****
RSE: Kako izgleda i šta trenutno ima u galeriji Exit u Peći?
SHKOLOLLI: Galerija se zatvorila krajem godine i to zbog nedostatka fondova, pošto više nije bilo ponuda. Projekt je bio sponzorisan iz jednog fonda koji je iniciran iz Federalne kulturne fondacije Nemačke. Ali, mi ne prestajemo raditi i otvaramo novu galeriju u Prištini. Najkasnije ćemo imati prvu izložbu 22. januara, u ponedeljak. Na izložbi će biti predstavljeni mladi kosovski umetnici. To je novi prostor i drugi grad. Sada menjamo grad.
RSE: Da li to znači, da negde u centru Prištine, sada postoji vaša nova adresa i ako neko svrati može da vidi šta rade mladi umetnici na Kosovu?
SHKOLOLLI: Da. Galerija je u centru Prištine, u jednoj privatnoj kući, blizu Nacionalnog teatra.
RSE: Da li je to mesto gde će uskoro posetioci moći da se susretnu i sa umetnicima iz regiona, kako je to bilo i u Peći?
SHKOLOLLI: Mislim da će moći. Program će se tako odvijati. U prvoj fazi projekta smo bila zaiteresovani da dovedemo puno ljudi u Peć. Mislim da je to bilo dosta zanimljivo jer je ovde bilo tako malo informacija o tome šta se dešava, prvo u regiji jer nam je bliža, pa onda i u svetu u celini. Mladi umetnici, u koje spadam i ja, nisu imali informacije o tome šta su Bienale Venecije i druge velike izložbe koje igraju važnu ulogu na art-sceni. Pokušali smo da damo sve od sebe i da koristimo naše privatne kontakte i druženja sa umetnicima sa kojima smo izlagali zajedno. Koristili smo ta poznanstva da ih dovedemo i kod nas. Sada želimo da se skoncentrišemo na lokalnu scenu, u smislu da sarađujemo sa internacionalnom scenom. To nam je početni cilj. Videćemo kako će se to odvijati.
RSE: Iz kojih sve zemalja i gradova su umetnici gostovali u pećskom Exitu, u vašoj galeriji?
SHKOLOLLI: Iz Tirane, Bugarske, Austrije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, od svuda. Iskoristili smo sve veze koje smo imali i ostvarili u ovih sedam godina. Moj prvi susret sa regijom je bio 1999. godine. Tada je bio sastanak u Ohridu, koji je organizovala neka organizacija iz Brisela, koja je htela raditi neku balkansku izložbu u korporaciji sa Makedoncima. Tada sam se prvi put sreo sa ljudima koji su igrali dosta značajnu ulogu u ex Jugoslaviji, što se tiče savremene umetnosti. Tu su bili i Dunja Blažević i Branislava Anđelković i mnogi drugi koji i dan danas igraju važnu ulogu na toj celoj sceni.
RSE: Vi ste 1976. godište. Da li to znači da ne pamtite Kosovo u kome su normalno živeli svi građani, bili oni Albanci, Srbi, Romi ili drugi? Vi pamtite jedino podeleno Kosovo?
SHKOLOLLI: Tačno. Slabo pamtim kako je bilo i šta znači živeti normalno. Kada sam bio u 7. razredu osnovne škole na vlast je došao Milošević i sve se promenilo na neki način. Tada se sve prekinulo i nije više bilo prijateljstva među Srbima i Albancima. Prvi put sam se sprijateljio sa njima 1999. godine. Tada sam prvi put upoznao ljude iz Beograda, sa kojim i dan danas komuniciram. Tada sam znao da živimo u istom gradu, ali je sve bilo odvojeno, nismo komunicirali. Nisam komuniciramo sa drugim dečacima i devojčicama, mojim vršnjacima.
RSE: Da li je prekid komunikacije bio samo između Albanaca i Srba na Kosovu, ili, kao mlad čovek, niste imali ni informacije iz sveta?
SHKOLOLLI: Kada sam poečo da se bavim umetnošću, nije bilo nikakvih informacija jer ceo taj sistem, taj život, to nije omogućavao. Nikada nismo videli neku savremenu izložbu, ili neku izložbu koja je bila u galeriji. Sve izložbe su bile po picerijama i restoranima. U tom smislu smo bili totalno izolirani. I danas smo, na neki način, izolirani jer nema toliko ljudi koji putuju i imaju vize, ne samo na Kosovu, nego i u celom regionu. Izoliranost je trajala deset godina. Samo neki pojedinci, koji su putovali, su donosili neke kataloge, nekih izložbi, ili poneki magazin u kojem se moglo ponešto videti. Sve drugo je bilo pusto.
RSE: Znači prvi put, 1999. godine, ste preskočili taj zid i počeli da upoznajete susede?
SHKOLOLLI: Da. Prvi put je to bilo 1999. godine, na izložbi u Briselu. Tako je počela moja karijera, moje izlaganje i upoznavanje sa umetnicima. Sve je počelo tada.
RSE: Koji je bio prvi regionalni projekt na kojem ste radili?
SHKOLOLLI: Sve što smo radili u Exit-u, bilo je povezano sa regijom. Nismo bili koncentrisani samo na regiju, ali smo bili zainteresovani da dovedemo ljude koji su zaista igrali značajnu ulogu u ex Jugoslaviji, što se tiče savremene umetnosti, koji su pravili velike promene. Mlađa generacija nije znala za te ljude. Nismo znali ko je Marina Abramović, Sanja Iveković, koja je već šezdesetih godina uradila prvi video rad, dok je na Kosovu prvi video rad urađen tek 1997. godine. Cela scena na Kosovu je dosta kasno počela. Hteli smo to nadoknaditi na neki način, dati informacije koje su značajne za te promene, reći koji su to ljudi koji su promenili stav u ex Jugoslaviji kada je u pitanju umetnost.
RSE: Gotova sam sigurna da će ljudi u Srbiji biti iznenađeni činjenicom da su svih ovih godina, u jednoj galeriji u Peći, izlagali mladi umetnici iz regiona i da je tu bilo i mladih ljudi iz Beograda. Mislim da tih informacija nema. Da li će to biti iznenađenje i za Kosovo?
SHKOLOLLI: To što mi radimo nije uvek prihvaćeno tako masovno, ali ljudi koji su bili zainteresovani, čak i oni koji to nisu razumeli, na neki način su nas podržavali. Kosovo je bilo dosta poznato u tom smislu i igralo je svoju ulogu na mlađoj sceni, na upoznavanju tih umetnika, na ostvarivanju kontakata posle izložbi. Cilj nam je bio da dovedemo te ljude na Kosovo, da mladi ljudi mogu komunicirati direktno sa njima, da se druže jer smo mislili da će Kosovo, na taj način, postati neko otvoreno mesto za regiju i šire, da će ti ljudi koji dolaze uzeti nekoga odavde da izlaže napolju, da će kustosi koji dolaze da nas posete pozvati nekog umetnika da se predstavi u njihovoj zemlji.
RSE: Da li naziv galerije Exit ima ikakve veze sa muzičkim Exit-om?
SHKOLOLLI: Ne, iako je to lepa koincidencija. Ima još jedna galerija Exit i za nju sam saznao u Njujorku. Naš koncept Exit-a je izlaz iz ove situacije koju smo imali, u kojoj nije bilo nikakvih informacija. Exit je izlaz na bolju stranu. To nam je bio cilj.
RSE: Ideja novosadskog Exit-a i pećskog ima isto polazište. Koliko ste imali prilike da se upoznate sa pogledom na devedesete kroz umetnička dela, bilo da su to knjige, filmovi, pozorišne predstave, likovna umetnost?
SHKOLOLLI: To sam pratio kroz likovnu umetnost i mislim da u regiji ima puno umetnika koji su reflektirali na situaciju koju su preživeli. Ima dosta dobrih radova, ali moram potencirati da ih je najviše bilo iz Sarajeva, što je bilo normalno jer je tamo četiri godine bio rat. Pogotovo bih hteo potencirati umetnike, a posebno umetnice, iz Sarajeva. Mi umetnici mislimo da politika i umetnost ne idu zajedno, i u to smo verovali, ali način života koji smo živeli, i preživeli sve te ratove, nas je promenio. Vidim umetnika kao osobu koja reflektira na situaciju i realnost koja ga okružuje i ispituje je. Svi umetnici su tako i radili.
RSE: Bili ste autor jedne izložbe koja se bavila sudbinom ljudi na ovim prostorima, gubljenjem identiteta, ratnim traumama. Izložba je nosila naziv - Kako je istorija oblikovala moj život.
SHKOLOLLI: Ideja je nastala dok sam čitao knjigu Maje Bajević, umetnice iz Sarajeva. Citirala je svog prijatelja koji je u jednom trenutku rekao da je istorija počela oblikovati njegov život. Svidela mi se ta rečenica i mislim da je značajna, kako za mene, tako i za sve ostale. Tako sam počeo raditi na toj izložbi. Insistirao sam da na izložbu uzmemo samo one radove koji imaju personalnu reakciju na te ratove, kao reakciju i u kritičkom smislu. Pozvao sam Maju Bajević, Gorana Devića, Dalibora Martinca, Milicu Tomić, Jasmilu Žbanić, Solkolja Bećiri, Arni Sala i Šejlu Kamerić. Svi ti umetnici su iz regije, iz Sarajeva, Zagreba, Beograda, Prištine, osim jednog, koji je iz Tirane. Svi su pričali svoju personalnu priče.
Dalibor Martinec, umetnik iz Zagreba, je imao dokumentaciju performansa koju je radio u Zagrebu dok je pravio male bronzane skulpture Titove glave. Tada počinje raspad ex Jugoslavije.
Maja Bajević, u svom performansu, seče mapu Jugoslavije i od nje šije haljinu a mašina za šivanje zvuči kao automat. Na haljini više nema granica i one su pomešane.
Goran Dević je uradio film u Sisku o tome kako se ljudi iz Siska žale što su došle čavke iz Srbije u Sisak.
Jasmila Žbanić je uradila film - Slike iza ugla. To je film o novinaru koji je bio u Sarajevu i jednom prilikom snimio devojku u čijoj blizini je pala granata. Mislim da je izgubila nogu. Novinar joj pri tome nije pomogao, samo je fotografisao. Te fotografije su dobile mnoge svetske novine.
Sokolj Bećiri, umetnik iz Peći, je pričao svoju personalnu priču iz 1997. godine, kada je živeo u Peći i kada se u okolini ratovalo. Jedino se u svom ateljeu mogao podavati svojim strahovima, dok je izvan ateljea izigravao Supermena. Kako se deca ne bi plašila, on je izigravao da se ništa ne dešava u okolini. Film se zvao Supermen.
Milica Tomić umetnica iz Beograda, uradila je celu priču o Kosovu. Počela je od 1989. godine kada su bile demonstracije i kada je ubijeno 40 ljudi sa Kosova.
Anri Sala, umetnika iz Tirane, je napravio zvuk kojim simulira bombardovanje i rat. Taj zvuk je bio ključan u celoj izložbi. Svi su pričali svoju priču, a u prostoru se konstantno čulo to bombardovanje i rat.
Šejla je celu izložbu završila svojim radom Dream House. To je jedna kuća na osami u kojoj više nema ljudi.
RSE: Kako je publika reagovala? Koja je to bila godina?
SHKOLOLLI: To je bila 2005. godina. Publika je to dobro primila. To je bilo toliko personalno da su svi ljudi našli sebe u tim situacijama. To je prva izložba koju sam radio na Kosovu. Čak je bilo 13 članaka u novinama, dan posle izložbe. Bilo je čudo.
RSE: Izložba je na jednom mestu opisala tragediju jedne države, iz svih uglova prikazanu. Da li u Prištinu iz Peći stiže Exit, ili galerija u Prištini ima drugi naziv?
SHKOLOLLI: Počinjemo sa drugim nazivom.
RSE: Hoće li publika imati priliku da i dalje vidi umetnike iz regiona?
SHKOLOLLI: Naravno. Galerije će biti sve dok bude dobrih umetnika i dobrih radova.
RSE: Kako izgleda i šta trenutno ima u galeriji Exit u Peći?
SHKOLOLLI: Galerija se zatvorila krajem godine i to zbog nedostatka fondova, pošto više nije bilo ponuda. Projekt je bio sponzorisan iz jednog fonda koji je iniciran iz Federalne kulturne fondacije Nemačke. Ali, mi ne prestajemo raditi i otvaramo novu galeriju u Prištini. Najkasnije ćemo imati prvu izložbu 22. januara, u ponedeljak. Na izložbi će biti predstavljeni mladi kosovski umetnici. To je novi prostor i drugi grad. Sada menjamo grad.
RSE: Da li to znači, da negde u centru Prištine, sada postoji vaša nova adresa i ako neko svrati može da vidi šta rade mladi umetnici na Kosovu?
SHKOLOLLI: Da. Galerija je u centru Prištine, u jednoj privatnoj kući, blizu Nacionalnog teatra.
RSE: Da li je to mesto gde će uskoro posetioci moći da se susretnu i sa umetnicima iz regiona, kako je to bilo i u Peći?
SHKOLOLLI: Mislim da će moći. Program će se tako odvijati. U prvoj fazi projekta smo bila zaiteresovani da dovedemo puno ljudi u Peć. Mislim da je to bilo dosta zanimljivo jer je ovde bilo tako malo informacija o tome šta se dešava, prvo u regiji jer nam je bliža, pa onda i u svetu u celini. Mladi umetnici, u koje spadam i ja, nisu imali informacije o tome šta su Bienale Venecije i druge velike izložbe koje igraju važnu ulogu na art-sceni. Pokušali smo da damo sve od sebe i da koristimo naše privatne kontakte i druženja sa umetnicima sa kojima smo izlagali zajedno. Koristili smo ta poznanstva da ih dovedemo i kod nas. Sada želimo da se skoncentrišemo na lokalnu scenu, u smislu da sarađujemo sa internacionalnom scenom. To nam je početni cilj. Videćemo kako će se to odvijati.
RSE: Iz kojih sve zemalja i gradova su umetnici gostovali u pećskom Exitu, u vašoj galeriji?
SHKOLOLLI: Iz Tirane, Bugarske, Austrije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, od svuda. Iskoristili smo sve veze koje smo imali i ostvarili u ovih sedam godina. Moj prvi susret sa regijom je bio 1999. godine. Tada je bio sastanak u Ohridu, koji je organizovala neka organizacija iz Brisela, koja je htela raditi neku balkansku izložbu u korporaciji sa Makedoncima. Tada sam se prvi put sreo sa ljudima koji su igrali dosta značajnu ulogu u ex Jugoslaviji, što se tiče savremene umetnosti. Tu su bili i Dunja Blažević i Branislava Anđelković i mnogi drugi koji i dan danas igraju važnu ulogu na toj celoj sceni.
RSE: Vi ste 1976. godište. Da li to znači da ne pamtite Kosovo u kome su normalno živeli svi građani, bili oni Albanci, Srbi, Romi ili drugi? Vi pamtite jedino podeleno Kosovo?
SHKOLOLLI: Tačno. Slabo pamtim kako je bilo i šta znači živeti normalno. Kada sam bio u 7. razredu osnovne škole na vlast je došao Milošević i sve se promenilo na neki način. Tada se sve prekinulo i nije više bilo prijateljstva među Srbima i Albancima. Prvi put sam se sprijateljio sa njima 1999. godine. Tada sam prvi put upoznao ljude iz Beograda, sa kojim i dan danas komuniciram. Tada sam znao da živimo u istom gradu, ali je sve bilo odvojeno, nismo komunicirali. Nisam komuniciramo sa drugim dečacima i devojčicama, mojim vršnjacima.
RSE: Da li je prekid komunikacije bio samo između Albanaca i Srba na Kosovu, ili, kao mlad čovek, niste imali ni informacije iz sveta?
SHKOLOLLI: Kada sam poečo da se bavim umetnošću, nije bilo nikakvih informacija jer ceo taj sistem, taj život, to nije omogućavao. Nikada nismo videli neku savremenu izložbu, ili neku izložbu koja je bila u galeriji. Sve izložbe su bile po picerijama i restoranima. U tom smislu smo bili totalno izolirani. I danas smo, na neki način, izolirani jer nema toliko ljudi koji putuju i imaju vize, ne samo na Kosovu, nego i u celom regionu. Izoliranost je trajala deset godina. Samo neki pojedinci, koji su putovali, su donosili neke kataloge, nekih izložbi, ili poneki magazin u kojem se moglo ponešto videti. Sve drugo je bilo pusto.
RSE: Znači prvi put, 1999. godine, ste preskočili taj zid i počeli da upoznajete susede?
SHKOLOLLI: Da. Prvi put je to bilo 1999. godine, na izložbi u Briselu. Tako je počela moja karijera, moje izlaganje i upoznavanje sa umetnicima. Sve je počelo tada.
RSE: Koji je bio prvi regionalni projekt na kojem ste radili?
SHKOLOLLI: Sve što smo radili u Exit-u, bilo je povezano sa regijom. Nismo bili koncentrisani samo na regiju, ali smo bili zainteresovani da dovedemo ljude koji su zaista igrali značajnu ulogu u ex Jugoslaviji, što se tiče savremene umetnosti, koji su pravili velike promene. Mlađa generacija nije znala za te ljude. Nismo znali ko je Marina Abramović, Sanja Iveković, koja je već šezdesetih godina uradila prvi video rad, dok je na Kosovu prvi video rad urađen tek 1997. godine. Cela scena na Kosovu je dosta kasno počela. Hteli smo to nadoknaditi na neki način, dati informacije koje su značajne za te promene, reći koji su to ljudi koji su promenili stav u ex Jugoslaviji kada je u pitanju umetnost.
RSE: Gotova sam sigurna da će ljudi u Srbiji biti iznenađeni činjenicom da su svih ovih godina, u jednoj galeriji u Peći, izlagali mladi umetnici iz regiona i da je tu bilo i mladih ljudi iz Beograda. Mislim da tih informacija nema. Da li će to biti iznenađenje i za Kosovo?
SHKOLOLLI: To što mi radimo nije uvek prihvaćeno tako masovno, ali ljudi koji su bili zainteresovani, čak i oni koji to nisu razumeli, na neki način su nas podržavali. Kosovo je bilo dosta poznato u tom smislu i igralo je svoju ulogu na mlađoj sceni, na upoznavanju tih umetnika, na ostvarivanju kontakata posle izložbi. Cilj nam je bio da dovedemo te ljude na Kosovo, da mladi ljudi mogu komunicirati direktno sa njima, da se druže jer smo mislili da će Kosovo, na taj način, postati neko otvoreno mesto za regiju i šire, da će ti ljudi koji dolaze uzeti nekoga odavde da izlaže napolju, da će kustosi koji dolaze da nas posete pozvati nekog umetnika da se predstavi u njihovoj zemlji.
RSE: Da li naziv galerije Exit ima ikakve veze sa muzičkim Exit-om?
SHKOLOLLI: Ne, iako je to lepa koincidencija. Ima još jedna galerija Exit i za nju sam saznao u Njujorku. Naš koncept Exit-a je izlaz iz ove situacije koju smo imali, u kojoj nije bilo nikakvih informacija. Exit je izlaz na bolju stranu. To nam je bio cilj.
RSE: Ideja novosadskog Exit-a i pećskog ima isto polazište. Koliko ste imali prilike da se upoznate sa pogledom na devedesete kroz umetnička dela, bilo da su to knjige, filmovi, pozorišne predstave, likovna umetnost?
SHKOLOLLI: To sam pratio kroz likovnu umetnost i mislim da u regiji ima puno umetnika koji su reflektirali na situaciju koju su preživeli. Ima dosta dobrih radova, ali moram potencirati da ih je najviše bilo iz Sarajeva, što je bilo normalno jer je tamo četiri godine bio rat. Pogotovo bih hteo potencirati umetnike, a posebno umetnice, iz Sarajeva. Mi umetnici mislimo da politika i umetnost ne idu zajedno, i u to smo verovali, ali način života koji smo živeli, i preživeli sve te ratove, nas je promenio. Vidim umetnika kao osobu koja reflektira na situaciju i realnost koja ga okružuje i ispituje je. Svi umetnici su tako i radili.
RSE: Bili ste autor jedne izložbe koja se bavila sudbinom ljudi na ovim prostorima, gubljenjem identiteta, ratnim traumama. Izložba je nosila naziv - Kako je istorija oblikovala moj život.
SHKOLOLLI: Ideja je nastala dok sam čitao knjigu Maje Bajević, umetnice iz Sarajeva. Citirala je svog prijatelja koji je u jednom trenutku rekao da je istorija počela oblikovati njegov život. Svidela mi se ta rečenica i mislim da je značajna, kako za mene, tako i za sve ostale. Tako sam počeo raditi na toj izložbi. Insistirao sam da na izložbu uzmemo samo one radove koji imaju personalnu reakciju na te ratove, kao reakciju i u kritičkom smislu. Pozvao sam Maju Bajević, Gorana Devića, Dalibora Martinca, Milicu Tomić, Jasmilu Žbanić, Solkolja Bećiri, Arni Sala i Šejlu Kamerić. Svi ti umetnici su iz regije, iz Sarajeva, Zagreba, Beograda, Prištine, osim jednog, koji je iz Tirane. Svi su pričali svoju personalnu priče.
Dalibor Martinec, umetnik iz Zagreba, je imao dokumentaciju performansa koju je radio u Zagrebu dok je pravio male bronzane skulpture Titove glave. Tada počinje raspad ex Jugoslavije.
Maja Bajević, u svom performansu, seče mapu Jugoslavije i od nje šije haljinu a mašina za šivanje zvuči kao automat. Na haljini više nema granica i one su pomešane.
Goran Dević je uradio film u Sisku o tome kako se ljudi iz Siska žale što su došle čavke iz Srbije u Sisak.
Jasmila Žbanić je uradila film - Slike iza ugla. To je film o novinaru koji je bio u Sarajevu i jednom prilikom snimio devojku u čijoj blizini je pala granata. Mislim da je izgubila nogu. Novinar joj pri tome nije pomogao, samo je fotografisao. Te fotografije su dobile mnoge svetske novine.
Sokolj Bećiri, umetnik iz Peći, je pričao svoju personalnu priču iz 1997. godine, kada je živeo u Peći i kada se u okolini ratovalo. Jedino se u svom ateljeu mogao podavati svojim strahovima, dok je izvan ateljea izigravao Supermena. Kako se deca ne bi plašila, on je izigravao da se ništa ne dešava u okolini. Film se zvao Supermen.
Milica Tomić umetnica iz Beograda, uradila je celu priču o Kosovu. Počela je od 1989. godine kada su bile demonstracije i kada je ubijeno 40 ljudi sa Kosova.
Anri Sala, umetnika iz Tirane, je napravio zvuk kojim simulira bombardovanje i rat. Taj zvuk je bio ključan u celoj izložbi. Svi su pričali svoju priču, a u prostoru se konstantno čulo to bombardovanje i rat.
Šejla je celu izložbu završila svojim radom Dream House. To je jedna kuća na osami u kojoj više nema ljudi.
RSE: Kako je publika reagovala? Koja je to bila godina?
SHKOLOLLI: To je bila 2005. godina. Publika je to dobro primila. To je bilo toliko personalno da su svi ljudi našli sebe u tim situacijama. To je prva izložba koju sam radio na Kosovu. Čak je bilo 13 članaka u novinama, dan posle izložbe. Bilo je čudo.
RSE: Izložba je na jednom mestu opisala tragediju jedne države, iz svih uglova prikazanu. Da li u Prištinu iz Peći stiže Exit, ili galerija u Prištini ima drugi naziv?
SHKOLOLLI: Počinjemo sa drugim nazivom.
RSE: Hoće li publika imati priliku da i dalje vidi umetnike iz regiona?
SHKOLOLLI: Naravno. Galerije će biti sve dok bude dobrih umetnika i dobrih radova.