Omer Karabeg: Prema dosadašnjim najavama, Priština i Beograd potpuno različito prilaze pregovorima. Priština ističe da nezavisnost ne može biti predmet pregovara, dok Beograd ponavlja da je integritet i suverenitet Srbije norma ispod koje ne može ići. Dakle, polazne pozicije su dijametralno suprotne. Imaju li onda pregovori uopšte smisla?
Ivan Vejvoda: Apsolutno imaju. Počeo bih sa citatom Vinstona Čerčila (Winston Churchill) "Jaw, jaw, not war,war", odnosno "Razgovor, razgovor, a ne rat, rat“. U svakom slučaju, u svakoj situaciji, bilo da je privatna ili javna, kada je reč o nekom sukobu, ja mislim da valja istrajati u razgovoru, pa tako i u ovoj situaciji nakon dva kruga neuspelih razgovora. Naravno, teško je iz ove naše, sadašnje, avgustovske perspektive, reći čemu i kakvom ishodu se možemo nadati, ali mislim da su razgovori jedini način da se dođe do rešenja.
Beljulj Bećaj: Mislim da bi razgovori imali smisla da nije bilo rata na Kosovu. U tom smislu gospodin Vejvoda je u pravu, zajedno sa Čerčilom. Međutim, ovde se, nažalost, pregovori vode posle rata. Mislim da je nastavak pregovora uz unapred poznati rezultat čista besmislica. Kad je o Kosovu reč, pregovarački tim, a samim tim i međunarodna zajednica, gube poverenje Albanaca, dok istovremeno zbog nerešene situacije jača uticaj radikalnih struja. Bojim se da će zagovornici nastavka pregovora na kraju biti u mnogo težem položaju nego na početku. Umesto razjašnjenja situacije, mislim da će ona biti mnogo zamršenija, umesto približavanja rešenju, mislim da će doći do destabilizacije. Ukratko, za razliku od gospodina Vejvode, mislim da je nastavak pregovora greška.
Omer Karabeg: Da li je konfederacija mogućno rešenje? O tome se u poslednje vreme dosta govorilo. Bilo je i najava i demantija.
Ivan Vejvoda: S obzirom na situaciju u koju smo došli, posle neuspešnih pregovora u Beču, pa potom u Ujedinjenim nacijama i izlaska Rusije na svetsku scenu, mislim da međunarodni akteri, i pojedinačno i zajedno, tragaju za ma kakvim rešenjem koje bi možda moglo da proizvede nekakav rezultat. Za jedne je to Ahtisarijev (Ahtisaari) plan, za druge potpuna nezavisnost, za treće ostajanje u okviru Srbije. Tako se pojavila i konfederacija kao jedna od mogućnosti. Da li će ona uroditi plodom ili neće, videćemo po tome kako se pregovori budu odvijali. A to što se na ideju o konfederaciji negativno reagovalo i u Beogradu, i u Prištini, pa i na drugim mestima, ne mora da znači da do nje na kraju neće doći. Mislim da se u rukavu drže razne varijante za posljednji trenutak.
Omer Karabeg: Gospodine Bećaj, po vama, da li je konfederacija nešto što se u Prištini drži u rukavu?
Beljulj Bećaj: Koštunica je, koliko znam, varijantu konfederacije nazvao besmislenom, a mislim da je i neko od članova naše pregovaračke ekipe rekao da je to čista glupost. Ali, naravno, treba razmišljati i o drugim alternativama osim Ahtisarijevog plana. Ukoliko albanska strana bude u situaciji da ne može ostvariti ono što želi, ona mora tražiti rešenje tamo gde je to moguće. A kada govorimo o mogućim rešenjima, mislim da je najrealnije gledati upravo u tom pravcu. Ovo tvrdim zbog toga što model konfederacije, kao saveza nezavisnih država, poštuje ona tri famozna principa Kontakt grupe: nema menjanja granica, nema povratka na period pre 1999. godine i nema spajanja sa drugom državom. Međutim, kad je u pitanju, albanska strana, ne mislim da je ta opcija realna, jer će se albanski pregovarački tim ukopati u Ahtisarijev plan. Pominju se, međutim, i druge varijante: federacija Kosova i Albanije, bez severnog Kosova, politička autonomija Srba odnosno prerastanje Srba u konstitutivni element kosovske države, zatim varijanta ograničenog suvereniteta Srbije i Ujedinjenih nacija nad Kosovom s pravom da se, posle izvesnog vremena, Kosovo definitivno izjasni o svom statusu, i tako dalje. Od svih tih varijanti mislim da je varijanta konfederacije najrealnija kao osnov u traganju za definitivnim rešenjem.
Omer Karabeg: Da da porazgovramo o još jednom scenariju - podeli Kosova. Da li se o podeli, gospodine Vejvoda, uopšte razmišlja u Beogradu? Naravno, govorimo o varijantama koje se čuvaju u rukavu.
Ivan Vejvoda: O tim rešenjima se sigurno razmišlja. Zvanični stavovi su poznati - odbija se sve, ali ja mislim da se, ne samo o konfederaciji nego i o svim ovim drugim scenarijima koje je gospodin Bećaj pominjao, itekako razmišlja. Mislim da su sve te opcije na stolu tamo gde se strateški planiraju rešenja. U neposrednom susretu delegacija, prvo kroz takozvanu šatl-diplomatiju (shuttle-diplomacy), pa potom i direktnom susretu, uz prisustvo posrednika trojke, isprobavaće se razne varijante.
Omer Karabeg: Gospodine Bećaj, po vama, da li bi Priština pristala na podelu, ako bi to bio uslov za nezavisnost?
Beljulj Bećaj: Ja nisam bez razloga pomenuo mogućnost federacije Kosova i Albanije, minus severni deo Kosova. Naravno da to nije željeni scenario, ali, ponovo kažem, pod pretpostavkom da se ne prihvati Ahtisarijev plan, ne isključujem ni tu mogućnost. Budući da naša pregovaračka ekipa slepo veruje u sugestije međunarodne zajednice, verujem da bi pod uticajem međunarodne zajednice, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država, prihvatitila i alternative kao što je eventualna podela Kosova.
Omer Karabeg: Da li to znači da bi se u tom slučaju severno Kosovo pripojilo Srbiji?
Beljulj Bećaj: Ja mislim da je, realno gledano, hteli mi to priznati ili ne, Kosovo faktički danas podeljeno. Severni deo odnosno, severna Mitrovica, je čak i normativno vezan za Srbiju. Mi, naravno, celo vreme govorimo o jedinstvenom teritorijalnom integritetu Kosova, ali to jedinstvo, od ulaska mirovnih trupa na Kosovo, faktički ne postoji u realnosti. Prema tome, ukoliko uvažavamo realnost, a realna situacija je da je Mitrovica podeljena, i praktično i formalno, zašto onda u takvoj situaciji ne priznati da nemamo severni deo Mitrovice. Ukoliko dođemo do nekog rešenja koje odgovara i drugoj strani, možemo napraviti sporazum koji će nam skratiti put ka Evropskoj uniji, jer mi ne možemo ući u Evropsku uniju kao neprijatelji, već samo kao dobri susedi.
Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, kako se vama čini ovaj hipotetični scenario: federacija Kosova i Albanije, a severno Kosovo se pripaja Srbiji?
Ivan Vejvoda: Hipotetički rečeno, sve te varijante su moguće. Zavisi od toga da li će akteri za stolom, pre svega Beograd i Priština, zatim i međunarodna zajednica, pristati na te varijante ili neke varijacije tih varijanti. Ja ništa ne vidim kao nemoguće u ovoj situaciji kada se traga za sledećim korakom definisanju tog statusa. Evo, videli smo da se britanska vojska nakon 38 godina povukla iz Severne Irske. Situacije nisu uporedive, ali činjenica je da je u Severnoj Irskoj došlo do koalicione vlade između Džerija Adamsa (Gerry Adams) i Iana Pejzlija (Ian Paisley) što se doskora činilo nemogućim. Prema tome, kad razmatramo sve ove varijante, ja nijednu ne vidim kao nemoguću. Sve zavisi od razboritosti aktera i njihovog razumevanja realnosti.
Omer Karabeg: Svi mirovni ugovori na prostoru bivše Jugoslavije samo su ozvaničili ono što je ratom postignuto. Setimo se se Dejtona koji je praktično ozvaničio liniju razdvajanja između snaga Armije Bosne i Hercegovine i snaga Republike Srpske i tako smo dobili Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. I na Kosovu imamo liniju razdvajanja koja je ostala nakon rata i koja faktički deli severno Kosovo od ostalog dela Kosova.
Beljulj Bećaj: Morao bih vas malo korigirati. Linija koja odvaja severni delo Kosova je plod nesprovođenja Rezolucije 1244. Naša politička elita je svojom nespremnošću i neadekvatnom politikom učinila to da se srpska manjina nije integrisala u naše privremene institucije. Dakle, s jedne strane, zbog neadekvatne politike kosovske elite i, s druge strane, zbog enormnog uticaja beogradskog režima u severnom delu Kosova došlo je do situacije kakvu danas imamo. Situacija posle rata, kao što je to uvek slučaj nakon zavšetka ratova, bila je prilično konfuzna. Međutim, zbog nekorektnog i neadekvatnog odnosa albanske strane prema Srbima, Srbi su se, možda po inerciji, možda iz straha, povukli prema severnom delu i tu su napravili najveću koncentraciju Srba na Kosovu. Međunarodna zajednica je, pribojavajući se mogućnosti da bi Albanci, nakon rata, mogli da etnički očiste Kosovo od Srba, zažmurila na tu podelu.
Ivan Vejvoda: Ja bih ovde spomenuo nedavnu izjavu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića BBC-u, u kojoj je, između ostalog, pomenuo da je Srbija spremna na to da Kosovo dobije direktne veze sa Međunarodnom monetarnim fondom i Svetskom bankom. Sve to govori o priznavanju realnosti i o spremnosti da se ide u susret toj realnosti. Dokle će se ići, to ćemo, naravno, videti tokom pregovora.
Omer Karabeg: Šta bi u tom scenariju podele bilo sa opštinama na jugu Srbije, naseljenim Albancima?
Beljulj Bećaj: Mislim da bi model konfederacije o kome smo govorili omogućio da se sklopi ugovor između dveju suverenih i nezavisnih država kojim bi se regulisala prava albanske manjine u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa i zaštita srpske manjine na Kosovu. To bi, po mom sudu, bila najbolja varijanta. Ali, ukoliko dođe do fizičke podele, onda bi nastao jedan jako težak i dugoročan proces koji bi izazvao ogromne posledice, ne samo u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, već bi se taj domino efekat proširio i prema Makedoniji i možda završio tamo negde u Grčkoj.
Omer Karabeg: Znači li to da bi se u slučaju podele moglo desiti da Albanci u opštinama na jugu Srbije zatraže pripajanje Kosovu?
Beljulj Bećaj: Da, to se podrazumeva. A o stvarima koje se podrazumevaju mislim da nije potrebno ni da govorimo.
Ivan Vejvoda: Glavni argumenat protiv scenarija podele je to što bi podela Kosova mogla da izazove kaskadni efekat, da ne kažem lavinu pokušaja raznih prekrajanja. Međutim, sever Kosova je jedna drugačija realnost od ostalog dela pokrajine. I ta realnost se neće promeniti, ma kakvo rešenje na kraju bude nađeno. Prosto zato što su strane u sporu dale do znanja da ne žele da posegnu za nasiljem kao rešenjem. Sa srpske strane je više puta rečeno da neće biti upotrebljena vojska, da se neće ići u rat. Ma koliko to zvučalo načelno, mislim da je jako važno da se to ponovi. Sila je isključena, ostaje jedino dogovor. Ukoliko se dve strane, Beograd i Priština, direktno o nečemu dogovore, pa i o eventualnoj podeli, to će biti u skladu sa međunarodnim pravom i završnim Helsinškim aktom. Znači, mi možemo imati jedan scenario kojim će se potvrditi stanje na terenu.
Omer Karabeg: To znači da se ozvaniči sadašnja realnost.
Ivan Vejvoda: To može da se dogodi postepeno, nizom malih koraka. To ne mora da bude odjednom, nekakvim gromopucatelnim obznanjivanjem.
Omer Karabeg: Može se, međutim, desiti da se Beograd i Priština uopšte ne dogovore ni o čemu, da ostanu na svojim pozicijama i da kraju dođe do jednostranog priznavanja kosovske nezavisnosti. Da li bi u tom slučaju moglo doći do nasilja?
Beljulj Bećaj: Ja sam na početku rekao da postoji moguhnost destabilizacije, bez obzira kakav će biti kraj. Jer, svaki scenario koji je sada u igri može izazvati nezadovoljstvo jedne ili druge strane što može biti uzrok destabilizacije.
Omer Karabeg: Šta podrazumevate pod destabilizacijom? Da li podrazumevate i mogućnost oružanog nasilja?
Beljulj Bećaj: Oružanog nasilja verujem da neće biti, prvenstveno iz razloga što je Kosovo pod snažnom kontrolom KFOR-a, UNMIK-ove i kosovske policije. Međutim, incidenata i konflikata nižeg stepena će verovatno biti. Mislim da će biti masovnog nezadovoljstva, protesta i demonstracija koje će se teško moći kontrolisati. A kao posledica tih sukcesivnih nezadovoljstava na Kosovu može doći do krize, slabljenja autoriteta političkih faktora i gubitka poverenja u sve legalne institucije sistema, što će biti ravno anarhiji.
Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, ukoliko rešenje bude takvo da Srbija bude maksimalno nezadovoljna verovatno će doći će do velikog nezadovoljstva u Srbiji. Može li se to nezadovoljstvo pretvoriti u nasilje?
Ivan Vejvoda: Ne verujem da se može pretvoriti u nasilje. Da određena rešenja ne bi izazvala nezadovoljstvo, tu je bitna uloga garanata pregovora - Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije koji imaju uticaj kako na prištinsku, tako i na beogradsku stranu. Oni treba da učine sve da se predupredi bilo kakvo, neželjeno, nasilno reagovanje. Međutim, s obzirom na sve ono što se dogodilo početkom devedesetih, ne možemo biti naivni i reći da je nestabilnost sasvim isključena.
Beljulj Bećaj: Mislim da je velika odgovornost onih koji upravljaju krizom. Njihova odgovornost je daleko veća od odgovornosti Prištine i Beograda.
Ivan Vejvoda: Moramo biti svesni nivoa na kojima se ovo događa. Na nivou odnosa Rusija-Sjedinjene Američke Države i njihovog političkog takmičenja, pitanje Kosova i Metohije je samo jedno u nizu pitanja. Ne bih rekao da je najvažnije, ali je važno, zato što je tu moguće neko rešenje. Mnogo je teže naći rešenje za Irak, za iransku nuklearnom pretnju ili za spor oko raketnog štita. Oni pregovaraju i u isto vreme očekuju od naših aktera da pregovaraju. Ja bih voleo da se glas Evropske unije mnogo jače čuje pre svega zbog toga što će evropski okvir definisati našu buduhnost. Činjenica da je za predstavnika Evropske unije u pregovaračkoj trojci određen nemački visoki diplomata Išinger (Ischinger) nekakav je garant da će upravo glas Evrope, nadam se, biti jači u ovom nadmetanju.
Omer Karabeg: Pregovori bi prema planu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna trebalo da budu zavšeni do 10 decembra. Naravno, može se desiti i da koji mesec budu i produženi. Kakva je vaša prognoza, da li će na kraju ipak biti postignut kompromis ili će se dve strane razići bez ikakvog rezultata, ne pomerivši se ni korak sa svojih početnih pozicija?
Ivan Vejvoda: Želje su jedno, a stvarnost je drugo i u tom smislu je nezahvalno prognozirati. Ja se nadam da su sve strane, međunarodne i i domaće - balkanske, dovoljno svesne ozbiljnosti situacije i pre svega kašnjenja koje mi imamo na putu u Evropsku Uniju u odnosu na naše susede i da će se zbog toga naći u sebi političke hrabrosti da dođu do kompromisa. Ukoliko ne bude kompromisa, bojim se da bi moglo doći do jednostranog proglašenja nezavisnosti, što ne bi bilo dobro ni za region u celini, ni za svaku stranu pojedinačno, jer bismo se suočili sa rizikom nestabilnosti.
Beljulj Bećaj: Mislim da je 10. decembar datum nakon koga će biti jasno dokle može da izdrži jedan narod bez jasne perspektive i do koje granice može ići servilnost njegove političke elite. U svakom slučaju ja mislim da ćemo na kraju doživeti razočarenje.
Ivan Vejvoda: Apsolutno imaju. Počeo bih sa citatom Vinstona Čerčila (Winston Churchill) "Jaw, jaw, not war,war", odnosno "Razgovor, razgovor, a ne rat, rat“. U svakom slučaju, u svakoj situaciji, bilo da je privatna ili javna, kada je reč o nekom sukobu, ja mislim da valja istrajati u razgovoru, pa tako i u ovoj situaciji nakon dva kruga neuspelih razgovora. Naravno, teško je iz ove naše, sadašnje, avgustovske perspektive, reći čemu i kakvom ishodu se možemo nadati, ali mislim da su razgovori jedini način da se dođe do rešenja.
Beljulj Bećaj: Mislim da bi razgovori imali smisla da nije bilo rata na Kosovu. U tom smislu gospodin Vejvoda je u pravu, zajedno sa Čerčilom. Međutim, ovde se, nažalost, pregovori vode posle rata. Mislim da je nastavak pregovora uz unapred poznati rezultat čista besmislica. Kad je o Kosovu reč, pregovarački tim, a samim tim i međunarodna zajednica, gube poverenje Albanaca, dok istovremeno zbog nerešene situacije jača uticaj radikalnih struja. Bojim se da će zagovornici nastavka pregovora na kraju biti u mnogo težem položaju nego na početku. Umesto razjašnjenja situacije, mislim da će ona biti mnogo zamršenija, umesto približavanja rešenju, mislim da će doći do destabilizacije. Ukratko, za razliku od gospodina Vejvode, mislim da je nastavak pregovora greška.
Omer Karabeg: Da li je konfederacija mogućno rešenje? O tome se u poslednje vreme dosta govorilo. Bilo je i najava i demantija.
Ivan Vejvoda: S obzirom na situaciju u koju smo došli, posle neuspešnih pregovora u Beču, pa potom u Ujedinjenim nacijama i izlaska Rusije na svetsku scenu, mislim da međunarodni akteri, i pojedinačno i zajedno, tragaju za ma kakvim rešenjem koje bi možda moglo da proizvede nekakav rezultat. Za jedne je to Ahtisarijev (Ahtisaari) plan, za druge potpuna nezavisnost, za treće ostajanje u okviru Srbije. Tako se pojavila i konfederacija kao jedna od mogućnosti. Da li će ona uroditi plodom ili neće, videćemo po tome kako se pregovori budu odvijali. A to što se na ideju o konfederaciji negativno reagovalo i u Beogradu, i u Prištini, pa i na drugim mestima, ne mora da znači da do nje na kraju neće doći. Mislim da se u rukavu drže razne varijante za posljednji trenutak.
Omer Karabeg: Gospodine Bećaj, po vama, da li je konfederacija nešto što se u Prištini drži u rukavu?
Beljulj Bećaj: Koštunica je, koliko znam, varijantu konfederacije nazvao besmislenom, a mislim da je i neko od članova naše pregovaračke ekipe rekao da je to čista glupost. Ali, naravno, treba razmišljati i o drugim alternativama osim Ahtisarijevog plana. Ukoliko albanska strana bude u situaciji da ne može ostvariti ono što želi, ona mora tražiti rešenje tamo gde je to moguće. A kada govorimo o mogućim rešenjima, mislim da je najrealnije gledati upravo u tom pravcu. Ovo tvrdim zbog toga što model konfederacije, kao saveza nezavisnih država, poštuje ona tri famozna principa Kontakt grupe: nema menjanja granica, nema povratka na period pre 1999. godine i nema spajanja sa drugom državom. Međutim, kad je u pitanju, albanska strana, ne mislim da je ta opcija realna, jer će se albanski pregovarački tim ukopati u Ahtisarijev plan. Pominju se, međutim, i druge varijante: federacija Kosova i Albanije, bez severnog Kosova, politička autonomija Srba odnosno prerastanje Srba u konstitutivni element kosovske države, zatim varijanta ograničenog suvereniteta Srbije i Ujedinjenih nacija nad Kosovom s pravom da se, posle izvesnog vremena, Kosovo definitivno izjasni o svom statusu, i tako dalje. Od svih tih varijanti mislim da je varijanta konfederacije najrealnija kao osnov u traganju za definitivnim rešenjem.
Omer Karabeg: Da da porazgovramo o još jednom scenariju - podeli Kosova. Da li se o podeli, gospodine Vejvoda, uopšte razmišlja u Beogradu? Naravno, govorimo o varijantama koje se čuvaju u rukavu.
Ivan Vejvoda: O tim rešenjima se sigurno razmišlja. Zvanični stavovi su poznati - odbija se sve, ali ja mislim da se, ne samo o konfederaciji nego i o svim ovim drugim scenarijima koje je gospodin Bećaj pominjao, itekako razmišlja. Mislim da su sve te opcije na stolu tamo gde se strateški planiraju rešenja. U neposrednom susretu delegacija, prvo kroz takozvanu šatl-diplomatiju (shuttle-diplomacy), pa potom i direktnom susretu, uz prisustvo posrednika trojke, isprobavaće se razne varijante.
Omer Karabeg: Gospodine Bećaj, po vama, da li bi Priština pristala na podelu, ako bi to bio uslov za nezavisnost?
Beljulj Bećaj: Ja nisam bez razloga pomenuo mogućnost federacije Kosova i Albanije, minus severni deo Kosova. Naravno da to nije željeni scenario, ali, ponovo kažem, pod pretpostavkom da se ne prihvati Ahtisarijev plan, ne isključujem ni tu mogućnost. Budući da naša pregovaračka ekipa slepo veruje u sugestije međunarodne zajednice, verujem da bi pod uticajem međunarodne zajednice, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država, prihvatitila i alternative kao što je eventualna podela Kosova.
Omer Karabeg: Da li to znači da bi se u tom slučaju severno Kosovo pripojilo Srbiji?
Beljulj Bećaj: Ja mislim da je, realno gledano, hteli mi to priznati ili ne, Kosovo faktički danas podeljeno. Severni deo odnosno, severna Mitrovica, je čak i normativno vezan za Srbiju. Mi, naravno, celo vreme govorimo o jedinstvenom teritorijalnom integritetu Kosova, ali to jedinstvo, od ulaska mirovnih trupa na Kosovo, faktički ne postoji u realnosti. Prema tome, ukoliko uvažavamo realnost, a realna situacija je da je Mitrovica podeljena, i praktično i formalno, zašto onda u takvoj situaciji ne priznati da nemamo severni deo Mitrovice. Ukoliko dođemo do nekog rešenja koje odgovara i drugoj strani, možemo napraviti sporazum koji će nam skratiti put ka Evropskoj uniji, jer mi ne možemo ući u Evropsku uniju kao neprijatelji, već samo kao dobri susedi.
Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, kako se vama čini ovaj hipotetični scenario: federacija Kosova i Albanije, a severno Kosovo se pripaja Srbiji?
Ivan Vejvoda: Hipotetički rečeno, sve te varijante su moguće. Zavisi od toga da li će akteri za stolom, pre svega Beograd i Priština, zatim i međunarodna zajednica, pristati na te varijante ili neke varijacije tih varijanti. Ja ništa ne vidim kao nemoguće u ovoj situaciji kada se traga za sledećim korakom definisanju tog statusa. Evo, videli smo da se britanska vojska nakon 38 godina povukla iz Severne Irske. Situacije nisu uporedive, ali činjenica je da je u Severnoj Irskoj došlo do koalicione vlade između Džerija Adamsa (Gerry Adams) i Iana Pejzlija (Ian Paisley) što se doskora činilo nemogućim. Prema tome, kad razmatramo sve ove varijante, ja nijednu ne vidim kao nemoguću. Sve zavisi od razboritosti aktera i njihovog razumevanja realnosti.
Omer Karabeg: Svi mirovni ugovori na prostoru bivše Jugoslavije samo su ozvaničili ono što je ratom postignuto. Setimo se se Dejtona koji je praktično ozvaničio liniju razdvajanja između snaga Armije Bosne i Hercegovine i snaga Republike Srpske i tako smo dobili Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. I na Kosovu imamo liniju razdvajanja koja je ostala nakon rata i koja faktički deli severno Kosovo od ostalog dela Kosova.
Beljulj Bećaj: Morao bih vas malo korigirati. Linija koja odvaja severni delo Kosova je plod nesprovođenja Rezolucije 1244. Naša politička elita je svojom nespremnošću i neadekvatnom politikom učinila to da se srpska manjina nije integrisala u naše privremene institucije. Dakle, s jedne strane, zbog neadekvatne politike kosovske elite i, s druge strane, zbog enormnog uticaja beogradskog režima u severnom delu Kosova došlo je do situacije kakvu danas imamo. Situacija posle rata, kao što je to uvek slučaj nakon zavšetka ratova, bila je prilično konfuzna. Međutim, zbog nekorektnog i neadekvatnog odnosa albanske strane prema Srbima, Srbi su se, možda po inerciji, možda iz straha, povukli prema severnom delu i tu su napravili najveću koncentraciju Srba na Kosovu. Međunarodna zajednica je, pribojavajući se mogućnosti da bi Albanci, nakon rata, mogli da etnički očiste Kosovo od Srba, zažmurila na tu podelu.
Ivan Vejvoda: Ja bih ovde spomenuo nedavnu izjavu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića BBC-u, u kojoj je, između ostalog, pomenuo da je Srbija spremna na to da Kosovo dobije direktne veze sa Međunarodnom monetarnim fondom i Svetskom bankom. Sve to govori o priznavanju realnosti i o spremnosti da se ide u susret toj realnosti. Dokle će se ići, to ćemo, naravno, videti tokom pregovora.
Omer Karabeg: Šta bi u tom scenariju podele bilo sa opštinama na jugu Srbije, naseljenim Albancima?
Beljulj Bećaj: Mislim da bi model konfederacije o kome smo govorili omogućio da se sklopi ugovor između dveju suverenih i nezavisnih država kojim bi se regulisala prava albanske manjine u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa i zaštita srpske manjine na Kosovu. To bi, po mom sudu, bila najbolja varijanta. Ali, ukoliko dođe do fizičke podele, onda bi nastao jedan jako težak i dugoročan proces koji bi izazvao ogromne posledice, ne samo u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, već bi se taj domino efekat proširio i prema Makedoniji i možda završio tamo negde u Grčkoj.
Omer Karabeg: Znači li to da bi se u slučaju podele moglo desiti da Albanci u opštinama na jugu Srbije zatraže pripajanje Kosovu?
Beljulj Bećaj: Da, to se podrazumeva. A o stvarima koje se podrazumevaju mislim da nije potrebno ni da govorimo.
Ivan Vejvoda: Glavni argumenat protiv scenarija podele je to što bi podela Kosova mogla da izazove kaskadni efekat, da ne kažem lavinu pokušaja raznih prekrajanja. Međutim, sever Kosova je jedna drugačija realnost od ostalog dela pokrajine. I ta realnost se neće promeniti, ma kakvo rešenje na kraju bude nađeno. Prosto zato što su strane u sporu dale do znanja da ne žele da posegnu za nasiljem kao rešenjem. Sa srpske strane je više puta rečeno da neće biti upotrebljena vojska, da se neće ići u rat. Ma koliko to zvučalo načelno, mislim da je jako važno da se to ponovi. Sila je isključena, ostaje jedino dogovor. Ukoliko se dve strane, Beograd i Priština, direktno o nečemu dogovore, pa i o eventualnoj podeli, to će biti u skladu sa međunarodnim pravom i završnim Helsinškim aktom. Znači, mi možemo imati jedan scenario kojim će se potvrditi stanje na terenu.
Omer Karabeg: To znači da se ozvaniči sadašnja realnost.
Ivan Vejvoda: To može da se dogodi postepeno, nizom malih koraka. To ne mora da bude odjednom, nekakvim gromopucatelnim obznanjivanjem.
Omer Karabeg: Može se, međutim, desiti da se Beograd i Priština uopšte ne dogovore ni o čemu, da ostanu na svojim pozicijama i da kraju dođe do jednostranog priznavanja kosovske nezavisnosti. Da li bi u tom slučaju moglo doći do nasilja?
Beljulj Bećaj: Ja sam na početku rekao da postoji moguhnost destabilizacije, bez obzira kakav će biti kraj. Jer, svaki scenario koji je sada u igri može izazvati nezadovoljstvo jedne ili druge strane što može biti uzrok destabilizacije.
Omer Karabeg: Šta podrazumevate pod destabilizacijom? Da li podrazumevate i mogućnost oružanog nasilja?
Beljulj Bećaj: Oružanog nasilja verujem da neće biti, prvenstveno iz razloga što je Kosovo pod snažnom kontrolom KFOR-a, UNMIK-ove i kosovske policije. Međutim, incidenata i konflikata nižeg stepena će verovatno biti. Mislim da će biti masovnog nezadovoljstva, protesta i demonstracija koje će se teško moći kontrolisati. A kao posledica tih sukcesivnih nezadovoljstava na Kosovu može doći do krize, slabljenja autoriteta političkih faktora i gubitka poverenja u sve legalne institucije sistema, što će biti ravno anarhiji.
Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, ukoliko rešenje bude takvo da Srbija bude maksimalno nezadovoljna verovatno će doći će do velikog nezadovoljstva u Srbiji. Može li se to nezadovoljstvo pretvoriti u nasilje?
Ivan Vejvoda: Ne verujem da se može pretvoriti u nasilje. Da određena rešenja ne bi izazvala nezadovoljstvo, tu je bitna uloga garanata pregovora - Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije koji imaju uticaj kako na prištinsku, tako i na beogradsku stranu. Oni treba da učine sve da se predupredi bilo kakvo, neželjeno, nasilno reagovanje. Međutim, s obzirom na sve ono što se dogodilo početkom devedesetih, ne možemo biti naivni i reći da je nestabilnost sasvim isključena.
Beljulj Bećaj: Mislim da je velika odgovornost onih koji upravljaju krizom. Njihova odgovornost je daleko veća od odgovornosti Prištine i Beograda.
Ivan Vejvoda: Moramo biti svesni nivoa na kojima se ovo događa. Na nivou odnosa Rusija-Sjedinjene Američke Države i njihovog političkog takmičenja, pitanje Kosova i Metohije je samo jedno u nizu pitanja. Ne bih rekao da je najvažnije, ali je važno, zato što je tu moguće neko rešenje. Mnogo je teže naći rešenje za Irak, za iransku nuklearnom pretnju ili za spor oko raketnog štita. Oni pregovaraju i u isto vreme očekuju od naših aktera da pregovaraju. Ja bih voleo da se glas Evropske unije mnogo jače čuje pre svega zbog toga što će evropski okvir definisati našu buduhnost. Činjenica da je za predstavnika Evropske unije u pregovaračkoj trojci određen nemački visoki diplomata Išinger (Ischinger) nekakav je garant da će upravo glas Evrope, nadam se, biti jači u ovom nadmetanju.
Omer Karabeg: Pregovori bi prema planu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna trebalo da budu zavšeni do 10 decembra. Naravno, može se desiti i da koji mesec budu i produženi. Kakva je vaša prognoza, da li će na kraju ipak biti postignut kompromis ili će se dve strane razići bez ikakvog rezultata, ne pomerivši se ni korak sa svojih početnih pozicija?
Ivan Vejvoda: Želje su jedno, a stvarnost je drugo i u tom smislu je nezahvalno prognozirati. Ja se nadam da su sve strane, međunarodne i i domaće - balkanske, dovoljno svesne ozbiljnosti situacije i pre svega kašnjenja koje mi imamo na putu u Evropsku Uniju u odnosu na naše susede i da će se zbog toga naći u sebi političke hrabrosti da dođu do kompromisa. Ukoliko ne bude kompromisa, bojim se da bi moglo doći do jednostranog proglašenja nezavisnosti, što ne bi bilo dobro ni za region u celini, ni za svaku stranu pojedinačno, jer bismo se suočili sa rizikom nestabilnosti.
Beljulj Bećaj: Mislim da je 10. decembar datum nakon koga će biti jasno dokle može da izdrži jedan narod bez jasne perspektive i do koje granice može ići servilnost njegove političke elite. U svakom slučaju ja mislim da ćemo na kraju doživeti razočarenje.
