Dok na Kosovu nema albanskog političkog faktora koji bi i razmislio o mogućnost da Srbija ima bilo kakvog uticaja na budući život još uvek pokrajine, u Srbiji su većinski stavovi potpuno suprotni. Retki glasovi dolaze iz koalicije okupljene oko Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. Tu se insistira da bi Srbija morala da prizna realno stanje, što je za skupštinskom govornicom u sredu i rekla poslanik, sa bogatom biografijom aktiviste za ljudska prava, Vesna Pešić:
„Srbija nema stvaran suverenitet kad je reč o Kosovu, a suverenitet znači vršenje vlasti na svojoj teritoriji bez ikakvog ometanja.“
Kako se i očekivalo, Skupština nije pokazala razumevanje ovakvog stava, pa su poslanici Pešićkine opcije bili jedini koji su glasali protiv rezolucije. Poslanik partije premijera Vojislava Koštunice Miloš Aligrudić, čudi se nad stavovima koje zastupa Vesna Pešić:
„Još nisam video u životu, niti sam gde čuo da se neko raskusurava sa sopstvenom teritorijom.“
Insistiranje na pitanju suvereniteta, publicistu Desimira Tošića uverilo je da je srpska većinska politička elita, pojednostavljeno govoreći, promašila temu:
„Mi ne možemo ništa da damo, pošto mi nemamo Kosovo u ruci. Mi možemo samo da postavimo pitanje – da li će nam se vratiti ili ne. Nema trećeg.“
Istovremeno, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Nin“ Slobodan Reljić podržava vodeće srpske partije u uverenju da jeste pravi trenutak za raspravu o suverenitetu, aludirajući da sama Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija ostavlja prostor da se upravo sada raspravlja i o tom pitanju:
„To nije jednoznačno pitanje, posebno ne u prelaznim istorijskim periodima kao što je ovaj.“
I zaista – da li bilo logično tražiti od Srbije da se odrekne suvereniteta nad delom svoje teritorije, što je fraza koja se često koristi, a što joj zagarantovano po mnogim međunarodnih poveljama. Po Milošu Aligrudiću tako nešto je nezamislivo sve dok upravo ti međunarodni dokumenti postoje u obliku u kom je izgrađen moderni svet:
„Ako se pojam suvereniteta faktički menja, onda to znači da ovo što se sada dešava sa Kosovom i Metohijom treba primeniti i na Španiju i na neke pojedine republike bivšeg Sovjetskog Saveza, na Severnu Irsku i tako dalje.“
Insistiranje zvaničnog Beograda do Kosovo ne sme biti međunarodni presedan, zarad šire dobrobiti, Desmira Tošića uverava da raspoloženje vodećih srpskih faktora prevazilazi samo ambiciju rešavanja kosovskog problema, već, kaže on, rađa ideju da se problem suvereniteta nad Kosovom može iskoristiti u cilju pretnje globalnom nestabilnošću, ako rešenje ne bude povoljno po Beograd, ili, direktan je Tošić, rađanjem sna o izazivanju novog hladnog rata:
„Naše ambicije su porasle – ne samo kako da sačuvamo Kosovo, nego kako da izazovemo sukob između Rusije i Amerike.“
Takve fantazije Srbija je živela do 2000. godine, a danas se traže konkretni odgovori na konkretna pitanja. Stoga Vesna Pešić govoreći poslanicima Skupštine Srbije je zatražila objašnjenje:
„S obzirom da mi ne vršimo vlast na Kosovu, već Albanci, druga vlada, drugi parlament, ja sam postavila pitanje – pa dobro, kako oni planiraju da Srbija uspostavi suverenitet na Kosovu?“
Ocenjujući da je ovde reč o krutom shvatanju suvereniteta, novinar Slobodan Relji potseća da to upravo na Balkanu, to više ne važi:
„Uzmite susednu Makedoniju. Kakav je suverenitet makedonskog premijera nad zapadnom Makedonijom? Kakav je suverenitet vlade u Sarajevu nad zapadnim Mostarom.“
Ovi primeri upravo ukazuju koliko na Balkanu ostaju bitna pitanja teritorija. Poslanik Koštuničinog DSS-a Miloš Aligrudić uveren je da rasprava o teritoriji još uvek znači put za zaštitu ljudskih prava, što ovako objašnjava:
„Teritorija je deo države. Dakle, jesu bitni ljudi, ja se slažem, ali ti ljudi moraju na nečemu da žive. Negde moraju biti njihove kuće, negde mora biti njihova imovina. To su stvari koje spadaju u korpus i ljudskih prava, koje spadaju i u korpus onih prava koje su države dužne da štite štiteći sopstveni suverenitet.“
Suprotno vladajućem stavu, publicista Desimir Tošić insistira da se u današnjem svetu na suverenitetu ni jedan politički problem ne rešava:
„Mi smo zaostalo političko podneblje. Mi mislimo glavama iz 19. veka. Nama su glavne teritotirije, a ne ljudi. Naš najveći problem su ljudi na Kosovu i spomenici. Tu mi trebamo da uložimo ogroman napor i tu možemo mnogo da dobijemo, pošto je momentalno naša situacija u međunarodnoj zajednici bolja nego što je bila pre pet-šest godina. Ali mi to možemo sve da upropastimo svojim neznanjem i svojom prepotencijom.“
A možda i neshvatanjem da će suverenitet Srbije biti ograničen konačnim sporazumom koji će obe strane morati da poštuju, a po ugledu na ne tako udaljene primere, procenjuje novinar Slobodan Reljić:
„Kada se uspostave pravila, pod pokroviteljstvom sveta (tako je ustvari urađeno uz Bosni), pretpostavljam da će obe zainteresovane strane biti obavezne da ta pravila poštuju. Odnosno, ako ih ne poštuju, neće ih poštovati na sopstvenu štetu.“
„Srbija nema stvaran suverenitet kad je reč o Kosovu, a suverenitet znači vršenje vlasti na svojoj teritoriji bez ikakvog ometanja.“
Kako se i očekivalo, Skupština nije pokazala razumevanje ovakvog stava, pa su poslanici Pešićkine opcije bili jedini koji su glasali protiv rezolucije. Poslanik partije premijera Vojislava Koštunice Miloš Aligrudić, čudi se nad stavovima koje zastupa Vesna Pešić:
„Još nisam video u životu, niti sam gde čuo da se neko raskusurava sa sopstvenom teritorijom.“
Insistiranje na pitanju suvereniteta, publicistu Desimira Tošića uverilo je da je srpska većinska politička elita, pojednostavljeno govoreći, promašila temu:
„Mi ne možemo ništa da damo, pošto mi nemamo Kosovo u ruci. Mi možemo samo da postavimo pitanje – da li će nam se vratiti ili ne. Nema trećeg.“
Istovremeno, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Nin“ Slobodan Reljić podržava vodeće srpske partije u uverenju da jeste pravi trenutak za raspravu o suverenitetu, aludirajući da sama Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija ostavlja prostor da se upravo sada raspravlja i o tom pitanju:
„To nije jednoznačno pitanje, posebno ne u prelaznim istorijskim periodima kao što je ovaj.“
I zaista – da li bilo logično tražiti od Srbije da se odrekne suvereniteta nad delom svoje teritorije, što je fraza koja se često koristi, a što joj zagarantovano po mnogim međunarodnih poveljama. Po Milošu Aligrudiću tako nešto je nezamislivo sve dok upravo ti međunarodni dokumenti postoje u obliku u kom je izgrađen moderni svet:
„Ako se pojam suvereniteta faktički menja, onda to znači da ovo što se sada dešava sa Kosovom i Metohijom treba primeniti i na Španiju i na neke pojedine republike bivšeg Sovjetskog Saveza, na Severnu Irsku i tako dalje.“
Insistiranje zvaničnog Beograda do Kosovo ne sme biti međunarodni presedan, zarad šire dobrobiti, Desmira Tošića uverava da raspoloženje vodećih srpskih faktora prevazilazi samo ambiciju rešavanja kosovskog problema, već, kaže on, rađa ideju da se problem suvereniteta nad Kosovom može iskoristiti u cilju pretnje globalnom nestabilnošću, ako rešenje ne bude povoljno po Beograd, ili, direktan je Tošić, rađanjem sna o izazivanju novog hladnog rata:
„Naše ambicije su porasle – ne samo kako da sačuvamo Kosovo, nego kako da izazovemo sukob između Rusije i Amerike.“
Takve fantazije Srbija je živela do 2000. godine, a danas se traže konkretni odgovori na konkretna pitanja. Stoga Vesna Pešić govoreći poslanicima Skupštine Srbije je zatražila objašnjenje:
„S obzirom da mi ne vršimo vlast na Kosovu, već Albanci, druga vlada, drugi parlament, ja sam postavila pitanje – pa dobro, kako oni planiraju da Srbija uspostavi suverenitet na Kosovu?“
Ocenjujući da je ovde reč o krutom shvatanju suvereniteta, novinar Slobodan Relji potseća da to upravo na Balkanu, to više ne važi:
„Uzmite susednu Makedoniju. Kakav je suverenitet makedonskog premijera nad zapadnom Makedonijom? Kakav je suverenitet vlade u Sarajevu nad zapadnim Mostarom.“
Ovi primeri upravo ukazuju koliko na Balkanu ostaju bitna pitanja teritorija. Poslanik Koštuničinog DSS-a Miloš Aligrudić uveren je da rasprava o teritoriji još uvek znači put za zaštitu ljudskih prava, što ovako objašnjava:
„Teritorija je deo države. Dakle, jesu bitni ljudi, ja se slažem, ali ti ljudi moraju na nečemu da žive. Negde moraju biti njihove kuće, negde mora biti njihova imovina. To su stvari koje spadaju u korpus i ljudskih prava, koje spadaju i u korpus onih prava koje su države dužne da štite štiteći sopstveni suverenitet.“
Suprotno vladajućem stavu, publicista Desimir Tošić insistira da se u današnjem svetu na suverenitetu ni jedan politički problem ne rešava:
„Mi smo zaostalo političko podneblje. Mi mislimo glavama iz 19. veka. Nama su glavne teritotirije, a ne ljudi. Naš najveći problem su ljudi na Kosovu i spomenici. Tu mi trebamo da uložimo ogroman napor i tu možemo mnogo da dobijemo, pošto je momentalno naša situacija u međunarodnoj zajednici bolja nego što je bila pre pet-šest godina. Ali mi to možemo sve da upropastimo svojim neznanjem i svojom prepotencijom.“
A možda i neshvatanjem da će suverenitet Srbije biti ograničen konačnim sporazumom koji će obe strane morati da poštuju, a po ugledu na ne tako udaljene primere, procenjuje novinar Slobodan Reljić:
„Kada se uspostave pravila, pod pokroviteljstvom sveta (tako je ustvari urađeno uz Bosni), pretpostavljam da će obe zainteresovane strane biti obavezne da ta pravila poštuju. Odnosno, ako ih ne poštuju, neće ih poštovati na sopstvenu štetu.“
