RSE: Dva Roma, koji predstavljaju dve romske zajednice, biće poslanici u Skupštini Srbije. To se dogodilo prvi put u istoriji.
MITROVIĆ: Tako je. To je divno iznenađenje za mene. Na taj put sam prvi put pošla davne 1982. godine. Počela sam kao profesionalac, istraživač. Te godine sam, u okviru mog profesionalnog interesovanja o fenomenu siromaštva, ustanovila da su Romi najsiromašniji u odnosu na ostale siromašne grupe. Tih godina je bilo gotovo nemoguće sanjati i zamisliti da će jednog dana, za moga života, doći do toga da Romi budu u Parlamentu i da se sami organizuju.
RSE: Koliko to znači njihovim sunarodnicima?
MITROVIĆ: Znači mnogo, pre svega im znači neko psihološko osećanje da su postigli bar jedan mali nivo ravnopravnosti da učestvuju u tom delu društvenog života. Da li će im konkretno nešto značiti, to ne znam, kao što ne znam da odgovorim na pitanje šta znači meni što imam neke predstavnike u Parlamentu. Nisam pesimista. Volim da kažem da sam aktivni pesimista. Ne predajem se, ali ne znam koliko će to značiti mojoj deci i mladima, obzirom da se nekako dosta sporo menjaju stvari. Romima to mnogo više znači nego drugima jer su u tim sferama po prvi put. To je dokaz da je ovo društvo ipak shvatilo da nešto mora da učini za tu nacionalnu manjinu.
RSE: Vi niste Romkinja, a izabrali ste da se bavite tim poslom, koji sigurno nije lak. Svaki čas ste morali da putujete u te siromašne, južne, delove Srbije. Šta vas je navelo da se bavite tim pitanjem?
MITROVIĆ: Nisam time počela da se bavim iz nekih sentimentalnih razloga, ili velike empatije prema nekim grupama, ili iz znatiželje, pogotovo ne za Rome, niti iz predstave da su Romi veseo i srećan narod, koji, pre svega, voli da peva i da igra. Sve to me nije rukovodilo. Kao profesionalni istraživač, sociolog, na poziv jednog centra za socijalni rad u jednoj opštini sa juga Srbije, otišla sam da vidim, da pokušam da odgovorim na jednu provokaciju direktora tog centra, koji je postavio jednu vrlo duhovitu doskočicu – ako nauka ne pomogne ovima što stoje u redu, neće im niko pomoći. To je jedna vrlo provokativna doskočica, ali i odgovor koji sam dobila, posle dugog niza godina, odlaskom u to naselje i saznanjem šta je to što Rome čini najsiromašnijim u odnosu na ostale.
RSE: Sećam se kako ste tada krenuli na jug Srbije sa jednom kozom. O čemu je ta priča?
MITROVIĆ: Krenula sam kao mlada i nadobudna, mislila kako ću doprineti nekim svojim istraživačkim umećem, nikim istraživanjima koja su krajnje sufisticirana. Došla sam u jedno naselje u kome je plakala i beba i majka. Beba je plakala jer nije mogla da doji, pošto nema šta, a majka je plakala jer joj je beba umirala. To je bila jedna Bjafra na našim prostorima. Izgleda patetično, ali je uistinu bila takva situacija. Tada prestajete da mislite kao istraživač, da beležite, i u izvesnom smislu postajete socijalni radnik. Morate da delujete i da se aktivno bavite problemom koji ste ugledali kao čovek. Tada je počeo taj projekt, jedno akciono istraživanje koje je primereno takvim situacijama. U to akciono istraživanje sam krenula sa jednim kolegom, koji je i dan danas moj partner u ovim mukama koje dugo traju, ali i u nekim lepim trenucima. Mi smo instalirali jedna projekt kroz koji smo pokušali, ne da ih zaposlimo, jer je to bilo nemoguće, ali bar da im pomognemo, tako što smo smislili i kupili koze, koje smo davali najsiromašnijim porodicama. Kada bi došlo jare na svet, sledeća porodica bi dobila to jare i tako u krug. To je bilo dosta efikasno jer je tu bilo reči i o mleku i o nečemu što je angažovanje. Naučili smo ih da ispred svog malog kućerka zasade paradajz, luk i krompir. Tako je to krenulo. To naselje, koje je bilo najnerazvijenije u celoj Srbiji, po svim parametrima, više to nije. To je, na neki način, provokacija za svakog čoveka. Tada sam pomislila da ako se nešto ovde ne uradi, onda je uzalud moja profesija i ja kao čovek nemam kredibilitet da se bavim ovim poslom. To je jedna trvdoglavost koja traje i do dan danas.
RSE: Od vas sam dobila nacrt projekta koji se odvija u saradnji sa UNICEF-om, koji ima dobru podršku našeg Ministarstva za prosvetu, i knjigu Papirnati život. Šta UNICEF daje Romima?
MITROVIĆ: Mislim da daje mnogo. UNICEF je organizacija UN-a koja se bavi decom. Kada su Romi u pitanju, UNICEF daje i humanitarnu pomoć, pomoć u naturi, u hrani, u lekovima, u odeći, u obući, u školskom priboru, ali i više od toga. UNICEF nam je 2001. godine uputio jednu molbu da sarađujemo na obrazovnim programima. UNICEF je, na vreme, sa svim svojim jasnim ciljevima, shvatio da humanitarna pomoć predstavlja samo jedan mali deo onoga što ovoj populaciji treba. Ovo društvo i UNICEF su shvatili da se mora definisati koji je to najznačajniji problem koji koči ovu populaciju, da idu bar malo brže, ili da izađu iz tog začaranog kruga bede. UNICEF je prepoznao da je obrazovanje najsigurniji kanal socijalne promocije za svakoga. Razume se da je to teško prihvatiti, pogotovo za romsku populaciju, koja nikada nije imala velike aspiracije, niti je u sistem vrednosti, niti u način života, stavljala obrazovanje ili cenila njegovo značajnije.
Srpski seljak je, u dosta dugoj tradiciji, ako bi imao dva sina, jednog ostavljao na zemlji, a drugog školovao. Većinski narod je prepoznavao značaj obrazovanja za prosparitet porodice, ali i društva. Šezdesetih godina, kada je donet Zakon o obrazovanju, koji je u osnovi bio dosta demokratičan, obavezivao je svakog u ovoj zemlji, u bivšoj Jugoslaviji, da završi najmanje osam razreda osnovne škole. Čak su i predviđene sankcije za nepoštivanje. Većinski narod Srbije je vrlo lako uskočio u taj voz. U jednom trenutku smo imali hiper-inflaciju obrazovanog sveta. Romska populacija, iz različitih razloga, ostala je i dalje u tom svetu u kome je živela vekovima i propustila šansu da uđe u taj voz, da sledi ono što je društvo u svom procesu insistiralo, a to je - ako hoćeš posao, moraš da imaš bar osmogodišnju školu. Romska populacija je ostala da tapka u mestu, ne zato što su oni tako hteli. U istraživanju sam ustanovila da postoji jedan mehanizam odvijanja života u jednoj zajednici koja se agregira, koja živi u jednoj zatvorenoj sredini, često opasana zidom. Na jugu Srbije, iako u centru grada, možete naći mahale koje su opasana zidom.
Kako su nastala romska naselja na jugu Srbije, gde je koncentracija Roma najveća? Tu su se Turci najduže zadržali i ostavili za sobom siromaštvo, određene navike i neki kulturni obrazac. Sa Turcima su došli Romi. Srpski seljak je bežao u brda, a oni su osvajali varoši. Na rubovima varoši, po turskim uredbama, stvarane su mahale opasane zidom. Romi su znali zanate koji su turskoj vojsci jako dobro došli i koje su Turci cenili. Oni su ih vukli sa sobom, osvajajući delove Balkana, i određujući im mesto gde će živeti. Povlačenjem Turaka, ostali su Romi i romska naselja. Srpski seljak, iz određenih interesa, nije bio agresivan prema Romima, u meri u kojoj bi se to očekivalo, kada su se Turci povukli. Romi nisu bili vojnici. Tih par stotina godina, dok je srpski seljak bio u brdima i nije imao prilike da nauči neke zanate, a trebala su im, vrativši se u varoš dobili su ta znanja i te usluge od Roma. To je bio jedan zajednički interes. Kako se varoš razvijala, naselja se nisu pomicala, i u centru Niša su ostala takva naselja. Mirijevo nije centar Beograda, ali to naselje postoji još iz tog vremena.
U tom zatvorenom prostoru se odvija neki život po uzusima koji su samo njima znani. Kada ste izolovani iz jedne društvene sredine, ne sledite tokove ili se ne uklapate, razume se, samo po sebi, da zaostajete za tim društvenim razvojem. Obzirom da većinski narod ima šansu da se obrazuje i da radi, romska populacija sve više tone. Oni počinju da se generacijski vrte u tom začaranom krugu bede. Oni su jako siromašni jer nemaju stalnog posla. Nemaju posla jer nemaju školu. Nemaju školu jer su siromašni. Tako iz generacije u generaciju.
Šta je romski problem i koji je značaj toga da danas u Parlamentu postoje dva romska predstavnika? Tom začaranom generacijskom krugu bede posebno doprinosi jedan moment koji se tiče njihovog kulturnog obrasca, a to je da Romi rano sklapaju brakove. Romi, i dan danas, rano zasnivaju porodicu, često sa 12 ili 14 godina. U vreme kada bi trebali da završavaju školu, oni prekidaju školovanje. Romsko dete je prezaštićeno u porodici. Roditelji su dosta nežni prema svojoj deci, sluteći da ih čeka velika nevolja i tako im bar koliko-toliko pružaju neku toplinu i neku zaštitu. Već posle desete godine od romskog deteta se očekuje da odraste, tako što će privređivati. Nekada radi tako što prosi, donoseći bilo šta u kuću, a nekada skupljajući karton. Očekuje se od njega i da zasnuje svoju porodicu, da se venča, da dovede devojku u kuću. Dovodi se devojka mlada, još mlađa od mladoženje, pod isti krov, ispod kojeg su često samo dve prostorije u kojima je njih od 12 do 14. U takvom ambijentu se odvija svakodnevnica jedne tipične siromašne romske porodice.
Volela bih da se bavim uspešnim Romima kao istraživač. To je zaista veliki izazov. Mene još uvek interesuje taj većinski, siromašni sloj, obzirom da se bavim akcionim istraživanjima i programima koji imaju za cilj određene promene.
RSE: Imamo predrasude kada su Romi u pitanju. Nedavno je ubijen romski mladić zbog mobilnog telefona. Jedan beogradski glumac, koji je ličio na Roma, ubijen je od strane skinhedsa, kao, pre nekoliki godina, i neki dečak Rom koji je imao oko sedam godina. Šta je to u nama?
MITROVIĆ: Nije to u nama. Te predrasude postoje i prema mnogim drugim marginalizovanim grupama. Svakodnevno se ubijaju žene od batina u porodici, i ne samo ovde. Prema invalidima imamo užasne predrasude, gore nego prema Romima. Prema homoseksualcima takođe. Tako mora u jednoj primitivnoj sredini, kao što često pokazuje svoje naličje ovo društvo. U pitanju su predrasude i talasi u društvu koji su mutni, prljavi, koji izbacuju decu koja su zalutala, skinhedse, pojave koje su zaista nešto što samo govori o društvenoj situaciji. Ne bih rekla nikada za jedan narod da je zao. Ako bi smo se poredili, onda ćemo videti da Slovenci imaju mnogo veće predrasude. Svi mi imamo predrasude prema određenim grupama. Društvo mora da nađe mehanizme kako to da uredi, nekim čvrstim i jasnim zakonima, pa i kažnjavanjem. Ne možete a da jedno dete, koje je retardirano, ne primite u vrtić, ne možete a da mu ne dozvolite da bude ravnopravno. Ono je niže biće po zakonu takvih stanovišta koje predrasuda nosi u sebi. U Sloveniji su samo Talijani i Nemci priznati kao nacionalne manjine. Otuda taj užas koji se dešava u Sloveniji sa Romima, i to sa velikim grupama, ne samo sa pojedincima. To zaista stavljam u kontekst društvenih zbivanja. Ova tranzitna situacija je takva da se ne može očekivati da budemo pošteđeni takvih stvari, ali mislim da je u srpskom narodu da se osećaju kao Romi. Već sam jednom rekla da smo danas svi Romi.