Dok čeka pred zaključanom kapijom ergele Todora Bukinca kraj Novog Sada, na kojoj su proteklih dana fotografisani izgladneli lipicaneri dovedeni iz Hrvatske pre 16 godina, ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, uz najavu da donosi 20 tona hrane i vitamine, kaže:
„Ovo je više jedna ljudska i humanitarna misija jer ste vi nekoliko dana onako pisali.“
Tu je i Mihajlo Komasović, koji je konje konje svojevremeno doveo u Srbiju i brinuo o njima, da bi nedavno bio oteran sa egele. I dalje tvrdi da agonija plemenitih životinja traje godinama:
“Izvlačili smo konje traktorom za rep, pa ga šest ljudi digne da bi mogao da hoda. To je pakao i smrt ovde.”
Stiže i samouvereni vlasnik ergele, a komšija ga preko ograde pred ministrom propituje „gde mu je sada oružje“:
“Božiju ti majku tvoju! Uništio si ljude tu, tukao si ovde radnike i ubijao ih. Sram te bilo! Bitango jedna! Ko ti je dao pištolj da pucaš čoveku više glave?! Lopužo jedna, ceo atar ovde nema mir od tebe!
Čitava veterinarska četa spremno uverava ministra da je sa konjima „sve u redu“, tako i dr Sava Lazić, tako i veterinarski inspektor Eugen Kiš:
“Ali to baš i nije tako kao što štampa piše.”
„Nee.“
“Genetski potencijal je očuvan kod konja?”
„Jeste, videćete u štali.“
“Od zatečena 74 konja, 73 konja su u relativno dobroj fizičkoj kondiciji, dobro uhranjeni i dobrog zdravstvenog stanja.”
Traje i žučna svađa vlasnika ergele i čoveka koji je doveo lipicanere:
“Nema hrane gospodine, samo slama.”
“Zato što su ovi bili na paši, sasvim drugačiji tretman su imali.”
“Nisu bili na paši, nego u boksovima.”
“Drugačije su hranjeni.”
“Hajde sada izvedi one tamo što imaju lipički žig, u onoj štali što sam ih ja hranio. Što njih ne izvedeš?”
“A zašto si ih drugačije hranio?”
“Ja ih drugačije hranio a hrana stoji ovde kod njega a ne kod nas. Jesmo li kupovali hranu?”
“Ja je kupujem, ne kupuješ ti.“
„Uzeo sam konja koji je trebao da krepa i odveo ga kod seljaka da ga hrani.“
„Što lažeš? Ukrao je konja i onda sam rekao da je dosta. Pre toga je isto 3 – 4 konja nestalo.“
Ministar žuri na sednicu vlade, obilazi nekoliko konja, i izjavljuje:
“Nisam stručan da ocenim stanje konja ukupno ali vizuelno mi deluju vrlo pristojno. Neki mi čak deluju da su u izložbenoj kondiciji i mislim da su ove priče, koje su se plasirale nekoliko zadnjih dana kroz štampane i elektronske medije, da su konji u izuzetno lošem stanju, da su gladni, da su bolesni, zaista ne stoje.“
Mihajlo Komasović i dalje tvrdi da je ministru prikazana lažna slika sa ergele:
“Ovo je jedna farsa. Gore kod obora ima konja koje su ljudi slikali, ovde mu je pokazano sasvim nešto drugo. Ispričao mu je lepu priču ali je istina sasvim drugačija.”
Obližnje komšije ponavljaju novinarima da su konji moreni glađu, ali se ne usuđuju pred kamere i mikrofone. Todor Bukinac na pitanje gde su nestali mršavi konji koje su novinari proteklih dana fotografisali, kaže:
“To je jedan konj koga je jedan gospodin zatvorio za litar rakije da popase plac, tamo sa leve strane. Ja sam ga pustio u pašnjak ali ostali konji nisu hteli da ga prime u pašnjak jer je izgubio mirise, tukli su ga. To je taj konj kojeg su svi slikali.”
Tvrdi i da je od nekada dovedenih lipicanera ostalo tek petnaestak, i da je spreman za dogovor da ih vrati:
“Treba da me nazovu pa ćemo se dogovoriti.”
Ministar Milosavljević najavljuje da je spreman da organizuje sastanak sa hrvatskim kolegom da se pitanje lipicanera „sistemski reši“, a o tome koji je stav njegovog ministarstva na zahtev iz Hrvatske da su konji oteti i da ih valja bezuslovno vratiti, odgovara:
“Ja, u ovom trenutku, ne mogu da Vam odgovorim na to pitanje zato što nisam dovoljno upoznat sa dokumentacijom, šta se dešavalo sa tim konjima. Ne znam vlasnički odnos i danas nisam u mogućnosti da Vam dam odgovor na to pitanje.”
„Ovo je više jedna ljudska i humanitarna misija jer ste vi nekoliko dana onako pisali.“
Tu je i Mihajlo Komasović, koji je konje konje svojevremeno doveo u Srbiju i brinuo o njima, da bi nedavno bio oteran sa egele. I dalje tvrdi da agonija plemenitih životinja traje godinama:
“Izvlačili smo konje traktorom za rep, pa ga šest ljudi digne da bi mogao da hoda. To je pakao i smrt ovde.”
Stiže i samouvereni vlasnik ergele, a komšija ga preko ograde pred ministrom propituje „gde mu je sada oružje“:
“Božiju ti majku tvoju! Uništio si ljude tu, tukao si ovde radnike i ubijao ih. Sram te bilo! Bitango jedna! Ko ti je dao pištolj da pucaš čoveku više glave?! Lopužo jedna, ceo atar ovde nema mir od tebe!
Čitava veterinarska četa spremno uverava ministra da je sa konjima „sve u redu“, tako i dr Sava Lazić, tako i veterinarski inspektor Eugen Kiš:
“Ali to baš i nije tako kao što štampa piše.”
„Nee.“
“Genetski potencijal je očuvan kod konja?”
„Jeste, videćete u štali.“
“Od zatečena 74 konja, 73 konja su u relativno dobroj fizičkoj kondiciji, dobro uhranjeni i dobrog zdravstvenog stanja.”
Traje i žučna svađa vlasnika ergele i čoveka koji je doveo lipicanere:
“Nema hrane gospodine, samo slama.”
“Zato što su ovi bili na paši, sasvim drugačiji tretman su imali.”
“Nisu bili na paši, nego u boksovima.”
“Drugačije su hranjeni.”
“Hajde sada izvedi one tamo što imaju lipički žig, u onoj štali što sam ih ja hranio. Što njih ne izvedeš?”
“A zašto si ih drugačije hranio?”
“Ja ih drugačije hranio a hrana stoji ovde kod njega a ne kod nas. Jesmo li kupovali hranu?”
“Ja je kupujem, ne kupuješ ti.“
„Uzeo sam konja koji je trebao da krepa i odveo ga kod seljaka da ga hrani.“
„Što lažeš? Ukrao je konja i onda sam rekao da je dosta. Pre toga je isto 3 – 4 konja nestalo.“
Ministar žuri na sednicu vlade, obilazi nekoliko konja, i izjavljuje:
“Nisam stručan da ocenim stanje konja ukupno ali vizuelno mi deluju vrlo pristojno. Neki mi čak deluju da su u izložbenoj kondiciji i mislim da su ove priče, koje su se plasirale nekoliko zadnjih dana kroz štampane i elektronske medije, da su konji u izuzetno lošem stanju, da su gladni, da su bolesni, zaista ne stoje.“
Mihajlo Komasović i dalje tvrdi da je ministru prikazana lažna slika sa ergele:
“Ovo je jedna farsa. Gore kod obora ima konja koje su ljudi slikali, ovde mu je pokazano sasvim nešto drugo. Ispričao mu je lepu priču ali je istina sasvim drugačija.”
Obližnje komšije ponavljaju novinarima da su konji moreni glađu, ali se ne usuđuju pred kamere i mikrofone. Todor Bukinac na pitanje gde su nestali mršavi konji koje su novinari proteklih dana fotografisali, kaže:
“To je jedan konj koga je jedan gospodin zatvorio za litar rakije da popase plac, tamo sa leve strane. Ja sam ga pustio u pašnjak ali ostali konji nisu hteli da ga prime u pašnjak jer je izgubio mirise, tukli su ga. To je taj konj kojeg su svi slikali.”
Tvrdi i da je od nekada dovedenih lipicanera ostalo tek petnaestak, i da je spreman za dogovor da ih vrati:
“Treba da me nazovu pa ćemo se dogovoriti.”
Ministar Milosavljević najavljuje da je spreman da organizuje sastanak sa hrvatskim kolegom da se pitanje lipicanera „sistemski reši“, a o tome koji je stav njegovog ministarstva na zahtev iz Hrvatske da su konji oteti i da ih valja bezuslovno vratiti, odgovara:
“Ja, u ovom trenutku, ne mogu da Vam odgovorim na to pitanje zato što nisam dovoljno upoznat sa dokumentacijom, šta se dešavalo sa tim konjima. Ne znam vlasnički odnos i danas nisam u mogućnosti da Vam dam odgovor na to pitanje.”
