Prema nalazima Helsinškog komiteta, u tri pomenute psihijatrijske bolnice uočena su brojna odstupanja od minimalnih standarda utvrđenih u razvijenim zemljama i značajna kršenja ljudskih prava pacijenata. Najekstremniji slučaj je odeljenje za oligofrene pacijente vršačke bolnice, gde je, kako tvrdi, pravna savetnica u Helsinškom odboru Marijana Obradović, šezdesetak pacijenata smešteno u nečemu što je nekad bilo skladište, koje je adaptirano, ali je zbog vlage i neodržavanja, potpuno propalo:
„Zbog generalne zapuštenosti, to je do te mere propalo da od tih 60 pacijenata 60 posto još uvek nije naučilo da kontroliše mokrenje i stolicu. Mnogi od njih su potpuno bosi, na betonu. Nemaju posteljinu na krevetima, dakle spavaju na nekim pocepanim sunđerima, potpuno zapušteni. Vidi se da se njima, zapravo, malo ko bavi. U tom delu uopšte nema vode. Toaleti izgledaju kao da nikad u životu nisu očišćeni.“
Marijana Obradović kaže da je ovo najdrastičniji slučaj i da to nije slika i ostalih odeljenja i bolnica, ali, ipak, tvrdi da su uslovi loši i na drugim mestima:
„Faktički, te bolnice su samo jedan azil u kojem se ti ljudi čuvaju. Vi u Srbiji nemate nikakav zakon koji reguliše prava pacijenata u psihijatrijskim bolnicama, posebno onih koji su prisilno u njih smešteni, jer oni, de fakto, jesu lišeni slobode.“
Situacija u psihijatrijskim ustanovama u Srbiji nije samo uslovila činjenicu da su pacijenti jedini koji su izloženi postojećim problemima i neadekvatnim uslovima. Pre nekoliko dana, reporter Radija Slobodna Evropa Dejan Radulović, imao je priliku da su lično uveri u to kakva je situacija u jednoj od najvećih psihijatrijskih bolnica u Srbiji Laza Lazarević, ali i da zabeleži ispovesti zaposlenih u ovoj ustanovi:
„Već sama kategorija pacijenata – teški duševni bolesnici – uslovljava određen način rada, komunikacije sa njima, prosto jedno ophođenje u rukavicama i prilagođenost svakom pacijentu individualno.“
„Dešavalo se da čovek kojeg je policija ili hitna privela u jako lošem stanju, pred našim očima pokida lisice kao da su vašarski lančići. Dešavalo se da probiju vrata na sanitetskim kolima, da izlete napolje.“
„Bilo je udaraca čekićem, uboda nožem, povreda čivilucima koji se nalaze na odeljenju.“
„Napadaju osoblje i lekare. Čak smo imali i pokušaj napada na servirku. Jedan pacijent, koji je bio teško psihotičan, pokušao je da je zadavi i siluje. Ne samo što su agresivni prema nama, nego su agresivni i prema ostalim pacijentima. To je, znači, još jedan rizik, da moramo da vodimo računa i o drugim pacijentima da ne budu povređeni.“
Kako prevazići postojeću situaciju i šta su upustva, koja na osnovu ovih rezultata u tri psihijatrijske bolnice, nude u Helsinškom odboru? Marijana Obradović:
„Pre svega, naša osnovna preporuka je – zatvoriti te glomazne bolnice. To se u nekim civilizovanim zemljama uradilo sedamdesetih godina. I ne samo to, nego i da se zakonski i podzakonski regulišu njihova prava i da im se zaista garantuje procedura da će ta njihova prava biti ispoštovana i – što je najbitnije – brižljivo nadzirana. Jer, vi trenutno u Srbiji nemate nijedno nezavisno telo koje nadzire prava psihijatrijskih pacijenata.“
Doskorašnji ministar zdravlja u Vladi Srbije Tomica Milosavljević kaže za naš program da je stanje ljudskih prava u psihijatrijskim bolnicama samo jedan od segmenata stanja u ovoj oblasti. On se slaže sa ocenom da su korenite promene neophodne, i napominje da su već napravljeni značajni koraci u pripremi jedne sveobuhvatne nacionalne strategije u kontekstu unapređenja mentalnog zdravlja:
„Ona je usvojena i ona se sprovodi. Jedan od elemenata njenog sprovođenja je, na primer, Zakon o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima, koji je usklađen sa međunarodno prihvaćenim propisima, ocenjen dobro u međunarodnim organizacijama, u fazi nacrta je praktično prošao proceduru i siguran sam da će u novoj skupštini biti usvojen tokom ove godine kao novi zakon, jedan od sektorskih.“
Iako nije u potpunosti zadovoljan dosadašnjim učinkom, Tomica Milosavljević kaže da je proteklih godina, ipak, mnogo urađeno na poboljšanju uslova rada u psihijatrijskim ustanovama:
„Ne treba govoriti samo o specijalnim psihijatrijskim bolnicama, nego i o drugim ustanovama. Neke su popravljene, neke potpuno renovirane. Ovih sedam psihijatrijskih bolnica, tradicionalno organizovanih po dosadašnjem pristupu lečenju najtežih psihijatrijskih poremećaja, biće potpuno renovirano. Neke od njih, kao što je kovinska, biće iznova napravljene. Dakle, predstoji još mnogo posla, ali ima razloga da budemo zadovoljni zbog toga što je problem prepoznat, što je jasna i stručna i politička orijentacija na socijalnu psihijatriju, na prilagođavanje uslova lečenja ovih bolesnika, ne u vidu azila i zatvorenih bolnica, nego, kad god je moguće, s orijentacijom na zajednicu i na porodicu. To je tendencija koja će u narednih nekoliko godina – do 2010. godine – biti aktivno sprovođena i siguran sam da će biti vidljiva.“
„Zbog generalne zapuštenosti, to je do te mere propalo da od tih 60 pacijenata 60 posto još uvek nije naučilo da kontroliše mokrenje i stolicu. Mnogi od njih su potpuno bosi, na betonu. Nemaju posteljinu na krevetima, dakle spavaju na nekim pocepanim sunđerima, potpuno zapušteni. Vidi se da se njima, zapravo, malo ko bavi. U tom delu uopšte nema vode. Toaleti izgledaju kao da nikad u životu nisu očišćeni.“
Marijana Obradović kaže da je ovo najdrastičniji slučaj i da to nije slika i ostalih odeljenja i bolnica, ali, ipak, tvrdi da su uslovi loši i na drugim mestima:
„Faktički, te bolnice su samo jedan azil u kojem se ti ljudi čuvaju. Vi u Srbiji nemate nikakav zakon koji reguliše prava pacijenata u psihijatrijskim bolnicama, posebno onih koji su prisilno u njih smešteni, jer oni, de fakto, jesu lišeni slobode.“
Situacija u psihijatrijskim ustanovama u Srbiji nije samo uslovila činjenicu da su pacijenti jedini koji su izloženi postojećim problemima i neadekvatnim uslovima. Pre nekoliko dana, reporter Radija Slobodna Evropa Dejan Radulović, imao je priliku da su lično uveri u to kakva je situacija u jednoj od najvećih psihijatrijskih bolnica u Srbiji Laza Lazarević, ali i da zabeleži ispovesti zaposlenih u ovoj ustanovi:
„Već sama kategorija pacijenata – teški duševni bolesnici – uslovljava određen način rada, komunikacije sa njima, prosto jedno ophođenje u rukavicama i prilagođenost svakom pacijentu individualno.“
„Dešavalo se da čovek kojeg je policija ili hitna privela u jako lošem stanju, pred našim očima pokida lisice kao da su vašarski lančići. Dešavalo se da probiju vrata na sanitetskim kolima, da izlete napolje.“
„Bilo je udaraca čekićem, uboda nožem, povreda čivilucima koji se nalaze na odeljenju.“
„Napadaju osoblje i lekare. Čak smo imali i pokušaj napada na servirku. Jedan pacijent, koji je bio teško psihotičan, pokušao je da je zadavi i siluje. Ne samo što su agresivni prema nama, nego su agresivni i prema ostalim pacijentima. To je, znači, još jedan rizik, da moramo da vodimo računa i o drugim pacijentima da ne budu povređeni.“
Kako prevazići postojeću situaciju i šta su upustva, koja na osnovu ovih rezultata u tri psihijatrijske bolnice, nude u Helsinškom odboru? Marijana Obradović:
„Pre svega, naša osnovna preporuka je – zatvoriti te glomazne bolnice. To se u nekim civilizovanim zemljama uradilo sedamdesetih godina. I ne samo to, nego i da se zakonski i podzakonski regulišu njihova prava i da im se zaista garantuje procedura da će ta njihova prava biti ispoštovana i – što je najbitnije – brižljivo nadzirana. Jer, vi trenutno u Srbiji nemate nijedno nezavisno telo koje nadzire prava psihijatrijskih pacijenata.“
Doskorašnji ministar zdravlja u Vladi Srbije Tomica Milosavljević kaže za naš program da je stanje ljudskih prava u psihijatrijskim bolnicama samo jedan od segmenata stanja u ovoj oblasti. On se slaže sa ocenom da su korenite promene neophodne, i napominje da su već napravljeni značajni koraci u pripremi jedne sveobuhvatne nacionalne strategije u kontekstu unapređenja mentalnog zdravlja:
„Ona je usvojena i ona se sprovodi. Jedan od elemenata njenog sprovođenja je, na primer, Zakon o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima, koji je usklađen sa međunarodno prihvaćenim propisima, ocenjen dobro u međunarodnim organizacijama, u fazi nacrta je praktično prošao proceduru i siguran sam da će u novoj skupštini biti usvojen tokom ove godine kao novi zakon, jedan od sektorskih.“
Iako nije u potpunosti zadovoljan dosadašnjim učinkom, Tomica Milosavljević kaže da je proteklih godina, ipak, mnogo urađeno na poboljšanju uslova rada u psihijatrijskim ustanovama:
„Ne treba govoriti samo o specijalnim psihijatrijskim bolnicama, nego i o drugim ustanovama. Neke su popravljene, neke potpuno renovirane. Ovih sedam psihijatrijskih bolnica, tradicionalno organizovanih po dosadašnjem pristupu lečenju najtežih psihijatrijskih poremećaja, biće potpuno renovirano. Neke od njih, kao što je kovinska, biće iznova napravljene. Dakle, predstoji još mnogo posla, ali ima razloga da budemo zadovoljni zbog toga što je problem prepoznat, što je jasna i stručna i politička orijentacija na socijalnu psihijatriju, na prilagođavanje uslova lečenja ovih bolesnika, ne u vidu azila i zatvorenih bolnica, nego, kad god je moguće, s orijentacijom na zajednicu i na porodicu. To je tendencija koja će u narednih nekoliko godina – do 2010. godine – biti aktivno sprovođena i siguran sam da će biti vidljiva.“
