Fenomen nasleđen od bivše Jugoslavije, da sportisti postižu uspehe koji su nesrazmerni snazi i značaju zemlje, srpski sportisti su u punoj meri demonstrirali ovog vikenda, kada gotovo da nije bilo sporta u kome su se nadmetali, a da nisu osvojili najsjajnija odličja. Predsednik Srpskog olimpijskog komiteta Ivan Ćurković kaže da razloge ovakvog uspeha treba tražiti u velikom radu sportista i trenera, ali i podršci sportskih institucija. Ipak, ništa manje bitan nije ni mentalitet ljudi sa ovog podneblja, kaže Ivan Ćurković:
„Vitalnost našeg sporta je nevjerovatna. Srbija, Hrvatska, Slovenija pa i Bosna koja je najviše prepatila se pojavljuje i mi im pomažemo, Makedonija zato što je manja, teže im je, Crna Gora će sutra da vidi... Postoji jedna vrlo bitna stvar – mi međusobno imamo jako dobre odnose, mi se pomažemo, razgovaramo vrlo često oko toga. Mi smo jedna vrsta lobija i vrlo smo solidarni kada je u pitanju promovisanje nekog od nas, da ga gurnemo, da mu pomognemo itd. Taj dobar odnos i prijateljstvo koje gajimo u sportu je rezultat ovih rezultata. Tako da ne mogu da krijem svoju satisfakciju i radost da je to tako i da to daje rezultate.“
Čini se da se još od rata na Kosovu ime Srbije nije toliko često nalazilo na udarnim stranama svetskih medija, a oduševljenje u samoj zemlji počinje da poprima razmere nacionalne euforije. To ne mora da bude loše, jer se radi o uspesima koji su plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada, tvrdi u razgovoru za Radio Slobodna Evropa socijalni psiholog Žarko Trebješanin:
„To govori da, uprkos svemu ovome što se dešavalo u Srbiji, ima ljudi koji zaista vredno, ozbiljno rade, treniraju ili na bilo koji način doprinose tome da se nešto vredno stvori. Da se samo podsetimo da su i naši srednjoškolci postigli izvanredne uspehe iz matematike itd. To sve govori o tome da bi trebalo mnogo više pažnje da se posveti tome da se talentovani pojedinci, ali i čitave grupe, stimulišu na jedan najbolji način da predstavljaju Srbiju. Svi ti uspesi bilo na polju obrazovanja, sporta, nauke, filma, kulture uopšte, i te kako doprinosi tome da se onaj razoreni sistem vrednosti prosto obnovi, da izađemo iz onog užasnog perioda kad je izgledalo da više nikakve univerzalne vrednosti ne postoje. Ovo može da doprinese i vraćanju nekog samopoštovanja na jedan najbolji način, dakle da opet oživi ono što je vredno u našem identitetu i da se ljudi vežu za neke prave vrednosti.“
Pomalo razmaženoj sportskoj publici, naviknutoj u proteklih desetak godina na uspehe u ekipnim sportovima, ljubimci su ove godine definitivno postali teniseri i teniserke. Rezultati Novaka Đokovića, Ane Ivanović, Jelene Janković i drugih, u velikoj meri su uticali na povratak popularnosti ovog sporta. Za mnoge je njihov uspeh dobra prilika da se zaradi, kaže Nebojša Višković, televizijski komentator koji najčešće prati mečeve srpskih tenisera:
„Kao nekada, sredinom ’80, kada smo imali sjajne rezultate, ponovo klinci razvlače, na školskom dvorištu, kanap između dva kamena i tako prebacuju jer jednostavno, teniski tereni su prebukirani. Postoje teniski klubovi koji su rezervisali bukvalno svaki teren tamo negde do septembra, oktobra, tako da u ovom trenutku kapaciteti su čak mali. I ako ne možemo da kažemo da konkretno u Beogradu nema dovoljno terena, pošto je u poslednjih desetak godina zaista izgrađeno dosta, ali presretni su da prime sve one koji bi želeli da igraju tenis. Što se tiče nekih ozbiljnijih akademija još uvek se ništa konkretno nije desilo, još uvek je to na malo nižem nivou nego što bi trebalo da bude. Međutim, sigurno posle ovih rezultata mnogi privatnici i mnoge teniske škole i klubovi razmišljaju da mnogo ozbiljnije priđu razvoju mladih igrača. Pored ovih nekoliko teniskih akademija koliko ima u našoj zemlji, trebalo bi u budućnosti očekivati da krenu u rad bar još nekoliko, tim pre što je u planu izgradnja nacionalnog teniskog centra, koji treba da bude gotov do kraja 2008. godine, zatim još jedan veliki nacionalni teniski centar, doduše u privatnim rukama, ali onda će zaista da bude potpuno drugačija priča. Mislim da baš zbog tih stvari možemo očekivati da ćemo ubrzo imati naslednike i Đokovića i Ivanovića i Jankovića itd.“
„Vitalnost našeg sporta je nevjerovatna. Srbija, Hrvatska, Slovenija pa i Bosna koja je najviše prepatila se pojavljuje i mi im pomažemo, Makedonija zato što je manja, teže im je, Crna Gora će sutra da vidi... Postoji jedna vrlo bitna stvar – mi međusobno imamo jako dobre odnose, mi se pomažemo, razgovaramo vrlo često oko toga. Mi smo jedna vrsta lobija i vrlo smo solidarni kada je u pitanju promovisanje nekog od nas, da ga gurnemo, da mu pomognemo itd. Taj dobar odnos i prijateljstvo koje gajimo u sportu je rezultat ovih rezultata. Tako da ne mogu da krijem svoju satisfakciju i radost da je to tako i da to daje rezultate.“
Čini se da se još od rata na Kosovu ime Srbije nije toliko često nalazilo na udarnim stranama svetskih medija, a oduševljenje u samoj zemlji počinje da poprima razmere nacionalne euforije. To ne mora da bude loše, jer se radi o uspesima koji su plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada, tvrdi u razgovoru za Radio Slobodna Evropa socijalni psiholog Žarko Trebješanin:
„To govori da, uprkos svemu ovome što se dešavalo u Srbiji, ima ljudi koji zaista vredno, ozbiljno rade, treniraju ili na bilo koji način doprinose tome da se nešto vredno stvori. Da se samo podsetimo da su i naši srednjoškolci postigli izvanredne uspehe iz matematike itd. To sve govori o tome da bi trebalo mnogo više pažnje da se posveti tome da se talentovani pojedinci, ali i čitave grupe, stimulišu na jedan najbolji način da predstavljaju Srbiju. Svi ti uspesi bilo na polju obrazovanja, sporta, nauke, filma, kulture uopšte, i te kako doprinosi tome da se onaj razoreni sistem vrednosti prosto obnovi, da izađemo iz onog užasnog perioda kad je izgledalo da više nikakve univerzalne vrednosti ne postoje. Ovo može da doprinese i vraćanju nekog samopoštovanja na jedan najbolji način, dakle da opet oživi ono što je vredno u našem identitetu i da se ljudi vežu za neke prave vrednosti.“
Pomalo razmaženoj sportskoj publici, naviknutoj u proteklih desetak godina na uspehe u ekipnim sportovima, ljubimci su ove godine definitivno postali teniseri i teniserke. Rezultati Novaka Đokovića, Ane Ivanović, Jelene Janković i drugih, u velikoj meri su uticali na povratak popularnosti ovog sporta. Za mnoge je njihov uspeh dobra prilika da se zaradi, kaže Nebojša Višković, televizijski komentator koji najčešće prati mečeve srpskih tenisera:
„Kao nekada, sredinom ’80, kada smo imali sjajne rezultate, ponovo klinci razvlače, na školskom dvorištu, kanap između dva kamena i tako prebacuju jer jednostavno, teniski tereni su prebukirani. Postoje teniski klubovi koji su rezervisali bukvalno svaki teren tamo negde do septembra, oktobra, tako da u ovom trenutku kapaciteti su čak mali. I ako ne možemo da kažemo da konkretno u Beogradu nema dovoljno terena, pošto je u poslednjih desetak godina zaista izgrađeno dosta, ali presretni su da prime sve one koji bi želeli da igraju tenis. Što se tiče nekih ozbiljnijih akademija još uvek se ništa konkretno nije desilo, još uvek je to na malo nižem nivou nego što bi trebalo da bude. Međutim, sigurno posle ovih rezultata mnogi privatnici i mnoge teniske škole i klubovi razmišljaju da mnogo ozbiljnije priđu razvoju mladih igrača. Pored ovih nekoliko teniskih akademija koliko ima u našoj zemlji, trebalo bi u budućnosti očekivati da krenu u rad bar još nekoliko, tim pre što je u planu izgradnja nacionalnog teniskog centra, koji treba da bude gotov do kraja 2008. godine, zatim još jedan veliki nacionalni teniski centar, doduše u privatnim rukama, ali onda će zaista da bude potpuno drugačija priča. Mislim da baš zbog tih stvari možemo očekivati da ćemo ubrzo imati naslednike i Đokovića i Ivanovića i Jankovića itd.“
