RSE: Savetovalište postoji već deset godina.
STANOJEVIĆ: Savetovalište postoji deset godina, ali se ja ovim poslom bavim od 1992. godine, a to je skoro 14 godina, što je zavidno vreme za ovaj posao.
RSE: To je nevladina organizacija?
STANOJEVIĆ: Jeste. Oduvek je bila nevladina organizacija i sada je.
RSE: Ko vas pomaže?
STANOJEVIĆ: Država nas ne pomaže, da krenemo od toga ko nas ne pomaže jer to je najbitnije. Od početka radimo zahvaljujući donacijama. Neke druge države, ili druge vlade i ambasade, imaju više sluha za ovaj problem, nego naša država. Od početka smo imali pomoć holandske ambasade u Beogradu. Tri godine je ona finansirala našu prvu Sigurnu kuću. Tu su finska i norveška ambasada, pa i Internacionalni klub žena. JTI, Japanski tabaco, nas pomaže već treću godinu. Ove godine nam je prvi put pomogla, a nadam se da će i dalje, Prokredit banka. Neke sitne donacije dolaze i od nekih pojedinaca ili privatnika. Pomaže nam i Treće opštinsko javno tužilaštvo. Oni nam pomažu već drugu godinu time, što kazne koje su određene određenim počiniocima krivičnih dela, koji bi trebali da plate državi, uplaćuju na naš žiro-račun. To je jedna prilično velika pomoć jer kada se skupe sve te kazne, to nije mala cifra. Snalazimo se na razno-razne načine, ali suštinski, stalni izvor finansiranja, nemamo, što je generalno jako loše za naš rad, pogotovo što imamo tri Sigurne kuće koje imaju svakodnevne troškove. Ne možemo da preskočimo dan ako nemamo para jer u svakoj od tih kuća imamo po tridesetak žena i dece. Njima treba obezbediti hranu, struju, grejanje, garderobu, školski pribor, sve što zahteva jedna velika porodica. Samo u jednoj Sigurnoj kući kupujemo po 20 kilograma hleba dnevno. Zato me i boli to što se države ne interesuje za naš problem.
RSE: Međunarodni dan borbe protiv nasilja je 25. novembar. Država se ni tom prilikom nije prisetila da pomogne.
STANOJEVIĆ: Naravno, nije pomogla ništa. I u medijima je to propraćeno blago, bez nekog posebnog osvrta na taj problem. Generalno znamo da su ljudska prava, nasilje i žene u sprezi i to je dovelo do toga da se 25. novembar obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tog dana ulazimo u 16 dana aktivizma. U međuvremenu je bio i 1. decembra - Dan borbe protiv AIDS-a, pa 6. decembar, pa 10. decembar - Dan ljudskih prava. Sve te datume bi morali da obeležimo. Ova država bi ih morala staviti na neki viši nivo, imajući u vidu da je potpisnica svih konvencija koje govore o ljudskim pravima.
RSE: Bila je velika kampanja na B92 za izgradnju Ženske sigurne kuće. Bila sam zaprepašćena kada sam čula da država i na to naplaćuje PDV, umesto da svaku humanitarnu akciju oslobodi poreza, kao što je normalno u svetu.
STANOJEVIĆ: Još strašnije je da smo mi, kao nevladina organizacija, koja se isključivo finansira iz donacija, dužni da državi platimo sve troškove koje država traži od nas, ne samo PDV, ali i sve moguće doprinose. Dolazila nam je inspekcija nekoliko puta jer neki doprinosi nisu bili uplaćeni. Kada dobijemo projektom sredstva za određene stvari, dobijemo ih isključivo namenski - za hranu, struju, rentu koju treba da platimo, a onda od svega toga država traži svoj deo. Odakle možemo da damo deo državi, kada nam država ništa nije ni dala. Istu tu priču ima i B92 jer Ministarstvo finansija traži da se plati PDV na sve troškove, a svi znamo da je to isključivo u humanitarne svrhe.
RSE: Građanska društva su solidarna. Ceo svet daje pomoć prostorima ugroženim tajfunima, cunamijem, poplavama i slično. U celoj akciji B92 je skupljeno nepunih 100 hiljada eura. Najviše je dala ST Banka - 40 hiljada, pa Delta – 20 hiljada eura. Građani su gluvi za taj problem.
STANOJEVIĆ: Tačno tako. Često kod nas dođu donatori koji uplate sredstva od određenih prihoda za decu bez roditelja. Ne želim da me neko pogrešno razume i pomisli da sam protiv toga, daleko bilo, ali i deca koja su kod nas u prihvatilištima su takođe deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, a to nikada niko ne pomene. Dete koje je celog svog života žrtva nasilja, i koje je celog svog života bilo u situaciji da gleda nasilje, sada povereno majci koja je kod nas, a koja je potpuno neadekvatan roditelj jer braneći se godinama od nasilja koje je trpela u svojoj porodici, od svoga muža ili partnera, nije imala vremena da se posveti tom detetu, je apsolutno zapostavljeno u svakom pogledu. Tu decu, na žalost, niko ne pominje. To me buni. Možda mi to nedovoljno medijski promovišemo, ili mi, na ovim našim prostorima, još uvek nismo dovoljno svesni da nasilje može da se desi svakoj ženi, da ono nije određeno samo socijalnom strukturom ili kategorijom, kako se to misli. Možda nećemo da priznamo da smo nasilnici, pa se plašimo, da time što ne pomažemo borbu protiv nasilja, podsvesno ne prihvatamo da i mi nešto slično radimo.
RSE: Ima li muškaraca koji trpe nasilje?
STANOJEVIĆ: Često me pitaju da li ima muškaraca koji su žrtve nasilja. Ne da ne želim o tome da pričam, želim da se otvori ta tema i verujem da postoje muškarci koji su žrtve nasilja, ali taj odnos između žena i muškaraca žrtava nasilja je neuporediv, to je 98:2. Ne možemo pričati isto i na istom nivou o tome. Nasilje koje trpe muškarci nikada ne može biti isto kao nasilje koje trpe žene, iz prostog razloga što je nasilje i jedan vid fizičke snage, moći i kontrole koje se dešava godinama. Imamo podatak da žene trpe nasilje u proseku između 15 i 20 godina. Imali smo žena koje su ga trpele i 40 godina. Porediti te dve stvari mi je gotovo nemoralno.
RSE: Koliko je vreme ratova u protekloj deceniji uticalo da se probudi agresija kod muškaraca koji su možda prošli ratište, ili je nasilje u čoveku?
STANOJEVIĆ: Mislim da je vreme ratova i donošenja oružja u enormnim količinama, u period od 1995. godine, sigurno doprinelo tome da se nasilje pojača i da se oblici nasilja dovedu u neki drugi oblik. Često se dešavaju ubistva, pa samoubistvo u porodici. To se ranije nije tako često dešavalo. Sada se to dešava jako često. Znači da je ratni sindrom očigledno prisutan. Mi smo 1994. godine, još dok sam radila na SOS telefonu, posebno beležili povratnike sa ratišta, a pri tome smo i svaku ženu, koja je imala problem sa nasiljem, pitali da li je njen muž učestvovao u nekim od ratova. Dobijali smo frapantne podatke da recimo nasilnici spavaju sa pištoljem ispod jastuka i sve vreme prete svojim ženama ili partnerkama. To nasilje se ne dešava samo ženi, ali kompletnoj porodici. Ako taj muškarac nije oženjen, on će na isti način pretiti svojoj majci, sestri ili trećem članu porodice.
Nasilje nije specifičnost samo ovog prostora. Dešava se svuda u svetu. Svuda se krše ljudska prava nad ženama i decom. I najrazvijenije zemlje Zapada imaju ove iste probleme i imaju Sigurne kuće, ali imaju drugačiji pristup tom problemu, drugačiji način rešavanja, brzinu u rešavanju i potpuno drugi odnos prema celoj priči.
RSE: Koliko utiču obrazovanje i profesija na nasilničko ponašanje?
STANOJEVIĆ: Predrasuda je da su nasilnici neobrazovani ljudi, ljudi bez škole, vozači, kamiondžije. Gotovo da ne postoji neka obrazovna kategorija gde nije bilo nasilja. Imali smo nasilnike i profesore univerziteta, lekare, sveštenike, baletane, fudbalere, razne umetnike, novinare. Broj obrazovnih nasilnika je manji od broja nasilnika koji su neobrazovani, ali samo zbog toga što je u ovom društvu manje obrazovanih od neobrazovanih. To govori o tome da je nasilje nešto što je naučeno ponašanje. Onaj koji je gledao nasilje, koji je bio žrtva nasilja, koji je nasilje doživeo u svojoj primarnoj porodici, on će, po nekom pravilu, ali ne uvek, u jednom velikom procentu biti nasilnik i kasnije, u svojoj porodici. Tu nema nekog pravila.
RSE: To znači da postoji mogućnost da i ova deca, koja su sa majkama u vašim Sigurnim kućama, budu nasilnici?
STANOJEVIĆ: Tako je. Ako su u pitanju dečaci, mogu biti nasilnici u svojim brakovima, a ako su u pitanju devojčice, mogu da traže partnera koji je nasilnik.
RSE: Koji je profil žena koje su trpele nasilje nad sobom, a koje nisu preduzimale ništa da nasilje prestane?
STANOJEVIĆ: I to je različito. U našim Sigurnim kućama su boravile i žene doktori nauka. Jedna žena psiholog, koja je bila kod nas, je rekla: „Svakom drugom bih mogla da pomognem, ali sebi ne mogu“. Tu su izuzetci. Ipak su to najčešće neobrazovane žene i srednje obrazovane. One uglavnom nisu materijalno obezbeđene. Time ne želim da kažem da je materijalna situacija najbitnija. Žene trpe nasilje uglavnom verujući da će nasilje vremenom prestati, da će se nasilnici promeniti. Bitan element je materijalni moment. One običnu nemaju zaposlenje, ili imaju neko neadekvatno zaposlenje, ili prestanu da rade pod nagovorom nasilnika. Vrlo je lako vršiti moć i kontrolu nad nekim ko nema nikakvih materijalnih mogućnosti, nikakvu podršku i zavisi samo od nasilnika na svim nivoima. Žene trpe nasilje nadajući se da će prestati jer nemaju gde da odu. U našim Sigurnim kućama ženama već treću godinu omogućavamo završavanje određenih kvalifikacija, škola, kurseva, što ih na neki način dovodi u povoljniji položaj prilikom zapošljavanja. One prvi put dobijaju neku diplomu koja je za njih bitna. Uglavnom biraju kurseve gde mogu lako da se zaposle, da mogu sa tim da počnu nešto da rade. To im daje neku vrstu sigurnosti. Treba videti ženu kada dođe u Sigurnu kuću i tu istu ženu kada izađe iz nje. To je potpuno različita osoba. Stekne neku sigurnost, ojača, osnaži se i po prvi put počinje da veruje u sebe. Ona je sve vreme tog lošeg braka bila ponižavana i omalovažavana. Uz fizičko nasilje, uvek ide i psihičko, koje, na žalost, ne pominjemo, ali koje, kažu psiholozi, može da ostavi mnogo dublje i veće tragove.
RSE: Koliko dugo žene ostaju u Sigurnim kućama?
STANOJEVIĆ: Kada primamo ženu, potpisujemo sa njom jednu vrstu ugovora. Taj ugovor je više pro-forme radi, da bi smo imali neke podatke o njoj. Dešavalo nam se, da kada smo imali neke sudske sporove, neke žene nismo mogli da nađemo jer nismo imali nikakve podatke o njoj. Po tom ugovoru ona ostaje kod nas tri meseca. Prosečno žene ostaje po sedam meseci. Kada obradimo podatke za 2006. godinu, može da se desi da se to vreme poveća. Bilo je žena koje su ostajale i preko godinu dana. Razlog je što za to vreme nisu uspele da završe ništa od onoga što je trebalo. Ona, kada kod nas dođe, dolazi sa željom da promeni svoj život, da se razvede, da podeli to što može od imovine i da se kroz školu ili dokvalifikaciju osamostali i omogući sebi i svojoj deci neki bolji život. Institucije sistema bolje rade nego što su radile ranije - i centri za socijalni rad i policija i tužilaštva, ali se nije mnogo promenilo sudstvo. To je ono što je za sada najlošije.
RSE: To znači da one ne mogu da podele imovinu?
STANOJEVIĆ: Ne mogu da podele imovinu, ne mogu često ni da se razvedu, a da vam ne govorim o krivičnim prijavama, o Porodičnom zakonu, koji je donet prošle godine, koji treba da štiti žene i decu, da ne govorim o Krivičnom zakonu, koji je donet početkom ove godine. Sve je to doneto. Lepo smo uredili zakone, uskladili ih sa zakonima Evropske unije. Sve je onako kako je tamo napisano. Formalne uslove smo ispunili, ali primena toga ide jako loše.
RSE: Da li se žene vraćaju nasilniku?
STANOJEVIĆ: Zavisi od situacije. Po prošlogodišnjim podacima, vratilo se pet posto žena nasilniku. Pretprošle godine se vratilo 13,5 posto. Videćemo šta će reći podaci ove godine. Jedan broj žena se vraća nasilniku jer oni imaju posebne mehanizme da ženu privole da se vrati. Od momenta kada ona njega napusti, oni komuniciraju i dalje ili komuniciraju sa decom. Oni obećavaju brda i doline, tu se plače, moli, kumi. Kunu se da će se promeniti, da će prestati da piju, da će se zaposliti i slično. Potpuno razumem ženu koja to prihvati jer ona nema drugog rešenja i čini joj se najlogičnije da se vrati, da pokuša još jedanput. Uglavnom govore da to rade radi dece, a svi znamo da to za decu nije dobro, a znaju to i one. One koje se ne vraćaju kažu da su trpele već mnogo godina i ovo što on sada moli, plače, kune se su slušali već dosta puta, a uvek se nasilje ponavljalo iz početka, možda i u goroj formi. Te završe kurs, odluče da se osamostale. Nekada po dve ili tri nađu zajednički stan da bi ga lakše plaćale. Nekada se vrate roditeljima, ako postoje uslovi za to. Cilj sigurnih kuća nije samo da te žene imaju da jedu, da se obuku, da imaju gde da spavaju, cilj je da se sa njima radi. Imamo čitave timove psihologa, psihoterapeuta, porodičnih terapeuta, socijalnih radnika. Naš cilj je da se one dovoljno osnaže i da se nasilnika više ne plaše. Dok god ga se plaši, neće moći da izađe iz te krize. Žene se uglavnom paranoično plaše svojih muževa - zbog batina, zbog nasilja, zbog raznih manipulacija, zbog svega što su trpele toliko godina. Tek kada ga se ona više ne plaši i kada je u stanju sa njim da se sretne i da mu kaže da je kraj, mi smo uradili svoj deo posla. Tek tada može potpuno slobodno da nastavi da živi.
RSE: Dešava li se da one, koje se vraćaju mužu, posle izvesnog vremena ponovo zakucaju na vaša vrata?
STANOJEVIĆ: Dešava se.
RSE: Nasilnik se, pretpostavljam, ponaša nasilnički i prema detetu?
STANOJEVIĆ: Uglavnom. Najveća žrtva nasilja su mala deca koja ne umeju da se požale, koje ne znaju kome treba da se žale, koja nasilje i ne prepoznaju i koja misle da su kriva za ono što im se dešava, koja misle da i sva ostala deca dobijaju batine. Starija deca su i sama žrtve nasilja, pogotovo ako se stave na stranu majke. Onda otac zlostavlja i tu decu. Bez obzira da li je dete neposredno izloženo nasilju, ili otac zlostavlja samo njega, ili prisustvuje nasilju koje trpi njegova majka, ono je žrtva nasilja. Ne može se reći da dete, čiji otac dođe pijan u dva sata noću, pa podigne celu porodicu na noge, pa pijan krene da maltretira decu, da ih ispituje gde im je bila majka, šta je radila, s kim je bila, s kim se pozdravila, kako se ponašala i tako ih drži do zore, a dete u jutro mora da ide u školu, nije žrtva nasilja, iako ga pri tome otac nije tukao. I ovo je težak oblik nasilja.
RSE: Bavite se i žrtvama trgovine ljudi?
STANOJEVIĆ: Sklonište za žrtve trgovine ljudima je otvoreno 1. januara 2002. godine. Kroz to sklonište je do sada prošlo oko 260 žena i dece. O tome se jako malo kod nas govori jer smatramo da to kod nas ne postoji. Kada smo počeli da radimo, Sklonište je bilo puno, uglavnom, devojaka iz Moldavije, Rumunije, Bugarske, Ukrajine, nekoliko ih je bilo iz Rusije, Albanije, Gruzije. Imali smo i jednu Iračanku. Od 2004. godine taj se broj potpuno obrnuo. Sada imamo najviše devojaka koje su iz Srbije. Jako mnogo naših devojaka je žrtva trgovine ljudima. Mnogo devojaka nasedne na razna obećanja nekontrolisano, ne proveravajući ništa, i tako ulazi u taj lanac potpuno nesvesno, verujući u obećanje da će tamo negde u Italiji, Grčkoj, ili gde već, dobiti neki posao, ali čim pređu granicu postaju žrtva trgovine. Naše devojke moraju da budu mnogo obazrivije kada je to u pitanju. Trgovci ljudima imaju svoje ciljne grupe i znaju koje su to devojke. To su devojke iz porodica gde ima nasilja, one koje nemaju materijalnu sigurnost, koje nemaju završenu školu, često deca iz domova. Od tih 260 osoba, koliko ih je prošlo kroz naše Sklonište, više od 50 je bilo maloletnih, od čega najviše naših.
RSE: Da li u takvim situacijama dobro srađujete sa policijom?
STANOJEVIĆ: Da. Kada je trgovina ljudima u pitanju imamo dobru saradnju jer je to zajednički projekt. Mi radimo Sklonište. Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima je gospodin Dušan Zlokas, pukovnik u policiji u odelenju pogranične policije. Na tom radi policija zajedno sa nama i sa još dve nevladine organizacije. Tu je i OEBS i još neke međunarodne organizacije i neka ministarstva koja su direktno zadužena za to, kao što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
RSE: Morate li da budete entuzijasta kada se bavite tim poslom?
STANOJEVIĆ: Mislim da jesam entuzijasta, i to veliki, jer drugačije ne bih mogla.
STANOJEVIĆ: Savetovalište postoji deset godina, ali se ja ovim poslom bavim od 1992. godine, a to je skoro 14 godina, što je zavidno vreme za ovaj posao.
RSE: To je nevladina organizacija?
STANOJEVIĆ: Jeste. Oduvek je bila nevladina organizacija i sada je.
RSE: Ko vas pomaže?
STANOJEVIĆ: Država nas ne pomaže, da krenemo od toga ko nas ne pomaže jer to je najbitnije. Od početka radimo zahvaljujući donacijama. Neke druge države, ili druge vlade i ambasade, imaju više sluha za ovaj problem, nego naša država. Od početka smo imali pomoć holandske ambasade u Beogradu. Tri godine je ona finansirala našu prvu Sigurnu kuću. Tu su finska i norveška ambasada, pa i Internacionalni klub žena. JTI, Japanski tabaco, nas pomaže već treću godinu. Ove godine nam je prvi put pomogla, a nadam se da će i dalje, Prokredit banka. Neke sitne donacije dolaze i od nekih pojedinaca ili privatnika. Pomaže nam i Treće opštinsko javno tužilaštvo. Oni nam pomažu već drugu godinu time, što kazne koje su određene određenim počiniocima krivičnih dela, koji bi trebali da plate državi, uplaćuju na naš žiro-račun. To je jedna prilično velika pomoć jer kada se skupe sve te kazne, to nije mala cifra. Snalazimo se na razno-razne načine, ali suštinski, stalni izvor finansiranja, nemamo, što je generalno jako loše za naš rad, pogotovo što imamo tri Sigurne kuće koje imaju svakodnevne troškove. Ne možemo da preskočimo dan ako nemamo para jer u svakoj od tih kuća imamo po tridesetak žena i dece. Njima treba obezbediti hranu, struju, grejanje, garderobu, školski pribor, sve što zahteva jedna velika porodica. Samo u jednoj Sigurnoj kući kupujemo po 20 kilograma hleba dnevno. Zato me i boli to što se države ne interesuje za naš problem.
RSE: Međunarodni dan borbe protiv nasilja je 25. novembar. Država se ni tom prilikom nije prisetila da pomogne.
STANOJEVIĆ: Naravno, nije pomogla ništa. I u medijima je to propraćeno blago, bez nekog posebnog osvrta na taj problem. Generalno znamo da su ljudska prava, nasilje i žene u sprezi i to je dovelo do toga da se 25. novembar obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tog dana ulazimo u 16 dana aktivizma. U međuvremenu je bio i 1. decembra - Dan borbe protiv AIDS-a, pa 6. decembar, pa 10. decembar - Dan ljudskih prava. Sve te datume bi morali da obeležimo. Ova država bi ih morala staviti na neki viši nivo, imajući u vidu da je potpisnica svih konvencija koje govore o ljudskim pravima.
RSE: Bila je velika kampanja na B92 za izgradnju Ženske sigurne kuće. Bila sam zaprepašćena kada sam čula da država i na to naplaćuje PDV, umesto da svaku humanitarnu akciju oslobodi poreza, kao što je normalno u svetu.
STANOJEVIĆ: Još strašnije je da smo mi, kao nevladina organizacija, koja se isključivo finansira iz donacija, dužni da državi platimo sve troškove koje država traži od nas, ne samo PDV, ali i sve moguće doprinose. Dolazila nam je inspekcija nekoliko puta jer neki doprinosi nisu bili uplaćeni. Kada dobijemo projektom sredstva za određene stvari, dobijemo ih isključivo namenski - za hranu, struju, rentu koju treba da platimo, a onda od svega toga država traži svoj deo. Odakle možemo da damo deo državi, kada nam država ništa nije ni dala. Istu tu priču ima i B92 jer Ministarstvo finansija traži da se plati PDV na sve troškove, a svi znamo da je to isključivo u humanitarne svrhe.
RSE: Građanska društva su solidarna. Ceo svet daje pomoć prostorima ugroženim tajfunima, cunamijem, poplavama i slično. U celoj akciji B92 je skupljeno nepunih 100 hiljada eura. Najviše je dala ST Banka - 40 hiljada, pa Delta – 20 hiljada eura. Građani su gluvi za taj problem.
STANOJEVIĆ: Tačno tako. Često kod nas dođu donatori koji uplate sredstva od određenih prihoda za decu bez roditelja. Ne želim da me neko pogrešno razume i pomisli da sam protiv toga, daleko bilo, ali i deca koja su kod nas u prihvatilištima su takođe deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, a to nikada niko ne pomene. Dete koje je celog svog života žrtva nasilja, i koje je celog svog života bilo u situaciji da gleda nasilje, sada povereno majci koja je kod nas, a koja je potpuno neadekvatan roditelj jer braneći se godinama od nasilja koje je trpela u svojoj porodici, od svoga muža ili partnera, nije imala vremena da se posveti tom detetu, je apsolutno zapostavljeno u svakom pogledu. Tu decu, na žalost, niko ne pominje. To me buni. Možda mi to nedovoljno medijski promovišemo, ili mi, na ovim našim prostorima, još uvek nismo dovoljno svesni da nasilje može da se desi svakoj ženi, da ono nije određeno samo socijalnom strukturom ili kategorijom, kako se to misli. Možda nećemo da priznamo da smo nasilnici, pa se plašimo, da time što ne pomažemo borbu protiv nasilja, podsvesno ne prihvatamo da i mi nešto slično radimo.
RSE: Ima li muškaraca koji trpe nasilje?
STANOJEVIĆ: Često me pitaju da li ima muškaraca koji su žrtve nasilja. Ne da ne želim o tome da pričam, želim da se otvori ta tema i verujem da postoje muškarci koji su žrtve nasilja, ali taj odnos između žena i muškaraca žrtava nasilja je neuporediv, to je 98:2. Ne možemo pričati isto i na istom nivou o tome. Nasilje koje trpe muškarci nikada ne može biti isto kao nasilje koje trpe žene, iz prostog razloga što je nasilje i jedan vid fizičke snage, moći i kontrole koje se dešava godinama. Imamo podatak da žene trpe nasilje u proseku između 15 i 20 godina. Imali smo žena koje su ga trpele i 40 godina. Porediti te dve stvari mi je gotovo nemoralno.
RSE: Koliko je vreme ratova u protekloj deceniji uticalo da se probudi agresija kod muškaraca koji su možda prošli ratište, ili je nasilje u čoveku?
STANOJEVIĆ: Mislim da je vreme ratova i donošenja oružja u enormnim količinama, u period od 1995. godine, sigurno doprinelo tome da se nasilje pojača i da se oblici nasilja dovedu u neki drugi oblik. Često se dešavaju ubistva, pa samoubistvo u porodici. To se ranije nije tako često dešavalo. Sada se to dešava jako često. Znači da je ratni sindrom očigledno prisutan. Mi smo 1994. godine, još dok sam radila na SOS telefonu, posebno beležili povratnike sa ratišta, a pri tome smo i svaku ženu, koja je imala problem sa nasiljem, pitali da li je njen muž učestvovao u nekim od ratova. Dobijali smo frapantne podatke da recimo nasilnici spavaju sa pištoljem ispod jastuka i sve vreme prete svojim ženama ili partnerkama. To nasilje se ne dešava samo ženi, ali kompletnoj porodici. Ako taj muškarac nije oženjen, on će na isti način pretiti svojoj majci, sestri ili trećem članu porodice.
Nasilje nije specifičnost samo ovog prostora. Dešava se svuda u svetu. Svuda se krše ljudska prava nad ženama i decom. I najrazvijenije zemlje Zapada imaju ove iste probleme i imaju Sigurne kuće, ali imaju drugačiji pristup tom problemu, drugačiji način rešavanja, brzinu u rešavanju i potpuno drugi odnos prema celoj priči.
RSE: Koliko utiču obrazovanje i profesija na nasilničko ponašanje?
STANOJEVIĆ: Predrasuda je da su nasilnici neobrazovani ljudi, ljudi bez škole, vozači, kamiondžije. Gotovo da ne postoji neka obrazovna kategorija gde nije bilo nasilja. Imali smo nasilnike i profesore univerziteta, lekare, sveštenike, baletane, fudbalere, razne umetnike, novinare. Broj obrazovnih nasilnika je manji od broja nasilnika koji su neobrazovani, ali samo zbog toga što je u ovom društvu manje obrazovanih od neobrazovanih. To govori o tome da je nasilje nešto što je naučeno ponašanje. Onaj koji je gledao nasilje, koji je bio žrtva nasilja, koji je nasilje doživeo u svojoj primarnoj porodici, on će, po nekom pravilu, ali ne uvek, u jednom velikom procentu biti nasilnik i kasnije, u svojoj porodici. Tu nema nekog pravila.
RSE: To znači da postoji mogućnost da i ova deca, koja su sa majkama u vašim Sigurnim kućama, budu nasilnici?
STANOJEVIĆ: Tako je. Ako su u pitanju dečaci, mogu biti nasilnici u svojim brakovima, a ako su u pitanju devojčice, mogu da traže partnera koji je nasilnik.
RSE: Koji je profil žena koje su trpele nasilje nad sobom, a koje nisu preduzimale ništa da nasilje prestane?
STANOJEVIĆ: I to je različito. U našim Sigurnim kućama su boravile i žene doktori nauka. Jedna žena psiholog, koja je bila kod nas, je rekla: „Svakom drugom bih mogla da pomognem, ali sebi ne mogu“. Tu su izuzetci. Ipak su to najčešće neobrazovane žene i srednje obrazovane. One uglavnom nisu materijalno obezbeđene. Time ne želim da kažem da je materijalna situacija najbitnija. Žene trpe nasilje uglavnom verujući da će nasilje vremenom prestati, da će se nasilnici promeniti. Bitan element je materijalni moment. One običnu nemaju zaposlenje, ili imaju neko neadekvatno zaposlenje, ili prestanu da rade pod nagovorom nasilnika. Vrlo je lako vršiti moć i kontrolu nad nekim ko nema nikakvih materijalnih mogućnosti, nikakvu podršku i zavisi samo od nasilnika na svim nivoima. Žene trpe nasilje nadajući se da će prestati jer nemaju gde da odu. U našim Sigurnim kućama ženama već treću godinu omogućavamo završavanje određenih kvalifikacija, škola, kurseva, što ih na neki način dovodi u povoljniji položaj prilikom zapošljavanja. One prvi put dobijaju neku diplomu koja je za njih bitna. Uglavnom biraju kurseve gde mogu lako da se zaposle, da mogu sa tim da počnu nešto da rade. To im daje neku vrstu sigurnosti. Treba videti ženu kada dođe u Sigurnu kuću i tu istu ženu kada izađe iz nje. To je potpuno različita osoba. Stekne neku sigurnost, ojača, osnaži se i po prvi put počinje da veruje u sebe. Ona je sve vreme tog lošeg braka bila ponižavana i omalovažavana. Uz fizičko nasilje, uvek ide i psihičko, koje, na žalost, ne pominjemo, ali koje, kažu psiholozi, može da ostavi mnogo dublje i veće tragove.
RSE: Koliko dugo žene ostaju u Sigurnim kućama?
STANOJEVIĆ: Kada primamo ženu, potpisujemo sa njom jednu vrstu ugovora. Taj ugovor je više pro-forme radi, da bi smo imali neke podatke o njoj. Dešavalo nam se, da kada smo imali neke sudske sporove, neke žene nismo mogli da nađemo jer nismo imali nikakve podatke o njoj. Po tom ugovoru ona ostaje kod nas tri meseca. Prosečno žene ostaje po sedam meseci. Kada obradimo podatke za 2006. godinu, može da se desi da se to vreme poveća. Bilo je žena koje su ostajale i preko godinu dana. Razlog je što za to vreme nisu uspele da završe ništa od onoga što je trebalo. Ona, kada kod nas dođe, dolazi sa željom da promeni svoj život, da se razvede, da podeli to što može od imovine i da se kroz školu ili dokvalifikaciju osamostali i omogući sebi i svojoj deci neki bolji život. Institucije sistema bolje rade nego što su radile ranije - i centri za socijalni rad i policija i tužilaštva, ali se nije mnogo promenilo sudstvo. To je ono što je za sada najlošije.
RSE: To znači da one ne mogu da podele imovinu?
STANOJEVIĆ: Ne mogu da podele imovinu, ne mogu često ni da se razvedu, a da vam ne govorim o krivičnim prijavama, o Porodičnom zakonu, koji je donet prošle godine, koji treba da štiti žene i decu, da ne govorim o Krivičnom zakonu, koji je donet početkom ove godine. Sve je to doneto. Lepo smo uredili zakone, uskladili ih sa zakonima Evropske unije. Sve je onako kako je tamo napisano. Formalne uslove smo ispunili, ali primena toga ide jako loše.
RSE: Da li se žene vraćaju nasilniku?
STANOJEVIĆ: Zavisi od situacije. Po prošlogodišnjim podacima, vratilo se pet posto žena nasilniku. Pretprošle godine se vratilo 13,5 posto. Videćemo šta će reći podaci ove godine. Jedan broj žena se vraća nasilniku jer oni imaju posebne mehanizme da ženu privole da se vrati. Od momenta kada ona njega napusti, oni komuniciraju i dalje ili komuniciraju sa decom. Oni obećavaju brda i doline, tu se plače, moli, kumi. Kunu se da će se promeniti, da će prestati da piju, da će se zaposliti i slično. Potpuno razumem ženu koja to prihvati jer ona nema drugog rešenja i čini joj se najlogičnije da se vrati, da pokuša još jedanput. Uglavnom govore da to rade radi dece, a svi znamo da to za decu nije dobro, a znaju to i one. One koje se ne vraćaju kažu da su trpele već mnogo godina i ovo što on sada moli, plače, kune se su slušali već dosta puta, a uvek se nasilje ponavljalo iz početka, možda i u goroj formi. Te završe kurs, odluče da se osamostale. Nekada po dve ili tri nađu zajednički stan da bi ga lakše plaćale. Nekada se vrate roditeljima, ako postoje uslovi za to. Cilj sigurnih kuća nije samo da te žene imaju da jedu, da se obuku, da imaju gde da spavaju, cilj je da se sa njima radi. Imamo čitave timove psihologa, psihoterapeuta, porodičnih terapeuta, socijalnih radnika. Naš cilj je da se one dovoljno osnaže i da se nasilnika više ne plaše. Dok god ga se plaši, neće moći da izađe iz te krize. Žene se uglavnom paranoično plaše svojih muževa - zbog batina, zbog nasilja, zbog raznih manipulacija, zbog svega što su trpele toliko godina. Tek kada ga se ona više ne plaši i kada je u stanju sa njim da se sretne i da mu kaže da je kraj, mi smo uradili svoj deo posla. Tek tada može potpuno slobodno da nastavi da živi.
RSE: Dešava li se da one, koje se vraćaju mužu, posle izvesnog vremena ponovo zakucaju na vaša vrata?
STANOJEVIĆ: Dešava se.
RSE: Nasilnik se, pretpostavljam, ponaša nasilnički i prema detetu?
STANOJEVIĆ: Uglavnom. Najveća žrtva nasilja su mala deca koja ne umeju da se požale, koje ne znaju kome treba da se žale, koja nasilje i ne prepoznaju i koja misle da su kriva za ono što im se dešava, koja misle da i sva ostala deca dobijaju batine. Starija deca su i sama žrtve nasilja, pogotovo ako se stave na stranu majke. Onda otac zlostavlja i tu decu. Bez obzira da li je dete neposredno izloženo nasilju, ili otac zlostavlja samo njega, ili prisustvuje nasilju koje trpi njegova majka, ono je žrtva nasilja. Ne može se reći da dete, čiji otac dođe pijan u dva sata noću, pa podigne celu porodicu na noge, pa pijan krene da maltretira decu, da ih ispituje gde im je bila majka, šta je radila, s kim je bila, s kim se pozdravila, kako se ponašala i tako ih drži do zore, a dete u jutro mora da ide u školu, nije žrtva nasilja, iako ga pri tome otac nije tukao. I ovo je težak oblik nasilja.
RSE: Bavite se i žrtvama trgovine ljudi?
STANOJEVIĆ: Sklonište za žrtve trgovine ljudima je otvoreno 1. januara 2002. godine. Kroz to sklonište je do sada prošlo oko 260 žena i dece. O tome se jako malo kod nas govori jer smatramo da to kod nas ne postoji. Kada smo počeli da radimo, Sklonište je bilo puno, uglavnom, devojaka iz Moldavije, Rumunije, Bugarske, Ukrajine, nekoliko ih je bilo iz Rusije, Albanije, Gruzije. Imali smo i jednu Iračanku. Od 2004. godine taj se broj potpuno obrnuo. Sada imamo najviše devojaka koje su iz Srbije. Jako mnogo naših devojaka je žrtva trgovine ljudima. Mnogo devojaka nasedne na razna obećanja nekontrolisano, ne proveravajući ništa, i tako ulazi u taj lanac potpuno nesvesno, verujući u obećanje da će tamo negde u Italiji, Grčkoj, ili gde već, dobiti neki posao, ali čim pređu granicu postaju žrtva trgovine. Naše devojke moraju da budu mnogo obazrivije kada je to u pitanju. Trgovci ljudima imaju svoje ciljne grupe i znaju koje su to devojke. To su devojke iz porodica gde ima nasilja, one koje nemaju materijalnu sigurnost, koje nemaju završenu školu, često deca iz domova. Od tih 260 osoba, koliko ih je prošlo kroz naše Sklonište, više od 50 je bilo maloletnih, od čega najviše naših.
RSE: Da li u takvim situacijama dobro srađujete sa policijom?
STANOJEVIĆ: Da. Kada je trgovina ljudima u pitanju imamo dobru saradnju jer je to zajednički projekt. Mi radimo Sklonište. Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima je gospodin Dušan Zlokas, pukovnik u policiji u odelenju pogranične policije. Na tom radi policija zajedno sa nama i sa još dve nevladine organizacije. Tu je i OEBS i još neke međunarodne organizacije i neka ministarstva koja su direktno zadužena za to, kao što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
RSE: Morate li da budete entuzijasta kada se bavite tim poslom?
STANOJEVIĆ: Mislim da jesam entuzijasta, i to veliki, jer drugačije ne bih mogla.