U Srbiji su prisutni svi oblici visokotehnološkog kriminala, od prevara putem kreditnih kartica preko kršenja autorskih prava do zloupotrebe Interneta, ali još uvek ne postoje službe koje bi trebalo da se bore protiv ove pojave, kaže u razgovoru za Radio Slobodna Evropa zamenik opštinskog tužioca Drugog opštinskog suda u Beogradu Branko Stamenković. Stamenković je jedan od autora budućeg zakona koji će regulisati borbu protiv sajber-kriminala:
„U Srbiji je kao pretežan oblik izvršenja ovih krivičnih dela piraterija na prvom mestu. Ona kao takva ima jedan zaista galopirajući oblik. I iako je država uložila veliki napor i uspela u određenom procentu da tu pirateriju suzbije, ipak je i dalje taj procent piraterije evropski neprihvatljiv. Ono što do sada praktično nije urađeno na tom polju je borba protiv izvora te piraterije. To su upravo oni koji pribavljaju one prve kopije tih piratskih dela, distribuiraju ih putem otvorenih ili zatvorenih računarskih mreža i na onovu toga pribavljaju zaradu. Zatim se javljaju i svi drugi oblici – pokušaji računarskih prevara, sabotaže, nedozvoljeni pristupi računarskim sistemima, dela vezana za neovlašćeno korišćenje podataka sa kreditnih kartica, pa čak i do Internet pedofilije. Ima najgnusijih izvršenja krivičnih dela, koja uključuju i zloupotrebu dece u te svrhe.“
Prema istraživanju Majkrosofta, ove godine u Srbiji korišćeno je 69 odsto piratskog softvera, ali je tek 55 odsto u poslovnom okruženju bilo nelegalno, što je ispod regionalnog proseka.
Jedan od razloga što je teška borba ove vrste kriminala jeste što smo jako ranjivi, smatra Marko Gerke sa Univerziteta u Kelnu. On kaže da, recimo, samo na nemačkom jeziku na Internetu postoji 200.000 informacija o načinima pravljena bombe. Gerke ističe da bi Beograd mogao postati regionalni centar u borbi protiv sajber-kriminala zahvaljujući i činjenici što je za ovu namenu dobio daleko najviše sredstava u regionu.
Direktor firme Intel, jednog od 76 srpskih provajdera, Vojislav Rodić, ukazuje na činjenicu da poseban problem jeste tanka linija koja razdvaja pravo policije da dođe do neophodnih informacija u istrazi od ulaska u totalitarno društvo:
„Uvek je to pitanje – šta će vama moji podaci, zašto biste uzimali sve naše podatke, o svim mogućim našim navikama; jednostavno neću da ih dam. To je moje pravo, to su moji podaci. Bojim se da ne odemo u pravcu da to bude pokriće za totalitarizam.“
Jesu li srpski istražni organi sposobni da se uhvate u koštac sa sajber-kriminalom? Zamenik tužioca Branko Stamenković:
„I da i ne. Postoji zakonski okvir. Dakle, imamo Zakon o posebnoj organizaciji državnih organa za borbu u protiv visokotehnološkog kriminala. To je jedan vrlo napredan zakon, koji je organizacionog karaktera. Predviđa formiranje posebnog tužilaštva za sajber-kriminal, posebne službe u MUP-u Srbije za tu oblast i posebnih veća. E sad, ti organi još uvek nisu formirani. Tako da ono što predstoji državi je konkretno formiranje tih organa, angažovanje onih pripadnika MUP-a, tužilaca i sudija koji su dobro upoznati s ovom materijom. A odmah iza toga sledi i ratifikacija Konvencije o sajber-kriminalu. I ono što će biti najvažnije, postaćemo deo međunarodne, takozvane 24/7 mreže, što znači da ćemo 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji morati da odgovorimo na ovaj način izvršenja krivičnog dela, uvezani sa celom planetom.“
Cilj istražnih organa naravno nije špijunaža, već lakše pronalaženje dokaza, ističe Vojislav Rodić. Jer, podseća on, opasnost po bilo kakvu vrstu podataka koji se čuvaju u računarima mnogo je veća nego u pionirska vremena kada su poduhvati hakera neretko primani sa simpatijama:
„Ali to su neka kvaziromantičarska vremena koja su prošla. Znači, sada ono s čime se susrećemo na Internetu je u suštini najvećim delom organizovani kriminal. A ono što su radili klinci, koji su nekad bili samo oni najdarovitiji, koji su na taj način, možda, isprobavali koje su krajnje granice njihovih talenata, danas se to radi iz obesti, sa trivijalnim alatima. Znači, to danas više nema nikakve veze sa programerskim ili kompjuterskim znanjem. Toliki je broj raspoloživih besplatnih alata kojima možete da napravite ozbiljnu štetu sistema da tu jednostavno nikakvo opravdanje ne postoji. A svako ko je imao prilike da mu servis – od toga mu zavisi njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice – ne radi zato što je neko eto hteo da isproba neki novi alat, to je već dovoljan razlog da zapenite i da tražite zaštitu.“
„U Srbiji je kao pretežan oblik izvršenja ovih krivičnih dela piraterija na prvom mestu. Ona kao takva ima jedan zaista galopirajući oblik. I iako je država uložila veliki napor i uspela u određenom procentu da tu pirateriju suzbije, ipak je i dalje taj procent piraterije evropski neprihvatljiv. Ono što do sada praktično nije urađeno na tom polju je borba protiv izvora te piraterije. To su upravo oni koji pribavljaju one prve kopije tih piratskih dela, distribuiraju ih putem otvorenih ili zatvorenih računarskih mreža i na onovu toga pribavljaju zaradu. Zatim se javljaju i svi drugi oblici – pokušaji računarskih prevara, sabotaže, nedozvoljeni pristupi računarskim sistemima, dela vezana za neovlašćeno korišćenje podataka sa kreditnih kartica, pa čak i do Internet pedofilije. Ima najgnusijih izvršenja krivičnih dela, koja uključuju i zloupotrebu dece u te svrhe.“
Prema istraživanju Majkrosofta, ove godine u Srbiji korišćeno je 69 odsto piratskog softvera, ali je tek 55 odsto u poslovnom okruženju bilo nelegalno, što je ispod regionalnog proseka.
Jedan od razloga što je teška borba ove vrste kriminala jeste što smo jako ranjivi, smatra Marko Gerke sa Univerziteta u Kelnu. On kaže da, recimo, samo na nemačkom jeziku na Internetu postoji 200.000 informacija o načinima pravljena bombe. Gerke ističe da bi Beograd mogao postati regionalni centar u borbi protiv sajber-kriminala zahvaljujući i činjenici što je za ovu namenu dobio daleko najviše sredstava u regionu.
Direktor firme Intel, jednog od 76 srpskih provajdera, Vojislav Rodić, ukazuje na činjenicu da poseban problem jeste tanka linija koja razdvaja pravo policije da dođe do neophodnih informacija u istrazi od ulaska u totalitarno društvo:
„Uvek je to pitanje – šta će vama moji podaci, zašto biste uzimali sve naše podatke, o svim mogućim našim navikama; jednostavno neću da ih dam. To je moje pravo, to su moji podaci. Bojim se da ne odemo u pravcu da to bude pokriće za totalitarizam.“
Jesu li srpski istražni organi sposobni da se uhvate u koštac sa sajber-kriminalom? Zamenik tužioca Branko Stamenković:
„I da i ne. Postoji zakonski okvir. Dakle, imamo Zakon o posebnoj organizaciji državnih organa za borbu u protiv visokotehnološkog kriminala. To je jedan vrlo napredan zakon, koji je organizacionog karaktera. Predviđa formiranje posebnog tužilaštva za sajber-kriminal, posebne službe u MUP-u Srbije za tu oblast i posebnih veća. E sad, ti organi još uvek nisu formirani. Tako da ono što predstoji državi je konkretno formiranje tih organa, angažovanje onih pripadnika MUP-a, tužilaca i sudija koji su dobro upoznati s ovom materijom. A odmah iza toga sledi i ratifikacija Konvencije o sajber-kriminalu. I ono što će biti najvažnije, postaćemo deo međunarodne, takozvane 24/7 mreže, što znači da ćemo 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji morati da odgovorimo na ovaj način izvršenja krivičnog dela, uvezani sa celom planetom.“
Cilj istražnih organa naravno nije špijunaža, već lakše pronalaženje dokaza, ističe Vojislav Rodić. Jer, podseća on, opasnost po bilo kakvu vrstu podataka koji se čuvaju u računarima mnogo je veća nego u pionirska vremena kada su poduhvati hakera neretko primani sa simpatijama:
„Ali to su neka kvaziromantičarska vremena koja su prošla. Znači, sada ono s čime se susrećemo na Internetu je u suštini najvećim delom organizovani kriminal. A ono što su radili klinci, koji su nekad bili samo oni najdarovitiji, koji su na taj način, možda, isprobavali koje su krajnje granice njihovih talenata, danas se to radi iz obesti, sa trivijalnim alatima. Znači, to danas više nema nikakve veze sa programerskim ili kompjuterskim znanjem. Toliki je broj raspoloživih besplatnih alata kojima možete da napravite ozbiljnu štetu sistema da tu jednostavno nikakvo opravdanje ne postoji. A svako ko je imao prilike da mu servis – od toga mu zavisi njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice – ne radi zato što je neko eto hteo da isproba neki novi alat, to je već dovoljan razlog da zapenite i da tražite zaštitu.“
