PETROVCI: Trenutno gledaoca ne zanima pozorište, zanima ga kafić, dobra pljeskavica, politika ga zanima. Radije će pogledati jedan razgovor dva-tri političara nego najbolju predstavu na svetu, u to sam ubeđen. Moju profesiju su ukrali političari i neka, ja im čestitam da su postali bolji glumci nego što smo mi. Iskoristili su vreme u kojem živimo i prave sjajne predstave, odnosno ne prave sjajne predstave, već prave predstave koje zanimaju ljude, oni ih gledaju i komentarišu kakve to oni predstave prave. Ja im čestitam sto su postali dobri glumci, pobedili su nas, neka traju onoliko koliko misle da mogu da traju.
RSE: Kakvo je Kosovo 2007. godine u kojem bi želeo da živi Enver Petrovci?
PETROVCI: Siguran sam da bi voleo da živim u Kosovu bez granica, ali kada kažem bez granica, voleo bih da živim u Kosovu koje je u sastavu Evrope, gde nemam potrebu da uzimam vize ni od koga. To je veliki šok za generaciju koja je išla u Bugarsku ili Rumuniju, gde smo se osećali apsolutno superiornima, i kao građani i kao ljudi, da te sada odjednom drugačije gledaju, da traže vizu, da je viza potrebna za Hrvatsku ili Sloveniju, da se u Srbiji ne može ići bez njihovih dokumenata, sve mi izgleda glupo, čak preglupo, osećam se mali, osećam se jadan. Dakle, voleo bih da živim u takvoj zemlji gde bi mogao da odem – i u Nemačkoj i u Švedskoj i u Rusiji i u Grčkoj – bez ikakve vize, već kada ja budem hteo, kada sam ja u prilici da odem, uzmem jedan pasoš, jednu ličnu kartu i da odem na dan, dva, tri ili kako ja hoću. Možda se osećam slobodnije kao Albanac na Kosovu, ali kao građanin sveta apsolutno sam izbacen iz te igre i ne učestvujem u izgradnji sveta.
RSE: Sada da pitamo Envera Petrovcija kao Albanca, kosovskog Albanca koji živi u Prištini, koliko je on zadovoljan onim što svakodnevno radi, koliko je slobodan da kao dramski umetnik, kao profesor na Akademiji, kao vlasnik «Babinog pozorišta» radi, deluje, oseća sebe i ispunjava sebe?
PETROVCI: Sve to radim zbog moje želje da nešto radim, inače sve je to improvizacija, ništa nije institucionalizovano. Ako se u umetnosti dogodi nešto veliko, onda je sve to apsolutno slučajno, apsolutno je privatna inicijativa nekog umetnika, kao što je privatna moja inicijativa oko pozorišta. To nikoga ovde ne zanima, čak nisu došli da me posete, da mi kažu – bravo, izgradio si nešto svojim parama. Ja sam apsolutno sve prodao da bih došao do ovog pozorišta, koje naravno još nije dovršeno, za koje je potrebno još para, gde sam dužan i da bi vratio dugove treba da prodam još jedan stan koji nemam i nemam više ništa da prodam. Mene su sve strane delegacije koje su došle i čule da neka «luda» tamo pravi pozorište, imali potrebu da dođu da me posete i da ustanove da stvarno pravim pozorište. To je njima bilo čudno, ali su, sa druge strane, bili jako ponosni da jedna «albanska luda» pravi pozorište u ovo vreme. Ja bih pravio nešto drugo, ali to je jedino što znam da pravim. I to što sam napravio nije zahvaljujući dobroj situaciji, već zahvaljujući mojoj privatnoj inicijativi. Očekivao sam da će mi pomoći neko iz vlade, ali ne pada im na pamet, niti znaju da postoji to pozorište, niti ih zanima.
RSE: Kultura je oblast koja je dosta zapostavljena. Ministarstvo kulture finacira, recimo, izbor Mis kulture, a istovremeno se vrlo malo para daje za ono što je umentost na Kosovu. Mislite li da je rešenje promena ljudi koji vode kulturu ili promena stava prema kulturi?
PETROVCI: Ja lično mislim da pare koje se izdvajaju za kulturu nisu dobro iskorišćene, da ljudi koji odluče da se neka suma novca da za neki projekat u kulturi greše, ne invetsira se na prave projekte. Ponekad da, ali često se greši. Zašto je to tako, mogu da pretpostavljam. Ono što znam sigurno je da se meni ništa ne pomaže.
RSE: Dekan ste Akademije umetnosti, istovremeno ste i vlasnik jednog pozorišta. Isplati li se raditi ovaj posao na Kosovu?
PETROVCI: Ne, ne nikako. Za ovih pet meseci koliko je prošlo od otvaranja pozorišta, ukupan prihod mi je bio 50 evra. Ako nastavim tim tempom, za dve godine ću biti u velikom minusu. Očekivao sam da ću od prodaje karata uspeti bar da održim pozorište – da platim struju, vodu, nekoliko radnika, da jednom godišnje ofarbam interijer, međutim veoma sam razočaran. Očekivao sam da će publika bar hteti pogledati dobru prestavu. Pitam mlade zašto ne idu u pozorište. Kažu mi da ih ne interesuje. Takva je današnja generacija i ja tu ne mogu ništa. Mogu da budem razočaran takvim gledanjem mladih ljudi na pozorište, ali to gledanje je činjenica i ja to ne mogu da menjam. Da bi se to promenilo, trebalo bi se menjati od početka. Trebalo bi od osnovne škole naviknuti decu da idu u pozorište bar jedanput mesečno.
RSE: Pripadate srednjoj generaciji glumaca. Da li je Enver Petrovci kao profesor iza sebe ostavio naslednike, ljude koji će moći da nastave to što je on radio?
PETROVCI: Jesam, ostavio sam, i jako sam ponosan na njih. Ostavio sam jako dobre ljude, sa dobrim znanjem. Imam malo studenata, ali su napravili neuporedivo više nego bilo koja škola u svetu. Ljudi koje sam učio su napravili, recimo, tri privatna univerziteta, dva privatna pozorišta, izgradili karijere u Švedskoj, Kanadi, Americi, Nemačkoj. Postali su dobri profesori, sjajni glumce, i ja sam jako ponosan na njih. A bogme i na sebe, jer sam opravdao sve ono što sam u njih uložio kao učitelj. Naravno, kao glumac nisam zadovoljan, jer ja ovde ne radim ništa, ili ono što radim – i to je nista jer to niko ne gleda ili gleda vrlo mali broj ljudi, a glumac koji nema svoje gledaoce, ne postoji. Opstaću kao glumac samo onda kada budem gledan, kada bude gledano ono sto je moj posao, moj rad. Ljudi me još uvek zovu glumcem, međutim ja ne smatram da sam glumac, makar ne onoliko koliko sam bio. Sada sam učitelj glume, a manje glumac. Ponekad i pišem, čak sam trenutno bolji pisac nego glumac. To ne govorim iz razočarenja, međutim to je prosto moj život, moram biti realan. Da li će se to promeniti, za to činim sve, onoliko koliko mogu. Međutim, to apsolutno ne zavisi od mene, ili suviše malo zavisi od mene. Da li će se vreme promeniti, ja to ne znam. Ako sam živ i zdrav, ja ću se radovati tom vremenu i naravno da ću ponovo biti glumac.
RSE: Mislim da je dovoljno reći da u nekoj predstavi ili nekom ovom filmu igra Enver Petrovci da bi to izazvalo interesovanje javnosti. Da li mislite da ste dovoljno prisutni u projektima koji se rade na Kosovu?
PETROVCI: Ja se ne slažem sa vama, apsolutno nikome ništa ne znači da li se negde pojavljuje Enver Petrovci kao glumac. Recimo od 400 profesionalaca, njih 100 bi rado došlo da pogleda šta to radi Enver Petrovci, ostali ne. Ja mislim da ovo nije vreme kada ljude zanima dobra umetnost. Oni umeju o umetnosti da govore na ulici, u kafani, uz pljeskavicu, ali na tome se ostaje. Ima mnogo komentara gde se govori o glumi, a da taj čovek koji govori o glumi Envera Petrovcija nije nikada pogledao Envera Petrovcija, već priča iz čuvenja ili iz predrasuda, ili je čuo od nekoga da sam ja eventualno dobar glumac, a pri tome ne zna i nije pogledao ništa od mene, niti ga to zanima. Ljude više ne zanima pozorište, zanima ih kafić, dobra pljeskavica, zanima ih politika. Radije će pogledati jedan razgovor dva-tri političara nego najbolju predstavu na svetu. U to sam ubeđen. Moju profesiju su ukrali političari i neka, ja im čestitam što su postali bolji glumci od nas. Iskoristili su vreme u kojem živimo i prave sjajne predstave, odnosno ne prave sjajne predstave već prave predstave koje zanimaju ljude. Ljudi ih gledaju i komentarisu kakve to predstave oni prave. Ja im čestitam što su postali dobri glumci, pobedili su nas, neka traju onoliko koliko misle da mogu da traju.
RSE: Pokušali smo da izbegnemo politiku, ali moraćemo s njom završiti, u vezi ovoga sto ste vi rekli. Kakav je Vaš stav, da li kosovski političari glume da će Kosovo dobiti nezavisnost, ili će Kosovo stvarno dobiti nezavisnost?
PETROVCI: Lično mislim da se oni neće pitati, ne samo Albanci, već ni Srbi, niko se neće pitati. Pitaće se neki svetski interesi, koji su trenutno ovakvi ili onakvi. Kosovo će biti onakvo kakvo će velike snage misliti da je najbolje, pre svega za njih. A da bi bilo dobro za njih, Kosovo mora biti samo delimično sređeno. Ja ću im poverovati, odnosno posumnjati u ovo što govorim, ako se Kosovo, posle dobijanja statusa, naglo razvije. Kada to kažem, mislim pre svega na zapošljavanje ljudi, jer para više nema, nezaposlenost je ogromna. Ubeđen sam da je ovaj narod jako pametan, mudar, prošao je sve i muke – i rat i ubistva i žrtve i silovanja i izbeglištvo i povratak, sve je preživeo i to ga je verovatno nateralo da bude mudar. On mudro čeka na status. Ubijeđen sam, ako se u ekonomskoj politici nešto ne promeni, da će biti opet krvi, ali ovaj put na samom Kosovu, između sebe. Ako smo odstranili nekog spoljnog neprijatelja, sada moramo odstraniti unutrašnjeg. Tu političari moraju biti jako mudri i pametni, jer ih tek posle određivanja statusa očekuje teško breme. Ako se nešto brzo ne uradi, mislim da će opet biti mnogo, mnogo neprilika. Ne želim da budem pesimista, ali očekujem ružna vremena ako brzo ne dođe do zapošljavanja naroda na Kosovu.
