Zbog čega je teško proceniti koliko javnost u Srbiji zna o onome što se dešavalo na Kosovu, govori novinar Vremena Filip Švarm:
“Riječ je o jednom procesu koji vas stavlja u poziciju da vi za nekoga navijate ili za nekoga ne navijate. Svakako da je bilo mnogo zločina nad kosovskim Albancima, ali bilo je posle i zločina nad Srbima sa Kosova. Nažalost u našoj javnosti je prisutno to da zločini koji su nad nama izvšeni, na neki način potiru one zločine koje smo mi nad nekim drugim izvršili. Ustvari, svaki zločin je isti i uvjek je žrtva čovjek i trebalo bi da odgovaraju oni koji su izvršili te zločine. Nije bitno ko su ti izvršioci po nacionalnosti, da li su Srbi, da li su Albanci ili neko treći, izvjesno je samo to da su oni zločinci.“
RSE: Na koji način bi mogla da se poboljša percepcija onoga što se dešavalo na Kosovu?
„Mislim da tu nikakva kampanja ne može da bude plodotvorna. Mislim da je jedini način da se percepcija javnosti poboljša jeste samo daljna profesionalizacija novina i novinarstva, odnosno nezavisno novinarstvo koje javnosti može da kaže šta se ustvari dogodilo.“
RSE: Bez obzira koliko mučne bile te istine?
„Naravno. Istine su uvjek mučne, ali se sa njima treba suočiti da bi se moglo krenuti napred. To je tako i u životu i u društvu i u politici.“
Istoričar Predrag Marković kaže da su, kada je u pitanju postojanje ratnih zločina na Kosovu, državni organi u Srbiji ispred građana. Kao primer on ističe činjenicu da je grupi oficira ovim povodom suđeno još 1999. godine, ali da šira javnost, zaokupljena najpre bombardovanjem, a kasnije i egzodusom srpskog stanovništva, nije stvorila jasnu percepciju o onome šta se u pokrajini dešavalo:
“Drugi razlog za relativno nepostojanje velikih priča u javnosti oko toga što je tragedija srpskog stanovništva na Kosovu prekrila i nadmašila ta ratna događanja jer je bila duža, dramatičnija. I treća stvar je što je na Kosovu zapravo odnos snaga bio takav da nadmoć jedne strane nije bila tolika i struktura albanske paravojske UČK je od početka bila takva da je u najmanju ruku bila mrtva trka između zločina obe strane. Naravno da je bilo nekoliko slučajeva - porodica Beriša itd– koje svi znaju, ali zanimljivo je, opet ponavljam, da je čak i režim Slobodana Miloševića počeo da reaguje na to a demokratske vlasti su već dosta ljudi osudile tim povodom. Tako da je država, u tom pogledu, reagovala na vreme.“
S druge strane, istoričarka Dubravka Stojanović kaže kako je jasno da je nesuočavanje sa istinom o događajima na Kosovu inspirisano upravo od predstavnika vlasti i tu povlači paralelu sa drugim društvima koja su se susretala sa zločinima počinjenim u vreme diktatura. Jedine konkretnije informacije o masovnim grobnicama pojavile su se neposredno nakon izručenja Slobodana Miloševića Hagu, kaže Dubravka Stojanović:
“Sve te priče manje više liče jedna na drugu a suština im je u pokušaju da se društvo i elita ne suoče sa onim što se dogodilo. Ono što je neobično to je da su masovne grobnice, nažalost, bile prilično politički upotrebljene. Bile su upotrebljene da se kaže – Eto, vidite, zbog toga je taj čovek odgovoran. Ali pitanje zločina i grobnica nije bilo samo po sebi važno za ovo društvo i nije bilo važno da se realnije procenjuje. Ne kažem da mi možemo mnogo toga da uradimo na međunarodnom planu, ali na unutrašnje političkom možemo jako mnogo po pitanju Kosova, zločina i onoga što se tu dogodilo. Bojim se da se na tome ne radi dovoljno zato što to onda pokreće pitanje odgovornosti. Tu postoji i jedna ’zavera ćutanja’ koja štiti i ljude i institucije.“
Da informacije o zločinima na Kosovu budu selektivne, pobrinula se vlast u Srbiji, tvrdnjom da u južnoj pokrajini nije bilo rata, već samo obračuna sa teroristima. Time je nastavljena praksa iz rata u Bosni, kada je porican čitav niz zločina, uključujući i onaj u Srebrenici. Štaviše, kada je istina napokon objavljena, dobar deo javnosti nije bio spreman da je prihvati, kaže Dereta:
“Mislim da je sve to deo jedne političke igre u kojoj su neki, krijući se iza interesa nacije, plasirali neke svoje lične interese, obogatili se, postali tajkuni, postali političari od ugleda, postali predsednici vlade pa čak i ministri itd. Oni naprosto kriju našu prošlost zato što ona podrazumeva ako ne krivicu onda svakako odgovornost. Dakle zavođenje naše javnosti, držanje naše javnosti daleko od pravih informacija jeste jedan politički program, koji takođe u ovom trenutku govori o tome na koji način ćemo se mi ponašati ukoliko Kosovo dobije nezavisnost. Otvoreno se postavlja pitanje da li ćemo upotrebiti silu ili nećemo. Ono što je za mene posebno važno je da ne samo saznamo šta se zapravo događalo u prošlosti nego kako ćemo mi živeti sa takvom prošlošću. Završiću sa jednim divnim, teškim stihom Dušana Matića – „Zašto prošlost tako dugo traje?!“
“Riječ je o jednom procesu koji vas stavlja u poziciju da vi za nekoga navijate ili za nekoga ne navijate. Svakako da je bilo mnogo zločina nad kosovskim Albancima, ali bilo je posle i zločina nad Srbima sa Kosova. Nažalost u našoj javnosti je prisutno to da zločini koji su nad nama izvšeni, na neki način potiru one zločine koje smo mi nad nekim drugim izvršili. Ustvari, svaki zločin je isti i uvjek je žrtva čovjek i trebalo bi da odgovaraju oni koji su izvršili te zločine. Nije bitno ko su ti izvršioci po nacionalnosti, da li su Srbi, da li su Albanci ili neko treći, izvjesno je samo to da su oni zločinci.“
RSE: Na koji način bi mogla da se poboljša percepcija onoga što se dešavalo na Kosovu?
„Mislim da tu nikakva kampanja ne može da bude plodotvorna. Mislim da je jedini način da se percepcija javnosti poboljša jeste samo daljna profesionalizacija novina i novinarstva, odnosno nezavisno novinarstvo koje javnosti može da kaže šta se ustvari dogodilo.“
RSE: Bez obzira koliko mučne bile te istine?
„Naravno. Istine su uvjek mučne, ali se sa njima treba suočiti da bi se moglo krenuti napred. To je tako i u životu i u društvu i u politici.“
Istoričar Predrag Marković kaže da su, kada je u pitanju postojanje ratnih zločina na Kosovu, državni organi u Srbiji ispred građana. Kao primer on ističe činjenicu da je grupi oficira ovim povodom suđeno još 1999. godine, ali da šira javnost, zaokupljena najpre bombardovanjem, a kasnije i egzodusom srpskog stanovništva, nije stvorila jasnu percepciju o onome šta se u pokrajini dešavalo:
“Drugi razlog za relativno nepostojanje velikih priča u javnosti oko toga što je tragedija srpskog stanovništva na Kosovu prekrila i nadmašila ta ratna događanja jer je bila duža, dramatičnija. I treća stvar je što je na Kosovu zapravo odnos snaga bio takav da nadmoć jedne strane nije bila tolika i struktura albanske paravojske UČK je od početka bila takva da je u najmanju ruku bila mrtva trka između zločina obe strane. Naravno da je bilo nekoliko slučajeva - porodica Beriša itd– koje svi znaju, ali zanimljivo je, opet ponavljam, da je čak i režim Slobodana Miloševića počeo da reaguje na to a demokratske vlasti su već dosta ljudi osudile tim povodom. Tako da je država, u tom pogledu, reagovala na vreme.“
S druge strane, istoričarka Dubravka Stojanović kaže kako je jasno da je nesuočavanje sa istinom o događajima na Kosovu inspirisano upravo od predstavnika vlasti i tu povlači paralelu sa drugim društvima koja su se susretala sa zločinima počinjenim u vreme diktatura. Jedine konkretnije informacije o masovnim grobnicama pojavile su se neposredno nakon izručenja Slobodana Miloševića Hagu, kaže Dubravka Stojanović:
“Sve te priče manje više liče jedna na drugu a suština im je u pokušaju da se društvo i elita ne suoče sa onim što se dogodilo. Ono što je neobično to je da su masovne grobnice, nažalost, bile prilično politički upotrebljene. Bile su upotrebljene da se kaže – Eto, vidite, zbog toga je taj čovek odgovoran. Ali pitanje zločina i grobnica nije bilo samo po sebi važno za ovo društvo i nije bilo važno da se realnije procenjuje. Ne kažem da mi možemo mnogo toga da uradimo na međunarodnom planu, ali na unutrašnje političkom možemo jako mnogo po pitanju Kosova, zločina i onoga što se tu dogodilo. Bojim se da se na tome ne radi dovoljno zato što to onda pokreće pitanje odgovornosti. Tu postoji i jedna ’zavera ćutanja’ koja štiti i ljude i institucije.“
Da informacije o zločinima na Kosovu budu selektivne, pobrinula se vlast u Srbiji, tvrdnjom da u južnoj pokrajini nije bilo rata, već samo obračuna sa teroristima. Time je nastavljena praksa iz rata u Bosni, kada je porican čitav niz zločina, uključujući i onaj u Srebrenici. Štaviše, kada je istina napokon objavljena, dobar deo javnosti nije bio spreman da je prihvati, kaže Dereta:
“Mislim da je sve to deo jedne političke igre u kojoj su neki, krijući se iza interesa nacije, plasirali neke svoje lične interese, obogatili se, postali tajkuni, postali političari od ugleda, postali predsednici vlade pa čak i ministri itd. Oni naprosto kriju našu prošlost zato što ona podrazumeva ako ne krivicu onda svakako odgovornost. Dakle zavođenje naše javnosti, držanje naše javnosti daleko od pravih informacija jeste jedan politički program, koji takođe u ovom trenutku govori o tome na koji način ćemo se mi ponašati ukoliko Kosovo dobije nezavisnost. Otvoreno se postavlja pitanje da li ćemo upotrebiti silu ili nećemo. Ono što je za mene posebno važno je da ne samo saznamo šta se zapravo događalo u prošlosti nego kako ćemo mi živeti sa takvom prošlošću. Završiću sa jednim divnim, teškim stihom Dušana Matića – „Zašto prošlost tako dugo traje?!“
