RSE: Ko su vehabije?
ĐORĐEVIĆ: Kod nas se, što nije jednostavno objasniti, vrlo malo o njima zna. Ne samo što se u širem delu naše hrišćanske javnosti manje o njima zna, nego, za čudo, ni kod naših muslimana nećete naići na mnogo ozbiljnijih podataka o vehabijama i o njihovom pokretu. Zaista je pravo vreme da se o tome progovori. Reč je o jednoj pravnoj školi u islamu koja se vezuje za ime Abdul Vehaba koji je živeo u XVIII veku. On nije ponudio nikakvo novo tumačenje islama, nego je jedan od onih radikalnih islamista koji religiju i njenu poruku svode na političko-ideološke obrasce. Ako hoćemo da ih objasnimo, valja poći od toga. U islamu, šire gledano, i na arapskom istoku i u Evropi postoje brojne škole za tumačenje. Islam nije tako monolitan kao što se kod nas predstavlja, niti se on, istine radi, nikako ne smije svesti samo na neki džihad i terorizam. Vehabije su jedno rigorozno krilo u islamu koje je dosta snažno u Saudijskoj Arabiji. Ima ih i u Siriji. Još manje se kod nas zna da puno tih grupica ima na prostoru današnje Rusije, u muslimanskom delu Azije. Oni nisu brojni. Predstavljaju grupice, ali dva faktora im uveliko dižu cenu. Oni svojim ispadima i ponašanjem dobijaju veliku medijsku promociju. Drugi faktor je da nastupaju vrlo agresivno. Ni treći faktor nije zanemarljiv - u sredini gde islamski prvaci savesnije gledaju na stvari, oni gube neki veći uticaj. Kod nas su se pojavili kao zastupnici rigoroznog, bukvalnog razumevanja islama, sa početkom u Miloševićevom ciklusu ratova u Bosni. Takođe su predstavljali grupice koje su ubrzo došle u ruke raznih ratovođa na Balkanu i različitih idejno-političkih struja koji su ih upotrebljavali.
RSE: To znači da su bili ratnici?
ĐORĐEVIĆ: Dobar deo njih, ako nisu bili direktno ratnici koji zastupaju džihad, nasilno širenje vere, je ipak bio u rukama nekih struktura koje su htele samo islamsku Bosnu. Ali, da bi smo ih razumeli, moram napraviti mali otklon. Nema religije u svetu u kojoj takvih radikalnih ekstremista nema. Imamo ih i mi pravoslavci Srbi. Oni se kod nas zovu ziloti. Na sred Fruške gore te njihove grupice imaju čak jedan manastir nad kojim se vijori zastava doneta iz Svete gore – Pravoslavlje ili smrt. Zilot je stara jevrejska reč koja znači gorljivi, oni koji su mnogo rigorozni. Oni čak izdaju jedan debeli časopis u Beogradu. Uvek i u svakoj religiji su moguća ta ekstremistička odstupanja koja nemaju veze sa izvornim porivom religije u čoveku, koji je njegov lični poriv. Jednom rečju, to je politički islam, radikalizacija. Kada se iskombinuje sa političkom situacijom, kakva je u Novom Pazaru, dobijamo razmere koji više ne podsećaju na tradicionalnu netoleranciju, pa čak ni na povremene izlive verske mržnje, čega ima na ovom prostoru, nego se sve pretvara u versko nasilje u pravom smislu te reči.
RSE: Najveće uporište zilota je u Grčkoj. Mnogi naši sveštenci na visokim položajima su se tamo doškolovali.
ĐORĐEVIĆ: U esfigmenskom manastiru na Svetoj gori je sedište Zilota. Što je naročito zanimljivo, a što se manje zna, inspirator tih grupa je neki monah Simeon, koji je Srbin. One su tamo u sukobu sa grčkim vlastima. Za njih je vaseljenski patrijarh u Carigradu otpadnik. Zagovaraju proste, agresivne stvari, da ne treba opštiti ni s kim. Čak je i patrijarh Pavle za njih otpadnik zato što razgovara sa drugima, sa katolicima. U Srbiji je zbog političke situacije srpski „vehabizam“ bio uzeo maha. Bratstvo 40 sestara su kod Čačka osnovali jedan manastir. Stvari su dobile takve razmere da je, na zahtev Srpske pravoslavne crkve, morala da reaguje država sa jakim policijskim snagama, koje su ih silom oružja izmestile iz tog manastira. Oni su se kasnije rasuli. Ima ih i danas na Fruškoj gori i predstavljaju dobar primer toga da nema religije u kojoj nema ekstremista koji deluju kao političke grupe očajnika i zagovaraju metode širenja vere nasiljem i isključivošću.
RSE: Da li je bilo podrške neke političke strane novopazarskim vehabijama?
ĐORĐEVIĆ: Na veliku žalost dugo smo se svi zaklanjali, pa i analitičari, da su to male grupe koje nemaju podršku i dugo su islamski krugovi tako definisali stvari. Ovih dana je postalo jasno da te grupice uživaju podršku određenih političkih struktura koje se sasvim jasno raspoznaju. Primera radi, u Novom Pazaru imamo Ugljanina i Rasima Ljajića, kao moćne političke faktore na sceni. U taj prostor su se udenule grupice vehabija i oni imaju nesumnjivu političku podršku. Da nevolja bude veća, a taj moment mnogo ko se boji da naglasi, ako danas oni uživaju neku vrstu zaštite, ili se barem pozivaju na gospodina Ugljanina, barem nisu s njim u sporu, i ako znamo kakvi su odnosi na političkoj sceni, ispada da je najbliže objašnjenje da svako ovde želi da ima svoje zilote i svoje vehabije, svoje radikalne elemente koji dobro dođu političkim borbama. To se, na žalost, otelo kontroli u Novom Pazaru i tamo je već oružje progovorilo.
RSE: Postoje različita tumačenja o tome šta se tamo dešavalo. Jedno od tumačenja je da oni traže neki drugačiji način služenja.
ĐORĐEVIĆ: Kada se bliže pogleda, po meni, suština ostaje političko-ideološka. Njih ćete prepoznati i po spoljnim znacima, a i po onome šta tvrde i šta hoće. Imaju dugačke brade i kraće pantalone da im mantija mnogo ne smeta. Zagovaraju jednu vrstu islamskog obreda – pet molitvi dnevno i da ona bude bukvalno doslovna onom kako piše u Kuranu. Ali to je nemoguće iz prostog razloga što obred koji se praktikuje u zemljama vrelog peska i sunca je, ovde na Balkanu, neprimenjiv, gde vladaju mrazevi ispod 20 stepeni. Osim toga, ritualni motiv koji oni nude u vršenju obreda, pet puta dnevno klanjati se licem prema Meki, neprimenjiv je bilo gde zbog toga što odudaraju od normi ponašanja savremenog čoveka u modernoj civilizaciji XXI veka. Stoga oni štrče i idu na sigurna sredstva, a to je da prave skandal. Nude jednu vrstu obredne novine koja je beznačajna sama po sebi jer je islam strogo kodifikovana religija, koja ima i obrednu praksu. Oni imaju i pravni sistem utemeljen vekovima, Šerijatsko pravo. Odustali su od mnogih stvari i više nema kamenovanja, ali su oni za što dosledniju praksu. Slušajući njih mogli bi ste očekivati da ovde, ako neko uđe u džamiju, a nije musliman, treba da bude kamenovana, a u normalnom islamu vekovima je određeno mesto u džamiji gde ja, kao hrišćanin, ulazim, pridržavajući se samo formalnih propisa, moram da se izujem. Nije u pitanju ni brojanica, ni nošnja.
RSE: Koliko po vašoj proceni ima vehabija u Srbiji? Da li ih je najviše u Bosni? Ima li ih na Kosovu?
ĐORĐEVIĆ: Po onome što znam, a trudim se da znam samo prave izvore, u Bosni ih je bilo nešto više u vreme ratnih sukoba u mestima oko Zenice i još u nekim krajevima, ali su vrlo brzo neutralisani u Bosni jer se pokazalo da u Bosni postoje uleme, koji su se dosta dobro postavili prema njima i oni su vrlo brzo neutralisani. Budući da su u Bosni oni posegli za savezništvom sa mudžahedinima, sami su sebe komrpomitovali i bosanska vlada, držeći se evropskih normi, bukvalno ih je odstranila, proterla, osim nekih koji su dobili državljanstvo. Tako su u Bosni oni neutralisani. Na Kosovu ih ima vrlo malo i do skora se nije mogla registrovati čak ni jedna grupica, ali u novije vreme ima nekih grupica. Najveći je problem u Novom Pazaru gde oni poodavno deluju. Tu je jedan veliki problem i tu bi se trebalo koristiti iskustvo susedne Bosne. Država bi se morala jasno odrediti prema njihovoj prisutnosti. Ali tu ima jedna teškoća. I crkve i Islamska zajednica odvojeni su ustavno od države, tako da država direktno ne može da interveniše, ali bi mogla kada oni iskorače i počnu da izazivaju nerede. Država bi morala biti odlučnija. Do sada u Novom Pazaru nije bio slučaj da je država povukla neki ozbiljniji potez, kao što ga je povukla u slučaju kod Čačka, gde su ekstremiste specijalci bukvalno fizički uklonili. To je bila trodnevna borba. Te žene su fanatici. Njih su bukvalno specijalci morali da uvežu i iznesu. Verski fanatizam je poznat u istoriji.
RSE: Dva ugledna, a mislim i najčitanija nedeljnika u Srbiji, Vreme i NIN, objavili su u poslednjem broju na naslovnoj strani skoro istu sliku – patrijarha koji glasa. Kako Vi tumačite to što je patrijarh glasao?
ĐORĐEVIĆ: To je važno raščistiti. Koliko vidim, u medijima je to ostalo potpuno neraščišćeno. Nije stvar u tome da patrijarh glasa. Mogao je i do sada. Budući da ima ličnu kartu na Kosovu, i na albanskom i na srpskom jeziku, trebalo bi da glasa samo na Kosovu. Po zakonu nema pravo ovde da glasa jer nije izvadio dokumenta, barem je tako izjavljivao do nedavno. Pokazivao je ličnu kartu i s ponosom isticao da je stanovnik Kosova. Da li je on to već formalno rešio, ne znam. Nije bilo dobro što je patrijarh glasao, barem ne javno. Patrijarh je glasao u dogovoru sa vladajućim strukturama koje su htele da upotrebe crkvu za svoju kampanju. Po mom uverenju, ne samo da su oni crkvu i starog patrijarha upotrebili, nego su ih i zloupotrebili, jer način na koji je patrijarh glasao i kako je to u medijima prezentirano, osobito drugog dana referenduma, kada je bilo dramatično da li će izaći dovoljan broj, je zloupotreba crkve od strane režima. Često sam govorio da crkva na takav način ne treba da se meša u javni politički život i da mora da bude oprezna jer nema te vlasti koja je neće zloupotrebiti. I ovoga puta vladajuća garnitura u Srbiji crkvu je upotrebila, i dobila je tom upotrebom, ali je, po mom dubokom uverenju, crkva tu izgubila na duži rok. Neki čak smatraju da je drugog dana glasanja za Ustav, kada je situacija bila dramatična da neće izaći ni polovina, crkva odigrala glavnu ulogu i da je njoj ponuđena preambula koja je poreklom iz crkve.
RSE: A kako to tumačite, jer Srbi nisu specijalno religiozan narod. Idu samo u određenim trenutcima u crkvu - na parastos, venčanje, krštenje?
ĐORĐEVIĆ: Tu ste u pravu. Nije stepen religioznosti u dubljem smislu jak kod nas Srba nikada ni bio. Elementarna istraživanja koja vrše sociolozi to pokazuju, ali tradicionalizam kao vera u crkvi i vršenje obreda su na visokom nivou. Već više od 10 godina crkva je uvučena u takve političke kombinacije da je njena politička uloga postala zabrinjavajuća i pretvara se u jednu vrstu klerikalizacije koja na duži rok može štetiti crkvi. Država je materijalno obilato pomaže i zbiva se nešto što je, po mom mišljenju, vrlo negativno na duži rok. Da se čovek u 92. godini života, pošten čovek, srpski patrijarh, ovako pompezno zloupotrebljava u političkoj kampanji, nije prvi put i nije dostojno pravih vernika. Sećate se da su na sred hilandarske lavre, Koštunica i drugi imali političke promocije. To je zloupotreba crkve. Niko svešteniku u crkvi ne brani, niti treba da brani, da ima svoj stav. Tekst Ustava, koji su građani Srbije napokon usvojili, nudi tri člana u kojima se reguliše crkva i vera. To je nešto najpametnije što sam pročitao slovom, nešto za šta smo se godinama zalagali da uđe u Ustav. Crkva je sada sa ovim gubitnik, odvojena je od države. Uopšte nije stavljena na prvo mesto. Izjednačena je sa svima. Nije ni pomenuta u Ustavu. Vladajuća struktura oko gospodina Koštunice se dosetila da joj bace jedan jak mamac, dobar, preambulu Kosovo. Crkva je tu odigrala jednu znatnu ulogu. Ne znam kako će se određivati konačni stasu Kosova, ni u kom pogledu, ali bez obzira što oni trpaju vladike u taj kosovski tim, pregovaračke strane biće država Srbija sa svojom delegacijom, kosovske strukture i svetske kontakt grupe, ali crkve, po slovu zakona, ne mogu odlučivati. Ono što će crkva na Kosovu imati da uradi, kako god status Kosova bio rešen, je to da će priznati postojeće stanje i podržavaće vlast i sarađivati sa njom. Dole joj je mesto. Ovo za sada je samo politička igra.
RSE: Kako tumačite to što su se jastrebovi u Crkvi, kojih je uvek bilo, gotovo ućutali?
ĐORĐEVIĆ: Dugo godina, još za vreme komunizma, u Sinodu, pa i Saboru šire, smo razlikovali dve struje - jastrebove i golubove. Jastrebovi su one ekstremne vladike koje ne žele nikakvu saradnju sa komunističkim vlastima. Golubovi su ipak sarađivali sa postojećim vlastima. „Ako smo mogli“, govorili su oni, „da učestvujemo u strukturama vlasti na Kosovu u vreme Otomanske imperije, pa zašto ne bi smo učestvovali i u strukturama Titove vlasti“. Danas ova podela na golubove i jastrebove ne važi. Vreme ju je uklonilo. Danas, sem nekoliko izuzetaka, svi su jastrebovi, ali ima nekolicino vladika koji javno uspevaju da kažu kako takva politika neće doneti dobra. Crkva je trebala realnije da podvuče crtu ispod svoje prošlosti pod Miloševićem i da gleda istini u oči. Vladike Teodosije s Kosova, i Šabačko-valjevski otvoreno govore da ta politika nije bila dobra i da sada nije dobra, da treba sarađivati sa svetom, otvarati se za druge i drugačije. Oni to javno govore, što do skora nije bilo skoro moguće. U crkvi je vrlo jaka jedna konzervativna struja, matrica, koja zagovara monarhiju, jaka je ta nostalgija za monarhijom, iako polovina vladika skoro otvoreno tvrdi da su davno potrošeni takvi oblici vladavine i da treba osavremenjavati. Danas vladajuće strukture u Beogradu uspevaju da dobiju crkvu samo na kosovkom mitu, pri čemu na duži rok to neće dati neke rezultate jer će se crkva prilagoditi situaciji. Pretpostavimo da Kosovo postane nezavisna država. Naša crkva će sarađivati sa tom nezavisnom državom jer je dole sedište njene arhiepiskopije, dole je središte Raško-prizrenske eparhije, dole je ona nastala i ti će odnosi morati da beleže samo blizinu saradnje. To im i nude neke kosovske strukture danas. Nevolja je u tome što su Srbi na Kosovu dobra masa za političke borbe izvan Kosova.
RSE: Patrijarh ima 92. godine. Da li postoji „staž“ za patrijarha ili se njegovom smrću njegov „staž“ završava?
ĐORĐEVIĆ: Mi svi se svake nedelje molimo i dug mu života želimo. Svi smo ljudi prolazni. On je u dubokoj starosti, ali još uvek vrši svoje dužnosti. Da je počela bitka oko nasleđa, to je javna tajna.
RSE: Kako Vi vidite tu bitku?
ĐORĐEVIĆ: Nekada stiže u medije, u iskrivljenijem obliku, da su se podelili u Sinodu, pa i šire, u Saboru. Na čelu jedne struje stoji Zvorničko-tuzlanski episkop, Vasilije Kačavenda, poznat po svom velikom dvorcu. Ona zagovara mogućnost da se patrijarh pre vremena ukloni s funkcije. Formalno za tako nešto ne postoji mogućnost, jedino da patrijarh bude višom voljom onemogućen da vrši svoje dužnosti. U principu, patrijarh se ne bira dok višom voljom ne ode sa ovog sveta. Mi smo Srbi napravili jednu grešku, koja se u narodu šapuće na vrlo nezgodan način i to stvara famu sa nezgodnim reperkusijama. I ovog sadašnjeg patrijarha Pavla smo izabrali na živog patrijarha koji je bio sprečen da vrši svoje dužnosti jer je bio u komi. Koma je trajala dve godine. Onda se moralo naći neko rešenje i izabran je patrijarh Pavle. Bilo je vreme da se izabere neko ko će biti nešto kao zamenik. Oni su pošli novom formulom, pa su izabrali nekolicinu zamenika i tu je došlo do sukoba. Nametao se jedno vreme Vasilije Kačavenda, ali je brzo postalo jasno da su mnogi nezadovoljni s njim, koliko zbog njegove prošlosti, toliko i zbog njegove tvrde linije da se s drugima ne pregovara. Kada hoću nekako da uprostim odgovor na ovo pitanje kažem - Kakav smo narod, takva nam je i crkva. Ne možemo tražiti da nam crkva bude savršena, a mi smo takvi kakvi smo.
ĐORĐEVIĆ: Kod nas se, što nije jednostavno objasniti, vrlo malo o njima zna. Ne samo što se u širem delu naše hrišćanske javnosti manje o njima zna, nego, za čudo, ni kod naših muslimana nećete naići na mnogo ozbiljnijih podataka o vehabijama i o njihovom pokretu. Zaista je pravo vreme da se o tome progovori. Reč je o jednoj pravnoj školi u islamu koja se vezuje za ime Abdul Vehaba koji je živeo u XVIII veku. On nije ponudio nikakvo novo tumačenje islama, nego je jedan od onih radikalnih islamista koji religiju i njenu poruku svode na političko-ideološke obrasce. Ako hoćemo da ih objasnimo, valja poći od toga. U islamu, šire gledano, i na arapskom istoku i u Evropi postoje brojne škole za tumačenje. Islam nije tako monolitan kao što se kod nas predstavlja, niti se on, istine radi, nikako ne smije svesti samo na neki džihad i terorizam. Vehabije su jedno rigorozno krilo u islamu koje je dosta snažno u Saudijskoj Arabiji. Ima ih i u Siriji. Još manje se kod nas zna da puno tih grupica ima na prostoru današnje Rusije, u muslimanskom delu Azije. Oni nisu brojni. Predstavljaju grupice, ali dva faktora im uveliko dižu cenu. Oni svojim ispadima i ponašanjem dobijaju veliku medijsku promociju. Drugi faktor je da nastupaju vrlo agresivno. Ni treći faktor nije zanemarljiv - u sredini gde islamski prvaci savesnije gledaju na stvari, oni gube neki veći uticaj. Kod nas su se pojavili kao zastupnici rigoroznog, bukvalnog razumevanja islama, sa početkom u Miloševićevom ciklusu ratova u Bosni. Takođe su predstavljali grupice koje su ubrzo došle u ruke raznih ratovođa na Balkanu i različitih idejno-političkih struja koji su ih upotrebljavali.
RSE: To znači da su bili ratnici?
ĐORĐEVIĆ: Dobar deo njih, ako nisu bili direktno ratnici koji zastupaju džihad, nasilno širenje vere, je ipak bio u rukama nekih struktura koje su htele samo islamsku Bosnu. Ali, da bi smo ih razumeli, moram napraviti mali otklon. Nema religije u svetu u kojoj takvih radikalnih ekstremista nema. Imamo ih i mi pravoslavci Srbi. Oni se kod nas zovu ziloti. Na sred Fruške gore te njihove grupice imaju čak jedan manastir nad kojim se vijori zastava doneta iz Svete gore – Pravoslavlje ili smrt. Zilot je stara jevrejska reč koja znači gorljivi, oni koji su mnogo rigorozni. Oni čak izdaju jedan debeli časopis u Beogradu. Uvek i u svakoj religiji su moguća ta ekstremistička odstupanja koja nemaju veze sa izvornim porivom religije u čoveku, koji je njegov lični poriv. Jednom rečju, to je politički islam, radikalizacija. Kada se iskombinuje sa političkom situacijom, kakva je u Novom Pazaru, dobijamo razmere koji više ne podsećaju na tradicionalnu netoleranciju, pa čak ni na povremene izlive verske mržnje, čega ima na ovom prostoru, nego se sve pretvara u versko nasilje u pravom smislu te reči.
RSE: Najveće uporište zilota je u Grčkoj. Mnogi naši sveštenci na visokim položajima su se tamo doškolovali.
ĐORĐEVIĆ: U esfigmenskom manastiru na Svetoj gori je sedište Zilota. Što je naročito zanimljivo, a što se manje zna, inspirator tih grupa je neki monah Simeon, koji je Srbin. One su tamo u sukobu sa grčkim vlastima. Za njih je vaseljenski patrijarh u Carigradu otpadnik. Zagovaraju proste, agresivne stvari, da ne treba opštiti ni s kim. Čak je i patrijarh Pavle za njih otpadnik zato što razgovara sa drugima, sa katolicima. U Srbiji je zbog političke situacije srpski „vehabizam“ bio uzeo maha. Bratstvo 40 sestara su kod Čačka osnovali jedan manastir. Stvari su dobile takve razmere da je, na zahtev Srpske pravoslavne crkve, morala da reaguje država sa jakim policijskim snagama, koje su ih silom oružja izmestile iz tog manastira. Oni su se kasnije rasuli. Ima ih i danas na Fruškoj gori i predstavljaju dobar primer toga da nema religije u kojoj nema ekstremista koji deluju kao političke grupe očajnika i zagovaraju metode širenja vere nasiljem i isključivošću.
RSE: Da li je bilo podrške neke političke strane novopazarskim vehabijama?
ĐORĐEVIĆ: Na veliku žalost dugo smo se svi zaklanjali, pa i analitičari, da su to male grupe koje nemaju podršku i dugo su islamski krugovi tako definisali stvari. Ovih dana je postalo jasno da te grupice uživaju podršku određenih političkih struktura koje se sasvim jasno raspoznaju. Primera radi, u Novom Pazaru imamo Ugljanina i Rasima Ljajića, kao moćne političke faktore na sceni. U taj prostor su se udenule grupice vehabija i oni imaju nesumnjivu političku podršku. Da nevolja bude veća, a taj moment mnogo ko se boji da naglasi, ako danas oni uživaju neku vrstu zaštite, ili se barem pozivaju na gospodina Ugljanina, barem nisu s njim u sporu, i ako znamo kakvi su odnosi na političkoj sceni, ispada da je najbliže objašnjenje da svako ovde želi da ima svoje zilote i svoje vehabije, svoje radikalne elemente koji dobro dođu političkim borbama. To se, na žalost, otelo kontroli u Novom Pazaru i tamo je već oružje progovorilo.
RSE: Postoje različita tumačenja o tome šta se tamo dešavalo. Jedno od tumačenja je da oni traže neki drugačiji način služenja.
ĐORĐEVIĆ: Kada se bliže pogleda, po meni, suština ostaje političko-ideološka. Njih ćete prepoznati i po spoljnim znacima, a i po onome šta tvrde i šta hoće. Imaju dugačke brade i kraće pantalone da im mantija mnogo ne smeta. Zagovaraju jednu vrstu islamskog obreda – pet molitvi dnevno i da ona bude bukvalno doslovna onom kako piše u Kuranu. Ali to je nemoguće iz prostog razloga što obred koji se praktikuje u zemljama vrelog peska i sunca je, ovde na Balkanu, neprimenjiv, gde vladaju mrazevi ispod 20 stepeni. Osim toga, ritualni motiv koji oni nude u vršenju obreda, pet puta dnevno klanjati se licem prema Meki, neprimenjiv je bilo gde zbog toga što odudaraju od normi ponašanja savremenog čoveka u modernoj civilizaciji XXI veka. Stoga oni štrče i idu na sigurna sredstva, a to je da prave skandal. Nude jednu vrstu obredne novine koja je beznačajna sama po sebi jer je islam strogo kodifikovana religija, koja ima i obrednu praksu. Oni imaju i pravni sistem utemeljen vekovima, Šerijatsko pravo. Odustali su od mnogih stvari i više nema kamenovanja, ali su oni za što dosledniju praksu. Slušajući njih mogli bi ste očekivati da ovde, ako neko uđe u džamiju, a nije musliman, treba da bude kamenovana, a u normalnom islamu vekovima je određeno mesto u džamiji gde ja, kao hrišćanin, ulazim, pridržavajući se samo formalnih propisa, moram da se izujem. Nije u pitanju ni brojanica, ni nošnja.
RSE: Koliko po vašoj proceni ima vehabija u Srbiji? Da li ih je najviše u Bosni? Ima li ih na Kosovu?
ĐORĐEVIĆ: Po onome što znam, a trudim se da znam samo prave izvore, u Bosni ih je bilo nešto više u vreme ratnih sukoba u mestima oko Zenice i još u nekim krajevima, ali su vrlo brzo neutralisani u Bosni jer se pokazalo da u Bosni postoje uleme, koji su se dosta dobro postavili prema njima i oni su vrlo brzo neutralisani. Budući da su u Bosni oni posegli za savezništvom sa mudžahedinima, sami su sebe komrpomitovali i bosanska vlada, držeći se evropskih normi, bukvalno ih je odstranila, proterla, osim nekih koji su dobili državljanstvo. Tako su u Bosni oni neutralisani. Na Kosovu ih ima vrlo malo i do skora se nije mogla registrovati čak ni jedna grupica, ali u novije vreme ima nekih grupica. Najveći je problem u Novom Pazaru gde oni poodavno deluju. Tu je jedan veliki problem i tu bi se trebalo koristiti iskustvo susedne Bosne. Država bi se morala jasno odrediti prema njihovoj prisutnosti. Ali tu ima jedna teškoća. I crkve i Islamska zajednica odvojeni su ustavno od države, tako da država direktno ne može da interveniše, ali bi mogla kada oni iskorače i počnu da izazivaju nerede. Država bi morala biti odlučnija. Do sada u Novom Pazaru nije bio slučaj da je država povukla neki ozbiljniji potez, kao što ga je povukla u slučaju kod Čačka, gde su ekstremiste specijalci bukvalno fizički uklonili. To je bila trodnevna borba. Te žene su fanatici. Njih su bukvalno specijalci morali da uvežu i iznesu. Verski fanatizam je poznat u istoriji.
RSE: Dva ugledna, a mislim i najčitanija nedeljnika u Srbiji, Vreme i NIN, objavili su u poslednjem broju na naslovnoj strani skoro istu sliku – patrijarha koji glasa. Kako Vi tumačite to što je patrijarh glasao?
ĐORĐEVIĆ: To je važno raščistiti. Koliko vidim, u medijima je to ostalo potpuno neraščišćeno. Nije stvar u tome da patrijarh glasa. Mogao je i do sada. Budući da ima ličnu kartu na Kosovu, i na albanskom i na srpskom jeziku, trebalo bi da glasa samo na Kosovu. Po zakonu nema pravo ovde da glasa jer nije izvadio dokumenta, barem je tako izjavljivao do nedavno. Pokazivao je ličnu kartu i s ponosom isticao da je stanovnik Kosova. Da li je on to već formalno rešio, ne znam. Nije bilo dobro što je patrijarh glasao, barem ne javno. Patrijarh je glasao u dogovoru sa vladajućim strukturama koje su htele da upotrebe crkvu za svoju kampanju. Po mom uverenju, ne samo da su oni crkvu i starog patrijarha upotrebili, nego su ih i zloupotrebili, jer način na koji je patrijarh glasao i kako je to u medijima prezentirano, osobito drugog dana referenduma, kada je bilo dramatično da li će izaći dovoljan broj, je zloupotreba crkve od strane režima. Često sam govorio da crkva na takav način ne treba da se meša u javni politički život i da mora da bude oprezna jer nema te vlasti koja je neće zloupotrebiti. I ovoga puta vladajuća garnitura u Srbiji crkvu je upotrebila, i dobila je tom upotrebom, ali je, po mom dubokom uverenju, crkva tu izgubila na duži rok. Neki čak smatraju da je drugog dana glasanja za Ustav, kada je situacija bila dramatična da neće izaći ni polovina, crkva odigrala glavnu ulogu i da je njoj ponuđena preambula koja je poreklom iz crkve.
RSE: A kako to tumačite, jer Srbi nisu specijalno religiozan narod. Idu samo u određenim trenutcima u crkvu - na parastos, venčanje, krštenje?
ĐORĐEVIĆ: Tu ste u pravu. Nije stepen religioznosti u dubljem smislu jak kod nas Srba nikada ni bio. Elementarna istraživanja koja vrše sociolozi to pokazuju, ali tradicionalizam kao vera u crkvi i vršenje obreda su na visokom nivou. Već više od 10 godina crkva je uvučena u takve političke kombinacije da je njena politička uloga postala zabrinjavajuća i pretvara se u jednu vrstu klerikalizacije koja na duži rok može štetiti crkvi. Država je materijalno obilato pomaže i zbiva se nešto što je, po mom mišljenju, vrlo negativno na duži rok. Da se čovek u 92. godini života, pošten čovek, srpski patrijarh, ovako pompezno zloupotrebljava u političkoj kampanji, nije prvi put i nije dostojno pravih vernika. Sećate se da su na sred hilandarske lavre, Koštunica i drugi imali političke promocije. To je zloupotreba crkve. Niko svešteniku u crkvi ne brani, niti treba da brani, da ima svoj stav. Tekst Ustava, koji su građani Srbije napokon usvojili, nudi tri člana u kojima se reguliše crkva i vera. To je nešto najpametnije što sam pročitao slovom, nešto za šta smo se godinama zalagali da uđe u Ustav. Crkva je sada sa ovim gubitnik, odvojena je od države. Uopšte nije stavljena na prvo mesto. Izjednačena je sa svima. Nije ni pomenuta u Ustavu. Vladajuća struktura oko gospodina Koštunice se dosetila da joj bace jedan jak mamac, dobar, preambulu Kosovo. Crkva je tu odigrala jednu znatnu ulogu. Ne znam kako će se određivati konačni stasu Kosova, ni u kom pogledu, ali bez obzira što oni trpaju vladike u taj kosovski tim, pregovaračke strane biće država Srbija sa svojom delegacijom, kosovske strukture i svetske kontakt grupe, ali crkve, po slovu zakona, ne mogu odlučivati. Ono što će crkva na Kosovu imati da uradi, kako god status Kosova bio rešen, je to da će priznati postojeće stanje i podržavaće vlast i sarađivati sa njom. Dole joj je mesto. Ovo za sada je samo politička igra.
RSE: Kako tumačite to što su se jastrebovi u Crkvi, kojih je uvek bilo, gotovo ućutali?
ĐORĐEVIĆ: Dugo godina, još za vreme komunizma, u Sinodu, pa i Saboru šire, smo razlikovali dve struje - jastrebove i golubove. Jastrebovi su one ekstremne vladike koje ne žele nikakvu saradnju sa komunističkim vlastima. Golubovi su ipak sarađivali sa postojećim vlastima. „Ako smo mogli“, govorili su oni, „da učestvujemo u strukturama vlasti na Kosovu u vreme Otomanske imperije, pa zašto ne bi smo učestvovali i u strukturama Titove vlasti“. Danas ova podela na golubove i jastrebove ne važi. Vreme ju je uklonilo. Danas, sem nekoliko izuzetaka, svi su jastrebovi, ali ima nekolicino vladika koji javno uspevaju da kažu kako takva politika neće doneti dobra. Crkva je trebala realnije da podvuče crtu ispod svoje prošlosti pod Miloševićem i da gleda istini u oči. Vladike Teodosije s Kosova, i Šabačko-valjevski otvoreno govore da ta politika nije bila dobra i da sada nije dobra, da treba sarađivati sa svetom, otvarati se za druge i drugačije. Oni to javno govore, što do skora nije bilo skoro moguće. U crkvi je vrlo jaka jedna konzervativna struja, matrica, koja zagovara monarhiju, jaka je ta nostalgija za monarhijom, iako polovina vladika skoro otvoreno tvrdi da su davno potrošeni takvi oblici vladavine i da treba osavremenjavati. Danas vladajuće strukture u Beogradu uspevaju da dobiju crkvu samo na kosovkom mitu, pri čemu na duži rok to neće dati neke rezultate jer će se crkva prilagoditi situaciji. Pretpostavimo da Kosovo postane nezavisna država. Naša crkva će sarađivati sa tom nezavisnom državom jer je dole sedište njene arhiepiskopije, dole je središte Raško-prizrenske eparhije, dole je ona nastala i ti će odnosi morati da beleže samo blizinu saradnje. To im i nude neke kosovske strukture danas. Nevolja je u tome što su Srbi na Kosovu dobra masa za političke borbe izvan Kosova.
RSE: Patrijarh ima 92. godine. Da li postoji „staž“ za patrijarha ili se njegovom smrću njegov „staž“ završava?
ĐORĐEVIĆ: Mi svi se svake nedelje molimo i dug mu života želimo. Svi smo ljudi prolazni. On je u dubokoj starosti, ali još uvek vrši svoje dužnosti. Da je počela bitka oko nasleđa, to je javna tajna.
RSE: Kako Vi vidite tu bitku?
ĐORĐEVIĆ: Nekada stiže u medije, u iskrivljenijem obliku, da su se podelili u Sinodu, pa i šire, u Saboru. Na čelu jedne struje stoji Zvorničko-tuzlanski episkop, Vasilije Kačavenda, poznat po svom velikom dvorcu. Ona zagovara mogućnost da se patrijarh pre vremena ukloni s funkcije. Formalno za tako nešto ne postoji mogućnost, jedino da patrijarh bude višom voljom onemogućen da vrši svoje dužnosti. U principu, patrijarh se ne bira dok višom voljom ne ode sa ovog sveta. Mi smo Srbi napravili jednu grešku, koja se u narodu šapuće na vrlo nezgodan način i to stvara famu sa nezgodnim reperkusijama. I ovog sadašnjeg patrijarha Pavla smo izabrali na živog patrijarha koji je bio sprečen da vrši svoje dužnosti jer je bio u komi. Koma je trajala dve godine. Onda se moralo naći neko rešenje i izabran je patrijarh Pavle. Bilo je vreme da se izabere neko ko će biti nešto kao zamenik. Oni su pošli novom formulom, pa su izabrali nekolicinu zamenika i tu je došlo do sukoba. Nametao se jedno vreme Vasilije Kačavenda, ali je brzo postalo jasno da su mnogi nezadovoljni s njim, koliko zbog njegove prošlosti, toliko i zbog njegove tvrde linije da se s drugima ne pregovara. Kada hoću nekako da uprostim odgovor na ovo pitanje kažem - Kakav smo narod, takva nam je i crkva. Ne možemo tražiti da nam crkva bude savršena, a mi smo takvi kakvi smo.