RSE: U toku je misija davanja krvi, jedna od mnogih vaših misija. Otkuda vam ideja da budete kao mediji misionar?
MATIĆ: Mislim da svako od nas treba da brine o društvu, i u praktičnom smislu, ne samo kao novinar, ne samo kao neko ko kroz emisije prezentuje određene stavove, određena stanja, ili određenu kritiku, nego da treba permanentno nešto i praktično da radi. Naročito je to potrebno u zemljama koje su dosta zapuštene i u kojima je potrebno jako puno onog rada koji je van okvira profesionalnog angažmana.
Najbolji primer su Sigurne kuće. Mi smo zemlja u kojoj ima jako puno porodičnog nasilja, i nismo jedinstveni po tome u svetu, ali ne postoji sistemski organizovana zaštita i prihvat žrtava. Dok se čeka da to država uradi, dok se promene vlade, dok se promene prioriteti, vreme prolazi, a nasilja ima jako puno i ono je zaista ozbiljan problem. Odlučili smo da pokažemo da je problem moguće rešiti, i ne samo da ga je moguće rešiti, već da ustanovimo čitav niz nekakvih institucija koje će pomoći u rešavanju tog problema. To je prihvat žrtava u Sigurnim kućama. U toku je izgradnja tri Sigurne kuće. U istočnoj Srbiji postoji ozbiljan problem jer raste količina nasilja, a pre tri godine je zatvorena Sigurna kuća. Ne samo da se grade Sigurne kuće, nego smo nastojali da zaposlimo žrtve, pošto je problem stalno vraćanje u nasilnu porodicu. Već se dvadesetak žena iz Sigurne kuće zaposlilo u nekoliko kompanija. Mislim da ćemo uspeti da zatvorimo krug, koji će pokazati vladi da je moguće taj problem rešiti na prilično jednostavan način, a mi ćemo im dati model.
Druga akcija, akcija dobrovoljnog davanja krvi, je autentično naša akcija. Mi kao kompanija, najmanje dva puta godišnje, dajemo krv. Dao sam krv 21 put do sada. Imam autentični dokaz da je to doista važno. Svake godine imamo agoniju tokom letnjih dana, kada ljudi odlaze na odmore. Odlažu se operacije, jako je puno problema u bolnicama, na dečijim klinikama, na hematologijama, gde ne može da se čeka na to da li će biti dovoljno davalaca, ili ne. Hteli smo ove godine da pokažemo da je moguće taj problem trajno rešiti, a mi ga upravo sada rešavamo. Napravili smo spektakl od autobusa koji je na Trgu Republike, u centru Beograda, u kojem je moguće dati krv. Dok se mi tu nismo pojavili, bilo je do 10 davalaca dnevno. Sada ih je iznad 50. Neki dan smo imali oko 90 davalaca. Tu se dešava program. Pozovemo poznate goste oko podne, koji učestvuju u davanju krvi i koji podrže akciju. Sada se svakodnevno prijavljuju i mnoge kompanije koje svakodnevno dolaze. Poenta onoga što radimo je da davalac osjeti određenu vrstu zadovoljstva što davanjem krvi daje doprinos društvu, a istovremeno dobija određenu simboličnu nagradu. Nekima puno znači kada upoznaju Zdravka Ćolića, nekima puno znači kada dobiju knjigu ili CD produkcije B92. Svaki dan sam pored autobusa i vidim ljude koji osećaju zadovoljstvo tim davanjem sebe, koji osećaju da su nešto važno učinili. Ovo ćemo raditi celo leto, ne samo u Beogradu, nego širom Srbije. Pokušaćemo da napravimo jednu takmičarsku atmosferu za najhumaniju sredinu. Na kraju ih ne možemo nagraditi nekom velikom nagradom, ali možemo bar jednom lepom televizijskom reportažom o najhumanijoj sredini. Paralelno sa tim pokušaćemo da nabavimo 200 hiljada eura za kupovinu novog autobusa ili kamiona za patroliranje Srbijom i prikupljanjem krvi, pošto je ovaj autobus potpuno nepokretan i dosta star. Mislim da će nam taj autobus za iduću godinu obezbediti da to uđe u neki sistem i da sam Institut, i ljudi koji rade u Institutu za transfuziju, imaju mnogo bolje uslove da obave svoju misiju.
RSE: Solidarnost je odlika građanskog društva. Da li ste i na taj način pokušali da nas edukujute o građanskom društva, ili je to došlo spontano?
MATIĆ: Jednim delom je to spontano, ali sam ubeđen da se jedino direktnom akcijom može nešto uraditi, a to je i obilježje 18 godina rada B92. Mi smo od samog osnivanja, pored programskog rada, stalno imali neke akcije. Izgradili smo jedan alternativni Kulturni centar u kojem postoji čitav niz mladih pozorišnih grupa, eksperimentalnih radionica, mladih talenata, tribina i promocija različitih filmova. Sada imamo Festival dokumentarnog angažovanog filma, imamo i Ring-ring festival koji je jako dobar. Onda kada je zaista postojao problem sa izdavaštvom, kada je Milošević sve kontrolisao, pokrenuta su dva časopisa i Internet centar, upravo zbog toga da bi civilno društvo i građanske inicijative imale kontakt sa svetom. Sve to smo pokrenuli 1995. godine, znajući da će Milošević pokušati da odseče veze sa svetom. Internet je zaista pomogao da se intenzivno komunicira sa svetom, uključujući i demonstracije 1996. godine. One su nazivane Internet demonstracijama. U ovakvoj zemlji, nije dovoljno da budemo samo dobri novinari i profesionalci, već moramo da budemo i dobri građani, da svojim primerima, a primeri su najvažniji kada radite edukaciju društva, budemo u prvim redovima. Unutar kompanije sam uvek u prvim redovima, u svim inicijativama koje pokrećemo, da pokažem zaposlenim, ljudima unutar kuće, da su to neke osnovne vrednosti ove kuće. Zaista sam oduševljen koliko ljudi, i sa koliko entuzijazma, učestvuje u tome. To su neplaćene aktivnosti, ali ljudima jako prijaju.
RSE: Prvi put vidim da je Carla del Ponte nekome dala intervju. Ona održi konferenciju za novinare, ili izda neko saopštenje, ali ne voli da komunicira sa pojedinačnim medijima. Kako ste od nje dobili intervju?
MATIĆ: Imamo najintenzivniju saradnju sa Haškim tribunalom. Dugo godina smo prenosili suđenje Miloševiću. Neki su mislili da je to dobro, a neki da nije. Mi smo mislili da je jako važno da se svima izbije manipulativno oružje. Da se to nije prenosilo, bilo bi svakakvih manipulacija. Govorilo bi se da su to strašne zavere. Ovako su svi mogli da vide šta se tamo događa i da je to fer proces. Mi se veoma dobro poznajemo sa ljudima iz Tribunala i Tužilaštva. Više puta smo pokušavali da napravimo intervju sa Carlom del Ponte i bili smo dosta ljuti na nju što nam nije davala intervju. Davala je ona razne intervjue, uglavnom hrvatskim medijima. Ovoga puta, kao i svaki put kada dolazi u zemlju, tražili smo intervju i dobili ga.
RSE: Postoji kritika da pokušavate da imitirate PINK nekim svojim emisijama, ali da nikada nećete uspeti u tome do kraja jer su oni u tome rutinirani, a vi ste tek počeli da radite emisije koje liče na PINK-ove. Da li je tržište uticalo na to da idete tim smerom, ili mislite da treba praviti jedan vrlo ozbiljan segment programa, a drugi za zabavu i razonodu?
MATIĆ: Izbegao bih definiciju - imitiranje PINK-a. Koncept koji B92 sada ima je koncept koji ima Chanal 4 u Britaniji. Ono što je dominantno na našem programu, u ovom trenutku, je ono što je dominantno i na Chanal-u 4, najkredibilnije vesti, najveći svetski zabavni format - Veliki brat, najgledaniji kviz - Uzmi ili ostavi. Zašto to PINK nije uzeo? To nije njihov koncept. Dovesti jednu turbo-folk pevačicu u kuću Velikog brata i razotkriti u potpunosti taj koncept, nije podrška tome, kao što PINK radi sa svojim turbo-folk emisijama, već upravo obrnuto. Mislim da je to što sada radi B92 veoma subverzivno kada je reč o tržištu. Tržište je podeleno i napravljen je takav sistem. Postoji samo javni servis. Moja ideja je bila da budemo komercijalni medij koji ima sadržaj kao javni servis. To praktično nije dopušteno u ovoj zemlji. Prvo su sa velikom kritikom na to gledali ljudi iz Radio-difuzne agencije. Sam sistem koji je napravljen to ne dozvoljava. Morate biti komercijalna stanica i izdržavati se komercijalnim prihodima, a ako ste takvi, onda morate da pobeđujete, morate da imate dobre rezultate. Svakog dana dobijamo people-metar i svakog dana znamo koliko smo jučer zaradili, ili izgubili. Pakao je svakodnevno živeti u takvim uslovima. Svakog dana merimo uspešnost, a ona se meri, između ostalog, kroz ono što ste ostvarili. Nama je jako važno da se ostvari naš koncept. Radio je godinama u nekoj fazi transformacije i ne možemo danas reći da je to loš radio. Uspeli smo da unapredimo radio, da postignemo izuzetan rezultat, da budemo lideri kao radio, a da pri tome, u najvećem delu, zadržimo duh B92.
RSE: Vi ste na drugom mestu po slušanosti.
MATIĆ: Na drugom mestu, iza Radio Beograda, ali smo, u stvari, na prvom mestu. Struktura slušalaca Radio Beograda je 70 posto iznad 55 godina. To znači da sama brojka ništa ne znači. Kao radio smo uspeli da budemo lideri. Televizija je startala pre pet godina. Startala je u situaciji u kojoj su ostale televizije bile dosta jake. U ovom trenutku nam smeta ponašanje državne televizije, RTS-a. RTS, umesto da bude javni servis, ima sve više i više programa koji su programi komercijalne televizije. Ponuda tih programa već postoji na komercijalnim televizijama i nema nikakve potrebe da se javni servis time bavi jer je to vezano za komercijalne televizije. Ako bi se javni servis ponašao kao javni servis i imao sadržaj edukativnog karaktera, kvalitetne zabavne emisije, kvalitetne serije, B92 bi bio najveći saveznik RTS-a u tom trenutku. Tada bih objavljivao reklame i spotove za redovno plaćanje pretplate. Mislim da je to dosta važno za ovo društvo i da se kroz medije može uraditi jako puno. To bi doprinelo da B92 dobije više prostora, da također ima sličan sadržaj, da takmičarski deo pravimo na tom planu, a ne na planu surove komercijalizacije. Pošto je državna televizija prešla na stranu komercijalnih televizija i tuče se komercijalnim metodama sa komercijalnim televizijama, nigde više nema javnog servisa i ta spirala je ludačka, a postaje sve veća i veća. Sve veće i veće količine novca moramo da ulažemo u suludi, strašno zabavni komercijalni program. Ne znam gde će ovo završiti.
RSE: Koliko su vam bitni veliki oglašivači? U Miloševićevo vreme, svi nezavisni mediji su dobijali nešto donacija od donatora iz sveta. Te donacije su sada gotovo nestale. Koliko oglašivač traži da utiče na uređivačku politiku jer se od njih živi?
MATIĆ: Promene koje je B92 izveo su dosta teške za kompaniju i za ljude koji rade u kompaniji 10-15 godina. Teško je bilo ljudima predočiti neophodnost te vrste promena i neophodnost da mi upravljamo tim promenama, a ne da jednoga dana dođe neka ekipa koja će nam reći da smo nesposobni, da se sklonimo i da sklonimo sve s programa što je osnovna vrednost B92. Tada sam uvek ljudima govorio da moramo napraviti tako uspešan koncept da komercijalna uspešnost na tržištu zaštiti našu autonomiju na političkom planu, na informativnom planu, da mi kroz ekonomsku nezavisnost očuvamo našu profesionalnu nezavisnost, koju smo godinama gradili. Mislim da smo u tome uspeli. Postoje pokušaji uticaja na sam program, tako što neka kompanija povuče sve reklame sa naših programa i godinu dana nemamo reklame, ali zahvaljujući ovom konceptu i tržišnoj uspešnosti, praktično ne trebamo oglašivače. Najmoćnija kompanija u ovom trenutku nam ne daje više od dva posto našeg godišnjeg budžeta. Hoćemo da kažemo da nam niko ništa ne može i da žrtvovati dva posto prihoda za kredibilitet nije neka suma.
RSE: Koliko naginjete nekom od vrhunskih političara? Postoji neko uverenje među nama novinarima da se kod vas bolje rangira Boris Tadić nego Vojislav Koštunica?
MATIĆ: To je pitanje komunikativnosti. Gospodin Koštunica je dosta autističan političar i ne voli intervjue, ne voli često pojavljivanje u štampi, ne voli komunikaciju. On komunicira saopštenjima. To nije medijski pozitivna priča. Sam sebe ograničava, kada je reč o prisustvu u medijima, o tome kako izgleda na medijima i kako se ponaša prema medijima. Postoje čitavi timovi ljudi, oko svakog političara, koji bi trebali da se bave komunikacijom. Kada pogledate svetsku politiku, suština više nije u samoj politici i kako se vodi politika nekog velikog političara, uključujući i Buša, nego kako će tog političara participirati građani i publika. Kod nas je to još uvek u začetku. Tadić mnogo bolje komunicira i oko sebe ima marketinške magove, ljude koji se dosta dobro bave tim poslom.
Stvar je u komunikaciji s javnošću. Na drugom mestu je reakcija na naš program. Postoje političke stranke i političari koji ne mogu da istrpe koncept kritike. Prva reakcija je da neće da razgovaraju sa nama. Druga reakcija je otvaranje rata sa nama, kao da smo mi politička parlamentarna ili vanparlamentarna stranka, a ne mediji koji obavljaju svoj posao. Naravno da je u osnovi tog posla i kritika negativne pojave. Ne postoji svesna namera, niti je to deo naše uređivačke politike, da definišemo sklonost ka ovoj ili onoj partiji. U predizbornim kampanjama, kada se stvari postave crno-belo, stajemo na onu stranu koja je prodemokratska i proevropska. U tome nemamo šta da krijemo. To je i svetska tekovina u medijima. New York Times zna da stane na određenu poziciju i da to javno objavi. Problematično je kada to radite tajno, kada radite za pare i kada radite iz nekih drugih razloga, a ne iz onih razloga koji su vezani za javni interes ili za vašu misiju.
RSE: Dobili ste više međunarodnih i domaćih nagrada. Imate kultne emisije, čiji su autori dobijali nagrade - Insajder, Peščanik, o Poligrafu se govori sa velikim uvažavanjem u javnosti. Imaju li dobitnici velikih nagrada neku vašu konkretnu novčanu i moralnu podršku? Razlikuju li se od drugih ljudi?
MATIĆ: Ne mnogo. Ni sebe nisam stavljao u poziciju u kojoj zbog toga treba da budem različit od drugih ljudi. To nisu floskule. Ni za najveći deo nagrade, koju dobijaju pojedinci, nisu samo oni zasluženi, nego ipak jedna šira ekipa. Ne izdvajam mnogo te novinare. Prema svim ljudima koji rade u kompaniji nastojimo da vodimo računa na svim mogućim aspektima. To je dosta važno. Oni koji su zaposleni u B92, uvek mogu računati na to da kompanija i pojedinci u kompaniji, u menadžmentu, u uredništvima, stoje iza njih. Kada je reč o profesionalnom planu, mislim da imamo nekoliko ljudi kojima je permanentno život u pitanju, uključujući i mene. Cela mreža je uhapšena i otkrivena pre godinu i pol dana i tih nekoliko nedelja emitovanja tih programa i istraživanja je bilo zaista opasno. Bilo je opasno i posle. Gomila se količina neprijatelja koji su zaglavili ozbiljne zatvorske kazne. Uzmite samo atentatore na premijera Đinđića, čiji su čitavi sistemi odbrane anti B92 orjentisani. Oni kažu da su za prenos suđenja, ali da ga ne prenosi B92 jer smo percipirani kao opasniji za bezbednost tih kriminalaca, nego što je policija. Policija i Tužilaštvo su od nas tražili dokumentaciju koju je neka policija pre toga napravila, što je malo apsurdno. Mislim da čak i unutar samih policijskih institucija i tužilaštava postoji jedan ozbiljan respekt prema B92, kao institucije, koja kroz istraživačko novinarstvo dosta pomaže identifikaciji kriminala i kriminalaca.
Mislim da smo napravili jedan efikasniji proces od onoga koji je uradio Haški tribunal, kada je reč o suočavanju sa prošlošću i sa upoznavanjem građana ove zemlje šta se zaista dogodilo, kroz dokumentarne filmove i emisije o ratnim zločinima. Mislim da smo to radili na jedan profesionalan način, vrlo ubedljivo. Za mene je jedan od velikih uspeha film Vukovar i ono što se dogodilo na premijerama u Zagrebu i u Beogradu. U samo pet dana su bile potpuno iste reakcije. To znači da jedna od najtraumatičnijih situacija, u kojoj su bile naše dve zemlje i narodi, najtragičnije razaranje Vukovara, i obrada koju smo napravili u tom filmu, istraživanja i slično, su nešto što je najbliže istini u ovom trenutku, što je prepoznala publika i u Zagrebu i u Beogradu. Kada u tako opterećenim sredinama i u tim frustracijama, imate tu vrstu priznanja, to je velika stvar.
MATIĆ: Mislim da svako od nas treba da brine o društvu, i u praktičnom smislu, ne samo kao novinar, ne samo kao neko ko kroz emisije prezentuje određene stavove, određena stanja, ili određenu kritiku, nego da treba permanentno nešto i praktično da radi. Naročito je to potrebno u zemljama koje su dosta zapuštene i u kojima je potrebno jako puno onog rada koji je van okvira profesionalnog angažmana.
Najbolji primer su Sigurne kuće. Mi smo zemlja u kojoj ima jako puno porodičnog nasilja, i nismo jedinstveni po tome u svetu, ali ne postoji sistemski organizovana zaštita i prihvat žrtava. Dok se čeka da to država uradi, dok se promene vlade, dok se promene prioriteti, vreme prolazi, a nasilja ima jako puno i ono je zaista ozbiljan problem. Odlučili smo da pokažemo da je problem moguće rešiti, i ne samo da ga je moguće rešiti, već da ustanovimo čitav niz nekakvih institucija koje će pomoći u rešavanju tog problema. To je prihvat žrtava u Sigurnim kućama. U toku je izgradnja tri Sigurne kuće. U istočnoj Srbiji postoji ozbiljan problem jer raste količina nasilja, a pre tri godine je zatvorena Sigurna kuća. Ne samo da se grade Sigurne kuće, nego smo nastojali da zaposlimo žrtve, pošto je problem stalno vraćanje u nasilnu porodicu. Već se dvadesetak žena iz Sigurne kuće zaposlilo u nekoliko kompanija. Mislim da ćemo uspeti da zatvorimo krug, koji će pokazati vladi da je moguće taj problem rešiti na prilično jednostavan način, a mi ćemo im dati model.
Druga akcija, akcija dobrovoljnog davanja krvi, je autentično naša akcija. Mi kao kompanija, najmanje dva puta godišnje, dajemo krv. Dao sam krv 21 put do sada. Imam autentični dokaz da je to doista važno. Svake godine imamo agoniju tokom letnjih dana, kada ljudi odlaze na odmore. Odlažu se operacije, jako je puno problema u bolnicama, na dečijim klinikama, na hematologijama, gde ne može da se čeka na to da li će biti dovoljno davalaca, ili ne. Hteli smo ove godine da pokažemo da je moguće taj problem trajno rešiti, a mi ga upravo sada rešavamo. Napravili smo spektakl od autobusa koji je na Trgu Republike, u centru Beograda, u kojem je moguće dati krv. Dok se mi tu nismo pojavili, bilo je do 10 davalaca dnevno. Sada ih je iznad 50. Neki dan smo imali oko 90 davalaca. Tu se dešava program. Pozovemo poznate goste oko podne, koji učestvuju u davanju krvi i koji podrže akciju. Sada se svakodnevno prijavljuju i mnoge kompanije koje svakodnevno dolaze. Poenta onoga što radimo je da davalac osjeti određenu vrstu zadovoljstva što davanjem krvi daje doprinos društvu, a istovremeno dobija određenu simboličnu nagradu. Nekima puno znači kada upoznaju Zdravka Ćolića, nekima puno znači kada dobiju knjigu ili CD produkcije B92. Svaki dan sam pored autobusa i vidim ljude koji osećaju zadovoljstvo tim davanjem sebe, koji osećaju da su nešto važno učinili. Ovo ćemo raditi celo leto, ne samo u Beogradu, nego širom Srbije. Pokušaćemo da napravimo jednu takmičarsku atmosferu za najhumaniju sredinu. Na kraju ih ne možemo nagraditi nekom velikom nagradom, ali možemo bar jednom lepom televizijskom reportažom o najhumanijoj sredini. Paralelno sa tim pokušaćemo da nabavimo 200 hiljada eura za kupovinu novog autobusa ili kamiona za patroliranje Srbijom i prikupljanjem krvi, pošto je ovaj autobus potpuno nepokretan i dosta star. Mislim da će nam taj autobus za iduću godinu obezbediti da to uđe u neki sistem i da sam Institut, i ljudi koji rade u Institutu za transfuziju, imaju mnogo bolje uslove da obave svoju misiju.
RSE: Solidarnost je odlika građanskog društva. Da li ste i na taj način pokušali da nas edukujute o građanskom društva, ili je to došlo spontano?
MATIĆ: Jednim delom je to spontano, ali sam ubeđen da se jedino direktnom akcijom može nešto uraditi, a to je i obilježje 18 godina rada B92. Mi smo od samog osnivanja, pored programskog rada, stalno imali neke akcije. Izgradili smo jedan alternativni Kulturni centar u kojem postoji čitav niz mladih pozorišnih grupa, eksperimentalnih radionica, mladih talenata, tribina i promocija različitih filmova. Sada imamo Festival dokumentarnog angažovanog filma, imamo i Ring-ring festival koji je jako dobar. Onda kada je zaista postojao problem sa izdavaštvom, kada je Milošević sve kontrolisao, pokrenuta su dva časopisa i Internet centar, upravo zbog toga da bi civilno društvo i građanske inicijative imale kontakt sa svetom. Sve to smo pokrenuli 1995. godine, znajući da će Milošević pokušati da odseče veze sa svetom. Internet je zaista pomogao da se intenzivno komunicira sa svetom, uključujući i demonstracije 1996. godine. One su nazivane Internet demonstracijama. U ovakvoj zemlji, nije dovoljno da budemo samo dobri novinari i profesionalci, već moramo da budemo i dobri građani, da svojim primerima, a primeri su najvažniji kada radite edukaciju društva, budemo u prvim redovima. Unutar kompanije sam uvek u prvim redovima, u svim inicijativama koje pokrećemo, da pokažem zaposlenim, ljudima unutar kuće, da su to neke osnovne vrednosti ove kuće. Zaista sam oduševljen koliko ljudi, i sa koliko entuzijazma, učestvuje u tome. To su neplaćene aktivnosti, ali ljudima jako prijaju.
RSE: Prvi put vidim da je Carla del Ponte nekome dala intervju. Ona održi konferenciju za novinare, ili izda neko saopštenje, ali ne voli da komunicira sa pojedinačnim medijima. Kako ste od nje dobili intervju?
MATIĆ: Imamo najintenzivniju saradnju sa Haškim tribunalom. Dugo godina smo prenosili suđenje Miloševiću. Neki su mislili da je to dobro, a neki da nije. Mi smo mislili da je jako važno da se svima izbije manipulativno oružje. Da se to nije prenosilo, bilo bi svakakvih manipulacija. Govorilo bi se da su to strašne zavere. Ovako su svi mogli da vide šta se tamo događa i da je to fer proces. Mi se veoma dobro poznajemo sa ljudima iz Tribunala i Tužilaštva. Više puta smo pokušavali da napravimo intervju sa Carlom del Ponte i bili smo dosta ljuti na nju što nam nije davala intervju. Davala je ona razne intervjue, uglavnom hrvatskim medijima. Ovoga puta, kao i svaki put kada dolazi u zemlju, tražili smo intervju i dobili ga.
RSE: Postoji kritika da pokušavate da imitirate PINK nekim svojim emisijama, ali da nikada nećete uspeti u tome do kraja jer su oni u tome rutinirani, a vi ste tek počeli da radite emisije koje liče na PINK-ove. Da li je tržište uticalo na to da idete tim smerom, ili mislite da treba praviti jedan vrlo ozbiljan segment programa, a drugi za zabavu i razonodu?
MATIĆ: Izbegao bih definiciju - imitiranje PINK-a. Koncept koji B92 sada ima je koncept koji ima Chanal 4 u Britaniji. Ono što je dominantno na našem programu, u ovom trenutku, je ono što je dominantno i na Chanal-u 4, najkredibilnije vesti, najveći svetski zabavni format - Veliki brat, najgledaniji kviz - Uzmi ili ostavi. Zašto to PINK nije uzeo? To nije njihov koncept. Dovesti jednu turbo-folk pevačicu u kuću Velikog brata i razotkriti u potpunosti taj koncept, nije podrška tome, kao što PINK radi sa svojim turbo-folk emisijama, već upravo obrnuto. Mislim da je to što sada radi B92 veoma subverzivno kada je reč o tržištu. Tržište je podeleno i napravljen je takav sistem. Postoji samo javni servis. Moja ideja je bila da budemo komercijalni medij koji ima sadržaj kao javni servis. To praktično nije dopušteno u ovoj zemlji. Prvo su sa velikom kritikom na to gledali ljudi iz Radio-difuzne agencije. Sam sistem koji je napravljen to ne dozvoljava. Morate biti komercijalna stanica i izdržavati se komercijalnim prihodima, a ako ste takvi, onda morate da pobeđujete, morate da imate dobre rezultate. Svakog dana dobijamo people-metar i svakog dana znamo koliko smo jučer zaradili, ili izgubili. Pakao je svakodnevno živeti u takvim uslovima. Svakog dana merimo uspešnost, a ona se meri, između ostalog, kroz ono što ste ostvarili. Nama je jako važno da se ostvari naš koncept. Radio je godinama u nekoj fazi transformacije i ne možemo danas reći da je to loš radio. Uspeli smo da unapredimo radio, da postignemo izuzetan rezultat, da budemo lideri kao radio, a da pri tome, u najvećem delu, zadržimo duh B92.
RSE: Vi ste na drugom mestu po slušanosti.
MATIĆ: Na drugom mestu, iza Radio Beograda, ali smo, u stvari, na prvom mestu. Struktura slušalaca Radio Beograda je 70 posto iznad 55 godina. To znači da sama brojka ništa ne znači. Kao radio smo uspeli da budemo lideri. Televizija je startala pre pet godina. Startala je u situaciji u kojoj su ostale televizije bile dosta jake. U ovom trenutku nam smeta ponašanje državne televizije, RTS-a. RTS, umesto da bude javni servis, ima sve više i više programa koji su programi komercijalne televizije. Ponuda tih programa već postoji na komercijalnim televizijama i nema nikakve potrebe da se javni servis time bavi jer je to vezano za komercijalne televizije. Ako bi se javni servis ponašao kao javni servis i imao sadržaj edukativnog karaktera, kvalitetne zabavne emisije, kvalitetne serije, B92 bi bio najveći saveznik RTS-a u tom trenutku. Tada bih objavljivao reklame i spotove za redovno plaćanje pretplate. Mislim da je to dosta važno za ovo društvo i da se kroz medije može uraditi jako puno. To bi doprinelo da B92 dobije više prostora, da također ima sličan sadržaj, da takmičarski deo pravimo na tom planu, a ne na planu surove komercijalizacije. Pošto je državna televizija prešla na stranu komercijalnih televizija i tuče se komercijalnim metodama sa komercijalnim televizijama, nigde više nema javnog servisa i ta spirala je ludačka, a postaje sve veća i veća. Sve veće i veće količine novca moramo da ulažemo u suludi, strašno zabavni komercijalni program. Ne znam gde će ovo završiti.
RSE: Koliko su vam bitni veliki oglašivači? U Miloševićevo vreme, svi nezavisni mediji su dobijali nešto donacija od donatora iz sveta. Te donacije su sada gotovo nestale. Koliko oglašivač traži da utiče na uređivačku politiku jer se od njih živi?
MATIĆ: Promene koje je B92 izveo su dosta teške za kompaniju i za ljude koji rade u kompaniji 10-15 godina. Teško je bilo ljudima predočiti neophodnost te vrste promena i neophodnost da mi upravljamo tim promenama, a ne da jednoga dana dođe neka ekipa koja će nam reći da smo nesposobni, da se sklonimo i da sklonimo sve s programa što je osnovna vrednost B92. Tada sam uvek ljudima govorio da moramo napraviti tako uspešan koncept da komercijalna uspešnost na tržištu zaštiti našu autonomiju na političkom planu, na informativnom planu, da mi kroz ekonomsku nezavisnost očuvamo našu profesionalnu nezavisnost, koju smo godinama gradili. Mislim da smo u tome uspeli. Postoje pokušaji uticaja na sam program, tako što neka kompanija povuče sve reklame sa naših programa i godinu dana nemamo reklame, ali zahvaljujući ovom konceptu i tržišnoj uspešnosti, praktično ne trebamo oglašivače. Najmoćnija kompanija u ovom trenutku nam ne daje više od dva posto našeg godišnjeg budžeta. Hoćemo da kažemo da nam niko ništa ne može i da žrtvovati dva posto prihoda za kredibilitet nije neka suma.
RSE: Koliko naginjete nekom od vrhunskih političara? Postoji neko uverenje među nama novinarima da se kod vas bolje rangira Boris Tadić nego Vojislav Koštunica?
MATIĆ: To je pitanje komunikativnosti. Gospodin Koštunica je dosta autističan političar i ne voli intervjue, ne voli često pojavljivanje u štampi, ne voli komunikaciju. On komunicira saopštenjima. To nije medijski pozitivna priča. Sam sebe ograničava, kada je reč o prisustvu u medijima, o tome kako izgleda na medijima i kako se ponaša prema medijima. Postoje čitavi timovi ljudi, oko svakog političara, koji bi trebali da se bave komunikacijom. Kada pogledate svetsku politiku, suština više nije u samoj politici i kako se vodi politika nekog velikog političara, uključujući i Buša, nego kako će tog političara participirati građani i publika. Kod nas je to još uvek u začetku. Tadić mnogo bolje komunicira i oko sebe ima marketinške magove, ljude koji se dosta dobro bave tim poslom.
Stvar je u komunikaciji s javnošću. Na drugom mestu je reakcija na naš program. Postoje političke stranke i političari koji ne mogu da istrpe koncept kritike. Prva reakcija je da neće da razgovaraju sa nama. Druga reakcija je otvaranje rata sa nama, kao da smo mi politička parlamentarna ili vanparlamentarna stranka, a ne mediji koji obavljaju svoj posao. Naravno da je u osnovi tog posla i kritika negativne pojave. Ne postoji svesna namera, niti je to deo naše uređivačke politike, da definišemo sklonost ka ovoj ili onoj partiji. U predizbornim kampanjama, kada se stvari postave crno-belo, stajemo na onu stranu koja je prodemokratska i proevropska. U tome nemamo šta da krijemo. To je i svetska tekovina u medijima. New York Times zna da stane na određenu poziciju i da to javno objavi. Problematično je kada to radite tajno, kada radite za pare i kada radite iz nekih drugih razloga, a ne iz onih razloga koji su vezani za javni interes ili za vašu misiju.
RSE: Dobili ste više međunarodnih i domaćih nagrada. Imate kultne emisije, čiji su autori dobijali nagrade - Insajder, Peščanik, o Poligrafu se govori sa velikim uvažavanjem u javnosti. Imaju li dobitnici velikih nagrada neku vašu konkretnu novčanu i moralnu podršku? Razlikuju li se od drugih ljudi?
MATIĆ: Ne mnogo. Ni sebe nisam stavljao u poziciju u kojoj zbog toga treba da budem različit od drugih ljudi. To nisu floskule. Ni za najveći deo nagrade, koju dobijaju pojedinci, nisu samo oni zasluženi, nego ipak jedna šira ekipa. Ne izdvajam mnogo te novinare. Prema svim ljudima koji rade u kompaniji nastojimo da vodimo računa na svim mogućim aspektima. To je dosta važno. Oni koji su zaposleni u B92, uvek mogu računati na to da kompanija i pojedinci u kompaniji, u menadžmentu, u uredništvima, stoje iza njih. Kada je reč o profesionalnom planu, mislim da imamo nekoliko ljudi kojima je permanentno život u pitanju, uključujući i mene. Cela mreža je uhapšena i otkrivena pre godinu i pol dana i tih nekoliko nedelja emitovanja tih programa i istraživanja je bilo zaista opasno. Bilo je opasno i posle. Gomila se količina neprijatelja koji su zaglavili ozbiljne zatvorske kazne. Uzmite samo atentatore na premijera Đinđića, čiji su čitavi sistemi odbrane anti B92 orjentisani. Oni kažu da su za prenos suđenja, ali da ga ne prenosi B92 jer smo percipirani kao opasniji za bezbednost tih kriminalaca, nego što je policija. Policija i Tužilaštvo su od nas tražili dokumentaciju koju je neka policija pre toga napravila, što je malo apsurdno. Mislim da čak i unutar samih policijskih institucija i tužilaštava postoji jedan ozbiljan respekt prema B92, kao institucije, koja kroz istraživačko novinarstvo dosta pomaže identifikaciji kriminala i kriminalaca.
Mislim da smo napravili jedan efikasniji proces od onoga koji je uradio Haški tribunal, kada je reč o suočavanju sa prošlošću i sa upoznavanjem građana ove zemlje šta se zaista dogodilo, kroz dokumentarne filmove i emisije o ratnim zločinima. Mislim da smo to radili na jedan profesionalan način, vrlo ubedljivo. Za mene je jedan od velikih uspeha film Vukovar i ono što se dogodilo na premijerama u Zagrebu i u Beogradu. U samo pet dana su bile potpuno iste reakcije. To znači da jedna od najtraumatičnijih situacija, u kojoj su bile naše dve zemlje i narodi, najtragičnije razaranje Vukovara, i obrada koju smo napravili u tom filmu, istraživanja i slično, su nešto što je najbliže istini u ovom trenutku, što je prepoznala publika i u Zagrebu i u Beogradu. Kada u tako opterećenim sredinama i u tim frustracijama, imate tu vrstu priznanja, to je velika stvar.