RSE: Ove godine ste dobili dve nagrade. Jednu ste dobili u junu, nagradu "Isidora Sekulić" za roman "Most" koji je bio i u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Sada je stigla i nagrada "Stefan Mitrov Ljubiša" u Budvi. Bili ste nagrađivani i ranije. Tu su i nagrade za svetsku fantastiku 2003. godine, za roman "Biblioteka", pa potom roman "Četvrti krug" i nagrada "Miloš Crnjanski".
ŽIVKOVIĆ: Tu se događaju stvari koje su nekako neskladne. Na domaćoj sceni izgledam nevidljiv gotovo 15 godina i taman sam se naviknuo na takav status. Od nagrade za prvi roman, nagrade "Miloš Crnjanski", pa do "Isidore Sekulić" prošlo je skoro 15 godina. U tom periodu nema ničega, osim jedne strane nagrade. Odjedanputa dobivam dve nagrade. To je jedan nesklad. Mi smo zemlja krajnost. Ovde, ili ste nevidljivi, ili ste previše vidljivi.
RSE: Šta piscu znače nagrade, koje su kod vas učestale ove godine? Da li to donosi globalno prepoznavanje i nove ugovore sa izdavačima?
ŽIVKOVIĆ: Što se inostranstva tiče, to je jedan potpuno drugačiji sistem vrednosti. Tamo nagrade gotovo da nikoga ne impresioniraju. Sve teže uspevam da razeberem šta ljude tamo impresionira. Najveće tržište, englesko govorno područje, impresioniraju druge svari, a to je njihova procena da li tu knjigu mogu dobro da prodaju ili ne. Nagrada je samo jedan zgodan dodatak. U nekim slučajevima izdavače ni Nobelova nagrada nije impresionirala. To je drugačiji sistem vrednosti. Meni je 15 godina trebalo da se naviknem na njega, na te protokole, i da dođem do toga šta u tom sistemu vrednosti ide napred, a šta nazad.
Ovde nagrade nešto znače. Ovde nagrade mogu ovdašnjim izdavačima da budu jedna korisna preporuka za bolju prođu na tržištu knjige tog dotičnog autora jer su ljudi ovde navikavani u jednom drugom sistemu. Veruju u instituciju nagrade.
RSE: Vaša dela su prevođena na 20 svetskih jezika. U tom smislu ste najprevođeniji ovdašnji pisac. Utisak je da ste sve do nedavno bili po strani tog glavnog književnog toka. Zašto se to dogodilo?
ŽIVKOVIĆ: Nisam ja prava adresa da se postavi to pitanje. Mogu samo da pretpostavim i da slutim. Kada bih bio sklon, a nisam, teoriji zavere, u tome bih video neku urotu protiv mene. Nema nikakve urote. Ljudi koji su nevidljivi kanonizatori srpske književnosti su davali prednost drugim autorima. Nisu oni imali ništa protiv mene. Prosto su imali svoje favorite i ti favoriti su bili u prvom planu, a ja u nekom drugom, ili trećem. Onda je taj pritisak s polja postao toliko jak da oni, zaradi svog kritičarskog i kanonizatorskog integriteta, više nisu mogli da se prave da me nema. Da su to i dalje radili, to bi bila jedna vrsta autogola.
Sve to će otići u jednu drugu krajnost i zbog toga osećam izvesnu teskobu. Sada će oni preterati sa tim nagradama. Imam jedan načelan stav, a ne bih voleo da ovo bude protumačeno kao jedna vrsta demagogije, mada može da zvuči – bilo koja knjiga će, i s nagradom i bez nagrade, biti to što jeste. Ona je, ili dobra, ili loša knjiga. Nagrada godi, nagrada prija. Neumesno je reći da čoveku ne prija kada dobije nagradu, ali iz jedne šire perspektive i u jednoj široj slici bitno je da li je dotična knjiga, koja je nagrađena, dobra ili ne. Imamo previše knjiga koje su, u jednoj devalvaciji nagrada s kojom smo ovde suočeni, nagrađene, a vrlo su brzo zaboravljene i niko ih se ne seća. Imate i knjige koje su mimoišle sve nagrade, čak i mnogobrojne. Kažu da ima oko 400 nagrada. I te knjige svakako da će biti upamćene i naći će svoje mesto u istoriji književnosti.
RSE: Kako kažete - dugo ste bili nevidljivi. Još neke stvari u ovoj zemlji prolaze nezapaženo, poput uspeha mladih matematičara u Seulu. Neko je to ovde duhovito nazvao Trećom Srbijom.
ŽIVKOVIĆ: Toliki sam individualac da se ne osećam pripadnik ničega, osim svoje porodice. Svestan sam da u nekoliko radim za opštu stvar. Ako pronosim slavu srpskog jezika u druge sredine, ako dovedem do toga da se o mojoj zemlji piše dobro, u velikim stranim medijima od Njujork Tajmsa pa naniže, onda, čini mi se, radim jednu korisnu stvar. Tu ima jedan nesklad između tog učinka koji prave moje knjige u svetu i neke potpune nezainteresovanosti moje vlade i establišmenta za to. Tu svetsku nagradu za fantastiku, koju sam dobio 2003. godine za moj kratki roman "Biblioteka", do sada su osvojila još samo dva autora izvan engleskog govornog područja. Godine 1977. to je pošlo za rukom Patriku Ziskindu za roman "Parfem", a prošle godine ju je osvojio Murakami, možda najveći živi japanski pisac. Ziskind je postao, uz sve druge počasti, počasni građanin Bavarske. Murakami je dobio orden japanske vlade. Dovoljan vam je jedan pokušaj da pogodite šta sam ja dobio od moje vlade.
RSE: Neko šire prepoznavanje ste stekli baveći se SCI-FI. Izdavali ste ediciju Polaris. Tu je bila i enciklopedija fantastike. Kako se dogodilo da izađete iz tog žanra?
ŽIVKOVIĆ: Već odavno se ni na koji način ne bavim naučnom fantastikom i nije neobično što sam iz nje izašao. Sami ste pomenuli šta je bio povod tome. Moja Enciklopedija naučne fantastike je objavljena 1990. godine. Kada napišete enciklopediju, u bilo kojoj oblasti, onda u toj oblasti više nemate izazova. Da li je trebalo da provedem ostatak života radeći ažurirane verzije? To se ne radi. Kada je bila promocija Enciklopedije naučne fantastike u Narodnoj biblioteci Srbije, u leto 1990. godine, u jednoj rečenici sam, ali je ona prošla nezapaženo, kazao da posle ovoga više i nemam izazova u naučnoj fantastici. Preostaje mi samo da se uhvatim u koštac sa jednim drugim izazovom za koji se ceo život pripremam. Nemojte zaboraviti da sam ja po formalnom obrazovanju doktor nauka književnosti. Ja sam se pripremao za to da budem pisac. Mislim da je to strpljenje, koje me navelo da sačekam do 45. godine dok nisam počeo da pišem, bila ispravna strateška odluka. U vremenu u kome živimo pisac više i ne može da bude vunderkid. Potrebno je užasno mnogo pročitati i imati izvestan dar da počnete da pišete dela koja će imati neku relevantnost izvan lokalnih okvira u kojima živite. Nagovestio sam u kom usmerenju će ići neko moje dalje intelektualno angažovanje. Od 1993. godine sam isključivo pisac, a ni na koji način pisac načne fantastike.
Tu se događaju komične stvari. Nedavno je na jednom kvizu RTS-a bilo ključno pitanje, za jednog građanina koji se uspinje piramidom da zaradi velike pare, poslednje pitanje - koji je naš najveći pisac naučne fantastike. Od njega se očekivalo da kaže moje ime. Čovek nije znao, nije dobio pare, ali i da je znao taj odgovor, koji se očekivao, odgovor bi bio pogrešan. Ne samo da nisam najveći, nego nisam uopšte. Skoro mi je došla pod ruke sjajna knjiga, Veliki rečnik kjiževno-teorijskih termina, u kojem pod pojmom naučna fantastika stoji Zoran Živković – najveći pisac naučne fantastike na ovim prostorima. Nevolja je u tome što ljudi neće da uzmu sebi truda da pročitaju bar jednu moju knjigu. Moje knjige sigurno imaju puno nedostataka i jednu vrlinu, a ta vrlina je da su kratke i mogu brzo da se pročitaju. Najstameniji u uverenju da pišem naučnu fantastiku su oni koji baš ni jednu moju knjigu nisu pročitali.
RSE: Vaša najnovija knjiga koja nosi naslov "Poslednja knjiga" je izdata u ediciji Novosti. Zašto ste se odlučili za Novosti? Da li je kiosk ili trafika bliži put do čitaoca?
ŽIVKOVIĆ: Ceo taj sistem industrije knjige je sada premešten tako da se knjižare gase a knjige se prodaju po supermarketima. Tri su razloga koja su me navela na to da napustim svog prethodnog izdavača, Lagunu, i da odem kod Novosti. Laguna mi je nudila da mi objavi knjigu. Bili su uvereni da se ne može prodati u više od 1000 primeraka. Knjige se ne pišu same. Nema čarobnog dugmeta na kompjuteru koji štampa knjige. Poslednju knjigu sam pisao šest meseci. Laguna mi je herojski ponudila, uverena da mi čini veliku uslugu, 500 eura za šesto-mesečni posao. To je položaj pisca u Srbiji danas.
Kada sam se zbog toga naljutio i napisao nešto u novinama, nije moja strela bila uperena na mog izdavača. On je čovek kapitalista i ponaša se onako kako treba da se ponaša. Kapitalista vodi računa o svom profitu i eksplatiše druge. Strela je bila upućena institucijama kulture. Ako ja, kao jedan od najprevođenijih pisaca, o kome pišu ugledne svetske novine, mogu da očekujem da će mi se za šesto-mesečni rudarski posao ponuditi 500 eura, da li država sme da bude ravnodušna prema tome? Već smo u vremenu kada se ljudi mogu baviti književnošću samo u vidu hobija. Recimo, pre podne sam vozač u gradskom saobraćaju, dođem kući, malo odspavam, pa onda sednem i polako napišem Rat i mir. Ako uopšte razmišlja Ministarstvo kulture o književnosti, i oni koji stvaraju književnost, oni otprilike tako misle. Iz hobije ne nastaje umetnost. Nastaje trivijalna književnost. Mi smo na najboljem putu da uništimo vlastite stvaraoce književnosti jer nećemo čak ni malo da uložimo u njih. Dovoljno je da se, umesto 15 filmova koji se finansiraju iz budžeta, finansira samo jedan manje i od toga novca, koliko bi koštao 15. film, bi se mogli finansirati svi književnici koji nešto vrede u ovoj zemlji, tako da ne moraju da budu kondukteri preko dana, već da mogu da pišu.
RSE: Vi ste devedesetih dosta investirali u sebe i u svoja dela. Plaćali ste prevodioce, slali tekstove stranim izdavačima. Da li je to način, kada već država ne pomaže, da mladi pisci ne ostanu po strani?
ŽIVKOVIĆ: To jeste način, ako mladi pisci imaju para u izobilju pa mogu da plate svoje prevode. Mnogih stvari sam se morao lišiti da bih finansirao prevod svih ovih 16 knjiga na engleski. Stranom izdavaču na pamet neće pasti, da ako mu pošaljete rukopis koji nije na savršenom engleskom, da ga uzme u obzir, a još će mu manje pasti na pamet da sam uloži u prevođenje. On hoće da uloži u prevođenje teksta na engleski jezik samo ako ste dobili Nobelovu nagradu. Naučio sam protokol. Da bi ste bili čitljivi izdavačima na engleskom govornom području, pa i u okviru celog sveta, budući da je engleski danas broj jedan, morate imati svoje knjige prevedene na engleski. Za mene je bila alternativa da ostanem nevidljiv stranim izdavačima, ili da se lišim mnogih stvari, pa da uložim veliki novac u prevođenje na engleski. Uložio sam. To je jedini put. To nije nikakvo jemstvo da ćete uspeti. Time, slikovito govoreći, kupujete opremu, dres i kopačke, da bi ste mogli da istrčite na teren da igrate jednu utakmicu. Ta utakmica je žestoka jer je konkurencija strašna. Ali, ako imate veru u sebe, ako se kladite na sebe, ako imate poverenja da je to što ste napisali dobro, onda ćete se kockati i to je neizbežno.
U srećnijim zemljama od naše su stvari uređene mnogo bolje. Imate primer jedne Slovenije ili Mađarske. Njima je stalo da plasiraju svoje pisce. Država će im pomoći tako što će platiti te prevode. Za državu, to nije veliki novac, već mali. Tamo postoji neka strategija bavljenja književnošću na nacionalnom nivou. I književnost, kao vid umetnosti, je prepoznata kao nešto što je od nacionalnog interesa.
Bio sam 2004. godine pozvan na jedan od najvećih skupova pisaca na svetu u australijskom gradu Brizbenu. Prvi put od kada postoji ta manifestacija oni pozivaju jednog pisca iz slovenskih zemalja. Mom ministarstvu sam napisao kratko pismo, gospodin Kujadinović je tada bio ministar, i objasnio značaj tog festivala. Objasnio sam im da mi je plaćen put i sve. Zamolio sam ih za malu potporu jer je uobičajeno protokolarno da pisac napravi jedan koktel. Odgovoreno mi je telefonom da je zaključeno na nivou ministarstva da je srpski nacionalni interes Sabor trubača u Guči, a ne zamlaćivanje s kengurima. O čemu mi dalje da govorimo.
RSE: Rekli ste da je Srbija zemlja krajnosti. Kako vidite Srbiju kroz desetak godina u kontekstu svoje profesije, a i u nekom najširem političkom smislu?
ŽIVKOVIĆ: Da nisam beznadežni optimista ja bih davno digao ruke od svega. Kako sam beznadežni optimista nemam pravo nego da verujem da će naprosto biti bolje nego što je sada. Sistemi se ovde menjaju, ali ostaje ista vrsta ljudi, ista vrsta mentalnog sklopa, iste prepreke će postojati i postojaće uvek dovoljno tvrdoglavih, upornih ljudi, ljudi pravog rodoljubivog kova, koji će nešto uraditi uprkos okolnostima.
