RSE: Misija MMF-a će doći da nas presluša šta smo uradili i da nas izgrdi za ono što nismo uradili.
BRKIĆ: Ova tehnička vlada, ili neka buduća, neće morati baš tako strogo da se pridržava preporuka koje misija MMF-a bude dala, ali kada je u pitanju međunarodna poslovna zajednica, izveštaj MMF-a će imati itekako važnu ulogu u predstavljanju Srbije, a ono što mi sigurno nismo uradili, još iz onog vremena kada je MMF završio misiju i dao preporuku, je privatizacija javnih preduzeća. Odustalo se i od privatizacije NIS-a pred izbore, navodno da neko ne bi optužio vladu za korupciju. JAT, Telecom i Elektroprivreda nisu privatizovani. To je ona ključna obaveza koju Srbija već četiri godine izbegava da izvrši.
RSE: Da li se boje da će prilikom privatizacije jedan broj radnika izgubiti posao i da će to biti jedan socijalni stres?
BRKIĆ: To je jedna vrlo važna činjenica zbog koje, inače populistička vlada Vojislava Koštunice, nije htela da se upušta u tako nezgodne poslove po nju. Drugi razlog je što su u međuvremenu, partije iz koalicije koja je činila prethodnu vladu, ugodno razmestile svoje partijske kadrove po upravnim odborima na direktorska mesta u javna preduzeća. Ogromne svote novca se izdvajaju za njihove plate, a ti ljudi, verovatno, u svojim privatnim karijerama nikada ne bi mogli da dobiju toliki novac za posao koji rade. Ta pozicija upravljanja javnim preduzećima je dosta lagodna za političke partije jer pretpostavljam da se deo profita, koji te kompanije ostvaruju, pomalo preliva u partijske fondove. Svedoci smo da su u predizbornoj kampanji mnoge partije prekoračile onaj cenzus i potrošile više para, a neće da kažu odakle te pare. Mislim da deo tih para potiče i odatle.
RSE: Da li te kompanije koje pominjemo, pošto su monopolisti, mogu da zidaju visoke zarade, ne samo svojim funkcionerima, nego svakodnevno. Videla sam da je u Elektroprivredi prosek plata 71 hiljada, što je skoro četiri puta više nego je prosek u Srbiji.
BRKIĆ: Sramota je da je ova tehnička vlada dozvolila da se u sred predizborne kampanje žestoko podignu plate u javnim preduzećima. Apsolutno će se to preliti kao rast inflacije u ovoj godini i sačekaće novu vladu. Interesuje me iz kog profita oni to podižu plate. Ako je profit zaista tako visok, da li je možda pametnije sniziti cene njihovih usluga? Koliko je država dobar upravljač, dobar preduzetnik, koji upravlja tim državnim resursima? Pre godinu dana je važio podatak da su usluge Telecoma Srbije 40 posto skuplje od svih drugih u okruženju. Zašto građani Srbije plaćaju skuplji Telecom, skuplju naftu, benzin, skuplju struju, skuplji prevoz železnicom? Kada ćemo mi, kao građani i kao birači, tražiti od naše države da izađe iz biznisa kojim ne ume da upravlja?
RSE: Država je, u vreme socijalizma, decenijama upravljala privredom. Danas se mnogi ljudi, koji rade u firmama koje su privatizovane i koje su stranci kupili, ponašaju kao da još uvek postoje radnički saveti, da oni mogu da dele lekcije direktoru.
BRKIĆ: Bio sam fasciniran kada sam video izveštaj sa jedne konferencije za štampu. Vratio sam se u sedamdesete godine i mislio sam da je u Beogradu održana sednica radničkog saveza Ateksa jer su ljudi, koji sebe nazivaju malim akcionarima, bili klasični samoupravljači. Nije ih bilo sramota da javno pričaju o tome, da optužuju vlasnika da loše upravlja svojim preduzećem i svojim kapitalom. Svašta se moglo ćuti, do toga da namerno pravi gubitke. Nikada nisam čuo, u ozbiljnim firmama, da privatni vlasnik namerno uništava svoje preduzeće, osim ako se nije bavio trgovinom droge, pa hoće da sakrije tragove. Ako je neko trgovac tekstilom, zaista nema razloga da pravi gubitke i da firmu vodi u stečaj. To je potpuni nonsens. Ova godina treba da bude godina završetka privatizacije u Srbiji. Sve društvene firme 8. mart treba da započnu proces privatizacije. Ima mnogo velikih kompanija koje ništa nisu uradile, osim restrukturiranja. Država im je oprostila dugove. Bio sam prilično iznenađen kada sam video podatak da je to opraštanje raznim socijalističkim gigantima državu Srbiju koštalo sedam milijardi eura, počev od Zastave, do 14. oktobra, preko Viskoze, Elektronske industrije, Kablova iz Svetozareva i da ne nabrajam dalje.
RSE: Ima li zainteresovanih za te industrije?
BRKIĆ: Ono što nam predstoji bit će novi šok. Dogodit će se ono što se događa ovih dana u Hrvatskoj. Zbog potrebe da se ove godine završi privatizacija, mnoge firme neće naći kupca. Ili će morati da ih prodaju za jedan euro, samo da bi ih neko kupio, ili idu u stečaj. Pri tom, stečaj nije ona vrsta zlovolje da te ugasimo. Stečaj sada ima onu malo moderniju verziju, znači restrukturiranje, novi početak. Mislim da će se domaći samoupravljači šokirati onim što nas očekuje narednih dana. Biće mnogo bankrota, mnogo stečajeva, mnogo prodaja odličnih srpskih firmi, nekadašnjih giganata, za jedan dinar. Obično kažem da su to dinosaurusi, a da je Srbija park iz doba jure. To su giganti i to je sramota prodavati za male pare. Pokazalo se da je ova vlada, koja je otišla nepovratno, samo povlađivala tim ljudima i da se ceo proces restrukturiranja uglavnom svodio na to – hajde da država oprosti dugove. To je državu Srbiju u potencijalu koštalo sedam milijardi eura. Sada, kada budemo prodavali te firme, država očekuje da će dobiti nazad jednu trećinu novca, a ne verujem da će dobiti ni tri posto.
RSE: Samim tim što smo dobili tehničku vladu, odlazeću vladu, zaustavljeni su procesi privatizacije. Poslednjih pet meseci kao da je sve stopirano.
BRKIĆ: U novembru se odustalo od prodaje osiguravajuće kuće DDOR, uz obrazloženje da nije dobro da vlada u predizbornoj kampanji prodaje kompanije. Bor je suprotan primer. Ako je to princip, zašto nije zaustavljen i Bor? Negde od jeseni prošle godine, a sada je to dobilo razmere epidemije, razni saveti malih akcionara se dižu na noge i traže poništavanje i reviziju privatizacije. Ne mogu da kažem da je odlazeća vlada zločinačko udruženje koje restaurira vrednosti socijalizma i samoupravljanja (možda me neko tuži zbog toga), ali jeste odgovorna upravo za restauraciju vrednosti samoupravljanja i državnog socijalizma. Daje lažne nade ljudima da će postati akcionari propalih firmi. Šta mi znači da imam akcije firme koja duguje državi i raznim poveriocima 10 miliona eura? Ne da nemam kapital, nego imam obaveze da vraćam te pare. To ljudima treba otvoreno reći. Vraća im nadu da će oni biti ti koji će upravljati firmama. Da je to bio dobar model, ne bi propao. I tamo gde je postojala ozbiljna ideja za privatizaciju, zaustavljena je. Mislim da je vlast previše razmazila srpsku radničku klasu i to će nam se odbiti o glavu, zato što će to, kao i izveštaj MMF-a, biti loš signal međunarodnim poslovnim krugovima. Više ni u jednoj od tranzicionih zemalja nema procesa poništavanja privatizacije. Ako si tako krenuo, onda ćeš sutra da isteraš Filip Moris iz Duvanske industrije u Nišu. Nekome može da padne na pamet da traži reviziju jer te nove gazde nisu poštene i ne daju nam platu kakvu mi mislimo da treba da imamo. Koliko radiš, tolika ti je plata. Ako ti se ne sviđa, promeni firmu. U tome je suština, a ne u gazdi. Možda si ti kriv. To je loša poruka svima onima koji bi došli da donesu kapital u Srbiju, da investiraju. Svako donošenje kapitala je otvaranje novih radnih mesta. Problem Srbije je milion nezaposlenih. Pitanje je sada - koga ti stimulišeš – radnike, čiji je posao da rade, ili one koji donose kapital i zapošljavaju te radnike?
RSE: Ova odlazeća vlada taj nacionalni investicioni plan, koji je izgleda i loše upotrebljavan od kada je donet, je nastavila da daje pare iz investicionog plana u neke stvari koje nikada ne bi zaslužile da budu velika investicija.
BRKIĆ: Kada je prodat Mobtel i kada se slilo tih milijardu i sto miliona eura u državu kasu, niko nije hteo da čuje vrlo simpatičan predlog jednog ozbiljnog ekonomiste, bivšeg ministra finansija u prvoj reformskoj vladi Mađarske, čoveka koji je zaslužen za početni uspeh tranzicije tamo. On je rekao: "Da ja imam te pare kao ministar finansija, i da sam u Srbiji, uložio bi ih u restrukturiranje penzionog fonda i zatvorio jednu veliku budžetsku rupu". Ovde se dogodilo obrnuto. Usred predizborne kampanje, ogromna suma para je stajala na raspolaganju vladi i nekolicini ministara. Ljudski je da te svrbe pare u rukama, da želiš da kupiš bar dve stvari. Razumem i ministre. Kada imaš toliko para, svrbe te prsti da ih negde potrošiš, da uđeš u istoriju, da napraviš u svom rodnom kraju asfaltni put ili koncertnu salu ili da kupiš klavir. Naravno da će gro para biti potrošen u potrošnju, ali nema povratnog efekta, nema novog zapošljavanja. Smešno je bilo obrazloženje – idemo na javne radove, tamo će se zaposliti ljudi. Hoće, ali šest meseci, dok ne naprave put. I šta onda? Ništa. Ti ljudi ponovo ostaju bez posla. Najružnija strana nacionalnog investicionog plana je odsustvo kontrole. Mi ne znamo kako se troše te pare, niti će oni nekada nekome položiti račun.
RSE: Ko bi trebao to da kontroliše?
BRKIĆ: Situacija je neobična. Nema mnogo primera u zemljama koje su prošle tranziciju, ili u drugim demokratskim zemljama, da država troši toliku količinu para. Potpuno je smešno da neka parlamentarna komisija to kontroliše jer kontrolu u Parlamentu imaju stranke koje formiraju vladu. Smešno je da sami sebe kontrolišu. Preko Parlamenta nikada nećeš biti u mogućnosti da kontrolom proveriš da li su pare potrošene na zakonit način ili ne. Trebalo je napraviti neku nezavisnu, vaninstitucionalnu organizaciju, organizaciju van vlade i Parlamenta, neku vrstu kontrolnog tela u civilnom delu društva, sačinjenu od eksperata, stručnjaka, koji bi svaka tri meseca podnosili javnosti izveštaj o tome šta se radi sa parama. Te pare od Mobtela su pare poreskih obveznika Srbije. Moglo je da se kaže da ćemo ih trošiti u budžetu, ali ćemo zato smanjiti neke poreze. Potpuno je neprimereno da država bude preduzetnik i da ona upravlja tim novcem, trošeći ga tako što, kao, zapošljava ljude. Ceo socijalizam je bio dokaz da je država loš preduztenik. Valjda je zato krenula tranzicija u pola sveta, u pola Evrope, jer je model socijalizma propao. Sada mi ponovo to isto radimo, verujući da je država svemoćna, da ona ume da radi sve najbolje, a da sve to radi bez ikakve kontrole. Za godinu dana će iscureti pare i šta smo dobili od toga?
RSE: Iscurelo je dosta, samim tim što smo kupili deo Telecoma Republike Srpske.
BRKIĆ: To nije kupljeno tim parama. Bila je skoro vest da pregovaramo sa City bankom da nam nađe za to kredit u svetu. Tim kreditom smo kupili Telecom Republike Srpske, a nismo ga platili. To je isto kao kada uđeš u prodavnicu, kupiš frižider i kažeš prodavaču da ga nosiš kući, a u narednih mesec dana ćeš naći banku koja će ti dati kredit. Na taj način ti ni jedna banka neće dati kredit, ili pošto si već zadužen, ili pošto si u međuvremenu izgubio posao. Svaka banka će ti onda dati kredit, ali pod nepovoljnijim uslovima. Srbija je i dalje nestabilna politička lokacija. Svaka banka u svetu može da kaže da je Srbija u potencijalu, ali da joj ne može dati kredit sa kamatnom stopom od dva posto, pošto je to rizičan partner, i tražiće 4,5 posto. Da li se s takvom kamatnom stopom isplati posao kupovine Telecoma u Republici Srpskoj? Nikada nećemo saznati.
RSE: To je bila politička odluka?
BRKIĆ: Naravno jer je premijer rekao da Srbija i na ovaj način pokazuje da postaje ekonomki lider u regionu. Pri tom to nije merilo da li je neka država ekonomski lider, nego ekonomski rast, privlačenje investicija, nacionalni dohodak i sve ostalo. On je rekao da smo počeli da ulažemo tamo gde su naši sunarodnici. Hajde da vidimo šta će Srbija još da gubi? Što nije kupila Telecom Grčke? Trebalo je pred izbore pokazati kako ta vlada, s tim premijerom, brine o nacionalnim interesima Srba u dijaspori. Posle toga bih očekivao da Beograd kupi Srbima u Čikagu, pošto je to najveći srpski grad, bar neku štedionicu.
RSE: Narodna banka Srbije je izjavila, pošto je State Department rekao da je novac iznošen na Kipar tokom 2005. godine i verovatno jednim delom 2004. godine, da ona ne drži novac na Kipru. Znam da se novac, devizne rezerve od oko 12,5 milijardi, u vreme Ante Markovića bile su približno oko 11 milijardi, drže uglavnom po dobrim bankama u svetu i da su kamate jako niske. Zašto, po vama, država ne vraća dugove, koji su ogromni, koji su narasli do skoro 18 milijardi, umesto što drži pare po tim bednim kamatama u stranim bankama van Srbije?
BRKIĆ: Lepo zvuči kada se kaže da država Srbija ima devizne rezerve od 12-13 milijardi dolara. Svaka populistička vlast računa da će u jednom trenutku, ako joj zagusti, moći socijalni mir i naklonost birača da kupuje i tim deviznim rezervama. Raspad Jugoslavije je počeo sa 11 milijardi dolara. Kako su te pare fino došle Miloševiću da zaludi narod. Kada ih je potrošio, 1993. godine, dobili smo hiperinflaciju. Mislim da svaka nezrela vlast, svaka vlast koju je nagrizao virus diktature i populizma, jednim okom merka i govori – imamo mi tamo na gomili ako zatreba. Bilo je ozbiljnih predloga iz Svetske banke, iz MMF-a i domaćih ekonomista da deo novca bude potrošen na oslobađanje Srbije od dugova, ali to kao da ne čuju. Govore da su sve zemlje u svetu zadužene i što si zaduženiji to je bolje. Nisam siguran da je to jedini razlog što je tako u Srbiji. Što se tiče Kipra i novca koji je tamo navodno iznet, mislim da u tom izveštaju State Department-a ima dosta mešanja baba i žaba, dosta nejasnoća, dosta pogrešno spojenih i prespojenih stvari. Novac se ne pere na Kipru, pere se na Kajmanskim ostrvima i drugim poznatim destinacijama. Mislim da se ovde radi o tome da mnoge srpske firme imaju kompanije na Kipru i preko računa tih firmi plaćaju uvoz. Moguće je da tamo ima i dela prljavog novca. Šta ako se uspostavi, ne kažem da je istina, u jednoj ozbiljnoj analizi da je Filip Moris plaćao sirovine koje uvozi za svoju fabriku u Nišu preko računa na Kipru? To se ne može zvati pranjem novca. Nešto slično je rečeno za Crnu Goru, da se prljavim novcem kupuju nekretnine u Crnoj Gori i tako pere novac. Ako je u nedelju izašao taj izveštaj State Department-a, u ponedeljak je reagovala crnogorska vlada i rekla da sve transakcije sa nekretninama od sada stavljamo pod trostruku lupu. To je prava vlada. Zašto srpska vlada nije tehnička vlada? Baš je briga. Nju to uopšte ne interesuje. Ali to je važno zbog međunarodnog rejtinga. Da sam premijer, naredio bih resurnim ministrima da u roku od tri dana, nema spavanja, pripreme relevantan izveštaj, sa podacima, šta je sa novcima na Kipru. Onda bih kao premijer sazvao konferenciju za štampu i rekao da je izveštaj State Department-a netačan u tome, tome i tome i pozivamo strane investitore da slobodno dođu i investiraju u Srbiju jer nama treba njihov kapital. Naš premijer je za tri godina svoga mandata sazvao konferenciju za štampu četiri puta jer se boji da govori javno pred novinarima. Kaže da preciznije misli kada izda saopštenje. Zato se premijer bavi svim drugim stvarima, samo ne interesom države, i gleda svoj lični interes.
RSE: Šta ste zaključili prilikom poslednjeg boravka u Sloveniji?
BRKIĆ: Moja prva asocijacija je bila: Kraljevinu SHS je ujedinila monarhistička ideja slavenstva. Godine 1945., tu Kraljevinu je ujedinila ideologija komunizma. Sada, posle krvavih ratova, posle gušenja te Jugoslavije u krvi, posle Miloševića koga smo imali, koji je to sve izazvao, sve se polako sleže. Sleže se to trusno područje bivše Jugoslavije. Jedan biznismen je rekao da se na tom prostoru ponovo stvara neka vrsta poslovne zajednice koju povezuje profit. Da li je to kraj istorije na Balkanu?