“Razbijamo šampanjac i krećemo na turneju Brod teatar plovnim putevima 2007.“
Dva su čak, ovog leta, razloga za šampanjac – kaže novosadski glumac Ratko Radivojević, idejni tvorac Broda teatra, ovog nesvakidašnjeg kulturnog projekta, koji je pre tri godine započet predstavom na splavu i višegodišnjim ubeđivanjem nadležnih da pozorišnu umetnost valja otisnuti plovnim putevima u Vojvodini. Ne samo da se, kaže on, predstavom „Naš život malen uokviren snom“ Đorđa Pisareva, dešava, posle dvadesetak godina, konačno i praizvedba jednog dela novosadskog pisca u Novom Sadu, već Brod teatar, zahvaljujući Izvršnom veću Vojvodine, od ove sezone ima već i svoju lađu:
“Pokrajina je kupila brod i brod je formalno vlasništvo studentske ustanove Studentski kulturni centar Novi Sad, gde imamo sa njima dugoročnu saradnju, znači, osim plovnih puteva ovaj brod će raditi 365 dana. Mi idemo po kanalima, po malim mestima i zato smo i nabavili ovaj brod koji može da ide po malim mestima. Bilo je varijanti da se uzme neki veći brod, međutim – ne. Naša ideja od početka projekta je da idemo upravo po plovnim putevima Vojvodine, to su i kanali DTD, da obiđemo ta mala mesta u koje nikad nije došlo pozorište.”
Premijera na plaži u Titelu, plovi dalje do Zrenjanina, Bečeja, Srbobrana, Bačkog Petrovca, Despotova, Srpskog Miletića, Karavukova, Deronja, Bača, Bačke Palanke, pa do Lučke kapetanije Novog Sada. Obavezan je i koncert posle, a od sada, kaže slikar Nikola Džafo i predvodnik Art klinike, tog dežurnog ispomagača Broda Tetra – ima uslova i za izložbu. Ključna je ta filozofija lokalnog, kaže Džafo:
“Isto je to, preteča svega, ako se ode u Beronje – oni nisu, pretpostavljam, niti imali galeriju niti videli izložbe na svom terenu – onda će se doći da se vidi predstava, koncerti, izložbe.”
Osim kulturne, Brod teatar ima i širu misiju, kaže Ratko Radivojević:
“Pokušavamo da nekako uključimo u to i kulturni turizam, privredu, da probamo da opasuljimo ljude da su ti kanali nekada kopani zato da bi mi danas i u budućnosti mogli da uživamo i da nam je lakše da živimo, od navodnjavanja do putovanja, prenosa tereta itd. Dešava se da, kad idemo kroz prevodnice, pitam prevodničara kada je poslednji put prošao ovuda brod, on nam kaže da mesečno prođe jedan ili dva broda, a nekad je dnevno prolazilo 15-20 brodova.”
A pravi je izazov, dodaje on, igrati predstavu na obali:
“U tim mestima naša publika je od najmanjih, u kolicima, do deda i baba. Dođe bakica zabrađena sa maramom još u 6 sati, a mi igramo predstavu u 9, donese svoju hoklicu na obalu da zauzme mesto, da bude u prvom redu. Mi spremamo lađu, sistem je takav da svi sve sami radimo. Ljudi to gutaju, željni su nekog događaja, a mi smo im događaj.”
Mladi novosadski glumac Ninoslav Đorđević, unapred se raduje ovom iskustvu:
“Za mene je ta ideja da se igra negde na otvorenom – to je zapravo grad teatar. Negde, bilo gde, par reflektora, par glumaca i eto vam pozorište.”
Od sada, kada se pozorištanci mogu nazvati i brodovlasnicima, još je više planova, najavljuje Ratko Radivojević:
“Plan nam je naravno da pređemo i granicu Srbije, Vojvodine, da možemo da odemo i do Mađarske, Rumunije, Hrvatske, a tvrdim i garantujem da ćemo, ako ne dogodine onda za najviše dve-tri godine, ići do Amsterdama sa ovim brodom i da ćemo tamo prikazati vojvođansku kulturu.”
Dva su čak, ovog leta, razloga za šampanjac – kaže novosadski glumac Ratko Radivojević, idejni tvorac Broda teatra, ovog nesvakidašnjeg kulturnog projekta, koji je pre tri godine započet predstavom na splavu i višegodišnjim ubeđivanjem nadležnih da pozorišnu umetnost valja otisnuti plovnim putevima u Vojvodini. Ne samo da se, kaže on, predstavom „Naš život malen uokviren snom“ Đorđa Pisareva, dešava, posle dvadesetak godina, konačno i praizvedba jednog dela novosadskog pisca u Novom Sadu, već Brod teatar, zahvaljujući Izvršnom veću Vojvodine, od ove sezone ima već i svoju lađu:
“Pokrajina je kupila brod i brod je formalno vlasništvo studentske ustanove Studentski kulturni centar Novi Sad, gde imamo sa njima dugoročnu saradnju, znači, osim plovnih puteva ovaj brod će raditi 365 dana. Mi idemo po kanalima, po malim mestima i zato smo i nabavili ovaj brod koji može da ide po malim mestima. Bilo je varijanti da se uzme neki veći brod, međutim – ne. Naša ideja od početka projekta je da idemo upravo po plovnim putevima Vojvodine, to su i kanali DTD, da obiđemo ta mala mesta u koje nikad nije došlo pozorište.”
Premijera na plaži u Titelu, plovi dalje do Zrenjanina, Bečeja, Srbobrana, Bačkog Petrovca, Despotova, Srpskog Miletića, Karavukova, Deronja, Bača, Bačke Palanke, pa do Lučke kapetanije Novog Sada. Obavezan je i koncert posle, a od sada, kaže slikar Nikola Džafo i predvodnik Art klinike, tog dežurnog ispomagača Broda Tetra – ima uslova i za izložbu. Ključna je ta filozofija lokalnog, kaže Džafo:
“Isto je to, preteča svega, ako se ode u Beronje – oni nisu, pretpostavljam, niti imali galeriju niti videli izložbe na svom terenu – onda će se doći da se vidi predstava, koncerti, izložbe.”
Osim kulturne, Brod teatar ima i širu misiju, kaže Ratko Radivojević:
“Pokušavamo da nekako uključimo u to i kulturni turizam, privredu, da probamo da opasuljimo ljude da su ti kanali nekada kopani zato da bi mi danas i u budućnosti mogli da uživamo i da nam je lakše da živimo, od navodnjavanja do putovanja, prenosa tereta itd. Dešava se da, kad idemo kroz prevodnice, pitam prevodničara kada je poslednji put prošao ovuda brod, on nam kaže da mesečno prođe jedan ili dva broda, a nekad je dnevno prolazilo 15-20 brodova.”
A pravi je izazov, dodaje on, igrati predstavu na obali:
“U tim mestima naša publika je od najmanjih, u kolicima, do deda i baba. Dođe bakica zabrađena sa maramom još u 6 sati, a mi igramo predstavu u 9, donese svoju hoklicu na obalu da zauzme mesto, da bude u prvom redu. Mi spremamo lađu, sistem je takav da svi sve sami radimo. Ljudi to gutaju, željni su nekog događaja, a mi smo im događaj.”
Mladi novosadski glumac Ninoslav Đorđević, unapred se raduje ovom iskustvu:
“Za mene je ta ideja da se igra negde na otvorenom – to je zapravo grad teatar. Negde, bilo gde, par reflektora, par glumaca i eto vam pozorište.”
Od sada, kada se pozorištanci mogu nazvati i brodovlasnicima, još je više planova, najavljuje Ratko Radivojević:
“Plan nam je naravno da pređemo i granicu Srbije, Vojvodine, da možemo da odemo i do Mađarske, Rumunije, Hrvatske, a tvrdim i garantujem da ćemo, ako ne dogodine onda za najviše dve-tri godine, ići do Amsterdama sa ovim brodom i da ćemo tamo prikazati vojvođansku kulturu.”
