BODROŽIĆ: Kikindske su nedeljnik koji već osam godina izlazi bez prekida. Imali smo više bezuspešnih pokušaja, kratkotrajnih, kada su se dešavale neke velike stvari, poput građanskih protesta 1992. godine, kao i pre i posle toga. Od 1998. godine, kada smo pokrenuli Kikindske, pa do danas, izlazimo bez prekida.
RSE: Vi ste i portparol Građanskog saveza Srbije, dakle političar. Da li je spojivo biti novinar i političar?
BODROŽIĆ: Čini mi se da u Srbiji to može i da nema velikih prepreka, naročito ako ste u Građanskom savezu Srbije. Građanski savez Srbije je uvek bio skup individua koje razmišljaju svojom glavom i koje teško pristaju na stranačke stege. Ponosan sam što sam član Građanskog saveza. Svih ovih godina Građanski savez je bio dosledan svojoj antiratnoj politici, građanskoj politici, politici koja je vodila računa o građanima i koja je sve vreme ukazivala na ono što nas je pogađalo tokom devedesetih.
RSE: Javnost vas je ipak prezapazila preko sudskih tužbi zbog pisanja vaših novina. Vaše ime se našlo i pod Komitetom UN-a za zaštitu novinara. Zbog čega ste toliko bili tuženi? Neke ste kazne čak i platili.
BODROŽIĆ: Mnogo puta smo bili tuženi za vreme Šešeljevog Zakona o informisanju. Taj zakon im je dobro došao da bi nas primirili, ili čak ugasili. Uglavnom su naši tužioci ljudi koji su bili na visokim položajima u Miloševićevom režimu, ili pak neki privrednici koji su zaradili velike pare u ono doba, a na kraju i neki od ljudi sa one strane zakona, koji su iskoristili mogućnost da posle Sablje i konstituisanja nove vlade potraže zadovoljenje na sudovima za svoje povređene duše. Tu se nagomilalo tužbi, a mnoge smo i platili. Mnogi od nas u redakciji imaju kontinuiranu obustavu na platu. To je valjda rizik našeg posla. Mi, pored onoga što je bit novinarstva, da izveštavamo, da prenosimo pravilno i pravovremeno informacije, negujemo takav stil da novinari mogu da iskažu svoj stav i da komentarišu društvena zbivanja. U maloj sredini, neke teže reči bivaju proglašene za klevetu. Lokalne sudije su još uvek nespremne na takav vid izražavanja jer ne poznaju evropske tendencije i olako presuđuju protiv nas.
RSE: Srbija, osim državnog pitanja u 2007. godini, a to je Kosovo, mora da reši i pitanje saradnje sa Hagom. Da li je Srbija spremna da se suoči sa tako velikim i teškim izazovima?
BODROŽIĆ: Mislim da ti problemi sve vreme koče Srbiju da se brže demokratizuje i da brže postane članica Evropske unije. Sve vreme smo opterećeni pitanjem priznanja zločina i svega onoga što se desilo na prostorima Balkana. S druge strane, taj mit o Kosovu je i dalje prisutan, i dalje se podgrejava od onih snaga koje su ga sve vreme zloupotrebljavale. Žalosno je što su neke snage, koje su se predstavljale kao demokratske, pristale na takvu priču i pristale na takvo vođenje politike, da se za jeftine parole dobije mnogo glasova. Zato sam i pristao kao novinar da budem na listi ove koalicije. Otvoreno govorimo o problemima i otvoreno se zalažemo za njihovo brzo rešavanje. Suočavanje sa prošlošću je neminovnost. Istina, odgovornost i pomirenje je naša krilatica već dugi niz godina. Po tom pitanju mislim da smo jasni.
Kosovo je 1999. godine faktički izgubljeno za Srbiju. Od tog dana, pa do danas, ono što radi srpska politička elita bilo je uglavnom pogrešno. Mislim da prvi moramo da pružimo ruku Albancima s Kosova, da bi i na taj način zaštitili ljude koji su ostali tamo da žive, a srpske su nacionalnosti. Treba prvi da se borimo za to da Kosovo postane građanska država. U narednom periodu Kosovo neće biti faktički proglašeno za nezavisno, ali je to, po svemu sudeći, neminovnost. Insistiranje na tome da se vratimo u period devedesetih može da bude pogubno za Srbiju. Verujem da je dosta građana uvidelo da je to sve politički trik partija koje zagovaraju tako ekstremne ideje i da sve više njih uviđa da je neminovnost da živimo u dobrim odnosima sa Albancima i svim drugim narodima sa kojima smo živeli u zajedničkoj državi.
RSE: Dolazite iz multietničke sredine, iz Vojvodine. Kakvi su odnosi među zajednicama? Ima li nekih napetosti, obzirom da ulazimo u predizbornu kampanju?
BODROŽIĆ: U odnosu na devedesete napetost je manja, ali je nacionalistički talas, koji je tada pokrenut, i dalje prisutan. Ja sam dete iz mešovitog braka, pa me to delenje na nacije, to glorifikovanje svog naciona još više izluđuje. Mislim da je u Vojvodini većina građana za tolerantni suživot, za građansku opciju. Sva ta dešavanja su učinila da, ionako mirne i apatične Lale, nakon svih ovih godina postanu poprilično depresivni. To je, po meni, najveći problem u Vojvodini. Tih međunacionalnih ispada će biti i u najsavršenijem demokratskom društvu. Naravno, svakog mora da zabrine to što Radikali dobijaju veliki broj glasova. U nacionalističke opcije ubrajam i DSS, Novu Srbiju i SPO. Svi ti glasovi nacionalista idu srpskim Radikalima. Mislim da većini građana treba neki stimulans, nešto što bi ih pokrenulo da uzmu stvar u svoje ruke, da se nekako nateraju da izađu na izbore i da daju podršku ljudima koji zagovaraju građansku opciju, koja jedino može Vojvodinu da izvuče iz sadašnjeg siromaštva. Vojvodina je bogata regija koja može Srbiju da povuče u Evropsku uniju. Mislim da će svaka pametna vlast u Beogradu ulagati u Vojvodinu, ne bi li što brže i Srbija postala deo moderne i bogate Evrope.
RSE: Građanski savez Srbije se nalazi u grupi Liberalno-demokratskih partija sa kojima će izaći na izbore. Zbog čega je uvek građansko-liberalna opcija na ivici cenzusa u Srbiji?
BODROŽIĆ: Mislim da je to posledica svih ovih godina vladavine Miloševića. Taj populizam, koji je iznikao iz komunističkog populizma, pa se pretvorio u nacionalistički krajem osamdesetih, je umnogome zaludio građane, ne samo Srbije, već sve ljude na ovim prostorima bivše Jugoslavije i jako se teško istrgnuti iz toga. Mislim da sada više nemamo pravo da pravimo velike ustupke, nego moramo da imamo jednu čistu koaliciju u kojoj će se znati koje su vrednosti važne i zbog kojih vrednosti ne smemo da odstupimo od te ideje. Verujem u taj uspeh, a to znači prelazak cenzusa za našu koaliciju. Verujem da će mnogi građani prepoznati tu našu ideju.
RSE: Vi ste i portparol Građanskog saveza Srbije, dakle političar. Da li je spojivo biti novinar i političar?
BODROŽIĆ: Čini mi se da u Srbiji to može i da nema velikih prepreka, naročito ako ste u Građanskom savezu Srbije. Građanski savez Srbije je uvek bio skup individua koje razmišljaju svojom glavom i koje teško pristaju na stranačke stege. Ponosan sam što sam član Građanskog saveza. Svih ovih godina Građanski savez je bio dosledan svojoj antiratnoj politici, građanskoj politici, politici koja je vodila računa o građanima i koja je sve vreme ukazivala na ono što nas je pogađalo tokom devedesetih.
RSE: Javnost vas je ipak prezapazila preko sudskih tužbi zbog pisanja vaših novina. Vaše ime se našlo i pod Komitetom UN-a za zaštitu novinara. Zbog čega ste toliko bili tuženi? Neke ste kazne čak i platili.
BODROŽIĆ: Mnogo puta smo bili tuženi za vreme Šešeljevog Zakona o informisanju. Taj zakon im je dobro došao da bi nas primirili, ili čak ugasili. Uglavnom su naši tužioci ljudi koji su bili na visokim položajima u Miloševićevom režimu, ili pak neki privrednici koji su zaradili velike pare u ono doba, a na kraju i neki od ljudi sa one strane zakona, koji su iskoristili mogućnost da posle Sablje i konstituisanja nove vlade potraže zadovoljenje na sudovima za svoje povređene duše. Tu se nagomilalo tužbi, a mnoge smo i platili. Mnogi od nas u redakciji imaju kontinuiranu obustavu na platu. To je valjda rizik našeg posla. Mi, pored onoga što je bit novinarstva, da izveštavamo, da prenosimo pravilno i pravovremeno informacije, negujemo takav stil da novinari mogu da iskažu svoj stav i da komentarišu društvena zbivanja. U maloj sredini, neke teže reči bivaju proglašene za klevetu. Lokalne sudije su još uvek nespremne na takav vid izražavanja jer ne poznaju evropske tendencije i olako presuđuju protiv nas.
RSE: Srbija, osim državnog pitanja u 2007. godini, a to je Kosovo, mora da reši i pitanje saradnje sa Hagom. Da li je Srbija spremna da se suoči sa tako velikim i teškim izazovima?
BODROŽIĆ: Mislim da ti problemi sve vreme koče Srbiju da se brže demokratizuje i da brže postane članica Evropske unije. Sve vreme smo opterećeni pitanjem priznanja zločina i svega onoga što se desilo na prostorima Balkana. S druge strane, taj mit o Kosovu je i dalje prisutan, i dalje se podgrejava od onih snaga koje su ga sve vreme zloupotrebljavale. Žalosno je što su neke snage, koje su se predstavljale kao demokratske, pristale na takvu priču i pristale na takvo vođenje politike, da se za jeftine parole dobije mnogo glasova. Zato sam i pristao kao novinar da budem na listi ove koalicije. Otvoreno govorimo o problemima i otvoreno se zalažemo za njihovo brzo rešavanje. Suočavanje sa prošlošću je neminovnost. Istina, odgovornost i pomirenje je naša krilatica već dugi niz godina. Po tom pitanju mislim da smo jasni.
Kosovo je 1999. godine faktički izgubljeno za Srbiju. Od tog dana, pa do danas, ono što radi srpska politička elita bilo je uglavnom pogrešno. Mislim da prvi moramo da pružimo ruku Albancima s Kosova, da bi i na taj način zaštitili ljude koji su ostali tamo da žive, a srpske su nacionalnosti. Treba prvi da se borimo za to da Kosovo postane građanska država. U narednom periodu Kosovo neće biti faktički proglašeno za nezavisno, ali je to, po svemu sudeći, neminovnost. Insistiranje na tome da se vratimo u period devedesetih može da bude pogubno za Srbiju. Verujem da je dosta građana uvidelo da je to sve politički trik partija koje zagovaraju tako ekstremne ideje i da sve više njih uviđa da je neminovnost da živimo u dobrim odnosima sa Albancima i svim drugim narodima sa kojima smo živeli u zajedničkoj državi.
RSE: Dolazite iz multietničke sredine, iz Vojvodine. Kakvi su odnosi među zajednicama? Ima li nekih napetosti, obzirom da ulazimo u predizbornu kampanju?
BODROŽIĆ: U odnosu na devedesete napetost je manja, ali je nacionalistički talas, koji je tada pokrenut, i dalje prisutan. Ja sam dete iz mešovitog braka, pa me to delenje na nacije, to glorifikovanje svog naciona još više izluđuje. Mislim da je u Vojvodini većina građana za tolerantni suživot, za građansku opciju. Sva ta dešavanja su učinila da, ionako mirne i apatične Lale, nakon svih ovih godina postanu poprilično depresivni. To je, po meni, najveći problem u Vojvodini. Tih međunacionalnih ispada će biti i u najsavršenijem demokratskom društvu. Naravno, svakog mora da zabrine to što Radikali dobijaju veliki broj glasova. U nacionalističke opcije ubrajam i DSS, Novu Srbiju i SPO. Svi ti glasovi nacionalista idu srpskim Radikalima. Mislim da većini građana treba neki stimulans, nešto što bi ih pokrenulo da uzmu stvar u svoje ruke, da se nekako nateraju da izađu na izbore i da daju podršku ljudima koji zagovaraju građansku opciju, koja jedino može Vojvodinu da izvuče iz sadašnjeg siromaštva. Vojvodina je bogata regija koja može Srbiju da povuče u Evropsku uniju. Mislim da će svaka pametna vlast u Beogradu ulagati u Vojvodinu, ne bi li što brže i Srbija postala deo moderne i bogate Evrope.
RSE: Građanski savez Srbije se nalazi u grupi Liberalno-demokratskih partija sa kojima će izaći na izbore. Zbog čega je uvek građansko-liberalna opcija na ivici cenzusa u Srbiji?
BODROŽIĆ: Mislim da je to posledica svih ovih godina vladavine Miloševića. Taj populizam, koji je iznikao iz komunističkog populizma, pa se pretvorio u nacionalistički krajem osamdesetih, je umnogome zaludio građane, ne samo Srbije, već sve ljude na ovim prostorima bivše Jugoslavije i jako se teško istrgnuti iz toga. Mislim da sada više nemamo pravo da pravimo velike ustupke, nego moramo da imamo jednu čistu koaliciju u kojoj će se znati koje su vrednosti važne i zbog kojih vrednosti ne smemo da odstupimo od te ideje. Verujem u taj uspeh, a to znači prelazak cenzusa za našu koaliciju. Verujem da će mnogi građani prepoznati tu našu ideju.
