RSE: Nedavno je obeležena 12 godišnjica zločina u Srebrenici. Da li je javnost u Srbiji i političko vođstvo promenilo odnos prema tom događaju?
KANDIĆ: Kada je Srebrenica u pitanju, ja mislim da se ipak u Srbiji nešto promenilo u odnosu na višegodišnju zvaničnu interpretaciju šta je Srebrenica i šta se tamo dogodilo. Zahvaljujući toj video kaseti koju smo mi u Fondu za humanitarno pravo pustili i došli do nje, zvanična interpretacija je konačno u junu 2005. dovedena u pitanje. Ona jeste izazvala šok u Srbiji, ona je izazvala dilemu uopšte u sve ono što se zvanično kaže o nekom događaju iz prošlosti. Nema više tih raširenih priča o tome da se na spisku tih 8000 hiljada nestalih nalazi mnogo onih koji se nalaze na spiskovima za humanitarnu pomoć i neke slične interpretacije. Taj snimak sa licima žrtava i sa licima počinilaca definitivno je izazvao jedan užasan šok, da se nešto ovde promenilo. Međutim, definitivno se nije promenilo u odnosu na ono šta bi Srbija trebalo da učini kada je reč o tom tačnom viđenju šta se u Srebrenici dogodilo i šta treba da uradi jedna država koja je presudom Međunarodnog suda pravde osuđena za nesprečavanje i nekažnjavanje.
RSE: Veći deo javnosti smatra Vas za srpskog izdajnika osporavajući između ostalog i rezultate Vašeg rada. Zašto je to tako?
KANDIĆ: Kada ste rekli da se u Srbiji osporava, ja ne mislim da se osporava. Niko nikad nije osporio nijedan podatak, nijednu činjenicu koju je Fond za humanitarno pravo izneo. Međutim, problem u Srbiji je taj što se ne prihvata to što je činjenica, to što je proveren podatak, to što je to neko viđenje onog što se događalo u prošlosti, ali zasnovano na činjenicama. To je jedan jedini razlog, razumem što je to najbolniji razlog za onog koji bi hteo da prikrije, ko ne bi želeo da se razgovara o tome šta se dogodilo, za koga je odgovornost nešto što želi da izbegne. Niko nikad nije izneo ni jedan podatak koji bi rekao da to što je navedeno nije tačno, nego je činjenica nešto drugo. To je osnovna stvar.
RSE: Srpska udruženja do nedavno sa Vama nisu ni komunicirala tvrdeći čak da radite isključivo na istraživanju žrtava drugih naroda, pogotovo kada je reč o Srbima sa Kosova. Da li je promenjen taj odnos?
KANDIĆ: Ja najmanje volim o tome da polemišem. Onaj koji hoće da zna istinu o tome dovoljno je da pregleda naš website, da pogleda šta smo mi to izdali, napisali, šta smo mi to istražili i onda bi shvatio da smo mi uvek okrenuti onome koji je u određenom trenutku, u određenom periodu spada u tu vrlo ugroženu grupu. Bavili smo se srpskim žrtvama onda kada smo smatrali da niko neće i da je strašno važno pokazati šta se događalo. Od juna ’99 godine kada međunarodna administracija počinje da funkcioniše na Kosovu i kada su tamo međunarodne snage mi odmah vidimo šta se događa na Kosovu i odmah započinjemo praćenje i registrovanje. Onda, konačno, jedan jedini dokument koji postoji o žrtvama Srbima, Romima, Bošnjacima, Aškalijama je dokument koji smo mi napravili. Prema tome, odgovarati na razne priče i optužbe kako mi ne radimo i kako se ne zalažemo je potpuno bespredmetno i neću tu vrstu pravdanja. Što se tiče odnosa sa tim raznim udruženjima, tačno je da imamo bolje odnose sa udruženjima u regiji, ali mi se čini da je i odnos sa udruženjima ovde u Srbiji, pre svega sa Udruženjem Srba sa Kosova, drugačiji. Vrlo dugo su bili besni, neprijateljski raspoloženi a onda su pre dve godine došli i rekli da su bili manipulisani. To je jedno, da tako kažem, veliko priznanje što su oni došli, žele da sarađuju, što su objasnili da su bili izmanipulisani od institucija i pojedinaca iz vlasti i da shvataju da smo im potrebni. Nemam taj problem da kažem da ne možemo da sarađujemo sa udruženjima kosovskih Srba zato što oni to neće. Mi sarađujemo i oni su konačno razumeli koliko je važno to što mi hoćemo da napravimo ’kosovsku knjigu mrtvih’. Koliko su mogli oni su pomogli.
RSE: Nedavno ste se usprotivili jednoj inicijativi koja je stigla iz Haškog tribunala a to ja da haški osuđenici izdržavaju kazne u svojim matičnim zemljama. Ono što sam ja primetio je da prvi put države regiona zajednički mogu da nastupe kada je u pitanju zločin i kazna. Zbog čega ste se usprotivili toj inicijativi Karle del Ponte?
KANDIĆ: Mislim da smo mi još uvek društvo, i svuda u regionu, gde se hvali i slavi onaj koji je počinio zločin, i gde najmanje ima kritičkog odnosa prema sopstvenim haškim optuženicima i onima koji još uvek nisu optuženi a postoji javno znanje o tome da su počinili ratne zločine. Mogu samo da pretpostavim šta bi se moglo dogoditi, da uzmemo jedan hipotetički slučaj, da se za dve godine osudi Mladić i pošalje na izdržavanje kazne u Foču ili eventualno u Beograd ili Požarevac - imali bismo svakodnevno okupljanje ispred zatvora, radikali bi svakodnevno organizovali svoje akcije i slavili herojstvo. Takođe bismo imali situaciju i unutar zatvora gde bi vladao potpuno poremećeni vrednosni sistem, stvarala bi se jedna klima i organizacija u kojoj bi Mladić bio možda izabran za neku glavnu ličnost. Apsolutno, haški optuženici bi spontano dobijali privilegije zato što je on u glavama ljudi heroj – ako je heroj treba da dobije privilegije.
RSE: Ali vlast, konkretno ministar Ljajić tvrdi da bi ta mera verovatno podstakla bolju saradnju sa Tribunalom. Kako?
KANDIĆ: On je rekao da bi ta mera podstakla preostale haške optuženike da se dobrovoljno predaju. Mislim da je ministar Ljajić rekao a da nije mnogo ni razmišljao o tome. Niko sad više nije motivisan ni za kakvu dobrovoljnu predaju zato što svi čekaju kraj mandata Haškog tribunala. Ono što sada preostaje je da država nema mehanizama, ni srpski premijer Koštunica koji je u jednom trenutku uspeo da šesnaestoricu ubedi da se dobrovoljno predaju. Sada više nema tu šansu, on više nikoga neće ubediti zato što svi znaju ono što je opšte poznata činjenica, a to je da Haškom tribunalu prestaje mandat. Oni razmišljaju o tome da ako uspeju da se skrivaju do kraja tog mandata, znaju da ih ovde vlast posle toga neće hapsiti, da mogu po svojim raznim rupama a kasnije i otvoreno da žive. Prema tome, ta jedna njegova konstatacija stvarno nema neko pokriće.
RSE: Da li neko u Srbiji zna gde se nalazi Ratko Mladić? Kada bi se ostali haški optuženici mogli pojaviti pred Tribunalom?
KANDIĆ: Verujem da bi se moglo dogoditi da Goran Hadžić i Župljanin budu pronađeni i uhapšeni. Kad kažem pronađeni, mislim da postoje sve informacije i o tome gde se oni nalaze i gde se nalazi Ratko Mladić i gde se skriva Karadžić. Mislim da premijer i njegove službe, mislim na te tajne policije, apsolutno imaju sve te podatke i to se moglo videti kada su uhapšeni Tolimir i Đorđević - oni tačno znaju. E sad, zašto nema tih haških optuženika, zašto nisu predati? Nisu predati zato što postoji određeni interes, ceni se da je do presude Međunarodnog suda pravde postojao čvrst stav da Ratko Mladić ne sme da bude predat Haškom tribunalu zato što je mogao otvoriti neka pitanja koja bi mogla ugroziti odbranu Srbije pred Sudom pravde. Šta se danas procenjuje? Predstoji još sigurno proces protiv Stanišića i generala Perišića. Pitanje je šta će se dogoditi u tim predmetima, da li će Perišić ostati pri nekoj svojoj tvrdnji da VJ nije učestvovala u Srebrenici ili će, pod teretom i pritiskom dokaza, ustvari prihvatiti ono što su činjenice – da VJ jeste učestvovala uprkos tome što Međunarodni sud pravde nije našao da je Srbija preko svojih institucija aktivno učestvovala u činjenju genocida u Srebrenici. Mislim da će od svega toga zavisiti ta dva procesa, od procene šta je korisno za Srbiju, da će prema njihovim merilima biti i taj tretman prema Ratku Mladiću, da li će biti izručen ili ne. Što se tiče Karadžića mislim da će on, u svakom slučaju, biti na dnevnom redu ako Mladić bude konačno uhapšen i predat Haškom tribunalu. Ukoliko se to ne dogodi, Karadžiću preostaje ta sloboda da se do kraja života skriva u raznim rupama.
RSE: I pred sudovima u Srbiji se odvija nekoliko procesa za ratne zločine u kojima se sudi državljanima Srbije. Da li je Tužilaštvo pokazalo bolju sliku Srbije od javnosti i političara kada je reč o odnosima prema ratnim zločinima?
KANDIĆ: Mislim da Tužilaštvo za ratne zločine radi bolje nego što je neka klima ovde. Da je po klimi oni bi se samo bavili slučajevima kao što je taj Anton Lekaj, znači sudili drugima za zločine po Srbima. Tu imamo ipak slučajeva suđenja državljanima Srbije, neka suđenja su veoma dobra. Tu se pokazuje da sve zavisi od tužioca, koliko on dobro obavi istragu, koliko je spreman, koliko nije blokiran nekim ideološkim pitanjima i potrebama. Nekad se pokaže da iako se suđenje dobro sprovodi i iako dokazni postupak deluje kao vrlo ozbiljan, dogodi se da presuda bude toliko šokantna, čak za celo društvo u Srbiji bude šokantna, kao što je presuda pripadnicima Škorpiona. Obrazloženje koje je tada dala predsednica veća ne bude prihvaćeno ni u širokoj javnosti. Ali, rekla bih da je Tužilaštvo za ratne zločine ipak bolji deo zvanične Srbije.
