Arnes GRBEŠIC
U prodavnici:„Ovdje smo redovno, najčešće se snabdijevamo kod njih, veoma su snabdjeveni, imaju otprilike sve što treba.“
Ovako priča Remzija Taranić, pčelar iz Gračanice, susjedne opštine u Federaciji BiH, koji potrebnu opremu redovno kupuje u dobojskoj „Pčelici“ o kojoj brinu vlasnica Hrvatica i radnice Bošnjakinja i Srpkinja:
„Mislim da to najbolje i funkcioniše i uvijek je funkcionisalo i prije. Ja sam nekad radio u Doboju ovdje, ja sam prosvjetni radnik, i da vam kažem Doboj mi se najviše sviđao tada, baš iz tog razloga, jer sam primijetio da sredine gdje je višenacionalna struktura, da su uvijek najbolje funkcionisale, postoji TOLERANCIJA, znate, a to je nešto. Bogami, jednonacionalne sredine ni sad mi se ne sviđaju, nikad mi se nisu sviđale, da vam iskreno kažem.“
Refija Bašić vratila se u Doboj u Republici Srpskoj. Među malobrojnim je Bošnjacima koji u ovom gradu imaju radno mjesto i to zahvaljujući ponudi Jasenke Živković, vlasnice firme za proizvodnju i prodaju pčelinjih proizvoda:
„Mi smo radile prije rata, nas dvije zajedno, tako da je to poznanstvo ostalo od '76. godine, eto i dan danas smo dobre. Poslije rata nije pravila pitanje ni ko sam, ni šta sam, jednostavno, samo je rekla: dođi da radiš. Imala sam tu sreću kad sam se vratila da sam se nakon dva dana obratila njoj, ne zna šta da radim, nemam posla nigdje. Kaže ona: Rafija ništa se ne brini, ti ćeš raditi u mojoj firmi, sutra se javi na posao.“
Jasenka Živković:
„Želja mi je bila da ne čeka ni jedan dan, da dođe i da zajedno radimo. Ona nije mogla da vjeruje. „Pčelica“ je jedan primjer ponašanja kako u našoj domovini Bosni i Hercegovini treba da funkciniše društvo. Mira, Refija i Jasenka rade u jednoj maloj firmi od koje tri porodice dobro žive, a na pčelinjaku Živković po potrebi uzimamo radnike bez obzira na nacionalnost, to nas ne interesuje. Interesuje nas samo dobar život svih zajedno, a mislim da to i činimo.“
U firmi radi i Mira Pavlović, Srpkinja, koja je u ratu izgubila brata:
„Rat kao rat, nisam samo ja povređena u tom ratu. Povređeni su i mnogi drugi, ali mogla sam reagovati na čovjeka da znam da je ubio nekog, pa recimo i mog brata, šta ja znam, jednostavno sav svijet meni nije kriv za to, meni niko ne smeta. Jasna mi je samo rekla, doći će još jedna koleginica da radi. Ja sam Jasni rekla: samo, moli te, ako hoće da radi, jer ovdje se stvarno mora malo i potegnuti, i svašta nešto, ovaj, rekoh nikakav problem, ja sam znala ostati prvih 7-8 dana po čitav dan, znam kako je meni bilo teško. Sam rad sa pčelama, sa medom, tim asortimanom, je jako težak za početnika koji nema iskustvo s tim. Mislim da sam pomogla koliko sam mogla, ovaj, nikad mi nije bilo teško doć' ranije, ostat' kasnije, itd.“
Refija Bašić:
„Početak je bio težak. Istina, kolegica mi je pritekla u pomoć i dosta mi je tu pomogla, a što se mene tiče i same te sredine, bilo mi je teško, jer obzirom da sam tu radila prije rata, onda kad sam se vratila, sve je drugi narod, meni nepoznati narod, međutim, malo sam imala i neprilika, ali sve u svemu, dobro se završilo. Kad sam shvatila da ja moram da radim, da moram od nečeg da živim, da mi nema druge, onda tako sam to normalno i prihvatila, i dan danas radim tu, nikakvih problema nema. Mi moramo živjeti i raditi zajedno, niko nas ne pita od čega mi živimo.“
Vlasnice firma Jasenka Živković u ratu je izgubila sina jedinca:
„Umjesto da plačemo, mi smo sve okrenuli prema radu, rad nas je tješio, rad nam je davao snagu, stvarao kapital, utjehu, da s tim radom stvaramo budućnost našem unuku. Bitno je da ljudi ne ostanu otrovani ovim ratom. Trebaju sami sebi da kažu: ako je rat bio zlo, mi ne moramo postati zli.“
