RSE: Kao fotoreporter ste pratili izricanje presuda optuženima za ubistvo Đinđića.
MILOJKOVIĆ: Pratili smo suđenje, praktično od samog početka, još dok smo mogli da slikamo optužene. To je bilo samo jedanput. Kada su ih sve doveli u sudnicu, slikali smo samo njih. To je trajalo par minuta. Onda su nas izbacili. Svaki sledeći put kada smo došli, rekli su da nema snimanja u sudnici, osim prazne sudnice. Nadali smo se da će nam sada omogućiti slikanje zbog izricanja presude. Čekali smo do početka suđenja kada su nam rekli da nema ništa od toga. Na kraju smo ih slikali ispred zgrade.
RSE: Često na televiziji vidim te snimke. Kada niste vi slikali, niti vaše kolege, ko je onda?
MILOJKOVIĆ: I televizije i novine i agencije su se žalile kako stalno puštaju iste slike. Onda su oni, verovatno, počeli to da snimaju nekom internom opremom i svi dobijamo od njih iste snimke, koje za štampu pregledamo i poskidamo šta nam treba. Nije to neki kvalitet, ali su bar sveže.
RSE: A slikate li publiku i advokate unutar Suda?
MILOJKOVIĆ: U Specijalnom sudu može sve da se slika gdje je to dozvoljeno. Po hodnicima možemo slobodno da slikamo.
RSE: Ali ne možete slikati advokata koji je u sudnici?
MILOJKOVIĆ: Čim advokat uđe u sudnicu, tu je kraj snimanja. Dok su u hodnicima, dok ulaze i izlaze, to sve snimamo.
RSE: Kako su optuženi izgledali kada su čuli da su dobili kazne oko 40 godina, koji mišić je igrao na njihovom licu?
MILOJKOVIĆ: To jedino mogu da vam kažu sudija i ljudi koji sede oko sudije jer su optuženi okrenuti leđima publici. Lica niko nije mogao da im vidi.
RSE: Nedavno sam videla jednu fotografiju na kojoj je Legija u raskopčanom sakou ispod kojeg se videla majica sa vukom razjapljenih čeljusti. Ko je to snimio?
MILOJKOVIĆ: To je sve sa tog diska koji smo dobili. To je snimljeno na njegovoj završnoj reči. Svi mediji koji su tražili, dobili su te snimke.
RSE: Kada su advokati i publika izašli van zgrade Suda, šta se dešavalo?
MILOJKOVIĆ: Čuo sam od ljudi koji su bili unutra da su posle izricanja presude tražili da ne ostanu do kraja i da ih vrate u zatvor jer nisu hteli da slušaju obrazloženje presude. Oni izlaze nekim izlazima za koje mi i ne znamo, stavljaju ih u neka vozila i odvoze. Njihove pristalice i rodbina su izašli i nisu čekali kraj. Kada su izlazili, pošto je tu bila akcija omladinske DS, LDP-a i G17, koji su im dovikivali ubice i slično, nastalo je verbalno prepucavanje.
RSE: Nije bilo većih incidenata?
MILOJKOVIĆ: Nije. Tu je policija koja čuva zgradu, a kada se nešto ovako desi, dođe ih još.
RSE: Da li se provode posebne mere kada su takvi slučajevi u pitanju?
MILOJKOVIĆ: Zgrada Suda se obezbeđuje na smene. Uvek je tu neka uobičajena straža, a kada ima neko suđenje uvek ima i dodatne policije, koja se nekada vidi, a nekada ne.
RSE: Da li to znači da nikada ne možete da uđete u sudnicu Suda?
MILOJKOVIĆ: Trenutno ne jer svi koji su u sudu treba da daju saglasnost - i okrivljeni i advokati i tužioci i sudije. Dovoljno je da jedan kaže da ne može i ne možete ući u sudnicu. Možemo ući u praznu sudnicu.
RSE: Šta vama znači da uđete u praznu sudnicu?
MILOJKOVIĆ: To nam je značilo samo jedanput, da vidimo sudnicu kako izgleda. Više nema potrebe ulaziti i slikati jedno te isto non-stop.
RSE: Imate li neka saznanja kako je to u svetu rešeno?
MILOJKOVIĆ: Ima tih suđenja svuda. Iz nekih sudova ima fotografije, iz nekih nema. Imaju oni svoje službenike koji sede u sudnici i crtaju, i advokate i porotu i sudiju i optuženog i celu sudnicu. Imaju za to dovoljno vremena. Nekada to izgleda interesantno.
RSE: Idete li i u Skupštinu?
MILOJKOVIĆ: Naravno.
RSE: Nikada ne vidim kamere u Skupštini.
MILOJKOVIĆ: Gledao sam te prenose. Oni uvek snimaju poslanike. Ponekada se pojavi neko od novinara. Svuda postoje pravila gde možete da se krećete, a gde ne. U sali Skupštine možemo da budemo pored zidova i pozadi. Praktično nikada i ne uđemo u vidno polje kamera koje to prenose.
RSE: Ima li nekih ograničenja ili nema?
MILOJKOVIĆ: U zadnje vreme su ograničili naše prisustvo na nekih početnih desetak minuta sednice i onda nas zamole da izađemo. Ranije tako nije bilo. Mogli smo ostati i do dva po ponoći.
RSE: To znači da kada bi se potukli u Skupštini, vi ne biste imali snimak.
MILOJKOVIĆ: Po ovom novom pravilu - ne. Možda ako se potuku u prvih deset minuta.
RSE: Sećam se kada su Šešelja iznosili iz Skupštine.
MILOJKOVIĆ: To su svi slikali. Tada nije bilo ograničenja.
RSE: Kada u Danas dođe političar, trebaju da se naprave fotografije i vi se, kao profesionalac, trudite da to bude što adekvatnije. Čula sam da ima političara koji donesu svoju privatnu fotografiju jer misle da su na njoj najlepši.
MILOJKOVIĆ: Nisu takvi samo političari. U principu, ko dođe kod nas u redakciju, ne pravi probleme jer zna da to treba da se uradi. Ima slučajeva kada mi neko na intervjuu obavezno daje neke fotografije, koje su njemu sigurno najdraže na svetu, ali to nisu fotografije za novine.
RSE: Šta im tada kažete?
MILOJKOVIĆ: Pokušavam da im objasnim da ta fotografija treba malo drugačije da izgleda, da razumem da je ta fotografija njemu draga. Zamolim ga da probamo da napravimo neku fotografiju, pa ako baš ne bude zadovoljan, da nađemo neki kompromis. Uglavnom pristaju.
RSE: Imam informaciju da jedan političar, ministar, voli da mu se objavi fotografija kako sedi na klupi na Kalemegdanu?
MILOJKOVIĆ: Nije jedini, ima takvih i glumaca.
RSE: S kim je najteže raditi, s umetnicima?
MILOJKOVIĆ: S umetnicima je lako. Oni znaju da im dolazi neko ko je profesionalac jer kada odlazite na intervju, šaljete ljude koji znaju da rade svoj posao. Neko poverenje mora da postoji.
RSE: Da li političari poziraju, ili su prirodni i opušteni?
MILOJKOVIĆ: Ne toliko. Poziraju kada je neka svečanost jer misle da je to važna stvar, ali kada je neki razgovor, onda više razmišljaju o tome šta ih neko pita i šta da odgovore, pa se zaborave.
RSE: Kada je protokol pri posetama u pitanju, da li postoje neka ograničenja?
MILOJKOVIĆ: Postoje ograničenja. Obično postoje dve vrste snimanja. Ako se prima neki političar ili neki državnik dolazi kod nekoga na neki razgovor, snima se početak tog susreta, rukovanje ispred nekog kabineta, zgrade ili drugde i sedanje za neki sto da pregovaraju. To traje možda dve-tri minuta i tu je kraj. Izjave posle toga, kada se sastanak završi, možemo da slikamo dokle god to traje. Tu nema ograničenja.
RSE: Jave li vam se nekada ljudi koje ste slikali da se žale kako im se slika ne sviđa?
MILOJKOVIĆ: Nikada. Imam kontra slučajeve. Ljudi su me zvali da traže te fotografije jer su im se dopale.
RSE: Da li vam je neko rekao da neće da se slika za Danas?
MILOJKOVIĆ: Meni nije niko. Često ljude snimam, a da i ne znaju za koje novine radim. Ponekada čovek ne želi baš tog dana da se slika iz nekog svog razloga. To poštujem. Misli da ne izgleda dobro i to je u redu.
RSE: Koji posao vam je bio najteži?
MILOJKOVIĆ: Najteže je bilo kada je bila sahrana Zorana Đinđića jer smo štampali vanredni broj, pošto nedeljom ne izlazimo. Sahrana je bila u subotu. Sve je moralo da bude jako brzo gotovo. Prvo se išlo u Vladu, pa u hram Svetog Save, pa peške do groblja. Sve je to moralo brzo da se uradi, da se svuda stigne. Trčite, nosite 101 stvar koju inače ne bi ste nosili, ali morate jer vam to sve treba. To je bilo jako naporno. To je bio jedan pravi fizički posao.
RSE: Koji posao je bio najopasniji? Da li ste snimali u vreme NATO bombardovanja?
MILOJKOVIĆ: Jesam nešto, ali tada nisam radio za novine. Nisam imao neke opasne zadatke.
RSE: Niste bili na ratištu, na zemljotresom ili poplavama pogođenom tlu?
MILOJKOVIĆ: Nisam. Snimao sam poplave, ali mislim da to nije bilo toliko opasno.
RSE: Koji posao je bio najlepši?
MILOJKOVIĆ: Meni je sve lep posao. Mnogo volim ovo što radim i šta god da snimam trudim se da to dobro uradim. Uživam dok to radim.
RSE: Imate li aparat koji je kvalitetan i odgovara vašim zahtevima?
MILOJKOVIĆ: Imam. Danas je tehnika otišla daleko. Da je ovo postojalo pre 20-30 godina, ko zna šta bi danas imali.
RSE: Kakav je status fotoreportera u odnosu na novinare?
MILOJKOVIĆ: Ne vidim neku razliku. Sve je to individualna stvar. Neko pravi te razlike, ali ja ne. Nemam razloga.
RSE: Imate li novinara sa kojim volite da radite i onih s kim ne volite?
MILOJKOVIĆ: Uvek vam je s nekim prijatno raditi, a s nekim ne. S nekima volite više da radite, a s nekim manje.
RSE: Danas spada u siromašnije listove. Pretpostavljam da ni plate novinara ni fotoreportera nisu neke plate koje bi odgovarale potrebama čoveka za život. Imate li mogućnost da radite honorarno?
MILOJKOVIĆ: Imam i radim.
RSE: Mislite li da su novinarska udruženja neka zaštita ljudima koji rade u medijima, ili je njihova moć mala?
MILOJKOVIĆ: Udruženje bi želelo da pomogne, ali ne može uvek. Mislim da dosta čine.
RSE: Prošle godine ste dobili nagradu Nikola Burzan, a to je nagrada vašeg lista. Šta vam je značila?
MILOJKOVIĆ: Značila mi je potvrdu da to što radim ipak valja, da se ne trudim uzaludno i da to još neko vidi.
RSE: Da li ste zaraženi politikom?
MILOJKOVIĆ: Manje-više da.
RSE: Šta kažete na ovu situaciju?
MILOJKOVIĆ: Ne znam šta da vam kažem, valjda će nam biti bolje.
RSE: Vi ste optimista?
MILOJKOVIĆ: Moram da budem optimista.
RSE: Zar ne očekujete da će oko Kosova da bude problema?
MILOJKOVIĆ: Naravno da će biti problema, ali se nadam da će biti dovoljno hladnih glava da se to prevaziđe.
RSE: Kada je odlazila Crna Gora, da li ste očekivali probleme?
MILOJKOVIĆ: Ne. Oni su imali i svoju valutu. To je bilo za očekivati.
RSE: Ali smo imali zajedničku Skupštinu i predsednika države Crnogorca.
MILOJKOVIĆ: Jeste. To je funkcionisalo više na silu. To se znalo i bilo je totalno očekivano. Na svu sreću se totalno mirno završilo.
RSE: Kada polazite na teren, da li se dogovarate sa glavnim urednikom ili sa šefom deska?
MILOJKOVIĆ: Ujutro imamo kolegij i dogovorimo se o temama, ko gde ide i šta pratimo preko agencija, pošto nas nema baš mnogo. U principu znamo šta će nam ići na udarne strane. Ako ima specijalnih zadataka, vrlo se lako dogovorimo.
RSE: Šta najviše volite da slikate?
MILOJKOVIĆ: Muziku.
RSE: To nije za fotografski aparat?
MILOJKOVIĆ: Jeste, kako da nije. Idem po koncertima. Sada imam neku izložbu u New Moment-u sa još dvoje kolega.
RSE: Ko vam je najomiljeniji model od javnih ličnosti?
MILOJKOVIĆ: Volim da radim dokumentarno. Ne volim da slikam nameštene situacije. Ima ljudi koji vole da se slikaju, pri tome poziraju i dobro im ide, ali to ne volim da slikam. Volim glumca da slikam na sceni. Trudim se da ono što vidim i slikam. Jedna je stvar protokol, poseta i konkretna tema dana. Ali kada odete u Skupštinu, na redovnu sednicu, slikam nešto što je meni interesantno.
RSE: Dešava li se da je neki vaš kolega iz istog ugla i na isti način uslikao isti moment?
MILOJKOVIĆ: Nikada to nije na isti način. Često slikamo sa praktično istog mesta, naročito protokol. To je dosta skučen prostor. Uvek ima neka linija iza koje smo mi. Svi stojimo jedan do drugog, ali opet svi imamo različite slike.
RSE: Da li ste došli u situaciju da vam bude krivo što niste nešto slikali?
MILOJKOVIĆ: Pa naravno. Često se to desi. Nekad mi bude žao što nisam negde otišao. Ali šta ćete, ne možete biti na dva mesta u isto vreme.
RSE: S kim se družite?
MILOJKOVIĆ: Družim se sa svima, i sa novinarima i sa kolegama fotoreporterima, ne pravim razliku.
RSE: Da li vam je sa kolegama fotoreporterima glavna tema posao?
MILOJKOVIĆ: Nije. Pričamo o svemu. Obično kada se sretnemo na snimanju, onda je tema posao jer smo tu zbog toga, ali privatno ne.
RSE: Kojeg političara kamera najviše voli?
MILOJKOVIĆ: Verovatno Borisa Tadića, mada i on ponekada ispadne loše, ali u principu na mnogim fotografijama jako lepo izgleda.
RSE: Koga najmanje voli?
MILOJKOVIĆ: Ne mogu sada da se setim.
MILOJKOVIĆ: Pratili smo suđenje, praktično od samog početka, još dok smo mogli da slikamo optužene. To je bilo samo jedanput. Kada su ih sve doveli u sudnicu, slikali smo samo njih. To je trajalo par minuta. Onda su nas izbacili. Svaki sledeći put kada smo došli, rekli su da nema snimanja u sudnici, osim prazne sudnice. Nadali smo se da će nam sada omogućiti slikanje zbog izricanja presude. Čekali smo do početka suđenja kada su nam rekli da nema ništa od toga. Na kraju smo ih slikali ispred zgrade.
RSE: Često na televiziji vidim te snimke. Kada niste vi slikali, niti vaše kolege, ko je onda?
MILOJKOVIĆ: I televizije i novine i agencije su se žalile kako stalno puštaju iste slike. Onda su oni, verovatno, počeli to da snimaju nekom internom opremom i svi dobijamo od njih iste snimke, koje za štampu pregledamo i poskidamo šta nam treba. Nije to neki kvalitet, ali su bar sveže.
RSE: A slikate li publiku i advokate unutar Suda?
MILOJKOVIĆ: U Specijalnom sudu može sve da se slika gdje je to dozvoljeno. Po hodnicima možemo slobodno da slikamo.
RSE: Ali ne možete slikati advokata koji je u sudnici?
MILOJKOVIĆ: Čim advokat uđe u sudnicu, tu je kraj snimanja. Dok su u hodnicima, dok ulaze i izlaze, to sve snimamo.
RSE: Kako su optuženi izgledali kada su čuli da su dobili kazne oko 40 godina, koji mišić je igrao na njihovom licu?
MILOJKOVIĆ: To jedino mogu da vam kažu sudija i ljudi koji sede oko sudije jer su optuženi okrenuti leđima publici. Lica niko nije mogao da im vidi.
RSE: Nedavno sam videla jednu fotografiju na kojoj je Legija u raskopčanom sakou ispod kojeg se videla majica sa vukom razjapljenih čeljusti. Ko je to snimio?
MILOJKOVIĆ: To je sve sa tog diska koji smo dobili. To je snimljeno na njegovoj završnoj reči. Svi mediji koji su tražili, dobili su te snimke.
RSE: Kada su advokati i publika izašli van zgrade Suda, šta se dešavalo?
MILOJKOVIĆ: Čuo sam od ljudi koji su bili unutra da su posle izricanja presude tražili da ne ostanu do kraja i da ih vrate u zatvor jer nisu hteli da slušaju obrazloženje presude. Oni izlaze nekim izlazima za koje mi i ne znamo, stavljaju ih u neka vozila i odvoze. Njihove pristalice i rodbina su izašli i nisu čekali kraj. Kada su izlazili, pošto je tu bila akcija omladinske DS, LDP-a i G17, koji su im dovikivali ubice i slično, nastalo je verbalno prepucavanje.
RSE: Nije bilo većih incidenata?
MILOJKOVIĆ: Nije. Tu je policija koja čuva zgradu, a kada se nešto ovako desi, dođe ih još.
RSE: Da li se provode posebne mere kada su takvi slučajevi u pitanju?
MILOJKOVIĆ: Zgrada Suda se obezbeđuje na smene. Uvek je tu neka uobičajena straža, a kada ima neko suđenje uvek ima i dodatne policije, koja se nekada vidi, a nekada ne.
RSE: Da li to znači da nikada ne možete da uđete u sudnicu Suda?
MILOJKOVIĆ: Trenutno ne jer svi koji su u sudu treba da daju saglasnost - i okrivljeni i advokati i tužioci i sudije. Dovoljno je da jedan kaže da ne može i ne možete ući u sudnicu. Možemo ući u praznu sudnicu.
RSE: Šta vama znači da uđete u praznu sudnicu?
MILOJKOVIĆ: To nam je značilo samo jedanput, da vidimo sudnicu kako izgleda. Više nema potrebe ulaziti i slikati jedno te isto non-stop.
RSE: Imate li neka saznanja kako je to u svetu rešeno?
MILOJKOVIĆ: Ima tih suđenja svuda. Iz nekih sudova ima fotografije, iz nekih nema. Imaju oni svoje službenike koji sede u sudnici i crtaju, i advokate i porotu i sudiju i optuženog i celu sudnicu. Imaju za to dovoljno vremena. Nekada to izgleda interesantno.
RSE: Idete li i u Skupštinu?
MILOJKOVIĆ: Naravno.
RSE: Nikada ne vidim kamere u Skupštini.
MILOJKOVIĆ: Gledao sam te prenose. Oni uvek snimaju poslanike. Ponekada se pojavi neko od novinara. Svuda postoje pravila gde možete da se krećete, a gde ne. U sali Skupštine možemo da budemo pored zidova i pozadi. Praktično nikada i ne uđemo u vidno polje kamera koje to prenose.
RSE: Ima li nekih ograničenja ili nema?
MILOJKOVIĆ: U zadnje vreme su ograničili naše prisustvo na nekih početnih desetak minuta sednice i onda nas zamole da izađemo. Ranije tako nije bilo. Mogli smo ostati i do dva po ponoći.
RSE: To znači da kada bi se potukli u Skupštini, vi ne biste imali snimak.
MILOJKOVIĆ: Po ovom novom pravilu - ne. Možda ako se potuku u prvih deset minuta.
RSE: Sećam se kada su Šešelja iznosili iz Skupštine.
MILOJKOVIĆ: To su svi slikali. Tada nije bilo ograničenja.
RSE: Kada u Danas dođe političar, trebaju da se naprave fotografije i vi se, kao profesionalac, trudite da to bude što adekvatnije. Čula sam da ima političara koji donesu svoju privatnu fotografiju jer misle da su na njoj najlepši.
MILOJKOVIĆ: Nisu takvi samo političari. U principu, ko dođe kod nas u redakciju, ne pravi probleme jer zna da to treba da se uradi. Ima slučajeva kada mi neko na intervjuu obavezno daje neke fotografije, koje su njemu sigurno najdraže na svetu, ali to nisu fotografije za novine.
RSE: Šta im tada kažete?
MILOJKOVIĆ: Pokušavam da im objasnim da ta fotografija treba malo drugačije da izgleda, da razumem da je ta fotografija njemu draga. Zamolim ga da probamo da napravimo neku fotografiju, pa ako baš ne bude zadovoljan, da nađemo neki kompromis. Uglavnom pristaju.
RSE: Imam informaciju da jedan političar, ministar, voli da mu se objavi fotografija kako sedi na klupi na Kalemegdanu?
MILOJKOVIĆ: Nije jedini, ima takvih i glumaca.
RSE: S kim je najteže raditi, s umetnicima?
MILOJKOVIĆ: S umetnicima je lako. Oni znaju da im dolazi neko ko je profesionalac jer kada odlazite na intervju, šaljete ljude koji znaju da rade svoj posao. Neko poverenje mora da postoji.
RSE: Da li političari poziraju, ili su prirodni i opušteni?
MILOJKOVIĆ: Ne toliko. Poziraju kada je neka svečanost jer misle da je to važna stvar, ali kada je neki razgovor, onda više razmišljaju o tome šta ih neko pita i šta da odgovore, pa se zaborave.
RSE: Kada je protokol pri posetama u pitanju, da li postoje neka ograničenja?
MILOJKOVIĆ: Postoje ograničenja. Obično postoje dve vrste snimanja. Ako se prima neki političar ili neki državnik dolazi kod nekoga na neki razgovor, snima se početak tog susreta, rukovanje ispred nekog kabineta, zgrade ili drugde i sedanje za neki sto da pregovaraju. To traje možda dve-tri minuta i tu je kraj. Izjave posle toga, kada se sastanak završi, možemo da slikamo dokle god to traje. Tu nema ograničenja.
RSE: Jave li vam se nekada ljudi koje ste slikali da se žale kako im se slika ne sviđa?
MILOJKOVIĆ: Nikada. Imam kontra slučajeve. Ljudi su me zvali da traže te fotografije jer su im se dopale.
RSE: Da li vam je neko rekao da neće da se slika za Danas?
MILOJKOVIĆ: Meni nije niko. Često ljude snimam, a da i ne znaju za koje novine radim. Ponekada čovek ne želi baš tog dana da se slika iz nekog svog razloga. To poštujem. Misli da ne izgleda dobro i to je u redu.
RSE: Koji posao vam je bio najteži?
MILOJKOVIĆ: Najteže je bilo kada je bila sahrana Zorana Đinđića jer smo štampali vanredni broj, pošto nedeljom ne izlazimo. Sahrana je bila u subotu. Sve je moralo da bude jako brzo gotovo. Prvo se išlo u Vladu, pa u hram Svetog Save, pa peške do groblja. Sve je to moralo brzo da se uradi, da se svuda stigne. Trčite, nosite 101 stvar koju inače ne bi ste nosili, ali morate jer vam to sve treba. To je bilo jako naporno. To je bio jedan pravi fizički posao.
RSE: Koji posao je bio najopasniji? Da li ste snimali u vreme NATO bombardovanja?
MILOJKOVIĆ: Jesam nešto, ali tada nisam radio za novine. Nisam imao neke opasne zadatke.
RSE: Niste bili na ratištu, na zemljotresom ili poplavama pogođenom tlu?
MILOJKOVIĆ: Nisam. Snimao sam poplave, ali mislim da to nije bilo toliko opasno.
RSE: Koji posao je bio najlepši?
MILOJKOVIĆ: Meni je sve lep posao. Mnogo volim ovo što radim i šta god da snimam trudim se da to dobro uradim. Uživam dok to radim.
RSE: Imate li aparat koji je kvalitetan i odgovara vašim zahtevima?
MILOJKOVIĆ: Imam. Danas je tehnika otišla daleko. Da je ovo postojalo pre 20-30 godina, ko zna šta bi danas imali.
RSE: Kakav je status fotoreportera u odnosu na novinare?
MILOJKOVIĆ: Ne vidim neku razliku. Sve je to individualna stvar. Neko pravi te razlike, ali ja ne. Nemam razloga.
RSE: Imate li novinara sa kojim volite da radite i onih s kim ne volite?
MILOJKOVIĆ: Uvek vam je s nekim prijatno raditi, a s nekim ne. S nekima volite više da radite, a s nekim manje.
RSE: Danas spada u siromašnije listove. Pretpostavljam da ni plate novinara ni fotoreportera nisu neke plate koje bi odgovarale potrebama čoveka za život. Imate li mogućnost da radite honorarno?
MILOJKOVIĆ: Imam i radim.
RSE: Mislite li da su novinarska udruženja neka zaštita ljudima koji rade u medijima, ili je njihova moć mala?
MILOJKOVIĆ: Udruženje bi želelo da pomogne, ali ne može uvek. Mislim da dosta čine.
RSE: Prošle godine ste dobili nagradu Nikola Burzan, a to je nagrada vašeg lista. Šta vam je značila?
MILOJKOVIĆ: Značila mi je potvrdu da to što radim ipak valja, da se ne trudim uzaludno i da to još neko vidi.
RSE: Da li ste zaraženi politikom?
MILOJKOVIĆ: Manje-više da.
RSE: Šta kažete na ovu situaciju?
MILOJKOVIĆ: Ne znam šta da vam kažem, valjda će nam biti bolje.
RSE: Vi ste optimista?
MILOJKOVIĆ: Moram da budem optimista.
RSE: Zar ne očekujete da će oko Kosova da bude problema?
MILOJKOVIĆ: Naravno da će biti problema, ali se nadam da će biti dovoljno hladnih glava da se to prevaziđe.
RSE: Kada je odlazila Crna Gora, da li ste očekivali probleme?
MILOJKOVIĆ: Ne. Oni su imali i svoju valutu. To je bilo za očekivati.
RSE: Ali smo imali zajedničku Skupštinu i predsednika države Crnogorca.
MILOJKOVIĆ: Jeste. To je funkcionisalo više na silu. To se znalo i bilo je totalno očekivano. Na svu sreću se totalno mirno završilo.
RSE: Kada polazite na teren, da li se dogovarate sa glavnim urednikom ili sa šefom deska?
MILOJKOVIĆ: Ujutro imamo kolegij i dogovorimo se o temama, ko gde ide i šta pratimo preko agencija, pošto nas nema baš mnogo. U principu znamo šta će nam ići na udarne strane. Ako ima specijalnih zadataka, vrlo se lako dogovorimo.
RSE: Šta najviše volite da slikate?
MILOJKOVIĆ: Muziku.
RSE: To nije za fotografski aparat?
MILOJKOVIĆ: Jeste, kako da nije. Idem po koncertima. Sada imam neku izložbu u New Moment-u sa još dvoje kolega.
RSE: Ko vam je najomiljeniji model od javnih ličnosti?
MILOJKOVIĆ: Volim da radim dokumentarno. Ne volim da slikam nameštene situacije. Ima ljudi koji vole da se slikaju, pri tome poziraju i dobro im ide, ali to ne volim da slikam. Volim glumca da slikam na sceni. Trudim se da ono što vidim i slikam. Jedna je stvar protokol, poseta i konkretna tema dana. Ali kada odete u Skupštinu, na redovnu sednicu, slikam nešto što je meni interesantno.
RSE: Dešava li se da je neki vaš kolega iz istog ugla i na isti način uslikao isti moment?
MILOJKOVIĆ: Nikada to nije na isti način. Često slikamo sa praktično istog mesta, naročito protokol. To je dosta skučen prostor. Uvek ima neka linija iza koje smo mi. Svi stojimo jedan do drugog, ali opet svi imamo različite slike.
RSE: Da li ste došli u situaciju da vam bude krivo što niste nešto slikali?
MILOJKOVIĆ: Pa naravno. Često se to desi. Nekad mi bude žao što nisam negde otišao. Ali šta ćete, ne možete biti na dva mesta u isto vreme.
RSE: S kim se družite?
MILOJKOVIĆ: Družim se sa svima, i sa novinarima i sa kolegama fotoreporterima, ne pravim razliku.
RSE: Da li vam je sa kolegama fotoreporterima glavna tema posao?
MILOJKOVIĆ: Nije. Pričamo o svemu. Obično kada se sretnemo na snimanju, onda je tema posao jer smo tu zbog toga, ali privatno ne.
RSE: Kojeg političara kamera najviše voli?
MILOJKOVIĆ: Verovatno Borisa Tadića, mada i on ponekada ispadne loše, ali u principu na mnogim fotografijama jako lepo izgleda.
RSE: Koga najmanje voli?
MILOJKOVIĆ: Ne mogu sada da se setim.