da sprovede, onda ostaje faktičko stanje koje postoji. Međutim, to faktičko stanje se uvek može narušiti time što će jedna od dve strane biti, u svojoj politici prema drugoj strani više ili manje agresivnija. Vidite koliko se godina vuku sporovi između Izraela, Palestine, Egipta, Sirije, nema im kraja. Uvek se nađe neki mali problem koji može da se pretvori u veliki problem. Kada oni veliki žele da pokrenu neko pitanje, lako im je da podstaknu neke male činioce da naprave neku glupost, iz koje se može roditi neka velika nevolja i nesreća. Dakle, ja lično mislim da je moguće da se faktičko stanje održi. I ako ove dve strane, pre svega Rusija i Amerika, budu uporne u svom stanovištu, moguće je da će takvo stanje ostati duže vreme.
BEĆAJ: Mislim da zamrzavanje konflikta na Kosovu nema realnog osnova. Sigurnost na Kosovu se već počela narušavati. Da li to ima politički ili kriminalni motiv, to ne znam. Ali u ovoj situaciji kada, hteli mi to priznati ili ne, Priština počinje da liči na Bagdad, mislim da zamrzavanje takvog stanja na Kosovu nije moguće. Može se govoriti samo o tome da li će se, ukoliko se status Kosova ne reši, nestabilnost eksportirati po Evropi. Mislim da je to više verovatno.
RSE: Bilo kako bilo, srpska strana je ponudila albanskom pregovaračkom timu, kako je to formulisao ministar za Kosovo u Vladi Srbije Slobodan Samardžić, 95 odsto ingerencija na Kosovu, izuzev kontrole granica i vođenja spoljne politike. Beogradska ponuda sadrži, dakle, sve, izuzev atribute državnosti, na čemu upravo insistira albanska strana. Ovakvoj ponudi, koju su mnogi, pre svega međunarodni eksperti, ocenili kao nepristojnu i zakasnelu, albanska strana suprotstavila je nacrt sporazuma o dobrosusedskim odnosima. Ovo samim tim otvara i pitanje koliko ovakvi predlozi uopšte mogu zadovoljiti i srpsku i albansku stranu?
BOGDANOVIĆ: Ne možemo mi razgovarati o dobrosusedskim odnosima. Zna se ko može razgovarati o dobrosusedskim odnosima. Mi takvu mogućnost Albancima ne nudimo, niti želimo da im ponudimo. Mislim da je ovo što mi nudimo Albancima jedan maksimum. Sve drugo što bi preko toga ponudili, bojim se da bi to ustvari bila država. Znači, ovo je, ustvari, ako tako može da se kaže, neki istorijski maksimum, dakle suštinska autonomija.
BEĆAJ: Iz albanskog ugla posmatrano, taj procent od pet ili jedan posto koji se odnosi na suverenitet, međunarodno priznanje ili nezavisnost, mnogo je važniji nego 95 posto. Šta će biti posle pet ili deset godina, u smislu kakav će biti kvalitet života i kakav će biti kvalitet političkih ingerencija na Kosovu posle ulaska Srbije i Kosova u EU, to je drugo pitanje. Ali, za sada, taj mali postotak je zapravo velika prepreka.
RSE: Iako to u ovom trenutku izgleda u najmanju ruku kao puko retoričko nagađanje, koje nema nikakvog utemeljenja u realnim pokazateljima, čak i pretpostavka da se srpska i albanska strana dogovore oko neke buduće rezolucije, koja bi vodila ka rešenju kosovskog problema, ostaje pitanje – šta ili ko garantuje da će ona biti sprovođena, posebno ako se ima u vidu da je Rezolucija 1244 u praksi uglavnom bila tek slovo na papiru podložno najrazličitijim tumačenjima svih aktera?
BOGDANOVIĆ: Mi smo vrlo jasno tražili, i u Londonu i u Beču, da garant budućeg sporazuma, kompromisnog rešenja, mora da bude međunarodna zajednica. Ja očekujem da međunarodna zajednica može da sprovede tako našto u delo. Situacija je sada sasvim drugačija nego, recimo, 1999. ili 2000. godine. Tačno je da se Rezolucija 1244 nije sprovela u potpunosti. Posebno u onom delu gde treba vratiti Srbe i druge nealbance, gde treba vratiti deo vojske i policije. Međutim, očekujem, ako uspemo da se dogovorimo oko svega toga i ako takva odluka prođe kroz Savet bezbednosti, da će taj sporazum koji mi budemo postigli međunarodna zajednica na neki način implementirati.
BEĆAJ: Garancije u idealnom smislu nema. Jer, kao što znate, ovde na jednoj strani prevlast imaju Albanci, na onoj važnijoj strani prevlast ima međunarodna zajednica, a negde tamo na severu Kosova prevlast imaju Srbi. Prema tome, ne može se u potpunosti garantirati sprovođenje bilo kakvog rešenja. Međutim, ukoliko situacija ostane ovakva kakva je sada, mislim da će se stanje pogoršati. Ako dođe do približavanja stavova, mislim da su veće šanse da se ostvari nekakva eventualna rezolucija, nego da se nastavi s ovim procesom kakav imamo sada, gde su sve tri strane, u suštini, nezadovoljne.
RSE: Mimo svih političkih, pa i matematičkim pokazateljima dosta nespretno interpretiranih ponuda, ostaje činjenica da građani i Srbije i Kosova u svakodnevnom životu nailaze na probleme poput pitanja putnih isprava za kosovske Albance, te da ti problemi traže i konkretne odgovore. Ostavljajući na trenutak suštinsko neslaganje dve strane oko statusa, otvara se pitanje da li je moguć bilo kakav vid dogovora Beograda i Prištine, poput ekonomske ili kulturne saradnje?
TRAJKOVIĆ: Moguć je. Život teče dalje. Ako mi budemo čekali na rešenje statusa da bi nastavili da živimo, onda je to katastrofa. Mislim da je to moguće, a moguće je i još nešto – da se ohrabre kosovski Srbi da učestvuju u svim procesima. Kosovski Srbi su danas objekat, i politički i ekonomski. Nema rešenja ukoliko kosovskometohijski Srbi budu desubjektizovani. Mi smo ekonomski objekat, mi smo politički objekat, mi tamo živimo, sve se oko nas vrti, a mi smo iz svega toga isključeni. Mislim da je to jedna katastrofalna greška Srbije, koja treba da nas ohrabri, koja od nas dole, stotina hiljada ljudi, treba da napravi političke subjekte, ljude koji će razgovarati sa svojim komšijama i na taj način uspostaviti neke tanane niti, koje mogu da budu, ustvari, armatura za buduće odnose. Bez toga, mislim da će se srljati u dalje sukobe.
LJUŠIĆ: Mislim da bi to bilo skoro beznačajno. Sve o čemu bi se dogovorili, čak i o nekoj najširoj kulturnoj saradnji, vrlo lako bi moglo da se poništi jednim potezom, bilo našeg parlamenta, bilo njihovog parlamenta. Mislim da je najvažnije da se reši pitanje da li je Kosovo dobilo autonomiju, suštinsku ili bilo kakvu, ili da li je Kosovo nezavisno. Sve ostalo mora i može da se prilagodi tome. Mislim da traženje nekog zaobilaznog puta da se ovaj problem reši nije moguće, ne vidim da bi takav vid razgovora doprineo poboljšanju ili rešenju ovog problema.
RSE: Kako god narednih meseci budu tekli pregovori, sve češće se može čuti da nakon 10. decembra, koji je označen kao rok do koga mora biti pronađeno rešenje za status Kosova, više nema smisla ni pokušavati sa približavanjem stavova dve strane. Istovremeno, Beograd, pa i Moskva, mantrično ponavljaju da pregovori ne treba da budu oročeni, jer to u najmanju ruku stvara osećaj pritiska kod srpske i albanske strane. Da li je 10. decembar datum posle koga će međunarodna zajednica, ukoliko ne bude približavanja stavova, odlučiti da prelomi i izađe sa nekim rešenjem ili slede nova odlaganja sa potpuno neizvesnim ishodom?
LJUŠIĆ: Ako su strane koje podržavaju Albance i Srbe rešene da uđu u sukob, onda će se pitanje Kosova rešiti 10. decembra. Ako strane koje podržavaju Srbe i Albance smatraju da mogu ovaj problem odložiti ili ako smatraju da se iza ovog problema krije niz drugih problema koji će se u nekoj neposrednoj budućnosti otviriti, onda je moguće da će ovo pitanje odložiti. Dakle, to pitanje ne zavisi od toga da li će Albanci želeti da 10. decembra imaju svoju nezavisnu državu.
TRAJKOVIĆ: Znam sigurno da neće doći do kompromisa i da ćemo doći u poziciju – kako dalje. Između Amerike i Rusije nije postignut kompromis. To je za mene odgovor, a ne da li će Srbi i Albanci rešiti taj problem. Od toga to ne zavisi, već od Rusije i Amerike, od toga kako one hoće da se to dalje razvija, da li hoće da nastave hladni rat ili hoće da traže kompromis. Ja mislim da će doći do još jednog odlaganja, ustvari još jedne faze, u kojoj će se i dalje tražiti kompromisi između ruskih i američkih interesa, ne samo u ovom delu Balkana, nego uopšte. Šta bi bilo ako bi Amerikanci odustali od postavljanja raketa u Poljskoj? Ima mnogo toga što bi moglo da olabavi Rusiju, jer je očigledno da u Rusiji nema dobre naplate bilo kog kompromisa, a Amerika, kao jedna velika sila, ipak ne bi mogla da kaže – šalili smo se. Ja tu vidim nastavljanje krize, nastavljanje razgovora. Mislim da bi bilo najbolje da se rešenje kosovskog pitanja odloži za 20 godina, a u međuvremenu da se odrede pravila igre. Rešenja postoje, međutim, rešenja moraju da traže civilizovani ljudi. Međunarodna zajednica, koja treba da rešava krizu, nažalost je faktor koji proizvodi krizu. A albanskoj strani, koja treba da pomogne da se kriza reši, nastavak krize odgovora i ona proizvodi krizu. I na kraju, Beograd, koji treba da bude u funkciji traženja rešenja, i on je, nažalost, proizvođač krize. Svi faktori koji treba da rešavaju krizu, ustvari su proizvođači nove krize i zato smatram da je ova kriza, očigledno, nekima potrebna. Mislim da je potrebna dok se ne nađe kompromis između Amerike i Rusije.
BOGDANOVIĆ: Ako ne dođemo do određenog kompromisa, do rešenja, ja mislim da će se ti pregovori, ipak, nastaviti. Mislim da za nikoga ne bi bilo dobro da se ti pregovori prekinu, jer svaka odluka o statusu Kosova mora da prođe Savet bezbednosti. Kosovo i Metohija je ogroman problem i mislim da ga je za tako kratko vreme jako teško rešiti, pogotovo kad se ima u vidu činjenica da su naši stavovi dijametralno suprotni. Kažem, očekujem da ćemo nastaviti te pregovore ukoliko 10. decembra ne dođemo do kompromisa i voditi ih, ne u nekom neograničenom roku, jer ni nama nije u interesu da se ti dogovori odnosno sporazumi odugovlače. Međutim, u jednom razumnom roku, ja se nadam i optimista sam, možemo da dođemo do kompromisa.
BEĆAJ: Verujem da ni oni koji su, tako da kažem, upravljači krizom ne znaju odgovor na ovo pitanje. Na kraju ćemo imati situaciju između razočarenja i beskrajnog razočarenja.
RSE: Kako će konačno kosovski čvor biti raspleten ostaje, naravno, da se vidi. Ko će biti razočaran, a ko zadovoljan, ili će pak obe strane biti beskrajno nezadovoljne, to je takođe je pitanje na koje će odgovor dati meseci koji dolaze. Ono što je sigurno, to je da nikome od aktera kosovske krize teritorije ne smeju biti iznad interesa građana. Jer scenario u kome bi građani ostali nezadovoljni mogao bi da stvori opasne pretpostavke za još ozbiljniju krizu i na Kosovu i u Srbiji.
Problem u čitavoj stvari, međutim, predstavlja i činjenica da ni sama međunarodna zajednica nema jedinstven stav oko rešenja statusa Kosova. Koliko god pojedini analitičari čitavu stvar tumačili globalnim odmeravanjem snaga Sjedinjenih Američkih Država i povratnika na međunarodnu scenu – Rusije, od mogućnosti da Moskva i Vašington usklade za sada disonantne tonove zavisiće rešenje bar jednog konkretnog problema, u ovom slučaju kosovskog pitanja. Ni u samoj Evropskoj uniji, koja u budućim projekcijama figurira kao neko ko bi u prelaznom periodu, kakvo god da rešenje bude doneto, trebao da ima odlučujuću ulogu na Kosovu, ne postoji jedinstven stav.
Prirodno, u takvoj situaciji i međunarodna posrednička trojka, i sama omeđena činjenicom da je sačinjavaju diplomate zemalja koje već imaju suprotstavljene stavove, nije u mogućnosti da definiše bilo kakav sporazum ili nacrt neke buduće rezolucije koja bi predstavljala osnov za rešenje kosovskog pitanja. Najveći problem, ipak čini se predstavlja onaj početni korak u pregovorima, a to je – naći tačku dodira o kojoj Priština i Beograd mogu da razgovaraju. Kako će uopšte ubuduće izgledati pregovori dve strane, čije se intenziviranje najavljuje u narednih nekoliko meseci, ako srpska i albanska strana stoje na potpuno suprotstavljenim pozicijama, tema je naše rubrike Kontrapunkt, u kojoj ovog puta učestvuju:
•Politikolog iz Prištine Behljulj Bećaj
•Član beogradskog pregovaračkog tima Goran Bogdanović
•Jedan od lidera kosovskih Srba i predsednik organizacije Srpski pokret otpora Momčilo Trajković
•Istoričar iz Beograda Radoš Ljušić
* * * * *
RSE: Stav srpskog ministra za Kosovo Slobodana Samardžića, izrečen minulih dana, da će se početkom oktobra znati da li Beograd ima dobrog sagovornika, odnosno da li albanska strana ima nameru da pregovara ili ne, te da će srpski pregovarački tim obavestiti međunarodnu trojku da li se uopšte odvija pregovarački proces ili se samo troši vreme do 10. decembra da bi se donela prejudicirana odluka, možda i najbolje oslikava kompleksnost pokušaja da Beograd i Priština makar razgovaraju, ukoliko već ne mogu da pronađu rešenje za kosovsko pitanje. Prištinski zvaničnici u međuvremenu sačinili su predlog sporazuma o dobrosusedskim odnosima Kosova i Srbije, iz čega jasno proizilazi da će makar i pokušaj međunarodne zajednice da privoli dve strane da pregovaraju, imajući u vidu izuzetno tvrd stav Beograda, izgledati kao «nemoguća misija». U takvim okolnostima nameće se i pitanje da li će svi budući susreti prištinskog i beogradskog tima biti tek puko ispunjavanje forme i da li uopšte može biti pregovora, imajući u vidu dijametralno suprotne stavove?
BEĆAJ: Mislim da ovo liči na kontakte gluvih i slepih. Ne vidim ni najmanju šansu da se obavi jedan valjan i suštinski razgovor. Utoliko pre što jedna strane ide manje-više s namerom da reši buduće odnose nezavisnih država, dok se druga strana ponaša kao da još uvek ima vlast na Kosovu i ide s tim da se vidi koliki može da bude i kako treba da izgleda stepen integracije Kosova u Srbiju. Naravno, u toj situaciji gde razgovaraju slepi i gluvi, treća strana, odnosno međunarodna trojka, ne može da sastavi adekvatan dnevni red, jer se ne može razgovarati o nečemu na što su stavovi dijametralno različiti.
BOGDANOVIĆ: Potpuno je jasno da su naši stavovi i stavovi albanske strane dijametralno suprotni, ali to nije razlog da mi ne sednemo i da ne pokušamo da dođemo do kompromisa koji može zadovoljiti i jednu i drugu stranu. Jer, mislim da je nametnuto ili unilateralno rešenje priznavanja Kosova i Metohije najgori scenario, koji može imati za posledicu domino-efekat u ostalim zemljama u regionu.
TRAJKOVIĆ: Ono što je pozitivno, to je da će obe strane sesti zajedno, direktno se pogledati u oči i videti koliko je ta njihova jednostranost, i jednih i drugih, ustvari nemoguća i da se tu ne može naći rešenje. Priština i Beograd ne mogu da reše problem. Da mogu, ne bi ni došli ovde gde jesu. O tom konačnom rešenju treba da razgovaraju Rusija, Amerika i Evropska unija i da oni nađu kompromis.
LJUŠIĆ: Očigledno je da i srpska i albanska strana čvrsto stoje na svojim stanovištima, uverene da će jedna od svojih, druga od svojih prijatelja dobiti podršku. U onom trenutku kada bilo koja od ovih strana bude dobila, od svojih podržavaoca, mislim na međunarodne faktore, neku vrstu signala da je neophodno da se popusti u pregovorima, mislim da će tek tog trenutka pregovori ući u onu pravu fazu. Mislim da albansku stranu podržava mnogo jača međunarodna grupacija – podržavana je pre svega Sjedinjenim Američkim Državama i NATO alijansom, pa i dobrim delom država ujedinjene Evrope. Zbog toga se albanska strana oseća mnogo sigurnijom. Mislim da je najveći problem upravo u toj podršci koja se pruža Albancima.
RSE: Nepobitna je činjenica da se i srpska i albanska strana u pregovorima u velikoj meri oslanjaju na podršku pojedinih međunarodnih faktora. U Beogradu je već više puta isticano da američki stav o nadgledanoj nezavisnosti za Kosovo kao najboljem rešenju koje obezbedjuje stabilnost u regionu, zapravo albansku stranu odvraća od bilo kakve pomisli o ozbiljnim pregovorima. Kako u Beogradu kažu, u takvom scenariju albanskoj strani ostaje da samo sačeka neuspeh pregovora da bi stigla do zacrtanog cilja. Istovremeno, ovakva teza neminovno povlači za sobom i pitanje koliko stav Rusije, koja preti vetom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) ukoliko sa rešenem ne budu saglasne obe strane, a na čiju čvrstinu Beograd itekako računa, srpsku stranu takođe čini nezainteresovanom za ozbiljne pregovore:
BOGDANOVIĆ: Nama nije cilj samo to da nas Rusija podržava u ovim pregovorima i da zastupa naše interese, nama je pre svega cilj da i Amerika i EU prihvate ono što mi nudimo kosovskim Albancima. Mislim da ovakve izjave, koje dolaze posebno od strane Amerike, dovode pregovore u pitanje. Ako se s američke strane govori da je nezavisnost najbolje rešenje, onda, sigurno, albanska strana može samo da čeka decembar i proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
TRAJKOVIĆ: Ruska politika je dobrodošla i ona bi trebala mnogo produktivnije da se iskoristi da bi se popravilo stanje Srba na Kosovu. Što Srbija više ide za Rusijom, to je Kosovo dalje od Srbije. Zašto? Zato što je NATO okupirao Kosovo. Kosovo kontrolišu NATO, UNMIK i Evropska unija. Kosovo ne kontroliše niti Srbija, niti Rusija. Prema tome, nema rešenja u dijametralno suprotnim stavovima Amerike i Rusije. A pogotovo je pogrešno tražiti samo od jednih. Srbija treba da iskoristi situaciju i da traži i od jednih i od drugih, treba da traži kompromis.
RSE: Nesaglasje koje dolazi iz zemalja Evropske unije kada je reč o statusu Kosova, čitavu stvar čini samo još kompleksnijom. Iako se Brisel trudi da stvari predstavlja politikom malih razlika, nepobitno je da vodeće zemlje Unije, poput Nemačke, Velike Britanije ili Francuske, za razliku od nekolicine svojih partnera, smatraju da je nadgledana nezavisnost najbolje rešenje za budući status Kosova. Imajući u vidu da je u budućim događajima upravo EU percipirana kao ključni faktor odnosa na Kosovu, bez obzira kakav će njegov status biti, kao logično deluje i pitanje da li u Briselu na ovoj tački ipak može doći do saglasja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog budućnosti same Unije?
BEĆAJ: Nerealno je očekivati potpuno jedinstven stav zemalja Evropske unije u vezi kosovskog pitanja. Međutim, ako većina bitnih faktora u EU smatra da je nadgledana nezavisnost u interesu stabilizacije, napretka i demokratizacije odnosa, mislim da je to u redu. I obrnuto, ukoliko većina bitnijih faktora EU, kao što su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, smatra da bi bilo bolje da se Kosovo ponovo integriše u Srbiju, onda bi to isto tako bilo u redu. Ali, po mom sudu, nerealno je očekivati da će EU jednoglasno podržati ovu ili onu varijantu.
TRAJKOVIĆ: Zavisi od konačnog statusa. Ako to bude zadiralo u interese drugih članica Evropske unije, mislim da to neće biti dobro. Mislim da je najvažnije da se napravi kompromis, da se odrede pravila igre i da se traži rešenje gde će EU pomoći i Srbiji i Kosovu da postanu njene članice. Ta platforma je najplodotvornija i ona bi dala rezultat. U protivnom će doći do sukobljavanja. Srbija pravi greške. Ona mora da uspostavi odnose sa Evropskom unijom. Mora sasvim drugačije da priđe čitavom tom pitanju. Treba da ide u EU pre svega zbog Kosova, a ne da se preko Kosova inati sa Evropskom unijom. To je ključni problem.
RSE: Istovremeno, nije mali broj analitičara koji ukazuju na mogućnost takozvanog zamrzavanja konflikta, što nije novost u međunarodnim odnosima. Naime, reč je o stavu međunarodne zajednice da se usled kompleksnosti određenog pitanja odluči za održavanje već postojećeg stanja, kako bi se izbegli eventualno još veći potresi.
LJUŠIĆ: To je moguće i to su dosta česte pojave. Kad se ne može naći rešenje ili kada se neko nađeno rešenje ne može da sprovede, onda ostaje faktičko stanje koje postoji. Međutim, to faktičko stanje se uvek može narušiti time što će jedna od dve strane biti, u svojoj politici prema drugoj strani više ili manje agresivnija. Vidite koliko se godina vuku sporovi između Izraela, Palestine, Egipta, Sirije, nema im kraja. Uvek se nađe neki mali problem koji može da se pretvori u veliki problem. Kada oni veliki žele da pokrenu neko pitanje, lako im je da podstaknu neke male činioce da naprave neku glupost, iz koje se može roditi neka velika nevolja i nesreća. Dakle, ja lično mislim da je moguće da se faktičko stanje održi. I ako ove dve strane, pre svega Rusija i Amerika, budu uporne u svom stanovištu, moguće je da će takvo stanje ostati duže vreme.
BEĆAJ: Mislim da zamrzavanje konflikta na Kosovu nema realnog osnova. Sigurnost na Kosovu se već počela narušavati. Da li to ima politički ili kriminalni motiv, to ne znam. Ali u ovoj situaciji kada, hteli mi to priznati ili ne, Priština počinje da liči na Bagdad, mislim da zamrzavanje takvog stanja na Kosovu nije moguće. Može se govoriti samo o tome da li će se, ukoliko se status Kosova ne reši, nestabilnost eksportirati po Evropi. Mislim da je to više verovatno.
RSE: Bilo kako bilo, srpska strana je ponudila albanskom pregovaračkom timu, kako je to formulisao ministar za Kosovo u Vladi Srbije Slobodan Samardžić, 95 odsto ingerencija na Kosovu, izuzev kontrole granica i vođenja spoljne politike. Beogradska ponuda sadrži, dakle, sve, izuzev atribute državnosti, na čemu upravo insistira albanska strana. Ovakvoj ponudi, koju su mnogi, pre svega međunarodni eksperti, ocenili kao nepristojnu i zakasnelu, albanska strana suprotstavila je nacrt sporazuma o dobrosusedskim odnosima. Ovo samim tim otvara i pitanje koliko ovakvi predlozi uopšte mogu zadovoljiti i srpsku i albansku stranu?
BOGDANOVIĆ: Ne možemo mi razgovarati o dobrosusedskim odnosima. Zna se ko može razgovarati o dobrosusedskim odnosima. Mi takvu mogućnost Albancima ne nudimo, niti želimo da im ponudimo. Mislim da je ovo što mi nudimo Albancima jedan maksimum. Sve drugo što bi preko toga ponudili, bojim se da bi to ustvari bila država. Znači, ovo je, ustvari, ako tako može da se kaže, neki istorijski maksimum, dakle suštinska autonomija.
BEĆAJ: Iz albanskog ugla posmatrano, taj procent od pet ili jedan posto koji se odnosi na suverenitet, međunarodno priznanje ili nezavisnost, mnogo je važniji nego 95 posto. Šta će biti posle pet ili deset godina, u smislu kakav će biti kvalitet života i kakav će biti kvalitet političkih ingerencija na Kosovu posle ulaska Srbije i Kosova u EU, to je drugo pitanje. Ali, za sada, taj mali postotak je zapravo velika prepreka.
RSE: Iako to u ovom trenutku izgleda u najmanju ruku kao puko retoričko nagađanje, koje nema nikakvog utemeljenja u realnim pokazateljima, čak i pretpostavka da se srpska i albanska strana dogovore oko neke buduće rezolucije, koja bi vodila ka rešenju kosovskog problema, ostaje pitanje – šta ili ko garantuje da će ona biti sprovođena, posebno ako se ima u vidu da je Rezolucija 1244 u praksi uglavnom bila tek slovo na papiru podložno najrazličitijim tumačenjima svih aktera?
BOGDANOVIĆ: Mi smo vrlo jasno tražili, i u Londonu i u Beču, da garant budućeg sporazuma, kompromisnog rešenja, mora da bude međunarodna zajednica. Ja očekujem da međunarodna zajednica može da sprovede tako našto u delo. Situacija je sada sasvim drugačija nego, recimo, 1999. ili 2000. godine. Tačno je da se Rezolucija 1244 nije sprovela u potpunosti. Posebno u onom delu gde treba vratiti Srbe i druge nealbance, gde treba vratiti deo vojske i policije. Međutim, očekujem, ako uspemo da se dogovorimo oko svega toga i ako takva odluka prođe kroz Savet bezbednosti, da će taj sporazum koji mi budemo postigli međunarodna zajednica na neki način implementirati.
BEĆAJ: Garancije u idealnom smislu nema. Jer, kao što znate, ovde na jednoj strani prevlast imaju Albanci, na onoj važnijoj strani prevlast ima međunarodna zajednica, a negde tamo na severu Kosova prevlast imaju Srbi. Prema tome, ne može se u potpunosti garantirati sprovođenje bilo kakvog rešenja. Međutim, ukoliko situacija ostane ovakva kakva je sada, mislim da će se stanje pogoršati. Ako dođe do približavanja stavova, mislim da su veće šanse da se ostvari nekakva eventualna rezolucija, nego da se nastavi s ovim procesom kakav imamo sada, gde su sve tri strane, u suštini, nezadovoljne.
RSE: Mimo svih političkih, pa i matematičkim pokazateljima dosta nespretno interpretiranih ponuda, ostaje činjenica da građani i Srbije i Kosova u svakodnevnom životu nailaze na probleme poput pitanja putnih isprava za kosovske Albance, te da ti problemi traže i konkretne odgovore. Ostavljajući na trenutak suštinsko neslaganje dve strane oko statusa, otvara se pitanje da li je moguć bilo kakav vid dogovora Beograda i Prištine, poput ekonomske ili kulturne saradnje?
TRAJKOVIĆ: Moguć je. Život teče dalje. Ako mi budemo čekali na rešenje statusa da bi nastavili da živimo, onda je to katastrofa. Mislim da je to moguće, a moguće je i još nešto – da se ohrabre kosovski Srbi da učestvuju u svim procesima. Kosovski Srbi su danas objekat, i politički i ekonomski. Nema rešenja ukoliko kosovskometohijski Srbi budu desubjektizovani. Mi smo ekonomski objekat, mi smo politički objekat, mi tamo živimo, sve se oko nas vrti, a mi smo iz svega toga isključeni. Mislim da je to jedna katastrofalna greška Srbije, koja treba da nas ohrabri, koja od nas dole, stotina hiljada ljudi, treba da napravi političke subjekte, ljude koji će razgovarati sa svojim komšijama i na taj način uspostaviti neke tanane niti, koje mogu da budu, ustvari, armatura za buduće odnose. Bez toga, mislim da će se srljati u dalje sukobe.
LJUŠIĆ: Mislim da bi to bilo skoro beznačajno. Sve o čemu bi se dogovorili, čak i o nekoj najširoj kulturnoj saradnji, vrlo lako bi moglo da se poništi jednim potezom, bilo našeg parlamenta, bilo njihovog parlamenta. Mislim da je najvažnije da se reši pitanje da li je Kosovo dobilo autonomiju, suštinsku ili bilo kakvu, ili da li je Kosovo nezavisno. Sve ostalo mora i može da se prilagodi tome. Mislim da traženje nekog zaobilaznog puta da se ovaj problem reši nije moguće, ne vidim da bi takav vid razgovora doprineo poboljšanju ili rešenju ovog problema.
RSE: Kako god narednih meseci budu tekli pregovori, sve češće se može čuti da nakon 10. decembra, koji je označen kao rok do koga mora biti pronađeno rešenje za status Kosova, više nema smisla ni pokušavati sa približavanjem stavova dve strane. Istovremeno, Beograd, pa i Moskva, mantrično ponavljaju da pregovori ne treba da budu oročeni, jer to u najmanju ruku stvara osećaj pritiska kod srpske i albanske strane. Da li je 10. decembar datum posle koga će međunarodna zajednica, ukoliko ne bude približavanja stavova, odlučiti da prelomi i izađe sa nekim rešenjem ili slede nova odlaganja sa potpuno neizvesnim ishodom?
LJUŠIĆ: Ako su strane koje podržavaju Albance i Srbe rešene da uđu u sukob, onda će se pitanje Kosova rešiti 10. decembra. Ako strane koje podržavaju Srbe i Albance smatraju da mogu ovaj problem odložiti ili ako smatraju da se iza ovog problema krije niz drugih problema koji će se u nekoj neposrednoj budućnosti otviriti, onda je moguće da će ovo pitanje odložiti. Dakle, to pitanje ne zavisi od toga da li će Albanci želeti da 10. decembra imaju svoju nezavisnu državu.
TRAJKOVIĆ: Znam sigurno da neće doći do kompromisa i da ćemo doći u poziciju – kako dalje. Između Amerike i Rusije nije postignut kompromis. To je za mene odgovor, a ne da li će Srbi i Albanci rešiti taj problem. Od toga to ne zavisi, već od Rusije i Amerike, od toga kako one hoće da se to dalje razvija, da li hoće da nastave hladni rat ili hoće da traže kompromis. Ja mislim da će doći do još jednog odlaganja, ustvari još jedne faze, u kojoj će se i dalje tražiti kompromisi između ruskih i američkih interesa, ne samo u ovom delu Balkana, nego uopšte. Šta bi bilo ako bi Amerikanci odustali od postavljanja raketa u Poljskoj? Ima mnogo toga što bi moglo da olabavi Rusiju, jer je očigledno da u Rusiji nema dobre naplate bilo kog kompromisa, a Amerika, kao jedna velika sila, ipak ne bi mogla da kaže – šalili smo se. Ja tu vidim nastavljanje krize, nastavljanje razgovora. Mislim da bi bilo najbolje da se rešenje kosovskog pitanja odloži za 20 godina, a u međuvremenu da se odrede pravila igre. Rešenja postoje, međutim, rešenja moraju da traže civilizovani ljudi. Međunarodna zajednica, koja treba da rešava krizu, nažalost je faktor koji proizvodi krizu. A albanskoj strani, koja treba da pomogne da se kriza reši, nastavak krize odgovora i ona proizvodi krizu. I na kraju, Beograd, koji treba da bude u funkciji traženja rešenja, i on je, nažalost, proizvođač krize. Svi faktori koji treba da rešavaju krizu, ustvari su proizvođači nove krize i zato smatram da je ova kriza, očigledno, nekima potrebna. Mislim da je potrebna dok se ne nađe kompromis između Amerike i Rusije.
BOGDANOVIĆ: Ako ne dođemo do određenog kompromisa, do rešenja, ja mislim da će se ti pregovori, ipak, nastaviti. Mislim da za nikoga ne bi bilo dobro da se ti pregovori prekinu, jer svaka odluka o statusu Kosova mora da prođe Savet bezbednosti. Kosovo i Metohija je ogroman problem i mislim da ga je za tako kratko vreme jako teško rešiti, pogotovo kad se ima u vidu činjenica da su naši stavovi dijametralno suprotni. Kažem, očekujem da ćemo nastaviti te pregovore ukoliko 10. decembra ne dođemo do kompromisa i voditi ih, ne u nekom neograničenom roku, jer ni nama nije u interesu da se ti dogovori odnosno sporazumi odugovlače. Međutim, u jednom razumnom roku, ja se nadam i optimista sam, možemo da dođemo do kompromisa.
BEĆAJ: Verujem da ni oni koji su, tako da kažem, upravljači krizom ne znaju odgovor na ovo pitanje. Na kraju ćemo imati situaciju između razočarenja i beskrajnog razočarenja.
RSE: Kako će konačno kosovski čvor biti raspleten ostaje, naravno, da se vidi. Ko će biti razočaran, a ko zadovoljan, ili će pak obe strane biti beskrajno nezadovoljne, to je takođe je pitanje na koje će odgovor dati meseci koji dolaze. Ono što je sigurno, to je da nikome od aktera kosovske krize teritorije ne smeju biti iznad interesa građana. Jer scenario u kome bi građani ostali nezadovoljni mogao bi da stvori opasne pretpostavke za još ozbiljniju krizu i na Kosovu i u Srbiji.
