Sa podrškom 30 odsto beogradskih birača, Radikali su ponovili uspeh sa prošlih parlamentarnih izbora 2003. godine. Doduše, tada im je falilo nekoliko hiljada glasova da preteknu prvoplasiranu DSS, koja je u prestonici, sa nekada osvojenih 200, pala na sadašnjih 160 hiljada glasova. Činjenica da su Radikali dobili 60 hiljada novih glasova pre govori o njihovoj preraspodeli, nego o nekom značajnijem skoku Radikala u Beogradu, tvrdi sociolog Stjepan Gredelj:
„Radio se o jednoj preraspodeli glasova u kojoj su Radikali mogli da računaju na bivše glasače SPS-a, koji su prišli najbližem taboru, kada više nema njihovog legendarnog predsednika. Ne treba zaboraviti ni glasače Bogoljuba Karića. Ne treba zaboraviti i to da je u okviru demokratskog bloka došlo do izvesne unutrašnje peraspodele, da je DS dobila pojačanje u svom biračkom telu, ali da su neke druge stranke u tom bloku ponešto izgubile.“
Za utehu demokratskom bloku stranaka stoji činjenica da je ukupan broj glasova osvojenih u Beogradu i dalje dvostruko veći od onog koji je pripao Radikalima i Socijalistima. Funkcioner Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić, kaže da nema osnova sabirati glasove drugih stranaka:
„Pravi pobednik je onaj koji je dobio najveće poverenje naroda. Ubedljivo najveće poverenje naroda dobila je Srpska radikalna stranka. Kada Zvezda bude prvak u fudbalu sa sedam bodova razlike, a iza nje budu Mladost, Radnički Niš i Radnički Pirot, pa oni saberu bodove, možda i imaju više, ali samostalno, očigledno je ko je šampion.“
Paradoksalno, prva žrtva relativnog radikalskog uspeha je Dragan Đilas, predsednik Gradskog odbora DS, koja je sa 100 hiljada novih glasova gotovo duplirala svoj skor u Beogradu. On je podneo ostavku jer je u predizbornoj kampanji obećao da će to učiniti ukoliko Radikali budu stranka sa najvećom podrškom u glavnom gradu:
„U nedelju uveče, čim sam dobio prve rezultate, sam predsjednika stranke upoznao sa tim da ću podneti ostavku na svoju funkciju. Rekao mi je da ne vidi razlog za to jer su rezultati u Beogradu, kao i u celoj Srbiji, sjajni. Objasnio sam mu da nije zbog rezultata, nego zbog mog obećanja.“
Đilas navodi jedan od ključnih razloga za porast broja onih koji glasaju za Radikale:
„U Beogradu ima 60 hiljada novo upisanih birača. Većinom su to ljudi koji su u ovu zemlju stigli kao izbeglice i dobili državljanstvo. Oni glasaju za Srpsku radikalnu stranku jer veruju u priče, da kada oni dođu na vlast, da će se vratiti tamo gde su živeli i da će opet nastati neka Republika Srpska Krajina.“
Sociolog Zagorka Golubović čitavu priču posmatra iz drugog ugla:
„Ne glasaju ljudi za Radikale zbog njihovog programa. Radikali pokradu ideje od demokratskih snaga, pa ih bolje plasiraju na način koji to običan svet razume. Vučić je mogao da odvrati ljude jer je stvarno agresivan, ali Toma Nikolić se uljudio. On je umeo u poslednje vreme, bila sam iznenađena, da govori o socijalnoj pravdi, o standardu, o svemu što ljudi žele da čuju. Demokratska stranka je tek poslednjih dana kampanje došla sebi, pa nije govorila samo o Kosovu i o Evropskoj uniji.“
Sociolog Stjepan Gredelj na kraju podseća na još jednu važnu činjenicu:
„Naravno, bar za one koji ne navijaju za Radikale, nije prijatna činjenica da su oni pojedinačno ispali nekako najjača stranka i u Beogradu. Kada se ponovo saberu glasovi demokratske opcije, onda je ona približno isto toliko jača kao što je to i na nivou Republike Srbije. Ovo ipak nisu bili lokalni izbori, ali će lokalni izbori pokazati realan odnos snaga. Ovo je neprijatno, ali nije dramatično.“
„Radio se o jednoj preraspodeli glasova u kojoj su Radikali mogli da računaju na bivše glasače SPS-a, koji su prišli najbližem taboru, kada više nema njihovog legendarnog predsednika. Ne treba zaboraviti ni glasače Bogoljuba Karića. Ne treba zaboraviti i to da je u okviru demokratskog bloka došlo do izvesne unutrašnje peraspodele, da je DS dobila pojačanje u svom biračkom telu, ali da su neke druge stranke u tom bloku ponešto izgubile.“
Za utehu demokratskom bloku stranaka stoji činjenica da je ukupan broj glasova osvojenih u Beogradu i dalje dvostruko veći od onog koji je pripao Radikalima i Socijalistima. Funkcioner Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić, kaže da nema osnova sabirati glasove drugih stranaka:
„Pravi pobednik je onaj koji je dobio najveće poverenje naroda. Ubedljivo najveće poverenje naroda dobila je Srpska radikalna stranka. Kada Zvezda bude prvak u fudbalu sa sedam bodova razlike, a iza nje budu Mladost, Radnički Niš i Radnički Pirot, pa oni saberu bodove, možda i imaju više, ali samostalno, očigledno je ko je šampion.“
Paradoksalno, prva žrtva relativnog radikalskog uspeha je Dragan Đilas, predsednik Gradskog odbora DS, koja je sa 100 hiljada novih glasova gotovo duplirala svoj skor u Beogradu. On je podneo ostavku jer je u predizbornoj kampanji obećao da će to učiniti ukoliko Radikali budu stranka sa najvećom podrškom u glavnom gradu:
„U nedelju uveče, čim sam dobio prve rezultate, sam predsjednika stranke upoznao sa tim da ću podneti ostavku na svoju funkciju. Rekao mi je da ne vidi razlog za to jer su rezultati u Beogradu, kao i u celoj Srbiji, sjajni. Objasnio sam mu da nije zbog rezultata, nego zbog mog obećanja.“
Đilas navodi jedan od ključnih razloga za porast broja onih koji glasaju za Radikale:
„U Beogradu ima 60 hiljada novo upisanih birača. Većinom su to ljudi koji su u ovu zemlju stigli kao izbeglice i dobili državljanstvo. Oni glasaju za Srpsku radikalnu stranku jer veruju u priče, da kada oni dođu na vlast, da će se vratiti tamo gde su živeli i da će opet nastati neka Republika Srpska Krajina.“
Sociolog Zagorka Golubović čitavu priču posmatra iz drugog ugla:
„Ne glasaju ljudi za Radikale zbog njihovog programa. Radikali pokradu ideje od demokratskih snaga, pa ih bolje plasiraju na način koji to običan svet razume. Vučić je mogao da odvrati ljude jer je stvarno agresivan, ali Toma Nikolić se uljudio. On je umeo u poslednje vreme, bila sam iznenađena, da govori o socijalnoj pravdi, o standardu, o svemu što ljudi žele da čuju. Demokratska stranka je tek poslednjih dana kampanje došla sebi, pa nije govorila samo o Kosovu i o Evropskoj uniji.“
Sociolog Stjepan Gredelj na kraju podseća na još jednu važnu činjenicu:
„Naravno, bar za one koji ne navijaju za Radikale, nije prijatna činjenica da su oni pojedinačno ispali nekako najjača stranka i u Beogradu. Kada se ponovo saberu glasovi demokratske opcije, onda je ona približno isto toliko jača kao što je to i na nivou Republike Srbije. Ovo ipak nisu bili lokalni izbori, ali će lokalni izbori pokazati realan odnos snaga. Ovo je neprijatno, ali nije dramatično.“
