Prethodnih mesec dana u Srbiji je bilo iznenađujuće mnogo muzičkih događaja. Stotine hiljada ljudi imalo je priliku da uživa u fantastičnim zvučnim i svetlosnim efektima i time, bar na trenutak, postane deo sveta o kome su ranije samo maštali.
Ipak, stiče se utisak da su ti muzički događaji u sebi nosili i izvesne političke poruke. Nijedna od tih poruka nije bila ispisana eksplicitno, već se sakrivala u onom delu koji je Srbiju trebalo da prestavi kao zemlju progresa, a posetioce tih događaja kao one koji taj progres reprezentuju.
Međutim, kulturološkinja Tanja Rosić, za RSE kaže da su gotovo svi koncerti, a naročito koncert Rolingstonsa, bili za deo posetilaca pre mesto za pojavljivanje, nego mesto za uživanje:
”Sama činjenica da imate VIP tribine gde karta košta 300 eura, a onda dođe gomila ljudi koja se ne pokrene za vreme koncerta, ni na koji način ne daje znak da je prisutna, znači da su ti ljudi došli iz nekih razloga koji baš nemaju neke veze sa onim što mi zovemo rock and roll. Tako da ne mislim da se radi o muzičkim ukusima koji imaju veze sa političkim opredeljenjima nego se radi o užasno jakoj medijskoj mašineriji i reklamnoj kampanji, koja muzičke događaje politički oblikuje, a da mi svojim ukusom ne možemo na to da utičemo.”
Dramaturg Dimitrije Vojinov, kaže za RSE da bi u vezi sa pitanjem: da li se politička opredeljenja poklapaju sa muzičkim ukusima, bilo zanimljivo napraviti jednu inverziju:
”Dakle, ne postavljati pitanje kakav je ideološki stav nekoga u Srbiji ko sluša neku vrstu muzike, nego da vidimo i dovedemo stranu rok zvezdu, da joj predstavimo stanje u Srbiji, da joj objasnimo ko se za šta zalaže i da je onda pitamo koga bi ona simpatisala. Mislim da bi to bilo mnogo zanimljivije. Nisam siguran da li bi Mik Džeger, kad bi mu objasnili ko se za šta zalaže u Srbiji, imao isto mišljenje kao njegovi fanovi.”
Književnik Marko Vidojković smatra da u nedavno održanim muzičkim događajima, ne treba tražiti nikakave političke poruke već da te događaje treba posmatrati kao proizvode koji se kupuju. Jedino je EXIT, nekada, kaže on, imao tu jasnu političku pozadinu:
”Možda je EXIT imao svojevremeno jaku političku ulogu, ali u momentu kada su jednoj finoj kohabitaciji sa radikalskom vlašću u Novom Sadu nastavili da funkcionišu, očigledno da je EXIT jedan veliki komercijalni muzički festival i tako ga treba doživljavati - svakako ne ideološki.”
Na svakom od velikh koncerata u Srbiji bilo je primetno i veliko prisustvo političkih zvaničnika. Ali, za dramaturga Miroslava Marinovića, prisustvo političara na tim koncertima nije previše značajno:
”To što neki naši političari odlaze na koncerte, to je tako, po mom sudu, jedna jeftina demagogija da pokažu svojim biračima da oni mogu i to da slušaju. Tu ne vidim nikakav drugi gest osim tog jeftinog kupovanja poena.”
Tanja Rosić ističe da je od identifikacije ljudi sa nekom muzičkom grupom, a samim tim i sa političkim stavom koji ta identifikacija nosi, daleko važnija činjenica da česti muzički događaji nude ljudim mogućnost izbora:
”Ta količina muzičkih događaja koji se trenutno dešavaju u Srbiji stvara jednu vrstu raznovrsnosti koja je iznutra omogućila ljudima da se na taj način opredele. Činjenica da su Rolingstonsi gostovali u istom trenutku kada je na Tvrđavi bio EXIT, to je jedno vrlo dobro muzičko veče, omogućila je da se ljudi iznutra estetski, pa samim tim i ideološki, opredele gde će biti, da li u Novom Sadu na nekom koncertu na Tvrđavi, na Ušću u Beogradu ili neće ići nigde. Ta mogućnost unutrašnjeg opredeljenja menja stvari.”
Ipak, stiče se utisak da su ti muzički događaji u sebi nosili i izvesne političke poruke. Nijedna od tih poruka nije bila ispisana eksplicitno, već se sakrivala u onom delu koji je Srbiju trebalo da prestavi kao zemlju progresa, a posetioce tih događaja kao one koji taj progres reprezentuju.
Međutim, kulturološkinja Tanja Rosić, za RSE kaže da su gotovo svi koncerti, a naročito koncert Rolingstonsa, bili za deo posetilaca pre mesto za pojavljivanje, nego mesto za uživanje:
”Sama činjenica da imate VIP tribine gde karta košta 300 eura, a onda dođe gomila ljudi koja se ne pokrene za vreme koncerta, ni na koji način ne daje znak da je prisutna, znači da su ti ljudi došli iz nekih razloga koji baš nemaju neke veze sa onim što mi zovemo rock and roll. Tako da ne mislim da se radi o muzičkim ukusima koji imaju veze sa političkim opredeljenjima nego se radi o užasno jakoj medijskoj mašineriji i reklamnoj kampanji, koja muzičke događaje politički oblikuje, a da mi svojim ukusom ne možemo na to da utičemo.”
Dramaturg Dimitrije Vojinov, kaže za RSE da bi u vezi sa pitanjem: da li se politička opredeljenja poklapaju sa muzičkim ukusima, bilo zanimljivo napraviti jednu inverziju:
”Dakle, ne postavljati pitanje kakav je ideološki stav nekoga u Srbiji ko sluša neku vrstu muzike, nego da vidimo i dovedemo stranu rok zvezdu, da joj predstavimo stanje u Srbiji, da joj objasnimo ko se za šta zalaže i da je onda pitamo koga bi ona simpatisala. Mislim da bi to bilo mnogo zanimljivije. Nisam siguran da li bi Mik Džeger, kad bi mu objasnili ko se za šta zalaže u Srbiji, imao isto mišljenje kao njegovi fanovi.”
Književnik Marko Vidojković smatra da u nedavno održanim muzičkim događajima, ne treba tražiti nikakave političke poruke već da te događaje treba posmatrati kao proizvode koji se kupuju. Jedino je EXIT, nekada, kaže on, imao tu jasnu političku pozadinu:
”Možda je EXIT imao svojevremeno jaku političku ulogu, ali u momentu kada su jednoj finoj kohabitaciji sa radikalskom vlašću u Novom Sadu nastavili da funkcionišu, očigledno da je EXIT jedan veliki komercijalni muzički festival i tako ga treba doživljavati - svakako ne ideološki.”
Na svakom od velikh koncerata u Srbiji bilo je primetno i veliko prisustvo političkih zvaničnika. Ali, za dramaturga Miroslava Marinovića, prisustvo političara na tim koncertima nije previše značajno:
”To što neki naši političari odlaze na koncerte, to je tako, po mom sudu, jedna jeftina demagogija da pokažu svojim biračima da oni mogu i to da slušaju. Tu ne vidim nikakav drugi gest osim tog jeftinog kupovanja poena.”
Tanja Rosić ističe da je od identifikacije ljudi sa nekom muzičkom grupom, a samim tim i sa političkim stavom koji ta identifikacija nosi, daleko važnija činjenica da česti muzički događaji nude ljudim mogućnost izbora:
”Ta količina muzičkih događaja koji se trenutno dešavaju u Srbiji stvara jednu vrstu raznovrsnosti koja je iznutra omogućila ljudima da se na taj način opredele. Činjenica da su Rolingstonsi gostovali u istom trenutku kada je na Tvrđavi bio EXIT, to je jedno vrlo dobro muzičko veče, omogućila je da se ljudi iznutra estetski, pa samim tim i ideološki, opredele gde će biti, da li u Novom Sadu na nekom koncertu na Tvrđavi, na Ušću u Beogradu ili neće ići nigde. Ta mogućnost unutrašnjeg opredeljenja menja stvari.”
