RSE: Aktualna tema je Bolonjska povelja, kao nešto što je neophodno ako hoćemo u Evropu i ako hoćemo da sarađujemo sa drugim zemljama. Govori se i o master diplomama, koje su izazvale jednu vrstu bunta na Beogradskom univerzitetu. Šta je Bolonjska povelja?
TURAJLIĆ: Bolonjska povelja je jedan papir u kome mnogo toga ne piše, iako se svi na njega pozivaju. On je najavio proces ozbiljne reforme visokog obrazovanja u Evropi. U momentu kada je doneta, a to je 1999. godine, više je postojao osećaj da nešto mora da se menja, nego što je bilo tog momenta jasno šta treba da se menja. Polazna premisa je bila da evropsko visoko obrazovanje gubi prestiž u odnosu na ostale delove sveta i da ne proizvodi stručnjake koji su potrebni tržištu. To je bilo potpuno jasno, ali nije bilo jasno kako treba da se menja. Tokom vremena se to polako iskristalisalo. Uočeno je da cela Evropa pati od jako dugih i jako ozbiljnih studija koji su namenjeni istraživačima ili naučnim radnicima, a ne onima koji bi svakodnevno da se bave svojom strukom bez ambicija da budu istraživači ili naučnici. Pokazalo se da takvi najčešće ne završe fakultet, nego se zaposle sa onim znanjem koji su stekli u toku studija, a nemaju nikakvu diplomu o tome. Onda se došlo na ideju da se nametnu dva ciklusa, umesto tog jednog dugog i teorijskog prvog ciklusa studija. Prvi ciklus bi trajao tri godine, sem kod nas, i osposobljavao bi studente za niz poslova u svakoj struci. Taj period je dovoljan da se steknu odgovarajuće kvalifikacije. Taj ciklus se završava diplomom, koja se, manje-više svuda u svetu, zove bachelor. To je termin koji su Anglosaksonci odavno uveli za prvi stepen studija. Onda se one naše nekadašnje studije zaokružuju drugim ciklusom, u kome ima malo produbljene teorije za one koji će se baviti istraživanjem i koji se završava nečim što je cela Evropa prihvatila da zove master. Naša je nevolja što mi to brkamo sa magistraturom. To ni na koji način nije ona magistratura koju smo mi imali, niti je tako treba shvatiti. To je kraj naših nekadašnjih studija. Ideja je potpuno jasna. Ideja je da će jedan veliki broj onih koji su potrebni u savremenim tehnologijama i na tržištu rada, a koje zapravo srednja stručna škola ne može da proizvede, izaći sa diplomama prvog stepena, kako god se zvali, a da će se manji broj njih, u meri koja je potrebna Evropi, ili nekim drugim regionima, odlučiti da nastave studije da bi došlo do nekog ozbiljnijeg pristupa istraživanju. Posle toga je treći ciklus, doktorske studije, koje će dati određeni broj naučnih radnika i naučnika koji će pokretati nova istraživanja i proizvoditi nove rezultate.
RSE: Da li to znači da su se studenti bezrazložno pobunili?
TURAJLIĆ: Ne. Studenti su se pobunili potpuno s razlogom. Studenti su, u nemogućnosti da vide gde se oni sa svojim diplomama nalaze danas, otkrili da mi nismo razumeli reformu. Mi je zaista nismo razumeli. Mi smo reformisali nastavne planove i programe na taj način što smo naše dosadašnje studije malo modernizovali, izbacili neki besmisleno zastareo predmet i napravili nešto vrlo slično onome što smo imali, što ne traje devet semestara ili deset, i rekli da je to bachelor. Time smo napravili studije koje su znatno teže od ostalih studija u Evropi koje daju nivo bachelor-a i tako sebi zatvorili prostor da damo ozbiljne mastere. Tako smo opet negde na pola puta. Pošto smo napravili ozbiljne bachelor studije, suštinski gledano, one zaista jesu merljive sa onima što su nekada bili diplomirani stručnjaci. Propustili smo da napravimo bočni izlaz koji je trebalo napraviti posle treće godine i tako smo sami sebe doveli u situaciju da sada imamo bachelor-a koji je ozbiljniji od evropskog i imamo mastera koji je ozbiljniji od evropskog mastera. Imamo stare diplomce koji zapravo odgovaraju današnjem evropskom masteru, a nekadašnjim evropskim diplomcima. Ni mi ne znamo šta smo napravili i studenti su nas provalili. Oni su razumeli da mi nismo razumeli reformu i krenuli su da se bune jer nema nikakvog razloga da posle završenih studija za bachelor njih bilo ko tera da upisuju studij za master-a. Ja tvrdim da je to sve zbog novca. Da smo mi ostali konsekventni, napravivši tu reformu onako kako je trebalo, mogli smo danas već da upisujemo na doktorske studije one koji su do sada diplomirali, ali njih niko nije napravio. Napravljene su master studije, a ne zna se zašto. Valjda je bilo lakše pokupiti nešto sa nekadašnjih magistarskih i to sve spojili zajedno. Onda su ljudi shvatili da ako se striktno drže onoga što je bilo jedino logično i čega se drži cela Evropa, da tri godine neće imati nikoga da se upiše na master jer nema bachelors-a. To znači da tri godine nema novca. Magistrature su bile priličan izvor novca. Onda je neko rekao da ako već nemamo novca, ajde da nateramo ove koji su diplomirali da studiraju duže. Tako je krenula ta priča da oni nikako ne mogu biti masteri. Naši fakulteti su se setili da nema razloga za tako nečim, da može da se uspostavi ekvivalencija i nastavili su da inkasiraju novac od regularnih bachelors. Stvarno mislim da je sve u novcu. Na fakultetu na kome radim, na sednici veća, je u jednom momentu bilo rečeno da nateramo studente da potpišu izjavu da oni neće tražiti novac nazad ako se uspostavi ekvivalencija, iako je rukovodstvo fakulteta jasno na početku sednice reklo da to nema nikakve veze sa novcem, ipak nam je podelen papir na kome je, kao zadnja stavka, pisalo koliko smo godišnje primali para od magistratura i šta ćemo bez tog prihoda. Na žalost, stvar se ne vrti oko suštine, već oko novca. Ono što je besmisleno u studenskom zahtevu je to da traže da im se izdaju nove diplome. To zaista ne može, a nema ni potrebe. Nema potrebe da ih neko zove masterima jer još uvek u Evropi diplomirani inžinjer zvuči malo bolje jer je to stara uhodana titula. Austrijanci su u svom zakonu napisali da završetak drugog ciklusa studija na tehnici ne nosi titulu mastera, kao na svim ostalim studijama, nego titulu diplomiranog inžinjera. Ljudi čuvaju te svoje titule i ne treba ih se olako odricati. Ne treba studentima davati nove diplome, ali treba priznati apsolutnu ekvivalenciju i ne može se bilo ko danas naterati da upisuje master da bi mu se priznalo još 20, 30 ili 50 bodova. To je jedna besmislena računica. Fakulteti su naknadno seli da računaju koliko su njihovi prethodni programi nosili bodova, a ne zna se ni kako su to računali jer niko nije seo da izračuna koliko su opterećenje imali studenti. To je onako potpuno nestvarno. Ljudi neće da se udube, da pogledaju i da razumeju šta je ta reforma donela i da nešto po tom pitanju treba da preduzmu.
RSE: Rekli ste da imamo u zemlji višak obrazovanja i manjak praktičnog iskustva. Da li i dalje stojite iza toga?
TURAJLIĆ: Apsolutno. Naši današnji diplomirani studenti su prematori jer dugo traju studije, preobrazovani su, ali sa manjkom praktičnog iskustva i to ih ne čini preterano atraktivnim za tržište. Oni su jako privlačni za istraživačke institute, i ovde i u svetu. Oni imaju puno teorijskog znanja, ali ne žele svi ljudi da budu istraživači. Neko bi da nešto radi i sa svojih deset prstiju, a to ih, na žalost, mi ne učimo.
RSE: Jako ste hvalili Tehnički fakultet u dubokoj unutrašnjosti, u Boru, jer je uspeo da se reformiše u dobrom smeru.
TURAJLIĆ: Tehnički fakultet u Boru je deo Univerziteta u Beogradu. Oni su razumeli pojam tržišta. Prvo su potpuno ostali bez studenata. Poglavito su se bavili rudarstvom, ali ono nije preterano atraktivna struka. Pitanje je šta je danas rudarstvo ili mašinstvo, kao i mnoge druge struke. Odjedanput su bili suočeni sa problemom da se u Boru otvorio niz viših škola, pa čak i privatnih fakulteta, koji su nudili informatiku i neke druge atraktivne discipline, pa je i ono malo studenata što postoji u Boru otišlo na drugu stranu. Ljudi su rekli da to tako ne ide i potpuno su reformisali svoje programe, napravili moderne trogodišnje studije informatike i vratili sebi studente. U tom kontekstu mislim da je to fantastičan potez. Nisam neko ko je išao u ozbiljnu evaluaciju, u smislu kvaliteta i nastavnog procesa, to je nešto što će raditi komisija za akreditaciju, ali generalno, kao pristup, kao razumevanje da čovek mora sebe prilagoditi potrebama studenta, potrebama tržišta, potrebama onih koje treba da školuje, mislim da je to fantastičan potez.
RSE: Imamo sve više privatnih fakulteta. Da li ste za to da oni imaju isti značaj i isti rang kao državni fakulteti, ili mislite da je to jedan niži nivo?
TURAJLIĆ: U principu mislim da se ne može apriori reći da li je privatni fakultet višeg ili nižeg nivoa. Moraju da se uvedu neki objektivni kriteriji, merila i standardi, pa tek onda možemo da se poredimo. Ne pripadam onima koji automatski misle da je fakultet nižeg nivoa samo zato što je privatni fakultet. Znam jedan boj državnih fakulteta jako niskog nivoa. Ono na čemu mora da se insistira je da privatni fakulteti ne budu mesto samo zarade novca. Mora da se insistira da oni obezbede uslove, u smislu labaratorijskog prostora, biblioteke i svega drugog neophodnog za rad. Ako se na tome bude insistiralo, oni imaju potencijala da se razviju u jako dobre fakultete. Mislim da će pravu stvar napraviti onaj koji bude imao snage i mogućnosti da otvori prvi privatni tehnički fakultet u Beogradu. Tada će to postati jako dobar tehnički fakultet. Na žalost, ja se plašim da u našem samoupravom razumevanju reforme, ni jedan tehnički fakultet neće imati snage da se reformiše na način kako treba. Vreme je da se razume da ne možemo danas školovati ljude u odnosu na discipline koje su napravljene u vreme industrijske revolucije, sredinom XIX veka. Više ne postoji mašinstvo, postoji mehatronika. Elektrotehnika se sve ređe sreće, postoje komunikacije, postoji informatika, postoje signali i sistemi, a to je nekadašnja automatika, postoji energetika skopčana sa tehnologijama, postoje materijali kao jedna mešavina tehnologije i tehničke fizike. Nema disciplina na koje smo naučili, one više ne postoje, ali mi uporno imamo fakultete koji gaje te stare discipline, uporno imamo najnoviji Statut univerziteta koji i dalje uvodi pojam matičnosti, pa je jedan fakultet matičan za neku disciplinu. Ono što je fascinantno, to je termin koji nije prevodljiv ni na jedan jezik u svetu. Ne postoji pojam matičnost. Postoji univerzitet koji gaji određeni broj disciplina, ali nema fakulteta koji kao koncept ima apsolutno pravo da nešto predaje pa je on matičan za tu struku. To je neka naša izmišljotina. Priznajem da sam provela pet godina dokazujući ljudima da mora da nešto s tim terminom nije u redu čim se ne može prevesti ni na jedan jezik na svetu, ali nisam uspela. On je i dalje u Statutu.
RSE: To što ste vi razumeli koliko su kod nas zastarele stvari, očigledno pisci Statuta nisu razumeli.
TURAJLIĆ: Mislim da pisci Statuta jesu razumeli, ali oni nisu mogli da prođu sa drugačijim Statutom jer mi i dalje imamo samoupravno nadglasavanje i usvajanje svega. Mislim da na svakom fakultetu postoji određeni broj ljudi kome je potpuno jasno da bi stvari morale mnogo radikalnije da se menjaju. Naš dekan fakulteta, profesor Jelica Protić, je sjajna žena, kojoj je do kraja jasno šta bi s reformom trebalo da se uradi. Ona pred sobom ima jedno veće koje mora da izglasa i da se usaglasi sa svakom njenom odlukom. Ona ne može da predlaže ono što misli da treba da se uradi, ona, sirota, neprekidno predlaže ono što misli da može da prođe i da dobije većinu na veću. U istoj poziciji su bili i pisci Statuta. Ne sumnjam da sada, već bivši rektor, profesor Dejan Popović, zna da bez integrisanog univerziteta i ukidanja statusa pravnog lica fakultetima, nema ozbiljnog univerziteta. On je toga potpuno svestan, ali i on je dobro znao da to ne može proći na nastavno-naučnom veću Univerziteta, koji se sada zove senat, ali se ništa nije izmenilo, sem imena. To je naša tužna stvarnost.
RSE: Od pre dve godine roditelji, čija deca stasavaju za studije, uglavnom su u ogromnom strahu zbog visokih školarina. Na Arhitekturi jedna godina košta 240 hiljada dinara, oko 3000 eura. To su skoro evropske cene studiranja.
TURAJLIĆ: To je tačno i očekujem da će jedan broj mladih ljudi da počne da odlazi u Evropu da studira jer mislim da smo malo preterali sa cenama. Pitanje školarine je čudno pitanje. Imate negde zapisanu teoriju kako je obrazovanje javno dobro koje ne bi smelo da košta, a s druge strane imate mogućnosti države. Ova država može da školuje jedan broj budžetskih studenata i to je onoliko koliko se svake godine raspisuje konkurs. Fakulteti tvrde da imaju više kapaciteta. Postavlja se pitanje da li zemlja koja ima manje visokoobrazovanih treba da ostane na limitima koje je država propisala, i koje ona može da finansira, ili treba, zbog viška kapaciteta, upisati još nekoga za novac. Koliko je taj novac realan, zaista ne znam. Uprkos tome što zakon nalaže, ni jedan naš fakultet nije izašao sa strukturom troškova, niti je ijedan naš fakultet raspoložen da kaže u šta ulaže novac koji uzima za školarinu, tako da je teško reći da li su te studije preskupe, ili ne. Činjenica je da oni jesu skuplji od nekih studija u regionu i u Evropi. Onog momenta kada mladi ljudi to shvate, posebno oni koji su iz unutrašnjosti, koje već košta život u Beogradu, da ćemo mi, ili svesti školarine na normalu, ili će ljudi otići da studiraju negde drugde.
RSE: Da li sada na vašem fakultetu imate više kompjutera i da li ste bolje opremljeni?
TURAJLIĆ: Mi spadamo u jako dobro opremljen fakultet, prevashodno zahvaljujući ličnom angažmanu. Imamo politiku da se deo od projekata, i to ne mali deo, nužno odvaja u fakultetske fondove iz kojih se onda kupuje oprema. Takođe smo agilni i konkurišemo i levo i desno. Sada smo zaista na svetskom nivou opremili laboratoriju za automatiku, zahvaljujući WUS-uvom projektu. World university service je raspisao neki projekt za pravljenje curiculuma, u koji je uključen i novac za opremanje laboratorije. Prijavili smo se sa pet predmeta, pa smo dobili pet puta više novca, kombinujući opremu koja može da služi raznim stvarima. Pored toga smo se obratili i nekoliko firmi u gradu da nam i oni pomognu. Neki su nam dali donaciju, tako da smo skupili opremu u vrednosti od 50 hiljada eura. Ne možemo se postideti i ništa nam ne nedostaje, barem ne trenutno. Na sličan način se snalaze i druge laboratorije. Mislim da smo opremljeni, ali ni na koji način nas ne treba uzimati kao standard ili prosek univerziteta u Beogradu. Mislim da mnogima nedostaje mnogo više opreme nego nama, a posebno je kritično na fakultetima prirodnih nauka jer tamo jedan instrument košta stotine hiljada eura. Oni, dok se ne udruže, ili dok ih država ozbiljno ne shvati i ne nepravi im jednu jedinstvenu ozbiljnu laboratoriju u kojoj će moći da rade svi fizičari, hemičari, fiziko-hemičari, geolozi, arheolozi i svi koji hoće da se bave sličnim istraživanjima, neće doći na zelenu granu. Sa ovim pristupom fakultetima to je jako teško napraviti jer svako vuče za sebe, a ne možete se na sedam mesta dati po 100 hiljada eura. Možda bi mogli, kada bi se dogovorili.
RSE: U vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića bili ste pomoćnik ministra prosvete. Kada je došla nova vlast, kada je Koštunica formirao svoju vladu, prestali ste da budete pomoćnik ministra. Žalite li za tim vremenom?
TURAJLIĆ: Ne. Bilo je to vreme puno entuzijazma, ali malo uspeha. Jako mnogo smo radili i činilo nam se da znamo tačno šta treba da uradimo. Priznajem da sam lično, pošto sam bila zadužena za visoko obrazovanje, očekivala daleko ozbiljniju podršku univerziteta u Srbiji, posebno univerziteta u Beogradu, a ona je, na žalost, izostala. Činilo mi se da je to bio moment kada smo zajedničkim snagama mogli mnogo ozbiljnije tu reformu da postavimo u neki početni položaj i da krenemo da se razvijamo tempom kojim je to moguće. Propustili smo moment. Ovako smo proveli tri godine pitajući se da li je vreme da se počne, ili ne, i šta treba da se radi, a onda se promenila vlada. Onda se jedno vreme nije radilo ništa, a onda je sazrela svest da treba da se počne. Zapravo smo počeli od mesta koje smo predlagali još 2002. godine, ali nije bilo sluha. Ne žalim zaista za tim vremenom i nije mi čak ni žao uloženog truda. Nešto smo svi zajedno naučili, negde smo se svi zajedno pomerili, nešto smo se malo svađali. Valjda je i to moralo da se uradi.
RSE: U to vreme, dok ste bili pomoćnik ministra, uvedena je veronauka u škole. Da li ste bili za to, ili protiv toga?
TURAJLIĆ: Bila sam protiv toga i danas sam protiv toga. To je bio jedini moment kada sam ozbiljno razmišljala o tome da napustim ministarstvo, da dam ostavku. Sada bi bilo potpuno glupo kada bih rekla da mi je krivo što nisam i izvinjavam se što nisam. Tada sam još verovala da nešto može da se uradi. Mislila sam da to vredi progutati, da bi se imala prilika da se uradi nešto drugo. Nisam bila u pravu, veronauka je ostala. Definitivno mislim da veronauci nije mesto u školi.
RSE: Pre neki dam smo obeležili 10 godina od građanskih protesta. Za vreme Miloševićeve vladavine ste bili vrlo aktivni na opozicionoj sceni. Kako gledate gubitak energije od pre deset godina koju smo imali u građanskim protestima i one energije koju smo imali 5. oktobra 2000. godine?
TURAJLIĆ: Mislim da je došlo do zamora materijala. Oni koji su tada imali puno energije su malo ostarili i potrošili energiju. Ovi novi koji dolaze još ne razumeju do kraja užas u kome se nalaze, pa nisu akumulirali energiju. U Srbiji su čudne stvari počele da se dešavaju 1987. godine. Trebalo je 10 godina da se skupi prvi talas energije, pa onda još pet da on zaista naraste do nivoa kada se nešto moralo promeniti.
RSE: Bilo je energije i u martu 1991. godine?
TURAJLIĆ: Bilo je, ali u tragovima. Bilo je najviše energije na Univerzitetu u junu 1992. godine kada smo tražili da se zaustavi rat i Milošević demisionira i niko nas tada nije podržao i Univerzitet je ostao na cedilu. Nije bilo kondenzovane energije koja bi predstavljala neku snagu. Nama je trebalo deset godina, u kojima je besneo rat, u kojima smo imali inflaciju, nije bilo struje, nije bilo grejanja, bili smo pod sankcijama, da skupimo energiju. Ovi sada, koji bi trebali da budu nosioci te energije, zaista ne razumeju koliko nam je strašno i koliko potencijalno može biti strašno. Nemam drugog tumačenja. Skupiće se energija jednoga dana, ali se nadam da neće biti kasno.
RSE: Da li bi ste ušli u neku od partija?
TURAJLIĆ: Ne, ne bih ušla ni u jednu partiju. Ipak sam ja slobodni strelac i tako se najbolje osećam. Ja sam zalutali metak koji sam sebi odgovora za ono gde je stigao. Nisam na vreme počela da se uživljavam u neku kolektivnu igru. Volim da igram onako kako se meni sviđa. To što ne bih ušla u partiju, ne znači da nemam neke simpatije za određenu partiju. Ovog momenta je to Liberalno-demokratska partija. Verujem u mladog gospodina Jovanovića i verujem da on nije izgubio energiju. On je tu energiju imao 1996. godine i pokazao nam je da je ima i da je sposoban da s njom nešto uradi. On je tu energiju imao i 2000. godine. Mislim da mu treba pružiti priliku da nastavi da radi to za šta je pokazao da je sposoban da radi. Generalno mislim da je nama potrebna neka nova snaga u Parlamentu. Pre neki dan sam pročitala, i mislim da je to jako važno – Ako Čedo Jovanović uđe u Parlament, onda ćemo konačno razbiti i poslednji tabu da u ovoj zemlji ne može narodu da se kaže istina, da ne sme da se kaže istina o Kosovu, o Hagu jer onda za vas niko neće glasati. Ako ni zbog čega drugog, samo iz tog razloga za njega navijam iz sve snage i daću sve od sebe da mu pomognem. Mislim da je strašno važno da se s govorom istine uđe u Parlament. Možda ćemo onda krenuti negde napred.