Iskustvo je pokazalo da ukoliko nema predstavnika nacionalnih manjina u parlamentu Srbije, nema ko da iznosi stavove za koje se oni zalažu. Sa druge strane, gotovo unisono su ignorisani zahtevi manjina da se za njihove predstavnike obezbedi garantovani broj poslaničkih mesta u Skupštini Srbije, kaže Ana Tomanova-Makanova, predsednica Nacionalnog saveta Slovaka i koordinatorka svih manjinskih saveta:
„To je jedan od razloga zašto sam ja prihvatila ponudu Demokratske stranke da uđem na njihovu listu, i to na veoma visokom mestu; jednostavno hoću da manjine ne budu marioneta i da jednostavno imamo mogućnost i prostor da tamo budu zastupljeni neki naši interesi.“
Političke stranke interes za manjine pokazuju uglavnom samo uoči izbora, primećuje i naša sagovornica. Sa druge strane, zanimljivo je da predstavnicima manjina velike političke stranke ne nude predizborne koalicije. U igri su eventualne postizborne koalicije, što potvrđuju i reči portparola Demokratske stranke Srbije Andrije Mladenovića:
„Sigurno da računamo na predstavnike nacionalnih manjina i njihovih lista kao na saradnike u ovoj vladi. To je nešto što je neophodno i sigurno je da buduća vlada bez predstavnika nacionalnih manjina neće imati taj puni demokratski kapacitet koji je potreban.“
Politikolog Miroslav Samardžić međutim ocenjuje da povećano interesovanje za manjinske stranke ne bi trebalo tumačiti čisto demokratskim opredeljenjima:
„Najčešće se to ne radi iz benevolentnih razloga nego iz političkih. Zato što velike političke stranke smatraju da će lako moći da manipulišu manjinskim poslanicima posle izbora. Što će reći, ako manjinske stranke uđu sa nekoliko poslanika u Skupštinu, velikim strankama će biti lakše da nategnu većinu. Dakle, ukoliko bi bilo odredbe da za predstavnike manjina ne važi cenzus od pet posto, ne bi bilo toliko otimanja.“
Moguće je, naravno, i pitanje – šta znači i koliko za interes manjina mesto na listama najvećih stranaka u Srbiji? Čelnik Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara Šandor Pal više je nego izričit:
„To je čista prevara. Njima trebaju manjinski glasovi, a moći će da rade samo ono što im bude dozvoljeno. Ja to mogu da potvrdim svojim primerom jer sam bio u takvoj jednoj poziciji. Kad sam nešto hteo, rekli bi mi – nemoj te sad, sad nije dobro, sad nije zgodno, nije vreme za manjinske stvari i tako dalje. A kada je manjinska stranka potpuno samostalna, onda može da govori samo u ime svog članstva, da govori ono što hoće i ne zavisi ni od koga.“
No, niti su sve manjine snažno stranački organizovane, niti se do manjinskih koalicija dolazi lako, druga je strana medalje. Androš Agošton, predsednik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara:
„Krivi smo mi u manjinskim zajednicama jer ne možemo uspostaviti neku koaliciju koja bi išla zajedno.“
„To je jedan od razloga zašto sam ja prihvatila ponudu Demokratske stranke da uđem na njihovu listu, i to na veoma visokom mestu; jednostavno hoću da manjine ne budu marioneta i da jednostavno imamo mogućnost i prostor da tamo budu zastupljeni neki naši interesi.“
Političke stranke interes za manjine pokazuju uglavnom samo uoči izbora, primećuje i naša sagovornica. Sa druge strane, zanimljivo je da predstavnicima manjina velike političke stranke ne nude predizborne koalicije. U igri su eventualne postizborne koalicije, što potvrđuju i reči portparola Demokratske stranke Srbije Andrije Mladenovića:
„Sigurno da računamo na predstavnike nacionalnih manjina i njihovih lista kao na saradnike u ovoj vladi. To je nešto što je neophodno i sigurno je da buduća vlada bez predstavnika nacionalnih manjina neće imati taj puni demokratski kapacitet koji je potreban.“
Politikolog Miroslav Samardžić međutim ocenjuje da povećano interesovanje za manjinske stranke ne bi trebalo tumačiti čisto demokratskim opredeljenjima:
„Najčešće se to ne radi iz benevolentnih razloga nego iz političkih. Zato što velike političke stranke smatraju da će lako moći da manipulišu manjinskim poslanicima posle izbora. Što će reći, ako manjinske stranke uđu sa nekoliko poslanika u Skupštinu, velikim strankama će biti lakše da nategnu većinu. Dakle, ukoliko bi bilo odredbe da za predstavnike manjina ne važi cenzus od pet posto, ne bi bilo toliko otimanja.“
Moguće je, naravno, i pitanje – šta znači i koliko za interes manjina mesto na listama najvećih stranaka u Srbiji? Čelnik Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara Šandor Pal više je nego izričit:
„To je čista prevara. Njima trebaju manjinski glasovi, a moći će da rade samo ono što im bude dozvoljeno. Ja to mogu da potvrdim svojim primerom jer sam bio u takvoj jednoj poziciji. Kad sam nešto hteo, rekli bi mi – nemoj te sad, sad nije dobro, sad nije zgodno, nije vreme za manjinske stvari i tako dalje. A kada je manjinska stranka potpuno samostalna, onda može da govori samo u ime svog članstva, da govori ono što hoće i ne zavisi ni od koga.“
No, niti su sve manjine snažno stranački organizovane, niti se do manjinskih koalicija dolazi lako, druga je strana medalje. Androš Agošton, predsednik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara:
„Krivi smo mi u manjinskim zajednicama jer ne možemo uspostaviti neku koaliciju koja bi išla zajedno.“
