Omer Karabeg: Kako gledate na najnovije zaoštravanje krize oko Kosova? Nedavno je Skupština Srbije usvojila rezoluciju u kojoj se kaže da bi jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova imalo nesagledive posledice po regionalnu stabilnost. Mislite li da ta kriza može poprimiti opasne razmere?
Jelko Kacin: Ja mislim da ne. Od kada znamo za Kosovo, tamo je uvijek bila neka vrsta krize. Ta kriza je permanentna. A što se tiče Srbije, ovo što se sada tamo događa usporedio bih sa događajima iz 1991. godine, kada su počeli balkanski ratovi. Vjerujem da se vaši slušaoci, barem oni koji su malo stariji, sjećaju jednog vojnika koji je snimljen u Sloveniji i koji je prikazan na JUTELU. On je izuzetno dobro ilustrirao tadašnji istorijski momenat. Ležeći u travi sa šljemom na glavi on je otprilike ovako opisao rat u Sloveniji: "Oni bi kao da se osamostale, a mi im kao ne damo." Mislim da je ovo što se sada događa u Srbiji priča tog tipa.
Omer Karabeg: Da li mislite da ova sadašnja kriza oko Kosova može poprimiti opasne razmere?
Ljubomir Frčkovski: Ne znam šta tačno mislite pod opasnim razmerama. Ako mislite na nasilje ili krizu vezanu za nasilje, to nije isključena opcija. Međutim, mislim da je to sada manje problem Srbije. To je sada problem koji je vezan za Evropu. Mislim da je ključni problem što su evropske zemlje podeljene u odnosu na plan Ahtisarija i što je prisutna nedoumica oko ispravnosti odluke o nezavisnosti.
Omer Karabeg: Gospodin Frčkovski kaže da ima utisak da postoje podele u Evropskoj uniji u odnosu na kosovsku nezavisnost. Vi ste na licu mesta, u Briselu - kako to vama izgleda?
Jelko Kacin: Ja mislim da podjela u biti nema.
Omer Karabeg: Ali, da vas podsetim - zar Španija, Kipar, Slovačka i Grčka nemaju drugačiji stav prema nezavisnosti Kosova od ostalih zemalja?
Jelko Kacin: Zemlje koje ste nabrojali ustvari se ne protive konačnom statusu Kosova, već bi, da podsetim na onog vojnika, kao da još malo pregovaraju. Ali, ja mislim da je to gubljenje vremena, da će na kraju tog procesa svaki političar biti prisiljen prihvatiti fakta. A kakva su fakta – to znamo već godinama, samo se pretvaramo da ne znamo.
Ljubomir Frčkovski: Mislim da su Evropska unija i pregovarači uzeli u obzir činjenicu da nijedna vlada u Srbiji, ma koliko bila liberalna, nikada neće potpisati dogovor o nezavisnosti Kosova, niti će ta nezavisnost proizaći iz nekakvih pregovora, koliko god dugački oni bili. Mislim da će Srbija biti stavljena pred svršen čin, pa će njeni građani to prihvatiti kao nešto nametnuto. S druge strane, trebalo bi i da Albanci pokažu demokratsku zrelost, pa i samokontrolu. Mislim da međunarodnu zajednicu iritiraju ucene u smislu - ako ne dobijemo nezavisnost, biće nasilja u regionu. Ta retorika je sada izmenjena i to je dobro.
Jelko Kacin: Bojim se da bi vaša publika na osnovu našeg razgovora mogla steći utisak da će nezavisnost Kosova proglasiti međunarodna zajednica ili Evropska unija. To se neće desiti. Nikada se to nije desilo u istoriji. Nezavisnost neke države mogu stvoriti samo ljudi koji žive na njenoj teritoriji. Nezavisnost Kosova može biti proglašena samo aktom Skupštine Kosova, dok međunarodna zajednica, u našem slučaju Evropska unija, pa i Ujedinjene nacije, mogu priznati ili ne nezavisnost i na osnovu toga uspostaviti bilateralne i multilateralne odnose. Svi akti osamostaljenja država na području bivše Jugoslavije bili su napravljeni na osnovu takozvanih jugoslovenskih unutrašnjih granica. Republike su postale države, dok autonomna pokrajina Kosovo, koja doduše to više nije, jer joj je autonomija oduzeta u vrijeme Miloševića, može postati nezavisna u okviru svojih bivših, odnosno sadašnjih granica koje su pod kontrolom međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija.
Omer Karabeg: Kako bi se nezavisnost Kosova odrazila na Makedoniju?
Ljubomir Frčkovski: Nezavisnost Kosova se ni na koji način ne bi negativno odrazila na Makedoniju. Za nas bi bio problem ako dođe do podele Kosova, što je alternativni srpski plan. To bi izazvalo tenzije u regionu, jer bi se postavilo pitanje južne Srbije, odnosno opština u južnoj Srbiji u kojima žive Albanci. Ako delovi Kosova u kojem žive Srbi budu vezani za Beograd, onda može doći do odvajanja delova južne Srbije u kojima žive Albanci. Ovo govorim zbog toga što je opcija podele Kosova aktivna opcija. To nije samo strateška rasprava ili igra. Mislim da je to najopasnija varijanta koja bi mogla da izazove tenzije za koje je sada teško reći da li bi izazvale nasilje ili ne, ali je u svakom slučaju najproblematičnija.
Omer Karabeg: Smatrate li vi da je podela Kosova aktivna opcija?
Jelko Kacin: Mislim da to nije realna opcija. Sve političke snage u Srbiji zalažu se da Kosovo ostane unutar Srbije. Stvaranje neke unutrašnje srpske autonomije unutar Kosova prouzrokovalo bi seljenje Srba iz svih manjih opština, iz svih enklava. I sve u šta se vlada u Beogradu zaklinje palo bi u vodu, Srbija bi minirala samu sebe. Podjela Kosova bi bila autogol koji bi Srbiju doveo u nemoguć položaj, jer bi onda došlo do lančane reakcije u južnoj Srbiji, u Podujevu i drugim opštinama gdje žive Albanci.
Omer Karabeg: Koliko je značajna uloga Rusije u sporu oko konačnog statusa Kosova?
Ljubomir Frčkovski: Moram da kažem da rusku poziciju ne mogu da otključam. Rusi igraju prilično tvrdo u podršci Srbiji. S obzirom da je uslovna nezavisnost Kosova neminovan kraj priče, ne vidim kako će sačuvati obraz. Teško mi je da špekulišem, možda je u pitanju nekakav veći, krupniji strateški deal sa nekakvim drugim supersilama, ne znam, ali ne vidim na koji će način Rusija završiti ovu igru koju je počela. Nemoguće je da im nije jasno kako će se ova stvar završiti, pa ne mogu da shvatim zašto igraju tako tvrdo. To bi bilo neozbiljno, ako nemaju nekakav sekundarni plan. Ne znam, za mene je zaista zagonetka koja je realna pozicija Rusije u ovoj igri sa Srbijom.
Jelko Kacin: Ja imam puno poštovanje prema Ruskoj Federaciji, mislim da ona vodi jednu dosta racionalnu vanjsku politiku, ali mi moramo, prije svega, štošta naučiti iz istorije. Ruska Federacija, a ni raniji Sovjetski Savez, nije balkanska država. To je država koja je dosta udaljena od Balkana. Tokom krize na Kosovu 1999. godine Ruska Federacija je igrala veoma značajnu ulogu. Mnogi politički analitičari zaboravljaju šta se tada desilo, pa bih želio podsjetiti na nekoliko činjenica. I tada je Rusija prijetila upotrebom veta u Vijeću sigurnosti Ujedinjenih nacija. I upotrebila je veto. I, šta se desilo? NATO je ipak krenuo na Kosovo. I šta se desilo tada? Rusi su stigli na Kosovo prije NATO pakta, izvršili su padobranski desant na prištinski aerodrom i prekšili ono u šta su se zaklinjali. Dali su veto protiv intervencije, a prvi su intervenisali i prvi došli na Kosovo. A šta se desilo poslije toga? Prvi su povukli svoje snage i otišli sa Kosova.
Omer Karabeg: Ali neko vam može reći - onda je bio Jeljcin, a sada je Putin. To je sada jedna druga Rusija.
Jelko Kacin: Da, da, ali na drugoj strani imamo Evropsku uniju koja je tu raščistila svoje pojmove. Ja sam izvjestilac za Srbiju, ali samo za užu Srbiju, bez Kosova. Za Kosovo je već odavno nadležan moj kolega Jost Lagendaik iz grupacije Zelenih iz Holandije. Što se tiče Evropske unije Kosovo već odavno figurira kao odvojen i poseban entitet. Na kraju krajeva, to će prihvatiti i Ruska Federacija.
Omer Karabeg: Mislite li da bi osamostaljenje Kosova označilo kraj procesa raspada Jugoslavije koji traje evo već deceniju i po?
Ljubomir Frčkovski: Da, definitvno da. Svi mi smo taoci tog procesa, neki više neki manje. Taj proces iracionalnog, nasilnog, ali neumitnog raspada konačno je priveden kraju i mislim da se vidi svetlo na kraju tunela.
Jelko Kacin: Kraj procesa raspada Jugoslavije dogodio se prije godinu dana kada su se raspale Srbija i Crna Gora. To bi mogao biti kraj bivše Jugoslavije. Ali mi već odavno, već 20 godina, imamo drugi problem. Naime, Srbija je bila suočena sa demografskim trendovima na Kosovu i odabrala je politička rješenja koja su u svojoj biti nosila raspad Jugoslavije. Opasnost povećavanja albanskog stanovništva unutar Srbije pokušavala se neutralisati formiranjem parasrpskih država na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine kako bi se reintegracijom tih paradržava u veliku Srbiju stvorili uslovi da srpsko stanovništvo ostane u velikoj većini. To je srž problema. A ovo što se sada dešava - to je raspadanje Srbije, i ono je posljedica odluke da se Kosovu oduzme autonomija. Odluka o oduzimanju autonomije Kosovu i Vojvodini faktički je vodila raspadu Srbije. Da Srbija tada nije ukinula autonomiju Kosova, danas bi bila u daleko boljoj poziciji i vjerovatno bi sačuvala Kosovo unutar svojih granica. Ali, pošto se odlučila za radikalne poteze, sada snosi posljedice. Prva posljedica oduzimanja autonomije Kosovu bilo je stvaranje paralelnog školskog sistema, što je dovelo do toga da Albanci prestanu da upotrebljavaju srpski jezik. Danas na Kosovu žive generacije koje nikada nisu učile, niti govorile srpski jezik, koje se ne pretvaraju da ne razumiju srpski jezik kada pokušavaš s njima govoriti srpski, oni ga stvarno ne znaju. Da zaključim, po meni je raspad Jugoslavije završen kada je došlo do osamostaljenja Crne Gore. A ovo što se dešava sada, to je raspadanje Srbije koje je ona sama prouzrokovala. Ona je izgubila Kosovo onog trenutka kada mu je oduzela autonomiju.
Ljubomir Frčkovski: Ako prihvatimo tezu da je odvajanje Kosova deo procesa raspada Srbije, onda se otvara pitanje Vojvodine - da li je s istom težinom ili ne - i onda taj proces raspada Srbije deluje stvarno iritantno za region. Kosovo je na neki način bilo deo jugoslovenske federacije i Kosovo je bilo u paketu koji je na haškoj konferenciji pod vođstvom Karingtona bio ponuđen Miloševiću na potpis, ali je ovaj odbio da ga potpiše. U kontekstu krize u bivšoj Jugoslaviji Kosovo je imalo drugačiji status nego Vojvodina. Naravno, formalno-pravno može se tvrditi da je je raspad Jugoslavije završen odvajanjem Crne gore, jer je time završeno osamostaljenje federalnih jedinica, ali u bivšoj Jugoslaviji Kosovo nikada nije bilo isključivo unutrašnji problem Srbije.
Omer Karabeg: Mislite li da kriza oko Kosova može i u jednoj varijanti prouzrokovati eksploziju onog čuvenog balkanskog bureta baruta?
Jelko Kacin: Ne. Istočni Balkan nije više problem. To je dio Evropske unije. Bugarska i Rumunija su od ove godine članice Evropske unije, Grčka odavno. Što se tiče zapadnog Balkana, Slovenija je članica Evropske unije, Hrvatska pregovara, Makedonija će uskoro početi pregovore, može se desiti da i neka od preostalih država u relativno kratkom vremenu dobije status kandidata, tako da mislim da ne postoje nikakvi preduslovi da dođe do eksplozije tog baruta. Taj barut se na neki način neutralizirao. U bilo koju državu zapadnog Balkana danas da dođete uvijek ćete čuti isto razmišljanje: "Gdje bismo danas mogli biti da nismo ratovali." I zato mislim da nema ni na Kosovu, niti nigdje u njegovom okolišu političke volje, a kamoli potrebe, za novim ratovanjima. Sada je došlo vrijeme da se nadoknadi ono što je izgubljeno u proteklim godinama, da se svakom pojedincu omogući ekonomski razvoj, bolji socijalni status i da se, prije svega, ispuni san o evropskoj budućnosti bez viza, bez granica, da se ostvari ono što se zove slobodan protok ljudi, roba, kapitala i usluga. To je ono na čemu počiva Evropska unija i to je ono što zaslužuju sve države Zapadnog Balkana, pa i Kosovo koje danas još nije država.
Ljubomir Frčkovski: Takođe smatram da rat nije nikakva opcija. Moramo početi napuštati terminologiju krize. Treba da razmišljamo o mogućnostima koje će otvoriti rešenje kosovskog statusa. Strani kapital ne dolazi u ovaj deo Zapadanog Balkana, jer investitori čekaju da se reši kosovsko pitanje. Onog trenutka kada se to reši, krenuće ubrzani razvoj ovog dela Zapadanog Balkana. Mislim da je vreme da retoriku krize zamenimo retorikom razvojnih mogućnosti.
Jelko Kacin: Ja mislim da ne. Od kada znamo za Kosovo, tamo je uvijek bila neka vrsta krize. Ta kriza je permanentna. A što se tiče Srbije, ovo što se sada tamo događa usporedio bih sa događajima iz 1991. godine, kada su počeli balkanski ratovi. Vjerujem da se vaši slušaoci, barem oni koji su malo stariji, sjećaju jednog vojnika koji je snimljen u Sloveniji i koji je prikazan na JUTELU. On je izuzetno dobro ilustrirao tadašnji istorijski momenat. Ležeći u travi sa šljemom na glavi on je otprilike ovako opisao rat u Sloveniji: "Oni bi kao da se osamostale, a mi im kao ne damo." Mislim da je ovo što se sada događa u Srbiji priča tog tipa.
Omer Karabeg: Da li mislite da ova sadašnja kriza oko Kosova može poprimiti opasne razmere?
Ljubomir Frčkovski: Ne znam šta tačno mislite pod opasnim razmerama. Ako mislite na nasilje ili krizu vezanu za nasilje, to nije isključena opcija. Međutim, mislim da je to sada manje problem Srbije. To je sada problem koji je vezan za Evropu. Mislim da je ključni problem što su evropske zemlje podeljene u odnosu na plan Ahtisarija i što je prisutna nedoumica oko ispravnosti odluke o nezavisnosti.
Omer Karabeg: Gospodin Frčkovski kaže da ima utisak da postoje podele u Evropskoj uniji u odnosu na kosovsku nezavisnost. Vi ste na licu mesta, u Briselu - kako to vama izgleda?
Jelko Kacin: Ja mislim da podjela u biti nema.
Omer Karabeg: Ali, da vas podsetim - zar Španija, Kipar, Slovačka i Grčka nemaju drugačiji stav prema nezavisnosti Kosova od ostalih zemalja?
Jelko Kacin: Zemlje koje ste nabrojali ustvari se ne protive konačnom statusu Kosova, već bi, da podsetim na onog vojnika, kao da još malo pregovaraju. Ali, ja mislim da je to gubljenje vremena, da će na kraju tog procesa svaki političar biti prisiljen prihvatiti fakta. A kakva su fakta – to znamo već godinama, samo se pretvaramo da ne znamo.
Ljubomir Frčkovski: Mislim da su Evropska unija i pregovarači uzeli u obzir činjenicu da nijedna vlada u Srbiji, ma koliko bila liberalna, nikada neće potpisati dogovor o nezavisnosti Kosova, niti će ta nezavisnost proizaći iz nekakvih pregovora, koliko god dugački oni bili. Mislim da će Srbija biti stavljena pred svršen čin, pa će njeni građani to prihvatiti kao nešto nametnuto. S druge strane, trebalo bi i da Albanci pokažu demokratsku zrelost, pa i samokontrolu. Mislim da međunarodnu zajednicu iritiraju ucene u smislu - ako ne dobijemo nezavisnost, biće nasilja u regionu. Ta retorika je sada izmenjena i to je dobro.
Jelko Kacin: Bojim se da bi vaša publika na osnovu našeg razgovora mogla steći utisak da će nezavisnost Kosova proglasiti međunarodna zajednica ili Evropska unija. To se neće desiti. Nikada se to nije desilo u istoriji. Nezavisnost neke države mogu stvoriti samo ljudi koji žive na njenoj teritoriji. Nezavisnost Kosova može biti proglašena samo aktom Skupštine Kosova, dok međunarodna zajednica, u našem slučaju Evropska unija, pa i Ujedinjene nacije, mogu priznati ili ne nezavisnost i na osnovu toga uspostaviti bilateralne i multilateralne odnose. Svi akti osamostaljenja država na području bivše Jugoslavije bili su napravljeni na osnovu takozvanih jugoslovenskih unutrašnjih granica. Republike su postale države, dok autonomna pokrajina Kosovo, koja doduše to više nije, jer joj je autonomija oduzeta u vrijeme Miloševića, može postati nezavisna u okviru svojih bivših, odnosno sadašnjih granica koje su pod kontrolom međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija.
Omer Karabeg: Kako bi se nezavisnost Kosova odrazila na Makedoniju?
Ljubomir Frčkovski: Nezavisnost Kosova se ni na koji način ne bi negativno odrazila na Makedoniju. Za nas bi bio problem ako dođe do podele Kosova, što je alternativni srpski plan. To bi izazvalo tenzije u regionu, jer bi se postavilo pitanje južne Srbije, odnosno opština u južnoj Srbiji u kojima žive Albanci. Ako delovi Kosova u kojem žive Srbi budu vezani za Beograd, onda može doći do odvajanja delova južne Srbije u kojima žive Albanci. Ovo govorim zbog toga što je opcija podele Kosova aktivna opcija. To nije samo strateška rasprava ili igra. Mislim da je to najopasnija varijanta koja bi mogla da izazove tenzije za koje je sada teško reći da li bi izazvale nasilje ili ne, ali je u svakom slučaju najproblematičnija.
Omer Karabeg: Smatrate li vi da je podela Kosova aktivna opcija?
Jelko Kacin: Mislim da to nije realna opcija. Sve političke snage u Srbiji zalažu se da Kosovo ostane unutar Srbije. Stvaranje neke unutrašnje srpske autonomije unutar Kosova prouzrokovalo bi seljenje Srba iz svih manjih opština, iz svih enklava. I sve u šta se vlada u Beogradu zaklinje palo bi u vodu, Srbija bi minirala samu sebe. Podjela Kosova bi bila autogol koji bi Srbiju doveo u nemoguć položaj, jer bi onda došlo do lančane reakcije u južnoj Srbiji, u Podujevu i drugim opštinama gdje žive Albanci.
Omer Karabeg: Koliko je značajna uloga Rusije u sporu oko konačnog statusa Kosova?
Ljubomir Frčkovski: Moram da kažem da rusku poziciju ne mogu da otključam. Rusi igraju prilično tvrdo u podršci Srbiji. S obzirom da je uslovna nezavisnost Kosova neminovan kraj priče, ne vidim kako će sačuvati obraz. Teško mi je da špekulišem, možda je u pitanju nekakav veći, krupniji strateški deal sa nekakvim drugim supersilama, ne znam, ali ne vidim na koji će način Rusija završiti ovu igru koju je počela. Nemoguće je da im nije jasno kako će se ova stvar završiti, pa ne mogu da shvatim zašto igraju tako tvrdo. To bi bilo neozbiljno, ako nemaju nekakav sekundarni plan. Ne znam, za mene je zaista zagonetka koja je realna pozicija Rusije u ovoj igri sa Srbijom.
Jelko Kacin: Ja imam puno poštovanje prema Ruskoj Federaciji, mislim da ona vodi jednu dosta racionalnu vanjsku politiku, ali mi moramo, prije svega, štošta naučiti iz istorije. Ruska Federacija, a ni raniji Sovjetski Savez, nije balkanska država. To je država koja je dosta udaljena od Balkana. Tokom krize na Kosovu 1999. godine Ruska Federacija je igrala veoma značajnu ulogu. Mnogi politički analitičari zaboravljaju šta se tada desilo, pa bih želio podsjetiti na nekoliko činjenica. I tada je Rusija prijetila upotrebom veta u Vijeću sigurnosti Ujedinjenih nacija. I upotrebila je veto. I, šta se desilo? NATO je ipak krenuo na Kosovo. I šta se desilo tada? Rusi su stigli na Kosovo prije NATO pakta, izvršili su padobranski desant na prištinski aerodrom i prekšili ono u šta su se zaklinjali. Dali su veto protiv intervencije, a prvi su intervenisali i prvi došli na Kosovo. A šta se desilo poslije toga? Prvi su povukli svoje snage i otišli sa Kosova.
Omer Karabeg: Ali neko vam može reći - onda je bio Jeljcin, a sada je Putin. To je sada jedna druga Rusija.
Jelko Kacin: Da, da, ali na drugoj strani imamo Evropsku uniju koja je tu raščistila svoje pojmove. Ja sam izvjestilac za Srbiju, ali samo za užu Srbiju, bez Kosova. Za Kosovo je već odavno nadležan moj kolega Jost Lagendaik iz grupacije Zelenih iz Holandije. Što se tiče Evropske unije Kosovo već odavno figurira kao odvojen i poseban entitet. Na kraju krajeva, to će prihvatiti i Ruska Federacija.
Omer Karabeg: Mislite li da bi osamostaljenje Kosova označilo kraj procesa raspada Jugoslavije koji traje evo već deceniju i po?
Ljubomir Frčkovski: Da, definitvno da. Svi mi smo taoci tog procesa, neki više neki manje. Taj proces iracionalnog, nasilnog, ali neumitnog raspada konačno je priveden kraju i mislim da se vidi svetlo na kraju tunela.
Jelko Kacin: Kraj procesa raspada Jugoslavije dogodio se prije godinu dana kada su se raspale Srbija i Crna Gora. To bi mogao biti kraj bivše Jugoslavije. Ali mi već odavno, već 20 godina, imamo drugi problem. Naime, Srbija je bila suočena sa demografskim trendovima na Kosovu i odabrala je politička rješenja koja su u svojoj biti nosila raspad Jugoslavije. Opasnost povećavanja albanskog stanovništva unutar Srbije pokušavala se neutralisati formiranjem parasrpskih država na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine kako bi se reintegracijom tih paradržava u veliku Srbiju stvorili uslovi da srpsko stanovništvo ostane u velikoj većini. To je srž problema. A ovo što se sada dešava - to je raspadanje Srbije, i ono je posljedica odluke da se Kosovu oduzme autonomija. Odluka o oduzimanju autonomije Kosovu i Vojvodini faktički je vodila raspadu Srbije. Da Srbija tada nije ukinula autonomiju Kosova, danas bi bila u daleko boljoj poziciji i vjerovatno bi sačuvala Kosovo unutar svojih granica. Ali, pošto se odlučila za radikalne poteze, sada snosi posljedice. Prva posljedica oduzimanja autonomije Kosovu bilo je stvaranje paralelnog školskog sistema, što je dovelo do toga da Albanci prestanu da upotrebljavaju srpski jezik. Danas na Kosovu žive generacije koje nikada nisu učile, niti govorile srpski jezik, koje se ne pretvaraju da ne razumiju srpski jezik kada pokušavaš s njima govoriti srpski, oni ga stvarno ne znaju. Da zaključim, po meni je raspad Jugoslavije završen kada je došlo do osamostaljenja Crne Gore. A ovo što se dešava sada, to je raspadanje Srbije koje je ona sama prouzrokovala. Ona je izgubila Kosovo onog trenutka kada mu je oduzela autonomiju.
Ljubomir Frčkovski: Ako prihvatimo tezu da je odvajanje Kosova deo procesa raspada Srbije, onda se otvara pitanje Vojvodine - da li je s istom težinom ili ne - i onda taj proces raspada Srbije deluje stvarno iritantno za region. Kosovo je na neki način bilo deo jugoslovenske federacije i Kosovo je bilo u paketu koji je na haškoj konferenciji pod vođstvom Karingtona bio ponuđen Miloševiću na potpis, ali je ovaj odbio da ga potpiše. U kontekstu krize u bivšoj Jugoslaviji Kosovo je imalo drugačiji status nego Vojvodina. Naravno, formalno-pravno može se tvrditi da je je raspad Jugoslavije završen odvajanjem Crne gore, jer je time završeno osamostaljenje federalnih jedinica, ali u bivšoj Jugoslaviji Kosovo nikada nije bilo isključivo unutrašnji problem Srbije.
Omer Karabeg: Mislite li da kriza oko Kosova može i u jednoj varijanti prouzrokovati eksploziju onog čuvenog balkanskog bureta baruta?
Jelko Kacin: Ne. Istočni Balkan nije više problem. To je dio Evropske unije. Bugarska i Rumunija su od ove godine članice Evropske unije, Grčka odavno. Što se tiče zapadnog Balkana, Slovenija je članica Evropske unije, Hrvatska pregovara, Makedonija će uskoro početi pregovore, može se desiti da i neka od preostalih država u relativno kratkom vremenu dobije status kandidata, tako da mislim da ne postoje nikakvi preduslovi da dođe do eksplozije tog baruta. Taj barut se na neki način neutralizirao. U bilo koju državu zapadnog Balkana danas da dođete uvijek ćete čuti isto razmišljanje: "Gdje bismo danas mogli biti da nismo ratovali." I zato mislim da nema ni na Kosovu, niti nigdje u njegovom okolišu političke volje, a kamoli potrebe, za novim ratovanjima. Sada je došlo vrijeme da se nadoknadi ono što je izgubljeno u proteklim godinama, da se svakom pojedincu omogući ekonomski razvoj, bolji socijalni status i da se, prije svega, ispuni san o evropskoj budućnosti bez viza, bez granica, da se ostvari ono što se zove slobodan protok ljudi, roba, kapitala i usluga. To je ono na čemu počiva Evropska unija i to je ono što zaslužuju sve države Zapadnog Balkana, pa i Kosovo koje danas još nije država.
Ljubomir Frčkovski: Takođe smatram da rat nije nikakva opcija. Moramo početi napuštati terminologiju krize. Treba da razmišljamo o mogućnostima koje će otvoriti rešenje kosovskog statusa. Strani kapital ne dolazi u ovaj deo Zapadanog Balkana, jer investitori čekaju da se reši kosovsko pitanje. Onog trenutka kada se to reši, krenuće ubrzani razvoj ovog dela Zapadanog Balkana. Mislim da je vreme da retoriku krize zamenimo retorikom razvojnih mogućnosti.
